Šta je hula na Duha Svetoga?

[Captain]

Izlaganje ovog stiha iz Jevandjelja od Svetog Teofilakta Ohridskog:

(Глава дванаеста)31-32. Зато вам кажем: Сваки гријех и хула опростиће се људима; а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку ни у будућем.

Овде каже да човек може наћи какво-такво оправдање за сваки други грех учињен у људској слабости, као што је блуд, крађа и слично, и лакше му је од Бога добити опроштај. Али, када неко види чудеса која су учињена Духом Светим и похули на њих говорећи да су она од демона, какво ће наћи оправдање? Јасно је да такав човек добро зна да је све то од Духа Светога, а ипак намерно говори зло. Како се таквом човеку може опростити? Када су Јевреји видели Господа како једе и пије и дружи се са цариницима и блудницима и све друго чини као Син Човечији, осуђивали су Га као изјелицу и винопију, што се може опростити, а да се неће од њих ни тражити покајање, јер су се (по слабости) оправдано саблажњавали. Али, када су Га видели да чудотвори и опет Га клеветали и хулили на Духа Светога, говорећи да Он то чини уз помоћ ђавола, како да им се опрости такав грех ако се не покају? Стога знај да онај који хули на Сина Човечијега, гледајући Га како живи као човек и називајући Га пријатељем блудника, изјелицом и винопијом због онога што је радио, такав неће одговарати за свој грех, чак иако се не покаје. Опростиће му се, јер није познао Христа као Бога скривеног у телу.

Али, онај који хули на Духа Светога или на духовна дела Христова, и назива их демонским, ако се не покаје,[12] неће му се опростити, јер он нема оправдан разлог да Га клевеће, као онај који Га је видео са цариницима и блудницима. Неће му се опростити ни у овом ни у оном свету и на оба места биће кажњен. Многи се муче у овоме свету, али су тамо поштеђени мука, као убоги Лазар; док су други кажњени и овде и тамо, као Содомљани и они који хуле да Духа Светога. Али, неки, као што су апостоли и Претеча, нису кажњени ни овде ни тамо. Иако изгледа да они који су овде прогоњени бивају кажњени од Бога, то нису казне за грехове, већ кушње које доносе венце.

Pod Napomena dolje pise:

12. Дакле, нема греха који се неће опростити, осим греха непокајаног.

http://svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/TumacenjeJevandjeljapoMateju/12.htm

[SANJA]

Nedostojna jesam. Da sam ja Bog, ovakvom idiotu ništa ne bi' oprostila!

Сва срећа па се ти ту ништа не питаш . greengrin

Ja sam čvrsto ubeđena da za mene nema spasenja. Jednostavno, neke stvari su neoprostive- eto, na primer, hula na Svetog Duha je kad upadneš u neku sektu bangin

32. Који, дакле, свог сина не поштеде, него га предаде за све нас, како, дакле, да нам с Њим све не дарује?

33. Ко ће оптужити избране Божије? Бог који правда?

34. Ко ће осудити? Христос Исус који умре, па још и васкрсе, који је с десне стране Богу, и моли за нас?

39. Ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раставити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем.

Za ove stihove imaš tri cveta od mene slava3 ekstra

t4431 eheeeej

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Хула на Духа Светога

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1069, Рубрика Библијске теме Како разумети Христове речи: „Сваки грех и хула опростиће се људима; а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко реч на Сина Човечијега, опростиће му се; а који рече на Духа Светога неће му се опростити ни у овоме веку, ни у будућем“ (Мт 12,31-32)? Постоји ли дакле неки грех који је неопростив, после кога нема покајања. (уп. такође 1Јн 5,16-17; Јев 6,4-6)?

У 12. глави Еванђеља по Матеју, Христос изговара следеће речи: „Сваки грех и хула опростиће се људима; а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко реч на Сина Човечијега, опростиће му се; а који рече на Духа Светога неће му се опростити ни у овоме веку, ни у будућем“ (Мт 12,31-32). Ове речи су одговор Христов на констатацију фарисеја да Христос изгони демону помоћу Веелзевула, кнеза демонског (Мт 12,24).

Христос изгони демоне и лечи болесне, то је чињеница која је очигледна и не може се порећи. Међутим, фарисеји, не поричући то чињенично стање, покушавају да га објасне на други начин: да, он то све чини, али силом демонском. Господ Христос узвраћа дугим одговором на овај прекор. Између осталог, каже: „Ако ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије.“ Овде Господ подсећа да и ученици његови, Јевреји изгоне демоне и лече болесне најављујући тако Царство небеско (Мт 10,7-8). Сам пак Исус Христос Духом Божијим изгони демоне што значи да је у његовој личности дошло Царство Божије (Мт 12,28). Он је од пророка Исаије најављени слуга, изабрани у кога ће Бог метнути свој Дух (Мт 12,18). Хулећи на дела Христова, приписујући их демону, а не Духу, фарисеји не чине ништа мање од хуле на Духа Светога који кроз личност Христову манифестује Царство Божије у свету, нарушавајући тоталитарну стварност природе која се пројављује кроз болести, немоћ, смрт. Хула на Сина Човечијег се може опростити, због слабости људи да разумеју велику тајну пројаве Бога у једном човеку, Исусу из Назарета, али таква хула не мора бити коначна реч којом човек одговара на Еванђеље. Ма колико се хулило на Сина Човечијега постоји простор за сагледавање његове личности из друге перспективе и самим тим могућност покајања и праштања.

ХУЛА НА ДОМОСТРОЈ СПАСЕЊА

Међутим, ако се оно што Христос чини веже за демонске силе и Дух којим он изгони демоне прогласи духом Веелзевула, кнеза демонског, исказана је и последња реч, донесен последњи суд и самим тим изражен неповратни став који се не може опростити. Реч је дакле о једном тумачењу Христове личности и Духа којим Господ изгони демоне који је до те мере изопачен да је свако преумљење немогуће, па самим тим и опраштање овог греха. Заузет је један унутрашњи став према делу Христовом који је непроменљив и сходно томе неопростив. Не ради се о томе да Бог не може опростити неки грех, већ о томе да је заузети став према Еванђељу Христовом до те мере первертиран и искључив да не оставља простор за промену и покајање. Хула на Духа у овом случају је хула на читав домострој спасења који се проглашава лажним, демонским и одриче му се божанска димензија.

Овакво разумевање би се могло извести из самога текста. У историји тумачења овај текст је у оквиру догматског учења Цркве познат као locus de blasphemia Spiritus Sancti. Код светих отаца ово место тумачено је углавном у оквиру тријадологије. Свети Атанасије Велики сматра да су фарисеји репрезенти свих оних – нехришћана, Јевреја, јеретика – који одричу Христово божанство. Слично схватање среће се и код Светог Кирила Александријског и Светог Василија Великог. Другачији приступ тексту имају Ориген и Августин. По Оригену, хула на Духа је отпадање од вере, слично као, како он сматра, у Јевр 6,4-6 или 1Јн 5,16с. По Августину хула на Духа је такође отпадање од вере, односно одсецање самога себе од извора благодати и праштања. Древна тумачења се углавном крећу у ова два оквира: 1) тријадолошком, који се односи на одрицање Христовог божанства, при чему Свети Атанасије циља на аријанце и касније духоборце. Ово тумачење има снагу у томе што се из еванђељског текста јасно види да су фарисеји, дакле не хришћани, ти који хуле на Христа. У извесном смислу одрицање Христовог божанства долази или од оних који су ван Цркве или од оних који су се својим јеретичким учењима одвојили од Цркве, и 2) еклисиолошком, отпадању од вере, које се среће код Оригена и Августина. Ово тумачење је проблематичније пошто хулу на Духа поставља унутар хришћанске заједнице што не одговара интенцији текста у коме су фарисеји они који хуле на Духа. Ово тумачење такође има свој историјски контекст и код Августина, на пример, представља покушај да се хула на Духа протумачи као отпадање од једне Цркве Христове, што се првенствено односило на донатисте, против којих латински отац пише. Августин чак, да би истрајао у свом – еклисиолошком – тумачењу, изричито тврди да фарисеји нису згрешили хулу на Духа Светога. И у једном и у другом тумачењу хула на Духа је неопростив грех пошто представља или оспоравање кључног учења Цркве или пак отпадање од црквене заједнице. У оба случаја грех је неопростив, мада постоји нада да се јеретици или расколници покају и врате црквеној заједници.

НЕОПРОСТИВИ ГРЕХ

Овде се отвара кључно теолошко питање: да ли постоји неопростив грех? Ориген је, као што смо видели, покушао да навод о хули на Духа Светога као неопростивом греху повеже са још два места из Новога Завета где се говори о немогућности другог покајања (Јев 6,4-6), односно о греху на смрт (1Јн 5,16с). Заједно са нашим местом у Еванђељу по Матеју ово су једина два новозаветна места која говоре о неопростивости неког греха. Чини се да сва три места не говоре о томе да Бог не може или неће да опрости неки грех, већ да заузимање одређених ставова човека доводе у такво стање да му отежавају могућност покајања и самим тим у стање одрицања заједнице са Богом. Ако пак човек не жели, неће заједницу са Богом и са ближњим, он обитава у „неопростивом греху“. То је последица слободног избора. Сва три новозаветна текста тематизују овај проблем на различитим нивоима и, што је интересантно, ни један не експлицира шта конкретно треба разумети под „неопростивим грехом“, „грехом на смрт“ или „немогућности другог покајања“. То показује опрезност светих писаца у погледу расуђивања о томе шта је смртни грех, опрезност која је последица смирења и смерног устезања да се расуђује о ономе што је привилегија јединога Бога, истинског и коначног Судије.

Наведени новозаветни стихови су, дакле, неодређени по том питању и тако остављају простор за теолошко домишљање. Чини се да имају више педагошку, него догматску функцију. Пре се могу доживети као брига, него као претња. Хула на Духа у Еванђељу по Матеју је не одбацивање Христа као Месије већ идентификација његових дела која се врше Духом са делима Веелзевула, кнеза демонског. Такав став је неопростив, пошто отежава покајање. „Грех на смрт“ је одбацивање реалне телесности Исуса Христа које потом води у прекид црквеног општења јер нарушава основу за љубавну заједницу (1Јн 2,19; 4,1сс). Свети Јован не прецизира шта је тачно „грех на смрт“, само каже да заједница не мора да се моли за онога који се налази у њему (1Јн 5,16). „Немогућност другог покајања“ је више упозорење да се остане у вери, него претња (Јев 6,4-6). У сваком случају у целокупном Новом Завету нада да Бог прашта и да ће опростити грехе претежнија је од сваког страха да је човек неповратно изгубљен и отуђен од Бога. Блага вест (Еванђеље) је вест човеку да га Бог безусловно воли: „Али у свему овоме побеђујемо кроз онога који нас је заволео. Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије која је у Исусу Христу Господу нашем“ (Рим 8,37-39).

извор : Православље

[Toma]

"...у целокупном Новом Завету нада да Бог прашта и да ће опростити грехе

претежнија је од сваког страха да је човек неповратно изгубљен и отуђен од Бога."

Изврстан чланак!

[Guest]

Hula na Duha Svetoga je svako ne pridržavanje zapovesti Hristove i uporno istrajavanje u toj pogrešnoj raboti.... Hula je i svako ne poštovanje Crkve i njenih pravila... Hula je ne biti pravoslavan kad već jesi .....

Kako neko može da ne bude pravoslavan kad jeste? Definiši "biti pravoslavan".

[Gerhard]

Dakle, samoubistvo i nazivanje Hristovih cuda demonskim je hula na Duha Svetog?

[Gordana .]

Е баш ти хвала што си подигао ову тему!

[Срђан Шијакињић]

И мени је ово питање занимљиво. 

[DYNABLASTER]

Ako je tako, onda ga je MP ugasio, tj vecni oganj potpalio... osim ako se ne obrne za 180"...

[Arsenija]

Da li je doniranje reproduktivnih ćelija (spermatozoida i jajnih ćelija) hula na duha svetoga?

Možda nije za pitanje za ovu temu.... ali je veoma kompleksno.... i aktuelno.

[DYNABLASTER]

nije

[Arsenija]

nije

 

Zašto nije?  :.mislise. 

[Млађони]

Zanimljiva tema. Hula na svetog duha je hula na sam zivot, mrznja prema zivotu. 

[Бојан Сарачевић]

Презето са: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/TumacenjaDelaApostolskih/Lat_05.htm

 

1. A neki čovek, po imenu Ananija, sa ženom svojom Sapfirom prodade imanje. 2. I sakri od novaca sa znanjem i žene svoje, i donevši jedan deo položi pred noge apostolima. 3. A Petar reče: Ananija, zašto ispuni satana srce tvoje da slažeš Duhu Svetome i sakriješ od novaš što uze za njivu? 4. Kad je bila u tebe, ne beše li tvoja? I kad je prodade, ne beše li u tvojoj vlasti? Zašto si takvu stvar metnuo u srce svoje? Nisi slagao ljudima nego Bogu. 5. A kad ču Ananija reči ove, pade i izdahnu; i veliki strah obuze sve koji čuše ovo. 6. I ustavši mladići uzeše ga i iznesoše, te sahraniše.

 

Тумачење:

 

Josija... čini mi se da to nije ona ličnost koja se pominje zajedno s Matijom (1. gl, 23. stih), jer se onaj naziva i Justom a ovaj Varnavom, što znači "sin utehe". Takođe mi se čini da je ovaj drugi dobio takav nadimak zbog svoje vrline. Na koji je način on mogao da bude Levit i Kipranin? To se dogodilo zato, što je zakon već bio narušen, i što su se Leviti preseljavali u tuđe zemlje, gde su izvlačili korist za sebe.

Nameravajući da ispripoveda o onome, što se dogodilo Ananiji i Sapfiri, i želeći da pokaže da su oni sagrepšli, pisac najpre pominje čoveka koji je postupio po pravdi. Bez obzira na mnoštvo lica koja su tako postupila (tj. prodavala imanje i novac predavali apostolima), bez obzira na tako velika znamenja i na takvo obilje blagodati, Ananija iz svega toga nije izveo nikakvu pouku i privukao je na sebe propast. Začuđujuće je to, što je sagrešenje počinio u saglasnosti sa ženom, i niko drugi nije bio očevidac prodaje. Eto odakle se kod tog nesrećnika pojavila misao da postupi onako, kako je postupio. Neki se pitaju zašto je kažnjen Ananija, ako je satana ispunio njegovo srce? Zato, što je on sam tome bio uzročnik (da satana ispuni njegovo srce), jer je on sam sebe pripremio da prihvati satanino dejstvo i da se ispuni njegovom silom.

Kad je bila u tebe, ne beše li tvoja! Zar su verujući usled nasilja nosili svoju imovinu apostolima? Zar vas mi privlačimo protivno vašoj volji? Zašto si takvu stvar metnuo u srce svoje! U tom jednom slučaju dogodila su se tri znaka. Jedan se sastojao i što je on (Petar) doznao ono, što je bilo potpuno tajno, drugi u tome što je odredio Ananijino duševno raspoloženje a treće u tome što je Ananija i na samu zapovest bio lišen života.

Mnogi od bezbožnih, ukazujući na ono što se dogodilo Ananiji i Sapfiri, osuđuju vrhovnog apostola zbog njegove smrti. Ta optužba se, međutim, ne odnosi na Petra, nego na Duha Svetoga Koji ih je pravedno kaznio. Petar ih je samo razobličio zbog laži, a života ih je oboje, kao podjednako grešne, lišio Duh Sveti, Koji ima vlast nad životom i smrću. To isto se mora reći i o Sapfiri, jer nju nije ubio Petar. Međutim, kako je njihovo pregrešenje bilo delo i jednog i drugog, Sudija je podjednako kaznio i jedno i drugo. Zbog toga je Petar, znajući za to i svagda obaveštavan od Duha Svetoga, i izrekao takve reči, primljene od Duha Svetoga.

[Гром]

Dugo sam ,ne razmisljajuci mislila da je to tako,ali sta,recimo u situaciji kada osoba pogine u saobracajnoj nesreci,ne svojom greskom,npr. u direktnom sudaru,krivicom onog iz suprotnog smera,ta osoba koja strada na licu mesta isto tako nema kad da se pokaje,zar ne?Smrt u postelji i slicne situacije isto ne daju coveku vremena da se pokaje.

Sto se samoubica tice,sve vise mislim da i oni imaju kad da se pokaju,npr. kad neko skace sa mosta,zgrade i slicno,kada im leti ceo zivot pred ocima u vremenu suprotnom nasem shvatanju vremena,mozda u tih par sekundi ipak imaju vremena za pokajanje,a oni koji su preziveli samoubice svedoce da su se kajali i da su srecni sto su preziveli(u velikom procentu,naravno).

Tako,samoubice ipak ne smatram huliteljima na Duha svetoga,ne vise,pre jesam,sada ne.

 

Покајање је чин којим човек престаје да чини лоша дела и почиње да чини добро. Значи за покајање се не чека последњи тренутак живота па да се неко покаје за сва зла, већ оног тренутка кад неко схвати да је радио погрешно, тада тај човек доноси одлуку да то више неће радити и почиње да ради нешто добро да би исправио себе, е то је покајање. Чин којим човек стаје на страну добра. Дакле свесна радња којом грешник стајењ на страну добра и постаје праведник. Не чекајте крај живота да се покајете, јер тада ће можда бити касно. Самоубица је онај ко се није покајао, јер да је се покајао неби се убио. Могли би смо да кажемо да ако је преживео покушај самоубиства, да је се покајао у задњем тренутку.

А хулити, мени некако звучи као лажно сведочити, Говорити лажно о некоме. А да говори лажно о Светоме Духу, Духу Љубави, може само онај ко познаје какав је то дух. Већина људи нема појма шта је то Свети Дух, па самим тим не могу ни да хуле на њега. Али онај ко зна, ако почне да лаже о Светом Духу, њему се неће опростити!