Јеромонах Иларион Ђурица

[Иван ♪♫]

У правој Цркви Амин народа је био знак да је епископ или свештеник признат као православан,а сада је покадшто епископ изнад народног Амина.Ето то црквено изопачење је клерикализам.Епископ и свештеник владају народом,претварају га у светину(масу) и не траже народни Амин.Шта ће им?

Негативну селекцију у Цркви врши власољубиви, користољубиви и неуки епископат на начин прогоњења најбољих или њиховог гурања у запећак.

Свештеници-улизице се утркују ко це кога висе да нагрди и наружи пред Епископом,а он то подстиче,трази и захтева да му редовно подносе извештаје о својој браћи са дна пакла.

Страх од премештаја гони свештенике на улизиштво.Просто је мука гледати и слусати такве који не слузе Богу, већ свом идолу-епископу.

Јеромонах Иларион Ђурица

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1954437308156397

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1954437308156397

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1954433468156781

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1954433394823455

 

[Bokisha]

НЕ МАРИТИ ЗА ПОЗИВ ИЛИ ОДБАЦИТИ ХРИСТА (НЕДЕЉА ПО ДУХОВИМА 27. АП. КОЛ 3,4-11 ЛК 14,16-24 ЗАЧ. 76) НЕДЕЉА, 10. ДЕЦЕМБАР 2017. ГОДИНЕ

                                               

Ова еванђелска слика је поређење из стварног живота Господњих савременика и њихових обичаја и схватања. Јевреји су приређивали многе заједничке вечере које су имале побожан и свештени смисао. Све те гозбе углавном су бивале предслике есхатолошке свадбе. На јеврејском језику звале су се хабурот (у једнини: хабура) што на српском значи свечарење или заједничарење, односно заједништвовање. Те хабуре биле су уствари поједностављене пасхалне вечере, а састојале су се из обреда прања руку, благосиљања и ломљења хлеба и дељења званицама, па потом благосиљања вина, те и пијења из путира, а на крају би уследила благодарствена молитва за сва добра, благодат изласка и Савез (Завет), покровитељство сада и у будућности (киддуш), те и отпуст који се састојао од читања завршног псалма.

Прича о великој вечери или о свадби царевог сина уверљива је слика живог живота. Она описује Царство Божје предсликовано у великој вечери – хабури – духовној свадби – савезу Бога и човека.

                                                                        

“Неки човјек” или “цар” је Бог, а “слуга Божји” је Господ Христос. Званице су првобитно изабрани јеврејски народ, а потом и сви народи. “Званице су све душе које пророци никад нису престали да позивају на Христову вечеру. Јевреји су примили слуге, али су одбили вечеру: читали су пророке и распели Христа. Пошто су га убили, и не знајући припремили су вечеру нама. Када је вечера већ била спремна и Христос жртвован, након васкресења дао је евхаристијску вечеру коју је освештао својим рукама и својим речима, а потом је послао апостоле да понове позив на вечеру ”, тумачи један свети отац.

Поражавајуће је како се јеврејски народ до данас није одазвао. Много је изговора за то њихово и наше одбијање Христа. Према источњачким обичајима смртна је увреда одбити позив домаћина. Зашто званице одбијају Домаћинову великодушност? – Зато што одбијају Сина Домаћиновог, а одбијајући Сина, остају без свечаног свадбеног руха које је покајање.

Ова еванђелска прича разговетно говори о односу Бога према човеку и односу човека према Богу. Бог гори од љубави према човеку, а човек је двоједушан, лицемеран: Не може без Христа, али не може ни да му се потпуно преда без задршке. Човек одбацује Христа, јер га Он ставља пред јасну одговорност према животу, а та одговорност се човеку чини немогућом. Из истих разлога и Јевреји одбацују Христа. Из истих разлога и ми одбацујемо Христа. Презрели смо Божји позив и одбили Христово пријатељство и братство као немогуће: “Много је званих, али мало је изабраних.”

http://pomozboznica.com/не-марити-за-позив-или-одбацити-христа/

[Bokisha]

ЈОГИРАНИ ЗЛОЧИНЦИ И ХРИШЋАНСКА ПОРОДИЦА (НЕДЕЉА ПО ДУХОВИМА 29. АП. ГАЛ 1,11-19 МТ 2,13-23 ЗАЧ. 1) НЕДЕЉА, 24. ДЕЦЕМБАР 2017. ГОДИНЕ

 

Застрашујућа је европска и америчка небрига за брата и за сваког, па и за генерације које долазе. Да ли ћемо брзо и потпуно раскинути сваку везу са вером и заувек је одбацити и заборавити? Човек човеку све више постаје вук, само вук. Нема више пријатељства и братства ни по црквама, ни међу црквама. Зацело, још има само односа и одношења. Отворено се сви људски односи изједначују са добробити, са интересом. Сви од реда, савременици, узимају часове равнодушности, мртвог мира, јогирају се. Само се професионални мртвозорци, гробари, предузећа за погребне услуге, интересују за смрт других. Школовани јогирани злочинци лажног мира убијају све око себе равнодушношћу. Та равнодушност није имуна од пантеизма и политеизма. Запала је у мртвило, летаргију, мада се клања општој Души света као божанству. Ти савремени многобошци производе богове са којима ће се виђати, дотицати, којима се могу обратити за помоћ. Желе их обожавати и имати њихове слике и кипове по кућама. Савременик, многобожац је и гладијатор који се бори са људским зверима. Уједињена Европа се дави, гуши се и тоне; али то никог не занима. Увек недостаје пружена рука са европске стране. Европа ће коначно људско биће одгурнути у амбис заборава. Долазе у Европу и преплављују је све саме сексуалне идеологије и све саме сексуалне варијенте од егзактне науке проглашене као нормалне и пожељне. Млади одлучно одбацују заувек свете Оце и учитеље Цркве, те и свето предање, али и здрав разум. Воља је новог света да деца не поштују своје родитеље, да свештеници и првосвештеници не посвећују народ, руљу, плебс. Ту децу задњих времена не занима дуговечност, нити благословен живот на земљи. У школама се вежбају како да непоштују све свето. Да буду зли и груби, те да хуле на све свето и да никог не помажу. За њих не постоје породице. Нема обитељи. Утицаји средстава јавних обавештавања потпуно су посуновратили јогираног савременика на странпутицу која води у вечну пропаст. Чак су нестали и сурови „очеви господари“ и умножиле су се мајке господарице. Тим мајкама се приноси жртва, као божанству. Велики је празник 8. март, Клара Цеткин, Дан заљубљених и раслабљених, Дан копилади, односно Дан мањинских права. На видику нема никог ко показује такозвану хришћанску орјентацију. Недостатак хришћанског опредељења, или пак религиозног, видљив је не само у свештенству, већ и првосвештенству. Да Бог поживи светог оца папу Фрању и да га сачува у животу. Можда ће он помоћи, ако га не убију. Не дај, Боже, да сви, па и првосвештеници, све чине у своје име. Има ли таквих који нешто чине у Христово име!?

Обесхрабрујућа је млакост верујућих хришћана. „Лешеве“, „троструке нуле“ са свештеничким инсигнијама, како за нас вели свети ава, преподобни Јустин Нови. Домови савремених хришћана све више су затворени за све, па и за модерне хришћане, али и за модерне пагане. Између хришћана и пагана разлика је скоро занемарљива. Нема породичне атмосфере па зато нестаје, ишчезава Црква. Нема праве обитељи ни у такозваном свету, а ни у такозваним манастирима. Хришћани се ни по чему не разликују од модерних пагана и неверујућих. Хришћани су постали тмурни, безнадни, потиштени и неутешно тужни исто као многобошци. Много је несрећних, незадовољних, али и покварених људи међу савременим хришћанима. Несрећна и обезбожена породица, а и света обитељ манастирска, живи саможиво, без смисла и без наде у Бога. Све су те породице на психотерапији. Вера јој је на последњем месту. Хришћани све дају за „бизнис“, за профит и за баналну, круту стварност. Или за традицију, мртвачницу вере. Или за потрошњу – једини рај! У промету и свате ствари, црквени положаји, црквене секте, клерикализам, саблазни сваке врсте, негативна селекција, непотизам, „лажна браћа“. Нажалост, светости нема ни за лек. Није остао на земљи ни један угао рајски. Он је недоступан, јер је измакла светост, измакла је стална Божја присутност. Савремени лажни Јосиф нема циљ да ради у зноју лица свога да би обезбедио живот Богомладенцу. Овај лажни Јосиф (или Јосип) не живи за Богодете Исуса. Дао га је у дом за незбринуте. О није Смисао његовог живота. Литургија више није принос живота и рада, већ чиста трговина, услужна делатност. Уз трговину је и дунђерисање. Богочовек и Свесвета су само далека позадина, е да би упечатљивије дошао до изражаја само декор и црквени кич. Грозе иконе које се свиђају веома тој лошој цркви. Грозно појање, које истиче Певачицу и Певача! И грозна поповштина! Са Голготе, ми лажна браћа, протерујемо Господа Сладчајшег у азил, протерујемо га ван живота. Поповштина је велики инквизитор, али и крсташки освајач и православног Истока. Она је довољна самој себи. Назаретска обитељ у прогонству је. Ометена у развоју, у животу и раду. Гурнута је немилосрдно у тешка искушења. Савремени Ирод је не само социопата, психопата, зликовац, силник, који је у паклу са Сатанаилом одлучио да не умре. И сада, када назаретска породица умире од глади, чудесно живи од огњевите заједничке молитве. Небо се отворило мањини изабраних

[Bokisha]

 

 

Јеромонах Иларион Ђурица

11 mins · 

 

Господ Исус хлеб/крух живи
Мт 14, 14-22

Већ су од почетка апостоли и први хришћани повезивали ово чудо умножења хлеба, односно круха, са Пресветом Евхаристијом рекавши: Ја сам хлеб/крух живи који сиђе с неба (Јн 6, 51).
Молим вас, браћо и сестре, да вам не смета моје настојање да хлеб назовем српски крухом или крувом, јер је у тој речи откривено литургијско својство његово – крхкост: ломљивост, раздробљивост.
У канону Евхаристије предложење се приноси, гласно говорећи: Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све (литургија светог Јована Златоуста). Зацело, само вером можемо познати Бога присутног под светим видовима. У овом случају наша чула ништа не могу докучити. Штавише, изглед, осећај и укус нас варају, јер не запажају ништа друго до мало хлеба/круха и вина. Али у Светом писму стоје речи које је Господ Христос рекао: Ово је Тело моје... Ово је Крв моја. Хришћанин верује у истинитост тих речи, и за хришћанина не постоји ништа истинитије од светог Причешћа. Заиста многи хришћани немају никакву сумњу у Евхаристију, али је та вера сувише често слаба. Код оних који се причешћују само једном или четири пута у години, несумњиво отупљује тај доживљај, па се тако догађа да су причесници равнодушни и према најсветијим светињама ако се површно схватају. Премда они иду у цркву редовно, а причешћују се само у време четири годишња поста, остају и хладни и неостљиви. Верују у стварну Господњу присутност, али не поимају величину ове спасоносне неизрециве више стварности, немају живе и „срасле“ вере коју су имали свети. Судећи према држању већине хришћана и свештенства према Евхаристији, могло би се рећи да смо ми, у нашој помесној Цркви, људи мале вере. Што се тиче наше помесне Цркве она подоста заслужује овај прекор Господа Исуса. Морамо се, браћо и сестре, молити за живу веру, па смирено и са надом понављати молитву апостолâ: Господе, дометни нам вјере (Лк 17, 5). 
Молим вас, узмите у памет да када је Господ Исус наговестио Евхаристију: од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим (Јн 6, 66). Апостол Петар је рекао ове дивне речи оданости и сведочење чврсте вере: Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога. И ми смо повјеровали и познали да си ти Христос Син Бога живога (Јн 6, 68-69). Како верујемо у свето Причешће, таква нам је вера. Вера у свето Причешће је пробни камен правих Христових следбеника. Што вам је вера јача, то дубље откривамо присно и дубоко пријатељство са Христом. Ко, као апостол чврсто верује у Њега, прихвата сва Његова светотајинства од Оваплоћења до Евхаристије. Вера је изнад свега дар Божији, односно нико не може поверовати, нико не може доћи (Христу) ако га не привуче Отац (Јн 6, 44). Да бисмо задобили тако живу и дубоку веру у свето Причешће, потребно нам је за то дух-душевна, унутарња чежња која нам може доћи само од Бога. У овој црквици, свете успомене оца Дејана Дејановића, видим много привучених правилном причешћивању. Поставио бих онима који још нису привучени питање једног светога који пита: Зар још ниси привучен? И одговара: Моли се Богу да те привуче?
Вера у свето Причешће мора нам будити ревност према литургији, која је наше животно средиште саме Евхаристије, и ревносном према честом, и живом учествовању у пресветој Жртви. Та наша ревност мора се протећи и на наше деловање и после ње. 
Завршићу ово слово речима из Апостолских установа, а које се спомињу и у Дидахе пред причешћивање: Нека дође благодат и прође овај свет. Осана Богу Давидову! Ако је ко свети, нека приступи; ако ко није свети, нека се покаје! Мараната, амин. 
Нема ту хоћу/нећу! Јесмо ли или нисмо хришћани! Ко не једе, умире! И то стопроцентно. Ко жели да живи, мора јести. Зато Господ кад нема алтернативе каже: Заиста, заиста вам кажем... причешћујмо се!

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/2080106755589451

 

[Bokisha]

О жено, велика је вјера твоја
Мт 15, 21-28

Данас, коленопреклоно, ка Господу Христу приступа жена Хананејка, нејеврејка и моли за Господње мрвице, за остатак са Његове Трпезе. Еванђеље у тој прилици упечатљиво приказује Господњи став према нејеврејима, према паганима. Свима је познато да је старозаветна заједница према странцима потпуно ограничавајућа и одбијалачка. То Божије обећање Господ Исус није превидео, као већина Његових саплеменика, већ је по пророцима, нарочито по пророку Исајији, речено да ће Господњи Дом бити и називати се „домом молитве за све народе“. Свети Павле на свој начин тумачи тај однос Јевреја и пагана према Христу Господу и Његовом делу спасења и тврди да је неверство Јевреја довело до покрштавања пагана, али Бог није одбацио свој првоизабрани народ и доћи ће време и његовог спасења. Сада видимо да су сви једнобошци потомство Авраамово. Дакле сви хришћани, затим Јевреји, па и сви муслимани света. Дакле, они који следе веру и Бога Авраамоог, и обожавају га. Јевреји нису ствар схватили тако и одбили су да прихвате Господа Исуса као Христа. Муслимани су га прихватили као највећег од свих пророка, али само пророка. Свако ко има веру у једнога Бога попут Авраама, може постати удеоник Божијег светотајинства спасења у Христу.
Ова Хананејка се приближава Господу Исусу са великом вером и још већом надом. Међутим, још Га није љубила, јер Га није познала. Њен крик је снажно вапијање и запомагање, те и тражење да јој исцели тешко болесну кћерку коју је веома мучио ђаво.
Господ Христос није дошао на овај свет у првом реду да овде чини чудеса, да лечи болесне, теши жалосне и васкресава мртве. Он је дошао да нам благовести Царство Божије, и објави Божију љубав према свима људима. Несумњиво, Јевреји заслужују најпре да им се проповеда свето Еванђеље. Хананејка, будући одбијена у својој молби, није се обезхрабрила. Она не моли за себе и зато је тим више упорна. Она по сваку цену жели да спаси своје дете. И пала је на колена пред Господом Исусом у нади да је неће одбити. Међутим, на њен крик, Господ Исус је ћутао и, овога пута је потпуно (радикално) одбија: „Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима“ (Мт 15, 26). Деца су изабарни јеврејски народ, а сви други су се сматрали, и сматрају се, „псима“ (гојим). „Хљеб“ о ком је овде реч су све речи дела и чудеса Господа Исуса. Он је тај који је људима потребан као хлеб.
Жена Хананејка има веома живу веру прожету смирењем и није негодовала ради веома незгодног поређења. Није за себе тражила предност да се Господ Исус према њој, као са осталим синовима и кћерима изабраног народа. Он је спремна да се према њој понаша поступа као са псима који до ногу својих господара чекају свој залогај, мрвице које падају са стола. Она заправо моли за те мрвице од Христове доброте/лепоте и човекољубља и исцели јој кћи. Зато му говори: „Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових“ (Мт 15, 27). Заиста овај одговор показује величину њене вере, а поврх тога, и њено велико смирење. Тако храброј, јединственој, живој и смиреној вери, задивио се и Господ и није затворио вратнице пред њом. Вера за нас не би смела бити само једно више или мање предавање с колена на колено, прича, традиција, наслеђе од предака. Вера мора бити чин нашег личног опредељења заувек.

У Ђукаоновићима, на Чеву, у Црној Гори није било ни једне цркве те далеке 1996. године у касну јесен, када је Митрополит Амфилохије отпочео изградњу нове цркве, када су ми саслуживали многи свештеници и моја недостојност. Пре него је отпочео са служењем литургије пришли су му тројица и испричали му да је њихова мајка постила све постове од 1941. године у побожној педесетпетогодишњој чежњи да се удостоји светог причешћа, али да због старости не може доћи на црквиште. У том дивном крају Црне Горе срушили су све цркве и олтаре, како се говорило. И Чевљани су се ругали ревносној испосници која је чекала да дође њен поп и причести је, како је говорила. „Не лудуј Анђелија, ми смо све попове побили или прогнали, тако да се никада нећеш причестити“, говорили су јој, готово сви мештани. Ова благостива жена Богу је одговорила са највећим и непоколебивим поверењем. Она педесет и пет година није изгубила веру. Изгледало је „да Бог ћути“, па чак и као је „мртав“, ова света старица је била награђена за своју истрајну и велику веру, као ова Хананејка. Високопреосвештени Амфилохије ми је наредио да у пуном одјејанију и са светим путиром и са њеним синовима, пођем по црногорском кршу, до куће ове дивне хришћанке. Призор је био величанствен. Када сам јој пришао, грануло је сунце тог зимског дана и обасјало је ову светитељку свете евхаристије. Њени синови и кћери, унуци и праунуци су клечали, а она је усправно стајала сва озарена неком посебном духовном светлошћу, и причестила се. То је вера! Господе, дај нам такву веру!

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/2385977541669036

[Bokisha]

Беседе у Божићном посту
Царство небеско освајају и задобијају само подвижници
Мт 11, 11-15

Хришћански живот није обредност (ритуалистика), а нити која друга безазлена игра. Хришћански живот је највеће постојеће чудо. Царство Божије је сам Господ Исус Христос који се у Старом савезу тек назире, а види белодано у Новом. У овом еванђелском одломку није толико реч о поређењу ко је већи, а ко мањи у Царству Божијем. Не ради се о томе која је личност велика пред Богом, већ се истиче разлика између старог и новог времена: времена пре и после доласка Христовог. Календарски је то означено тако што се године до рођења Господа Исуса броје унатраг, а од тог спасоносног догађаја унапред. Зато је појмљиво и јасно зашто је Божић тек временом, у IV веку, постао тако велики благдан на хришћанском истоку. До тада је слављено само Богојављење! Света Римска Црква је од почетка славила Божић, а не Богојављење. Она је Истоку даровала Божић, а он њој Богојављење. Тако је било и тако се славило када су браћа била заједно. Сада је Божић, нажалост, затрпан смећем потрошње и забаве, како на Истоку тако и на Западу. Тек се у неким манастирима који негују духовни живот, који нису пољопривредне и чудопроизвођачке задруге, једва сећају шта уствари тај венац божићно-богојављенских празника значи за човечанство, а и за сваког човека хришћанина. Нажалост, ми савременици смо окаменили тај благдан у празник, сасвим испразан. Божићни пост који је Црква увела да бисмо се одбранили од тих површности забаве и потрошње, свели смо на дијету. И тако остали и од трачка духовности Божића. Можда нама раслабљеним хришћанима задњих времена може помоћи враћање библијском и литургијском значењу Божића, а то значи погледати лево и десно у цркви и у њему наћи брата/сестру. За постизање тог циља није довољно богојављенско окрепљеније води свјашченија, него освештање дух-душа. Ево, све смо освештали, само дух-душе нисмо!

Из Господњих се речи види да је наступање Његовог Крститеља снажно узбудило велики покрет у човечанству. Знајмо да нам је света вера откивена, да је напуштање света религије и да нас је управо она уствари навела да  задобијемо Царство Божије. Царство Божије се на силу осваја, а не са колачићима и печеним јагњетом или прасетом. Крститељев позив на покајање је итекако и божићни и богојављенски. Зато смо дужни да прихватамо жртву, да се трудимо да себе и браћу/сестре помогнемо управо да их придобијемо за борбу за освајање Царство Божијег. Да и ми нисмо, а јесмо, они од Господа осуђени фарисеји који људима, човечанству затварамо двери тог Царства? Дај Боже да ова Господња осуда (Мт 23, 13) не вреди и не важи ни за мене, ни за ни једног/у брата/сестру! Зато, ако наиђу, а наићи ће, запреке и бране за постизање охристовљена, ваља употребити сва борбена средства која су нам на расположењу, јер хришћански живот није потрошња, нису колачићи и печено прасенце.

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=2430686233864833&id=100007704397657

 

[Bokisha]

Беседе у Божићном посту
Бог сам долази да нас спаси
Ис 35, 1-6

Свети пророк Исајија благовести да ће Ослободитељ и Искупитељ свему Израиљу, па и нама – Новом Израиљу донети мир, радост и крепост. У тој радости наслућујемо и прожети смо радошћу због Христовог доласка. Из овог библијског одломка одјекује, шуми позив на радост и на клицање. Радост увек предочава пролеће кад све бујно цвета, и то чак у зимској пустињи која означава васцели свет. При крају овог одломка је беседа о радости и то вечној, „одакле одбеже бол, туга и уздисање“, односно, испред ког ће побећи бол, јауци и бугарење.

Велике су радости које малима и великима доноси Божић. Божићну радост не могу никакви сладуњави обичаји не могу да потроше. Она се не губи ни у обиљу неукусних урбаних обичаја сладуњавости. Господ долази као Емануил, као Богомладенац, прозирући да смо клонули и да нам колена клецкају од товара греха. Литургија Га увек иконопише као Пантократора, Сведржитеља, Цара и Архијереја који долази са великом пратњом. Господњи долазак се не односи само на Његов други, коначни долазак. Не би било достојно Бога да своју свесилу и величанство испољи тек на суду. Целисходније и душекорисније да се божанска свесила испољи у исцељењима наших болести и поправљању наших слабости. О сваком нашем литургијском сусретању са Господом и нама беседи: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова“ (2 Кор 12, 9). Богочовек Христос ће оснажити наше руке за свако добро дело и укрепити наше кораке за наше успињање стрмим и каменитим путем подвига. Ми хришћани задњих времена опхрвани смо великим невољама брзих и јаких искушења, те се брзо преплашимо невоља и одустајемо од подвига. Нама духовним слабићима преко пророка песника поручује: Будите мужествени и не бојте се! О Парусији, када Господ дође да нас спаси, онда ће све очи прогледати, сви ће глуви чути, сви ће хроми поскакивати као јелени и сви неми ће клицати радосни пој. Икона је то пророка песника о исцељењу свих наших телеса и пулсирајућег у духовном смислу. Та чудесна икона ће оживети у пулсирајућу стварност само код оних који се труде да оздраве и исцеле се, те и да ојачају за подвиг.
Бог ослобађа и помаже најпре потлаченима, храни гладне, ослобађа сужње, отвара очи слепоме, усправља сустале, љуби праведне, грешне милује, штити странце, подупире сиромашне и удовице. Нађимо се у мноштву ком ми припадамо дух-душом и молимо се и кличимо: „Дођи! И ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воду живота на дар. (...) Да, доћи ћу скоро. Амин; да дођи, Господе Исусе“ (Отк 22, 19.20).

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=2429848217281968&id=100007704397657