Јеромонах Иларион Ђурица

[Иван ♪♫]

Схоластика не пролази

Ако и успеш да уђеш, схолистички у бит богословских чињеница, изговори те сувише уопштене реченице и буди сигуран да ће сви рећи: лепо, али непобожно.

 

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1713937448873052

 

[Иван ♪♫]

Пустиња у граду

Без пустиње, па и урбане пустиње, нема монаха и мислиоца. У наше време пустиње су се јавиле у великим градовима, па има великих могућности монашког живота у градовима.

 

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1714375835495880

 

[Иван ♪♫]

Добронамерна критика

Пример добре критике у Цркви је несумњиво апостол Павле који се у лице супроставља заблудама апостола. Та критика би морала увек бити савремена у Цркви, а није. После комунистичко-брозовског периода, код нас се критика своди на "чистку".

 

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1714489928817804

 

[Иван ♪♫]

Хришћанин познаје своје мане

Хришћанин ће изаћи на крај са својим манама, пороцима и недостацима, јер их он познаје и каје се. Многобожац или безбожник ће порицати, превиђати и оправдавати своје мане.

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1715026038764193

 

[Иван ♪♫]

Духовно пунолетан

Већина људи је телесно одрасла, а духовно су луда деца, а богами има много духовно закржљалих. Пунолетан хришћанин има постојану веру и у Цркви заузима своје место. Без потпуног оцрковљења немогућа је духовна зрелост. Традиционални верници имају две-три године духовне зрелости и већина такви умиру.

 

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1715024628764334

 

[Иван ♪♫]

Песник и схоластичар

Читање духовних књига, па и студирање од великог су значаја за духовно усавршавање, али је одлучујућег значаја сазрцање и молитва. Уосетити, доживети Бога (песник), а не о Богу знати (схоластичар).

 

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1715749442025186

 

[Иван ♪♫]

ХАЈДЕТЕ ЗА МНОМ 
(НЕДЕЉА ДРУГА ПО ДУХОВИМА РИМ 2,10-16 МТ 4,18-23 ЗАЧ.) НЕДЕЉА, 3. ЈУЛ 2016. ГОДИНЕ

Све чешће живимо са људима веома обесхрабреним, безвољним и чак и очајним. Све више људи пати од душевне потиштености, од депресије. „Зомби“, промењене боје лица, мртве очи и потпуна неспособност осећајности. Умртвљеност и утрњеност чула. Понекад „утроје“: „зомби“, слободан дух и ђаво. Тај ђаволски капитализам је одвојио богате и раслојио људе у класе. И у слоју богатих и у класи сиромашних, „лумпен-пролетаријат“, песници и филозофи без куће и запослења. Већина теладуша су празна. Празнов до испразника. Леш до живог мртваца. Ту рупу, ту урвину пуне наркотицима, алкохолом, храном или потрошњом, куповином. И наравно, неморалом свих врста! Самоубиства и убиства су у моди. Ретко видимо раздрагано, радосно, просијано лице. Морени љутим и горким разочарањима, безвољношћу, очајањем и животном досадом, људи што дубље тону у живо блато „првобитне акумулације капитала“, што би рекао Карл Маркс. Ови описани, не могу се одазвати свом апостолству, чак и када су крштени, јер су веома затрпани потрошњом. Сваки порекнут апостолат је самопроклетство. Када је Господ позвао своје ученике да га следе, није било тако. „Хајдете за мном…“ На Христов позив, одазивају се Петар, Андреј, Јаков и Јован, па редом сви, заједно са Јудом Искариотским. И „они одмах оставише мреже и пођоше за њим“ (4,20).
Господ позива на дело светог Евангелија. Позвани су слаби и неуки рибари у ту Високу Христову богословију и од „семестра“ у „семестар“ они се одуховљују, образују, одгајају и све више постају просветитељи Свемира. Васелене. Господ позива и све нас крштене у апостолство и у апостоловање, у апостолат. Господ позива све људе добре воље да се одазову у потрази за узвишенијим смислом живота. Позивајући нас, Бог показује да у нас, такви какви смо, верује. Бог се чак и узда на нас, поверава нам тако узвишену службу, упркос нашој очигледној слабости и грешности, издајствима и себичности. Открива у нама способности, дарове и скривене моћи.
Шта ћемо ми такви какви смо Господу?
Потребни смо му, чак и неопходни, најпре да као његови сарадници и следбеници продужимо његово дело стварања. Поверио нам је овај свет да га усавршавамо, да сва Божја богатства поделимо свим људима, да га просветимо и просветлимо. У перивоју светог Саве, ту су многа знаменита имена наше културе и стварња: свети Јустин Нови, Никола Тесла, Руђер Бошковић, Исидора Секулић… Милица Стојадиновић Српкиња, Ефимија Мрњачевић… Света Анстасија Јовановић, мајка светог Василија Острошког…
Да ли смо ми такозвани обични хришћани сејачи светлости као они напред споменути или смо помрачитељи, људи мржње и злочина, који поричемо свето Евангелије? Мрак од нас постаје још мрачнији и гушћи, несумњиво! Ако смо се искрено одазвали као апостоли Христу, трудимо се да свет постане бољи, да у њему буде више љубави, светости и мира. Па и правде, побогу! Чини нам се да се свет уморио од тога да се креће напред, да се развија, већ да се руши назад. Ето, сав наш изум су поливинилске кесе за наше потрошаче!? На срећу, Бог нас позива као своје сараднике, саствараоце и пријатеље. Божја љубав према нама нас подстиче да и ми волимо своју сабраћу.
Зашто Господ у апостолство није позвао анђеле? Они су много одговорнији и поузданији од нас!?
Ти рибари са Јордана и Галилејског језера, званог „море“, које позива, они који су прошли средњешколску богословију светог Јована Крститеља. Ти честити здрави људи, тргујући рибом су били мало отворенији за Дух. Можда су знали две-три речи хеленски. Сирови су и незграпни за високу школу светости. А Господ их прима одреда какви јесу, али их чини онаквима какве их он хоће. „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“ (4,19). У учинио их је рибарима људи. Сви га сместа следе као ученици, а он их васпитава за апостоле. И рибари душа се најпре уче стрпљивости у искушењима. Ваља рибарити, стотину пута бацити мреже и никада не престајати и одустајати. Сваки прави апостол хоће да помаже Господу у овом „рибарењу“. Ако у овом ловљењу риба треба много стрпљења, колико ли треба тек у сваком апостолском „рибарењу“. „А они одмах оставише мреже и пођоше за њим“ (4,20).
Неопозива је моћ благодатног позива! Све остављају и одазивају се. Напустили су сигуран посао и зараду, топлину породичног дома гнезда – куће, да би следили Господа у несигурној будућности. Која чврста вера, каква мужевна одлука, каква заљубљеност у вечну вредноту Царства Божијега!? Какво одушевљење Истином!
Господ и данас позива све људе да све оставе и њега следе! За тај подвиг способан је само онај коме је откривена сва љубав и лепота вере Христове. Тражи се да храбро жртвујемо све за веру. Да се одазовемо Божјем позиву, а не да га кукавички одбијемо. А колико само га често одбијамо само у једном дану, само Бог зна!? За све нас занесене његовом светом науком, снагом његове речи и његове богочовечанске личности, молимо да нас он прожме и да нас продухови његов Дух. „Зато нека је у (нама) иста мисао која је и у Христу Исусу“ (Фил 2,5). Прави апостол мора проучавати, продубљавати и богословски сазирати свето Евангелије и из њега се учити жртвеној љубави према људима и како ће им помагати да се спасемо.

Иларион Ђурица

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1717987955134668

 

 

[Иван ♪♫]

Подивљалост светих

Гледано очима света, свети су излазак на слободу која изгледа као повдивљалост. Свети одлажу, одричу се и полажу све своје привидне моћи које су од овога света: порекло, образовање и све стечено животно важење и отменост (елеганцију) и пригрљују убогост и простоту, аксетизам и духовно стваралаштво (теологију), послушност Христу Господу и вечну целомудреност. Од мојих савременика, у том смислу, најдивљији су били преподобни Јустин Нови Богослов и Тадеј Витовнички, те и светитељи Николај Жички и Јован Шангајски-Санфранциски. Та привидна подивљалост услов је узлетања у Небо, у Христа. Црквене институције, као у глави о инквизитору романа Браћа Карамазови, брижљиво чувају свет у својим недрима и одишу искључиво том елеганцијом као оскрнављењем. Клерикализам је тај савез Цркве, односно, њене институције, са светом исто је и цезаропапизам. Те Цркве неће да буду Тор Христов, теснац између два гоњења и само предах пре изласка и узлетања у задивљујућу „дивљину“ Раја, већ хоће сву мрзост опустошења овога света. Епископат и богато свештенство се одвајају од народа Божијег и понашају се као касте света, у предворје пакла. У њему владају зла црквеног каријеризма, симоније, формализма, капитала и свих других изопачености.

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1772280483038748

 

[JESSY]

„О молитви“

• У парохијском дому цркве Св. Василија Острошког на Бежанијској коси, 28. марта 2017. године јеромонах Иларион Ђурица одржао је предавање „О молитви“. Препуној сали се обраћао речима како се треба молити, када смо у прелести, када молитва постаје обред и прелази у секту. Велики број верника који се сабрао поставио је и велики број питања на које је јеромонах Иларион одговарао. 

 

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13247

[Bokisha]

Почетком фебруара је изашла из штампе књига о Илариона

Беседама је обухваћен читав годишњи  празнични круг.Једна од ретких ако не и једина књига оваквог садржаја од наших духовних савременика,после Пролога св вл Николаја жичког

 

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1815024398764356&set=a.1384597008473766.1073741829.100007704397657&type=3&theater

 

 

 

 

 

 

 

 

https://pouke.org/forum/topic/623-жру-интервју/?do=findComment&comment=1593858

[Bokisha]

    СЛЕПЦИ ОД РОЂЕЊА И УМИВАЊЕ У БАЊИ СИЛОЕ(НЕДЕЉА ШЕСТА -СЛЕПОГА ДАП 16,16-34 ЈН 9,1-38 ЗАЧ 34) НЕДЕЉА 21.МАЈ 2017

Браћо и сестре, нама ово чудо није непознато! Нама, као бившим слепцима од рођења, који смо се крстили у име Оца и Сина и Светога Духа и чудом задобили вид. Нама који смо прогледали, а били смо људи који су живели у мраку. Крстивши се, ми смо се поново родили, и то овога пута заувек, за вечност. Започели смо нови живот, нове спознаје, нову осећајност, нову љубав, па и сасвим нове догађаје. Много тога се догађа у подареној нам светлости, виделу. Новопросвећени се одевају светлошћу као хаљином, односно, они су просвећени – просветљени, том живом вером која се опире искушењима и постаје непоколебива. Међутим, у овом случају исцељења слепорођенога је завршила увредама и избацивањем из друштва, из синагоге. У овом догађају су сви симболи коренитог, језгровитог преображаја у новокрштеном: „Јер некада бијасте тама, сада сте светјлост у Господу: владајте се као дјеца свјетлости“ (Еф 5,8). Благодаћу Духа Светога прелази се из таме греха у светлост живота у Христу, а из духовног слепила прелази се у светлост живота у Христу. Из духовног слепила прелази се у просветљење вером.

Бог сабира све људе које је грех распршио, а света Црква уводи у јединство управо одлагањем бремена грехова. Грех је тај који ослепи и сапиње (Јевр 12,1-2). Упркос људској грешној неверности, Бог не кажњава, већ указује милост (Изл 34,7). Бог се увек јавља као „богат милосрђем“ (Еф 2,4), те и ослобађа од слепила, од греха. Он моћ свог милосрђа управо показује тако што у највишој мери опрашта грехе и тако нас усиновљује и укћерује (2 Кор 6,18). Драма греха се размрежава даром Светог Духа. Он уређује ћуд, нарав – карактер. Укида зло у човеку, али и у историји, у повести. Зло и грех не може се разобличити у својој суштини, ако одбијамо и опиремо се Богу. Грех није само заблуда, обмана, психичка слабост, већ је злоупотреба слободе да га љубимо и не, и да се љубимо међусобно или не. Пали анђели (2 Пт 2,4) из свог бића су неопозиво одбацили Бога, а да би били као Бог (Пост 3,5). Сатанаило греши од почетка и он је отац лажи (Јн 8,44). Као што „нема кајања за њих (анђеле) после пада, нема кајања ни за људе после смрти“ (Свети Јован Дамаскин, De fide orthodoxa, 2,4: PG 94,877C). Бог у Господу Исусу Христу обнавља сву историју спасења у корист човека. Огреховљена природа је болест која иште да се лечи. Та природа ољагана грехом је пала да би била подигнута, умрла је да би била воскресла, утонула је у таму, утманичена да би била ослобођена. Ослобођена!? – Ослобођена одузимањем „греха света“ (Јн 1,29). Искупљењем. Својом смрћу Искупитељ ослобађа од греха, односно оправдава нас враћајући нам благодат да бисмо „ходили у новом животу“ (Рим 6,4). Људски грех увек доноси раздор, поделе, ускраћивање, али и кривоверје, отпадништво и расколе. „Где је грех, ту је светина, ту су расколи, ту су кривоверја, ту су разилажења; а где је надврлина, крепост, ту је јединство, ту је заједништво које чини да сви верници буду једно срце и једна душа“ (Ориген, Homiliae in Ezechielem 9,1). О тај расколнички Исток!? Грех распршује Цркву, заваде распршују Цркву и такозвана „негативна селекција“ у Цркви је не само распршује, већ је осакаћује. Црква у којој има суза покајања, а не само сребра и злата, мора нудити најпре јединство и спасење. Све мимо јединства и спасења је раскол. Покајничка Црква, Црква покајника је „помирени свет“ који „плови пуним једрима Господњег Крста“ (Свети Амвросије Милански, De virginitate 18,188 : PL 16, 297B). Смрт је у Христу преображена као проклество у благослов. Свето Причешће нас прожима бесмртношћу. Оно нас чисти, али и чува од греха. Крштени покајник више не пристаје уз грех, него уз дела светлости, док окорели грешник заувек остаје у тами. Разуме се, свети Оци овај одломак светог Евангелија тумаче као праслику светог Крштења. Слепац од рођења је сваки човек који се рађа лишен Божје светлости и благодати. Благодат се добија са вером на крштењу које симболише ово чудо. Господ је огласио слепца и примио га у високу школу сатражитеља преко везе, у катехуменат – „мастер“, управо када му је помазао очи да би прогледао када се крстио у Христу.

Рибњак Силое значи Послан. Христос је послан од Оца ради нашег спасења. У уводу у ово чудо говори се о Божјим јавним делима Христа Господа као светлости света. Управо, ово чудо даривања вида слепцу од рођења је доказ Христове божанске моћи. Свети Иринеј Лионски о томе вели: „Будући да је као Адамов син у грех пали човек требао бању препорођења, после него му је очи помазао блатом рече му: „Иди, умиј се у бањи Силое!“ Тако му је купјељ дала очима природну способност и уједно му пружила надприродну – пропорођење. У томе налазимо поуку“. Поред мистагошког тумачења овог чуда, од велике је користи да се истакне слепчева вера. Без ње нема исцељења, односно крштења. Мазао се и он, мученик, безброј пута блатом, али није прогледао. Дочим, сада, пун наде, он верује Господу који му је наградио веру бистрим видом. Све свете тајне имају веома скромне знакове који упућују на примљену благодат, као што је веома скроман изглед људске прилике Господа Христа за незнабошце и пагане велико спотицање. У сваком опредељењу за Бога и просвећење Богом претходи вера у Христа, односно у Благодат. Од како крштења и миропомазање врше свештеници, припрема за крштење, оглашење, катехуменат је најпре сведена на обавезну припрему, да би се у наше време свела ни на шта. Може се само желети да свету тајну миропомазања врши опет епископ, а да свештеници воде школу оглашених бар 3-4 године. За крштење деце морали би се припремати родитељи и кумови. Потребно је да се поново уведу и кум и кума, мушко и женско, као слика потпуног људског бића. Крштења би морала бивати у саборној цркви на васкршњем или богојављенском јутрењу. Вера се запечаћује крштењем у име Оца и Сина и Светога Духа. „Навео је, додуше, три ипостаси, али је означио једно име: дакле, један је Бог, једно име, једно божанство, једно величанство“ (Свети Амвросије Милански). „Стога је и дошао после прања гледајући да човек може упознати свог Творца и гледати оног који му је уделио натприродни живот, обожење“ (исти). Пошто обуче новокрштеном бели стихар, даје му и свећу певајући: „Одећу ми подари светлости, ти који ме одеваш светлошћу као хаљином, многомилостиви Христе Боже наш“. И додаје: „Христова светлост просвећује све!“ Светлост је увек имала велику и важну улогу која се даје новопросвећеном, зато су се новопросвећени звали илуминати, а само крштење „φωτισμός“ – светлост. „Крштењем смо просвећени Божји синови, а као Божји синови примамо савршен дар (евхаристију), а примивши савршен дар поседујемо бесмртност. Кад смо крштени, ослобођени смо греха чија је тама одбијала Духа Светога. Стога нам је духовно око слободно, бистровидо и просветљено, те њиме гледамо Бога“ (свети Климент Александријски). А „гледање Бога“ и јесте спасење – Рај.

Непријатељи Господњи су се највише бавили испитивањем овог чуда. Свети Оци веле да тама означава грешника, а хришћанин је светлост. Господ Христос је светлост јер је Бог (Јн 1,4-13; 8,12; 12,46-47), а Стари завет благовести светлост као Месију (Ис 9,1-6; 42,6-9; 60,1-9; Лк 1,78-79; 2,32; Мт 4,15-16). Владајете се као деца светлости: „Устани ти који спаваш и воскресни из мртвих и обасјаће те Христос“ (Еф 5,14). Ово би могла бити химна на крштењу. Смрт обесмишљује живот, а воскресење га осмишљује. Овај позив апостола Павла је упућен оглашенима да се пробуде из сна – из смрти греха, е да би их Христос просветио. „Будући да се у вечност радости не може вратити друкчије него временитим трпљењем, читаво се Свето писмо труди да нас за време привременог трпљења окрепи, освежи надом и радошћу која заувек остаје“ (Свети Григорије Богослов).

http://pomozboznica.com/слепци-од-рођења-и-умивање-у-бањи-силое/

[Bokisha]

Реч-две о празноверју

Где је вера, ту је и празноверје. Ово са сигурношћу можемо рећи јер нас свакодневица непрестано сусреће са овом деформацијом вере. Празноверица се угледа у томе што људи неспособни и незаинтересовани да чињенице вере прихвате са расуђивањем, пристају на инстант решења, на пречице које ће, саме од себе и саме собом, разрешити њихове егзистенцијалне проблеме и недоумице. Бог у празноверици престаје да буде Личност већ је сведен на пуко средство за задовољавање потреба и решавање проблема.

Већ на самом почетку свог јављања човеку Бог у првој заповести свога Декалога  (десет Божијих заповести) забрањује празноверје и безверје. ''Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова осим мене''. Празноверје је једна потпуна деформација, потпуно супротна побожности, може се рећи настрана, изопачена, претерана религиозност. То је оно што каже Свето писмо ''Немој да будеш одвећ побожан''. Не мисли се, наравно,  на здраву побожност, већ на ове деформације. Безверје је, такође, једна деформација, где мањка религиозно осећање. Празноверје је потпуна настраност религиозног осећања и свега оног што из њега проистиче.

Празноверје се додуше, каткада, поткрада и верницима. Празноверје може узети потпуно маску православног понашања. Међу нама, заправо, има много празноверних који нису истински прихватили трезвеност наше вере. Најлакше је залуђивати се са једне стране празноверјем, а много је теже трезвеноумно веровати. Оно се испољава тако што се неким чиновима наше свете вере, пре свега чудодејствима, а пре свега светим тајнама, и светом божанском причешћу даје магијско значење и магијска моћ. У магијском врзином колу налазе се они православни верници који се усуђују да, као да су духовни лекари, преписују другима одређене молитве или свете тајне, освештања или благослове.

Имао сам прилике у свом животу да причестим једног умирућег верника у смртном часу. Он је боловао од рака и родбина која је била празноверна, а уједно и православна, притискали су да свето причешће буде сваког дана. Болесник је попустио притисцима и замолио духовника да му то благослови и причешћивао се. Пошто је био врло трезвеноуман и своју болест је примио као своје страдање, искупљење и као нешто што ће га избавити великих и жестоких мука онога света , он није ни очекивао да ће бити исцељен. Међутим родбина је њему преписивала свете тајне, управо са жељом да га исцели. То је празноверје. И када сам га једном приликом причестио, родбина га је питала да ли му је боље, на шта је он одговорио да му ништа боље. ''Ја се страшно мучим, али, ја сам ослобођен од греха. Разумете, мени је дато да трпим да бих се спасао, а свето причешће ми је дато за вечно блаженство'' – одговорио је болесник.

Исто тако много грешимо када наиђемо на проблеме у нашој околини. Видимо младић је огрезао у дрогу, неваљао живот или се потпуно посувратио. Онда се међу нама неко нађе ко му „препише“ свете тајне. То је исто потпуно празноверје. Свете тајне нам нису дате да из њих избијемо неку конкретну корист овога света. То је празноверна употреба светих тајни. Оне су нам дате за оно главно - за нашу вечност. Та свештенодејства су чудотворна, али су чудотворна само вером. Без вере она су преписана или подељена као потпуно празноверје. Тога се треба клонити јер је то јако велики грех.

Став ''ја знам боље'' је потпуно супротан духу православља. Православље је неупоредиво више од правоверја. Православље је обожење. Ми смо кроз позив на светост позвани да се обожимо и постанемо богови. На Западу, али и код нас хришћански свет је пао у потпуно празноверје. Отуда та тмурна слика моралне декаденције око нас. 

О. Иларион Ђурица

http://www.prijateljboziji.com/_Rec-dve-o-praznoverju/74886.html

[Иван ♪♫]

У сусрет ноћи вештица и вукодлака у Београду, 31.октобра 

Вештице, виле, вампири и вукодлаци бића су која је, по Карлу Густову Јунгу створило нашенесвесно. Све те демонске силе су наводно зли плодови дуге историје, утиснуте у психичком, и лични преноси којима је узрок спутана еволуција и које су легенде хипостазирале (подметнуле, исталожиле), оденуте и прометнуте у непријатељска бића. Вампир је неосвештани мртвац за ког се верује да је изашао из гроба како би сисао крв живима. Ту се убројавају младе и згодне вештице каракоџуле, чуме и чоме. Ова веровања су нарочито распрострањена у Русији, Пољској, Немачкој, Грчкој, Србији, Црној Гори и Албанији. Код свих Словена глогов колац се забија у мртваца чија се дух-душа претворила у вештицу или вампира. Вештичије и вампирске жртве постају и саме нечисте силе! Они истовремено остају без крви којим се хране, а и жртве су заражености демонима. Сабласт мучи живог човека страхом, вампир га убија одузимајући му срж из костију, он може опстати у постојању само уз помоћ своје жртве. 

Сабласти увек наступају као двојници: крвник и жртва. Увек је то дијалектика прогоњеног и прогонитеља.
У том удару вештица и вампира, човек-жртва је психолошки раздирана, уједа и једе саму себе, и постаје мучитељ самог себе, али и других. Вампир симболизује окретање психичких снага против себе.

Хеловин (енгл. Haloween), светковина која се обележава масовно у Америци и Европи, да би у паганском граду Београду тријумфовала. Ове године ће учешће у овом празнику узети и драмска списатељица Биљана Србљановић као устројитељка празника у својој згради. Вероватно ће се том слављу придружити и други познати и славни. Хеловин у Србији и Црној Гори ће настојати и ове године да обележавање Светог Луке, Светог Петра Првог и Светог Петра Другог, цетињских тајновидаца, 31. октобра, у ноћи уочи католичког празника Свисвети према западнохришћанској традицији, потисне и гурне у страну. Овај многобожачки празник претставља почетак тродневног, не само сећања на мртве, већ и слављење смрти. Већина обичаја везаних за Хеловин потиче од келтске светковине жетве и привидно је и незграпно христијанизиран, тобоже као самоталожење искључиво „хришћанског“ празника. За тај празник се сви учесници костимирају и забављају правећи лампе од издубљених тикава, гледања хорор-филмова и читања застрашујућих прича.

Деца иду од врата до врата и коринђају тражећи слаткише и указују „trick or treat“ („смицалица или посластица“, што у слободно преводу значи: „дајте нам слаткише или ћемо иначе бити приморани да урадимо нешто неваљало“). Ноћ вештица и вампира се у CAД, Уједињеном Краљевству, Шведској, Порто Рику, Новом Зеланду, Јапану и неким деловима Аустралије слави увелико као црвено слово. Новопагански феномени ће и ове године и у Београду палити огромне инквизиторске ломаче и спаљивати усеве и животиње, као жртве келтским демонима. У току тог паганског славља носиће костиме углавном од животињских глава и коже. У њу ће бити укључени предшколска деца из вртића, али и она школска. Деца носе издубљену лудају са изрезаним очима, носем и устима, а унутра запале свећу као жртву злом духу.
Свети Дионисије Аеропагит вели да су демони анђели који су издали своју природу, али који нису зли ни по пореклу ни по природи, већ по властитом опредељењу. Када би по природи били зли, не би произилазили из добра и не би се убрајали у ред бића. Демони нису били зли зато што се покоравају својој природи, него су зли, јер јој се не покоравају. 
За светковину Хеловин неки психолози и психијатри веле да је она само пробијање граница, и да је безазлена дечија игра. 

Пакост непријатеља наше свете вере више не преза ни пред чим. Господ Исус је дошао да обори Сатанино царство, и да подигне Божије. Што је лаж дрскија, тим боље, треба је гласније и бар једном годишње пропагирати. Хеловин је хришћанима и смешан и страшан. И много непријатељски. Следбенике Сатане у Хеловину руководи мржња и заслепљује ихзадајући мучки ударац свим хришћанима. Они се руководе пакосним клеветањем самих истина вере. Али, на сву срећу, Господ Исус је јачи од Сатане. Он га је свезао и већ делује да му одузме плен, то јесте људе. И овај удар против вере Београђана је бесмислен и застрашујућ. Света Црква се мајчински стара да видљивим запрећењима демонима их протера их у пустопашна места. Црква је та која мора да отима комад по комад од Отмичара и друге његове жртве. Сатана је мушица, док је Господ Исус све. Сви гријеси опростиће се синовима човјечијим, и хуљења на Бога, ма колико хулили; а који похули на Духа Светога нема опроштења ва вијек, него је крив вјечном суду (Мк 3, 29). Није реч о ограничењу божанске моћи или божанског милосрђа, већ се ради о за спасење непримљивом, неприступачном и потпуно затвореном срцу. Човеку који се затворио за Христа нема помоћи. Ипак, браћо и сестре, молимо се и за њега, Бог зна пут и до његовог срца. На нама је да не радимо против своје хришћанске савести, да остајемо одани врлинама Христовим, те и да га славимо у векове векова.

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1937224926544302&set=a.1384597008473766.1073741829.100007704397657&type=3

 

[Bokisha]

 

5Нов2017

РАЈ И ПАКАО (недеља по Духовима 22. Ап. Гал 6,11-18 Дап 12,1-11 Лк 16,19-31 зач. 83 Јн 15,17-27;16,1-2 зач. 52) Недеља, 5. новембар 2017. године

Огрезла у материјалним богатствима наша морално натрула цивилизација са растаче и друштвено-политички се обесмишљује. До данас нисмо ништа научили из ове приче о богаташу и убогом Лазару. Као сладострасници, потпуно отуђени од вере и савремени богаташи се одричу и Бога и брата, те тако бирају вечну пропаст. Не тиче их се стрпљиви и јадни Лазар који лежи пред вратима њиховим, јер им је Бог стран. Међутим, Лазар је трпео и подносио све док га анђели не однесоше у недра Аврамова. Богаташ се, авај, обрео у тешким мукама пакленим.

У овој причи оштро је наглашена неумољива досуђеност раја или пакла који су пресликана стања наше душе у тренутку смрти. Верујући наслеђују вечност с Богом, а неверујући ће бити лишени гледања Лица Божјег. Сиромаштво помаже да нађемо вечне вредности и да се у потпуности надамо само на Бога, док нас богатство чини узноситим, гордим, па чак и непријатељима Божјим. Наша верност Богу зависи од начина живота на земљи. Очигледно је из Еванђеља, већ од самог часа смрти свака душа прима привремену награду или казну. Они који умиру у благодати, уподобљени Богу, наслађују се гледајући Бога лицем у лице, јер вечни “Живот значи бивати с Христом” (Св. Амвросије Милански). А тај живот у небеском Јерусалиму, апостол Павле описује као рај “Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе” (I Кор 2,9). Таква ће бити рајска “радост постигнуте бесмртности” (Св. Кипријан Картагенски). А пакао? – Пакао је у нашем самоодлучењу, у нашој одељености од Бога. Пакао је у нашем самокажњавању искључењем из заједнице с Богом. Стога, “ко не љуби брата остаје у смрти. Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица; а знате да ни један човјекоубица нема вјечни живот који остаје у њему” (I Јн 3,14-15).

Шта је корен те мржње на брата?

– “Јер је коријен свију зала среброљубље, којему неки предавши се застранише од вјере и навукоше на себе муке многе. А ти, о човјече Божји, бјежи од тога, а иди за правдом, побожношћу, вјером, љубављу, трпљењем и кротошћу” (I Тим 6,10-11), вели св. Апостол. “Човјек Божји”, дакле свештеник!? О, да, саблажњава се и шкоди Светој Цркви Јудиним грехом, кесом и тарифником, пожудом за новцем – мамонизмом. Брине се за новац, не стара се за вечна добра, и стога је већ осуђен као симониста који купује или продаје духовне ствари.

http://pomozboznica.com/рај-и-пакао-недеља-по-духовима-22-ап-гал-611-1/

[Bokisha]

ГОСТОЉУБИВОСТ
ФИЛОКСЕНИЈА
ΦΙΛΟΞΕΝΙΑ
HOSPITALITAS

Славни филмски уметник Роберт де Ниро, из дана у дан сведочи како је дочекан са великом љубављу, наравно „као цар“, са погачом и сиром, у селу Чокот код Ниша, још онда када није био познат. Сада пак, када је прослављен као уметник, он се свагда посведочује као велики пријатељ нашег народа. Због тих и сличних разлога наш народ има велики број пријатеља међу многим народима. „Гостољубље не заборављајте, јер из гостољубља неки не знајући примише анђела“ (Јевр 13,2), саветује нас Апостол народа.

Стари народ, као што је наш, држао је до гостољубља. У госту је видео бога по благодати, или анђела. За госта – анђела, чувале су се најбоље понуде. У сваком госту смо гледали Христа, и у сваком госту смо примали Христа. Некада смо се и ми као народ поносили хришћанском гостољубивошћу. Гост нам је био светиња. Многима смо приређивали топле дочеке, док сада бацамо са степеница госта – странца. Случај покојног Бриса Татона! Шта се то догодило с нама? Какву то гују негујемо у недрима!? Данашњи одломак светог Евангелија нам предочава свето гостопримство. Предочава нам Христово гостољубље, али и гостољубље које људи пружају Богу.

Сусрет Господа са праоцем Авраамом, и то са три тајанствене личности, које су видљиви Вид Невидљивог – Тројичног Божјег Величанства. Свети патријарх је наслутио божански смисао овог догађаја као „пријатељ Божји“ (Ис 41,8) и смиреним уздањем, надом, служи. Авраам прима обећање да ће добити сина упркос његовим и Сариним поодмаклим годинама. У том догађају гледамо јављање Свете Тројице. Праотац наш ту тројицу поздравља као једну личност.

Евангелије нам благовести и догађај гостовања Господњег у кући Марте и Марије. Одмах да кажем, Марту Господ није прекорео, као што се често проповедало, већ је и њу и Марију похвалио. Очигледна је, види се јасно и то открива само отмена профињеност Господњег геста. Он не куди Марту, него је хвали. Господ је у овом одломку светог евангелија изразио захвалност вредним домаћицама и гласно изразио своје сажаљење над Мартином бригом. Марија је изабрала бољи део. Тај бољи део су духовне вредноте од телесних вредности.

Та вреднота је Христово гостопримство и гозба свете литургије. На њој Господ Христос нас части и дарује нам своје свето Тело и своју свету Крв. Свето причешће је његова Личност, његов живот. Зато је сваки благоверни и благочестиви хришћанин дужан да узврати својим телом и својом душом: својим животом. Ево нам спасоносних примера за угледање: мученица Катарина, свештеномученик Климент, Алимпије Столпник, Андреј Првозвани и многи други. Зар сви они нису примили дар у Евхаристији и узвратили га у властитом жртвовању у мучеништву.

Зар ова света Литургија није размена дарова између Бога и нас? Зар и ми Богу не дајемо оно што нам је он дао? „Твоја од твојих теби приносећи због свега и за све“. Зар хлеб и вино нису плодови нашег мара и зноја који нас представља пред Господом Христом. А, он, Спаситељ наш, претвара их у своје свето Тело и свету Крв и тако нам узвраћа неизмерно већом вреднотом. Вреднотом у којој Потребно постаје Насушно. Наравно, Господ нас Духом Светим просветљује и јача да „Бог чини у нама и хтјети и деловати“, као вели свети апостол Павле.

Ето, људском и божанском гостопримству научило нас је данашње Свето Евангелије.

http://pomozboznica.com/гостољубивост-недеља-по-духовима-24-ап/