Претражи Живе Речи Утехе

Život je surov, nepravedan, često se obračunava sa dobrim i poštenim, ne vraća sve i svakom jednako. Ovo je priča koja će vam naterati suze na oči. I nećete se osramotiti zbog toga. Ne, i ovo je život, taj nepravedni neprijatelj.. Bio jednom jedan dečak. U jaslama se združio sa mojim devojkama. Dovođen u 6 izjutra, a kući vraćan poslednji, nekad mama, nekad odrasla sestra ili brat. Mršav i radoznao, živahan. Vanbračno dete vremešne majke, koja je izgovarala: "Rodila sam sebi igračku U predškolskom je postao plačljiv i agresivan, a vaspitačice su šaputale da ne mogu više da ga "snose". Moje ćerke su ga volele, pa ja jednom bojažljivo upitah majku mogu li da ga povedem kući oko 16h, pa da dođe po njega. Bez ispitivanja mojih motiva: "Ma mooože, samo adresu". FOTO: Printscreen I dolazila je ona po dečaka, nekada oko 19h, a nekada bi ga zaboravljala, pa sam pozivala da dođu po njega. Težak vonj alkohola je pratio... I deca su rasla, a ja ga zavolela do neba, njegov briljantni um, muzikalnost, brzinu, dragost... I razdvojiše se deca u različite škole. I svaki susret vikendom, bio je sve... teži. Dete sve mršavije i nervoznije. Uvek gladan hrane, gladan zagrljaja, gladan pažnje. Mama se preudala... Za jednim ručkom, kada mu je bilo 11 godina, odjednom, iz atmosfere u kojoj više nije bio gost izgovori da ga očuh zlostavlja.

"NE MOGU ZAMISLITI DVIJE, TRI ILI VIŠE GENERACIJA U SLJEDEĆEM PERIODU KOJE BI MOGLE PROŽIVJETI TAKAV SKOK U ŽIVOTNOM STANDARDU, ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI I OBRAZOVANJU KAO GENERACIJE KOJE SU ROĐENE U KRALJEVINI I ŽIVJELE U SOCIJALISTIČKOJ JUGOSLAVIJI. ZAISTA NE ZNAM ŠTO BI TO SADA MORALO BITI – MOŽDA DA POČNU ŽIVJETI NA MJESECU PA DA TO BUDE EKVIVALENT NEČEMU ŠTO JE BILO TOLIKO RADIKALNO. UZMIMO, NA PRIMJER, OSOBU ROĐENU 1928. GODINE. ONA ŽIVI U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI, JEDNOJ OD NAJSIROMAŠNIJIH EVROPSKIH ZEMALJA, JEDVA ILI NIKAKO NE MOŽE ŠKOLOVATI SVOJU DJECU, NE MOŽE ZAMISLITI POSAO SA PLAĆENIM GODIŠNJIM ODMOROM, STAN DOBIVEN OD FIRME, ODLAZAK NA LJETOVANJE I DA NE NABRAJAM DALJE" U godini kada se navršava sto godina od nastanka Jugoslvije, sigurno je samo jedno – a to je da će ova država i posthumno nastaviti sa proizvodnjom kontraverzi. I tu nije kraj paradoksa vezanih za nju. "Jugoslavija je stvarana bez znanja i privole narodnih masa; nju su priželjkivale i očekivale političke i kulturne elite", kaže za "Vreme" Hrvoje Klasić, istoričar i profesor na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. "A danas, kada je više nema, o Jugoslaviji puno više razmišljaju i govore narodne mase, dok političke elite ne žele ni da čuju o njoj." "VREME": Što se promijenilo u međuvremenu? HRVOJE KLASIĆ: Najveći dio političkih elita – što posebno mogu reći za Hrvatsku – legitimira se na raspadu Jugoslavije. To je ono ključno mjesto kada jedna "neprijateljska tvorevina" propada, a nastaje ona koju smo stoljećima priželjkivali. Ovdje, inače, postoji zanimljiv fenomen: nakon tih dvadeset i više godina, Jugoslaviju u Hrvatskoj puno više spominju desničari, posebno ekstremni, nego ljevičari svih orijentacija: iako ni jedna lijeva grupacija ne zaziva bivšu državu, desnica svoje kampanje bazira upravo na borbi protiv Jugoslavije i komunizma. Kakav je u tom kontekstu odnos prema Jugoslaviji u zemljama nasljednicama? Način na koji se Jugoslavija raspala uveliko uvjetuje i odnos pojedinih bivših republika prema njoj. Što je izlazak iz zajedničke države manje bio agresivan i traumatičan, taj odnos je blaži i obrnuto. U Sloveniji, Makedoniji i Crnoj Gori sigurno se na Jugoslaviju gleda povoljnije nego u Hrvatskoj, dijelovima Bosne i Hercegovine i dijelovima Srbije. Inače, nama se devedesetih dogodila jedna inverzija u razmišljanju i analizi. Tada smo, umjesto da proučavamo dvadeseto stoljeće kako bismo shvatili što nam se i zbog čega dogodilo, retroaktivno počeli procjenjivati i ocjenjivati prošli vijek: zbog načina na koji se Jugoslavija raspala i Hrvatska iz nje izišla – sada se ovdje uzima da ona nikada nije ni bila dobra. Sve se zapravo gledalo kroz 1991. Da li nastanak Jugoslavije 1918. imao alternativu? Alternativa uvijek postoji. Nisu ni hrvatski, srpski ili makedonski narodi nestali zato što vijekovima nisu imali svoje države. Međutim, pravo pitanje je da li je između nekoliko mogućnosti izabrana najbolja. U tom kontekstu, smatram da korijen nestabilnosti Jugoslavije leži upravo u njenom nastanku, odnosno – čak i prije njega. Želim reći sljedeće. Hrvatske političke elite su uoči i za vrijeme Prvog svjetskog rata zaista bile na visini zadatka: većina hrvatskih političara tada je razumjela da postoji mogućnost da izgube najveći dio teritorije Hrvatske ili da ona ostane u nekoj državi gdje će Hrvati biti u neravnopravnom položaju, ali i da postoji mogućnost ujedinjenja sa braćom Južnim Slavenima. U ovom posljednjem slučaju, pod A – ne gubi se teritorij koji je Londonskim ugovorom obećan Italiji i pod B – da hrvatski narod napokon bude u zajednici u kojoj neće predstavljati građane drugog reda. I dio srpskih političara – posebno onih lijevo orijentiranih – smatrao je da bi tako trebalo biti. No, onaj drugi dio političke elite predvođene Nikolom Pašićem nije imala baš takav plan za Jugoslaviju. Naime, iz njihove pozicije, Hrvatska je 1918. bila u okviru države koja gubi rat, a Srbija na pobjedničkoj strani sa ogromnim ratnim žrtvama. I naravno da onda ti srpski političari –svjesni da rade uslugu Hrvatskoj – u novoj državnoj zajednici gledaju kako "da naplate" sve ono što je Srbija morala podnijeti za vrijeme rata. Ti različiti pristupi će trajati čitavo vrijeme postojanja Kraljevine Jugoslavije, a srpsko-hrvatski odnosi opterećivaće i Jugoslaviju sve do 1991. uz, naravno, čitav niz drugih, manjih problema. Jugoslavenski komunisti su poslije Prvog svjetskog rata za Jugoslaviju govorili da predstavlja "versajsku tvorevinu". Međutim, upravo će je oni obnoviti u Drugom svjetskom ratu... Srpski, hrvatski i komunisti drugih naroda gledali su na zajedničku državu kroz prizmu kapitalističkih odnosa unutar nje, odnosno buržoazije kojoj nije bitna ravnopravnost naroda nego njihova eksploatacija. Zbog toga, kada su govorili o "versajskoj tvorevini", komunisti nisu smatrali da su jugoslavenski narodi umjetno udruženi i da nemaju nikakvih uzajamnih veza. Naprotiv – kritika je išla prema ponašanju političkih elita; članovi Komunističke partije Jugoslavije i te kako su bili svjesni svog nacionalnog porijekla i jugoslavenskog okvira svog djelovanja. Moram ovdje dodati i da Jugoslavija zaista nije bila nikakva "versajska tvorevina." To bi značilo da nisu postojale nikakve ideje, dogovori i pregovori prije Versajske konferencije, a mi znamo dobro da je jugoslavenska ideja u kulturnom, političkom i svakom drugom pogledu postojala desetljećima prije stvaranja Jugoslavije. U tom kontekstu su hrvatski, srpski i slovenski književnici, kulturni radnici, pa i neki političari, surađivali i osnivali institucije sa jugoslavenskim predznakom – istina, ponajviše u Hrvatskoj, ali i to nešto govori. Jugoslavija, dakle, nije izmišljena za stolom kao konstrukt svjetskih političara... Ona je dobila svoje priznanje na konferenciji u Versaju, ali bi i bez toga postojala. Pitanje je samo što bi se dešavalo dalje da je nisu priznali oni koji su tada vladali svijetom. Svjedoci smo minorizacije antifašizma u Srbiji i Hrvatskoj. Da li je uzrok tome i njegov jugoslavenski karakter? U Hrvatskoj se govori da su se hrvatski komunisti i partizani borili za Jugoslaviju, što stoji kao činjenica. Također – mada to niko relevantan neće reći, ali se može iščitati između redova – i da su ustaše bili ti koji su se borili za Hrvatsku, a oni predstavljaju apsolutno antijugoslavenski pokret. Na to je došao još i obračun 1945. pobjednika sa poraženim i stvorio jedan izrazito negativan odnos prema Jugoslaviji. Ovdje je posebno važnu ulogu odigrala politička emigracija i njihovi potomci koji dolaze u Hrvatsku devedesetih donoseći sa sobom potpuno drugačiji narativ o Drugom svjetskom ratu i Jugoslaviji. Sa druge strane, Draža Mihailović se borio za kralja i za Jugoslaviju, bio je i ministar u izbjegličkoj vladi... Iako je ispred sebe imao mapu Velike Srbije, njegovi četnici su bili jugoslavenski, odnosno, nisu bili ekskluzivno antijugoslavenski pokret. Da li je, dakle, u Srbiji odnos prema antifašizmu uvjetovan antijugoslavenstvom? Nije. Mislim da je taj negativan odnos i u Srbiji i Hrvatskoj uvjetovan postojanjem suparničke strane partizanskom antifašističkom jugoslavenskom pokretu. U Hrvatskoj su to ustaše, a u Srbiji četnici. A koliko je Jugoslavija imala modernistički i emancipatorski karakter za svoje narode? Ne mogu zamisliti dvije, tri ili više generacija u sljedećem periodu koje bi mogle proživjeti takav skok u životnom standardu, zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju kao generacije koje su rođene u Kraljevini i živjele u socijalističkoj Jugoslaviji. Zaista ne znam što bi to sada moralo biti – možda da počnu živjeti na Mjesecu pa da to bude ekvivalent nečemu što je bilo toliko radikalno. Uzmimo, na primjer, osobu rođenu 1928. Ona živi u Kraljevini Jugoslaviji, jednoj od najsiromašnijih evropskih zemalja, jedva ili nikako ne može školovati svoju djecu, ne može zamisliti posao sa plaćenim godišnjim odmorom, stan dobiven od firme, odlazak na ljetovanje i da ne nabrajam dalje. A na sve ovo još dođe Drugi svjetski rat i ta tako siromašna Jugoslavija je 1945. spala na trideset posto predratne industrijske proizvodnje. Skočimo sada u1968. Ta osoba rođena 1928. o kojoj pričamo tada ima četrdeset godina i svega se dobro sjeća. Ona sada živi u državi u kojoj može kupiti auto, dobiti stan sa centralnim grijanjem, djecu besplatno školovati do doktorata, liječi se u odličnim bolnicama, ima plaćen godišnji odmor i iz godine u godinu se živi sve bolje. Nema spora da je u ovom aspektu za većinu, milijune ljudi, taj emancipatorski i modernizatorski efekt Jugoslavije apsolutno prisutan. Ne smijemo tu zaboraviti ni ideologiju – ona je sve to stvarala, ali je imala i svoje kontraefekte. Ipak, milijune ljudi je iz apsolutnog siromaštva, iz života u devetnaestom dovela u dvadeseto stoljeće. Da li se onda Jugoslavija morala raspasti? Mislim da jeste. Radeći na dokumentima, čudi me i da je toliko izdržala. Razlike među republikama nisu se smanjivale – što je trebalo biti poanta socijalističkog razvoja – već rasle, tako da osamdesetih godina imamo situaciju da se Slovenija po standardu života ubraja u srednjerazvijene evropske države, a da je Kosovo na razini nekih azijskih zemalja. To nije moglo tako funkcionirati... Dakle, niz ekonomskih i skupa s njima povezanih političkih razloga, davali su do znanja da u Jugoslaviji mnogi nisu bili zadovoljni. Prije svega – političke elite. O tome se ne zna mnogo i samo mi povjesničari iz dokumenata vidimo razmjere svađa između hrvatskog i srpskog rukovodstva, ali i drugih. Ti političari su na sjednicama bili jedni drugima konkurencija – nikakvog bratstva i jedinstva o kome su javno govorili tu nije bilo. A nakon Titove smrti, sve se još dramatično pogoršalo. Jer, dok je on bio živ kao arbitar, stvari su nekako i funkcionirale: on bi posmjenjivao cijelo hrvatsko ili cijelo srpsko rukovodstvo i slično. Mislim da je u drugoj Jugoslaviji – koliko god cijenio i isticao zasluge Josipa Broza Tita – on s vremenom postao najveća kočnica njenog daljnjeg razvoja. Društvo se razvijalo i moderniziralo, dolazili su mladi školovani ljudi i kada bih morao procijeniti, smatram da je kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina smjenom rukovodstava Marka Nikezića i Latinke Perović u Srbiji, Mike Tripala i Savke Dapćević-Kučar u Hrvatskoj, Staneta Kavčića u Sloveniji, Krste Crvenkovskog u Makedoniji – dakle, jedne mlađe, školovane ekipe – označio početak kraja Jugoslavije. Naime, Tito je iz svih tih sukoba izlazio kao pobjednik i uvijek je vraćao ljude s kojima mu je bilo lakše – valjda ih je bolje razumio, a i oni njega. Naravno, bilo je i jako puno manipulacija: svaka republika je imala računicu da je baš ona najugroženija i najviše daje a najmanje prima od federacije i tako dalje. Sama činjenica da je to i te kako postojalo, govori da nešto dubinski nije valjalo: nakon što je prošao polet poslije Drugog svjetskog rata i kada je došlo vrijeme za građenje jednog drugačijeg društva i ekonomije, jugoslavenske republike i narodi počeli su doživljavati jedni druge kao konkurenciju umjesto kao podršku. Ako vas dobro razumijem – Jugoslavija je žrtva svojih elita? Jugoslavija je žrtva nesposobnosti svojih političkih elita. Pitanje je samo zbog čega su bile nesposobne... Ljubomir Madžar piše da su stalno hvaljene jugoslavenske reforme, ali da čim se stalno nešto reformira, pokazuje činjenicu da to nije dobro; zaista, ako imate potrebu za privrednom, društvenom i političkom reformom svakih nekoliko godina, to svakako pokazuje da nemate pravo, trajno rješenje. Primjer je i samoupravljanje. Stipe Šuvar se pitao kada je bila riječ o studentima iz 1968. kako će mladi razumjeti samoupravljanje kada oni koji bi ga trebali provoditi ne razumiju. I Branko Horvat je govorio da privredna reforma nije uspjela 1965. zbog neznanja njenih nosilaca... Jugoslavija se razvijala, okruženje se razvijalo, ali ne i njene političke elite. Kada pogledate sedamdesete i osamdesete godine, vidite da su i dalje na ključnim funkcijama bili učesnici partizanskog pokreta. Oni svoj kredibilitet nisu gradili po fakultetima ili stipendijama za doktorate u inostranstvu, nego na Sutjesci i Neretvi. Nimalo ne umanjujući njihovu muku i borbu, ti ljudi – uglavnom obrtnici po zanimanju – više nisu mogli voditi državu i republike, pogotovo što se svijet mijenjao iz godine u godinu. Također, u kontekstu raspada Jugoslavije, nikada ne smijemo zaboraviti nacionalizme – hrvatski, srpski, albanski i druge. Oni nikada nisu nestali, samo su više ili manje držani pod kontrolom. Gledao sam istraživanje profesora Nikole Rota iz 1966. među srpskom omladinom o osobinama koje pripisuju pripadnicima drugih jugoslavenskih naroda. Rezultati su pokazani Titu i ostalim najvišim rukovodiocima – svi su ostali zaprepašteni. Posebno je bilo poražavajuće kada je riječ o Hrvatima, odnosno, o njihovoj čestoj identifikaciji, uz ostale negativne stavove, sa ustašama; drugi narodi prošli su bitno povoljnije. Tito je na tom dokumentu ispisao bezbroj uskličnika – kao da sam sebe pita šta je ovo. Ne govorim ovo da bih rekao kako je među Srbima bilo takvo raspoloženje a među Hrvatima nije, nego da je nacionalizam – posebno u manjim sredinama – i dalje postojao. A kada se poigralo sa tim sentimentima u smislu "nama je lošije zbog njih" – na primjer 1971. da sve devize od hrvatskog turizma odlaze u Beograd ili krajem osamdesetih da će Srbi opet biti poklani kao 1941. – taj nacionalizam je eksplodirao. Zbog toga nisam pristaša tvrdnji da su rat i raspad došli izvana. Tako stižemo i do samog kraja Jugoslavije 1991... Da li je krvavi raspad bio nužan? Sjećam se kada sam bio u Sjevernoj Irskoj u jednom malom selu i gledao utakmicu u pabu. Prišla su mi dva mještanima i u razgovoru mi rekla da sve do devedesetih nisu znali da uopće postoje Hrvatska, Srbija, Slovenija i druge zemlje, nego da su sve gledali kao Jugoslaviju. To je prvo, a drugo – da su ostali u šoku vidjevši da je država koju su gledali sa ogromnim poštovanjem završila u krvavom ratu, a ne Sovjetski Savez ili Čehoslovačka zbog rigidnog komunizma u njima. Rat se nije morao i nije smio desiti. Ali, ono što znam iz dokumenata jeste da u Jugoslaviji od kraja šezdesetih godina nitko nije bio potpuno zadovoljan. Ne govorim o običnim ljudima – govorim o političkim elitama. One su bile konkurencija jedne drugima kada je trebalo tražiti strane kredite, obraniti investicije, traže prevlast nad drugima, smatraju se ugroženima... U tom kontekstu, kohezivni element je presušio; on je bio jak nakon rata i kad god je postojala opasnost od vanjskog neprijatelja, ali se iscrpilo. Bratstvo i jedinstvo se pokazalo više kao mantra nego nešto što je u praksi funkcioniralo. Opet kažem – to sve ne znači da milijuni ljudi nisu živjeli u bratstvu i jedinstvu. No, kao što nam pokazuje i sadašnjost – ne odlučuju mase, odlučuju političke elite koje raznim manipulacijama mogu vrlo brzo istu tu masu okrenuti u ovu ili onu stranu. Tako se i dogodilo. Da li se Jugoslavija na kraju pokazala kao neuspješan eksperiment? U ljeto 1968. u Jugoslaviju dolazi dekan kardinalskog zbora iz Vatikana, Ežen Tiseran; on je antifašist, veliki zagovornik ekumenizma i Jugoslaviju smatra posebno važnom ne samo zato što je znatno liberalnija od drugih zemalja istočne Evrope, već i zato što u njoj živi podjednak broj pravoslavaca i katolika. Uglavnom, Tiseran inzistira da ode u Đakovo, mjesto gdje je živio i radio Josip Juraj Štrosmajer. Gledao sam dokumente gdje je zabilježeno kako je rekao: "Kakvog ste velikog čovjeka imali i kakvu vam je ideju jugoslavenstva smislio, a vi ste" – obraća se svećenicima – "podržavali neke separatističke i fašističke ideje Ante Pavelića." Možemo, dakle, govoriti o jugoslavenskoj ideji i njenoj provedbi. Mislim da jugoslavenska ideja nije bila zabluda, u mnogim stvarima se pokazala i te kako korisna i od nje su svi imali korist. Nikada u svojoj prošlosti, a neće ni u budućnosti, ne samo Makedonci ili Crnogorci, nego i Srbi, Hrvati i Slovenci, ni približno igrati takvu ulogu na međunarodnoj pozornici kakvu su igrali dok su bili dio Jugoslavije. Sigurno je da su uvijek postojali dijelovi političkih elita koje su vidjele potencijal jugoslavenske ideje, ali i oni koji to nisu prepoznavali na taj način. Jugoslavija je jednima bila cilj, drugima sredstvo tako da su se stalno lomile vizije što se od nje želi – da li je ona samo okvir u kom bi se pojedine nacije razvijale ili sredstvo da se nadvlada nad nekim ili nešto treće... Način na koji je Jugoslavija završila u krvavom ratu pokazuje da je bila neuspješan eksperiment i nije uspjela u provedbi. Dokle su zemlje nasljednice Jugoslavije samostalno stigle? Nisu dogurale daleko. Ako izuzmemo Sloveniju koja je po životnom standardu, ljudskim pravima i pravnoj državi daleko odmakla, ostale su po ovim pitanjima napravile korak unazad. To nije nikakva jugonostalgija, nego u prilog tome govore sve političke i ekonomske statistike. Treba otići van Beograda, Zagreba i Sarajeva i vidjeti kako sada izgledaju gradovi, nekadašnji industrijski giganti poput Siska, Zenice, Vranja.... U tim mjestima posebno vidite te korake unazad, a pogotovo ako se usporedimo sa Češkom, Poljskom, Slovačkom... Filip ŠVARM, VREME

"Prijatelji se sreću, a onda nestaju, da bi ustupili mesto drugima." To je na poleđini naše zajedničke fotografije sa maturskog plesa napisala jedna moja tadašnja simpatija iz gimnazijske klupe. Onda je otišla na studije. Na faksu je srela jednog starijeg i zanimljivijeg - i više se nismo sreli. Posle se udala. Tako se njeno poimanje tematike zvane meaning of life sa poleđine one fotografije (koju, začudo, čuvam i danas), obistinilo. Međutim, sva moja kasnija iskustva govore suprotno: ljudi koji su mi u bilo kom trenutku životnog maratona postali prijatelji i danas su uza me. Možda ne fizički, taktilno, na dohvat ruke, ali su prisutni u mislima, povremenoj konverzaciji, onlajn razmeni, čak i kod susreta jednom u dvadeset godina a kao da je juče bilo. Nikakav problem. Milan Milošević je umetnik, čitaj: muzičar, kompozitor, virtuoz na klarientu (uostalom, kao i njegov otac, legendarni Božidar Boki Milošević) i profesor na Konzervatorijumu u Vankuveru, gradu koji zovem "kanadskim Mediteranom". Sada već mogu da kažem da se dugo znamo, još od 2008. godine, kada sam poslednji put boravio u Vankuveru. Tada sam sa njim i nekoliko njegovih bliskih prijatelja, naših zemljaka, sada naturalizovanih Kanađana, razmenio gomilu informacija o zajedničkim vremenima koje zovemo "nekad i sad" i o zemlji koja je nekada postojala, a sada je više nema. I, gle, evo me ponovo sa Milanom Miloševićem, nakon kreativnog kontakta iz te davne godine u kojoj sam pokušao da na ovim prostorima predstavim njegov tadašnji world music projekat "Darunam". Napominjem da se nisam proslavio kao promoter - "Darunam" numere zavrtele su se, koliko mi se čini, samo u mom ZAIRU i nigde više... Rekoh, čini mi se. Zato se, molim vas, uzdržite kad poželite da me angažujete kao promotera vaših krvlju i znojem stvorenih proizvoda. Ali, sada je u pitanju jedna priča koja će, mislim bar tako, malo koga ostaviti ravnodušnim, pošto je akter priče Margita, a to znači: Margita Stefanović Magi, tragična junakinja jugoslovenskog roka, pored Milana Mladenovića duša i srce benda koji odavno pripada legendi, EKV. Moj prijatelj Milan Milošević nazvao je ovu priču "Nema nazad", a ja sam bio toliko drzak da je prekrstim u: Magi, jednom i nikad više "Ne znam za bolju osobu od tebe za ovo sto ću da kazem," pisao mi je Milan, "a nadam se da ćeš imati strpljenja za celu priču, budući da je ‘scenario’ zaista zivotni. Želeo bih da dopre do šire publike, a nisam siguran koji je način najbolji da se ovo podeli sa svetom. Priča govori o poslednjem, nikad objavljenom snimku sa Margitom iz maja 1991. godine, snimku koji je nastao sasvim slučajno... Elem, pre 28 godina, kao student druge godine na FMU, snimao sam muzički demo u kući jednog zajedničkog prijatelja na Vračaru. To je bio amaterski tonski studio, poseban zbog maltene muzejske kolekcije istorijskih elektronskih klavijatura, kao odraz strasti njegovog vlasnika prema elektronskoj muzici. Noć pre tog neobičnog jutra nisam mogao da spavam. Imao sam ključ od studija. Ispostavilo se da su u tom podrumu, zapravo, snimale muzičke zvezde poput EKV, ali i neke tada još nedovoljno poznate grupe poput Mobi Dika i još nekih. Došao sam u studio sam tog ranog jutra, tog krajnje običnog, toplog, mirisnog majskog beogradskog jutra. Napravio sam sebi kafu. U tom neko iznenada, bez kucanja, otvori vrata podrumske sobe, a na vratima - Margita iz EKV! Odmah sam je prepoznao, krajnje iznenađen što je srećem u vreme i na mestu na kom je zaista nisam očekivao. Neobično živahnog glasa za tako rani jutarnji čas, reče mi: "Hajde da nešto imrovizujemo, pa kako ispadne... Evo, pustiću traku da ide tek tako, bez stajanja i vraćanja, pa da vidimo, ha?" I tako, neplanirano snimismo jednu punu tonsku traku od nekih četrdesetak minuta čiste muzičke aleatorike. U početku, uglavnom, muzičke besmislice, ali ubrzo, nešto kasnije, mnogo smislenije muzičike misli. U prvih 10 minuta čak mislim da se uopšte nismo ni razumeli, niti slagali u idejama; ali posle tog početnog, kriznog perioda, počeli smo da se nadopunjujemo u idejama - i završismo tu seansu krajnje ekstatično... Sećam se da sam iz svoje naivnosti i neiskustva namerio da iste večeri sve to izbrišem sa trake. Ali hoćeš, Margita je kasnije dosnimavala svoje improvizacije na postojeći snimak, dodavajući svoje muzičke ideje, kao na kakvom muzičkom kanvasu. U narednih par nedelja, ta traka je postala jedini preostali vid komunikacije među nama. ...Nakon tog jutra, Margitu nikada više nisam sreo. Samo sam nailazio na tragove koje je ostavljala za sobom, na tonskom pultu u studiju - male ceduljice, kriptične podsetnike. Tek sada shvatam da je Magi radila demo-snimke i komponovala za buduci EKV album, "Dum Dum". Čuo sam i neke grube snimke na klavijaturama koji su, sada to znam, bili prapočetak numera za album "Neko nas posmatra". Zapravo sam, kao kakav nepozvani svedok, ne kapirajući, slušao i gledao rađanje jednog od najznačajnijih "kamenova mudrosti" jugoslovenskog roka u njegovom izvornom, embrionalnom obliku... Tek nekoliko meseci kasnije iste te 1991. godine preslušah naše delo i počeh da ga editujem, dok u jednom trenutku nisam došao do, otprilike, sedam i po muzickih minuta. To što smo napravili zazvučalo mi je kao da dolazi sa druge planete! Ništa slično do tada nisam čuo. Danas mi se čini da zrači duhom albuma grupe Pink Flojd iz 2014, "Endless River", izdatog dvadeset i tri godine posle onog našeg trenutka inspiracije i improvizacije! Do sada je taj neobjavjeni snimak bio na analognoj traci u sefu prijatelja. Sef je otvoren ovog proleća, posle 28 godina. Mislim da je ovo poslednji neobjavljeni muzički snimak Margite Stefanovic-Magi i jedini ikada urađen zajedno sa Aleksandrom Radulovicem-Futom, gitaristom i poznatim kompozitorom, koji je tek kasnije nasnimio svoj muzički doprinos na naš inicijalni duet. Magi mi je na kraju rekla: "Neka se ovo zove NEMA NAZAD". Zapisao sam to u mom notnom bloku i ostalo je kao podsetnik sve do danas. Bio sam veoma mlad. Nisam tada bio u stanju u potpunosti da razumem njen poseban kreativni muzički dar. Margitu nakon tog jutra više nisam video. Ta jedna efemerna, neobjavljena numera, "Nema nazad", ostala je kao trag jednog vremena i nekih divnih ljudi kojih, nažalost, više nema." . (Vankuver, 28. juna 2019, 2:56 PM, Milan Milošević) . * * * Šta sam mogao da dgovorim Milanu osim: "...Divna priča, hvala ti. Odmah da kažem, više nego išta želim da je u tvoje ime podelim sa slušaocima moje radio-emisije, istovremeno i sa 5000 svojih prijatelja i isto toliko pratilaca na Fejsbuku, a zatim i sa posetiocima sajta www.modli.rs. Znam da će ovu priču sa mog Fejsbuk zida mnogi šerovati - Magi je legenda koju vreme, kako protiče, sve više jača. Očekujem reakcije, a slutim da će mnoge ići ka tebi. Ostaje samo pitanje zajedničkog kompozitorsko-produkcionog projekta na kom ste radili, to jest njegove 7-minutne esencije: gde bi i kako bi svi koji to požele mogli da ga čuju?" Milanov info stigao je odmah. Sadržavao je link ka kraćoj verziji na YouTubeu, a tu je, između ostalog, napomena na engleskom: "Never before released improvisational electro-acoustic music from 1991, "Nema Nazad" by Margita Stefanović Magi (EKV), Milan Milošević & Aleksandar Radulović Futa." Zoran MODLI, FB

U organizaciji Ratnog vazduhoplovstva Švedske, prošle subote je u vojnoj vazduhoplovnoj bazi Upsala, održan letački dan na kome su posetioci, osim aviona, helikoptera i bespilotnih letelica mogli videti i drugu vojnu tehniku nacionalnih Odbrambenih snaga. Ovaj događaj bio je retka i jedinstvena prilika da se na jednom mestu istovremeno nađu sve generacije mlaznih borbenih aviona švedske proizvodnje što je bio jedan od glavnih razloga i motiva da Tango Six prvi put bude tamo. Gate guard na ulasku u bazu Upsala, lovac-presretač Draken / Foto: Živojin Banković, Tango Six Šveđani su se potrudili da budu dobri organizatori ali se mora reći da ovaj događaj, iako je bilo i stranih učesnika, nije bio pravi međunarodni aeromiting sa velikim brojem vazduhoplova. Takođe domaćinu se može zameriti što su u letačkom programu pravljene duže pauze između letova aviona i helikoptera kao i to što su, posebno avioni, leteli visoko i daleko od publike. Svi ovi nedostaci se međutim mogu zanemariti jer je Historic Flight RV Švedske prikazao gotovo sve svoje mlazne avione na kojima leti već nekoliko godina a koji predstavljaju deo bogate istorije domaćeg RV kao i vazduhoplovne industrije. Lovac-bombarder SAAB 32 “Lansen“ retko se danas viđa u Evropi i svetu / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Tako su na nebu iznad aerodroma svoj pojedinačni letački program imali piloti borbenih aviona SAAB 29 ‘’Tunan’’, SAAB 32 ‘’Lansen’’ (J-32B), Hawker Hunter, SAAB 35 ‘’Draken’’, SAAB 37 ‘’Viggen’’ i školsko-borbenog SAAB 105. Jedinstvena formacija švedskih dragulja / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Većina ovih aviona, tj. oni koji su domaće konstrukcije, učestvovala je i impresivnoj zajedničkoj formaciji koja je imala nekoliko preleta uz završetak programa koje je predstavljao, za oko vrlo efektno razdvajanje iz smaknutog poretka nakon čega je usledio zaokret za pripremu njihovog sletanja. U toj formaciji ovim oldtajmerima pridružio se i savremeni višenamenski borbeni avion JAS-39 ‘’Gripen’’. Verovatno najzanimljivija varijanta Vigena, dvosed SK37E / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Svi švedski mlazni vojni avioni jesu veoma zanimljivi ali ovaj put treba istaći Vigena jer je u Upsali viđena njegova veoma interesantna varijanta. I dok je u solo programu leteo jednosed AJS-37, u formaciji se našao dvosed SK37E poznat po svom neobičnom izgledu. Ovoj verziji zadnja kabina je značajno izdignuta u odnosu na prednju pa pilot koji sedi u njoj ima odličan pregled. Vezano za pomenute oldtajmere, treba dodati da su, kada su bili parkirani na stajanci, bili vrlo blizu publike koja je tako mogla da napravi odlične fotografije. Školsko-borbeni SAAB 105 iako već oldtajmer i dalje u upotrebi RV Švedske / Foto: Živojin Banković, Tango Six Na vojnom aerodromu Upsala trenutno nema vazduhoplova kojima je to matična baza već se tamo nalaze povremeno, po potrebi. To su avioni koji pripadaju Trenažnoj školi Luftstridsskolan (Air Combat Training School) koja se opet sastoji od četiri škole od kojih svaka ima posebnu namenu. Uglavnom su u Upsali s vremena na vreme prisutni školsko-borbeni avioni SAAB 105 (službena vojna oznaka Sk60) koji lete u sastavu Letačke škole (FlygSkolan) koja ima dve sekcije. U prvoj, budući piloti imaju osnovnu letačku obuku a u drugoj prolaze osnovnu taktičku obuku. Njihovo stalno mesto baziranja jeste vazduhoplovna baza Linköping/Malmen. Ukrcavanje vojnika u Herkules preko zadnje rampe / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Ratno vazduhoplovstvo je, kako na zemlji, tako i u vazduhu, prikazalo skoro svu tehniku sa kojom raspolaže. Između ostalog treba izdvojiti nastup posade transportnog aviona C-130H ‘’Hercules’’ koja je pokazala izbacivanje tereta preko zadnje rampe, sanduci na paletama su padobranom izbačeni sa relativno male visine pa se stekao utisak da su imali veoma ‘’tvrdo’’ prizemljenje. Osim toga Herkules je i sleteo, pokupio grupu vojnika koji su se ukrcali na zadnju rampu a avion je zatim odleteo u matičnu bazu. Četvorka Gripena u formaciji “romb“/ Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Vazduhoplov koji je najviše učestvovao u letačkom programu bio je jedini borbeni avion u sastavu vazduhoplovnih snaga, višenamenski borbeni avion Gripen. Prvo smo videli letenje grupe sastavljene od 4 aviona koji su u različitim formacijama izveli nekoliko preleta a najzanimljivije je bilo kada su piloti nakon horizontalnog leta prema publici izveli razdvajanje u različitim pravcima prilikom koga su avioni krenuli u penjanje. Solo program je bio sasvim dobar, pilot se potrudio da prikaže koliko je Gripen agilan i kakve su mu manevarske sposobnosti. Bliska manevarska borba dva Gripena bila je prilično uverljiva / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Ono što se ne viđa baš često na aeromitinzima jeste bliska vazdušna borba lovačkih aviona. Iznad Upsale izveden je tzv. ‘’dog fajt’’ dva Gripena koji je izgledao veoma uverljivo sa mnogo oštrih zaokreta, horizontalnih i vertikalnih manevara pri većim ali i manjim brzinama, različitim napadnim uglovima. Jedina vojna akro-grupa koja je izvela svoj letački program bila je domaća akro-grupa Team 60 koja leti na 6 školsko-borbenih aviona SAAB-105 (Sk60). Program je bio skroman i u skladu sa mogućnostima vazduhoplova na kome akro-grupa nastupa. Civilna akro-grupa Team 50 / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Osim njih letela je i civilna akro-grupa Team 50 i to na 4 školska aviona, oldtajmera SAAB 91 ‘’Safir’’ (Sk50) koji podseća na nemački školski avion Bücker Bü 181 „Bestmann“ pa čak i na Messerschmitt Bf 108 ‘’Taifun’’. Rulanje Drakena nakon solo nastupa, u pozadini se vidi poletanje danskog F-16 / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Među stranim gostima aeromitinga bili su i Danci koji su stigli sa dva borbena aviona F-16 ‘’Fighting Falcon’’ od kojih je pilot u jednosedu F-16AM imao odličan letački nastup a mnogi posmatrači među kojima i autor ovog teksta, stekli su utisak da je F-16 nešto pokretljiviji od švedskog Gripena. Pilot finskog Horneta ostavio je odličan utisak / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Finska je poslala dva F/A-18C ‘’Hornet’’, jedan je leteo a jedan bio rezerva. Program koji je izveo finski pilot bio je sasvim dobar a videli smo ono što je karakteristično za ovaj tip aviona, to je pre svega letenje na minimalnimj brzinama pri velikom napadnim uglovima, odlična upravljivost naročito pri malim brzinama, mali radijus zaokreta i agilnost kako u horizontalnim tako i vertikalnim manevrima. NH90 i UH-60M učestvovali su u pokaznoj vežbi eliminisanja terorističke grupe / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Vojni helikopteri imali su veoma zapaženu ulogu, letela su sva tri tipa sa kojima raspolaže RV Švedske, dakle laki višenamenski A109LUH kao i srednji višenamenski UH-60M ‘’Black Hawk’’ i NH90 od kojih posebno treba izdvojiti nastup posade UH-60M koja je čiji je let bio vrlo energičan, trajao je dugo a izveden je uglavnom na maloj visini i relativno blizu publike. Dejstvo mitraljezom bočnog strelca u helikopteru A109LUH / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Sva tri tipa helikoptera upotrebljena su i u pokaznoj antiterorističkoj vežbikojom prilikom je strelac na bočnim vratima helikoptera A109LUH koji je kružio u zoni dejstva, mitraljezom eliminisao terorističke grupe. Od drugih vazduhoplova koji su se našli na nebu iznad Upsale, videli smo veoma interesantan program švedskog pilota Johana Gustafssona koji je dva puta leteo na jedrilici SZD-59 ACRO a nju je prilikom poletanja vukao avion PA-25‘’Pawnee’’. Legendarni američki školski avion T-6 ‘Harvard“/ Foto: Uroš Mitrović, Tango Six U vazduhu je uvek lepo videti legendarni američki školski avion T-6 ‘’Harvard’’ koji je korišćen i u švedskom RV. Na aeromitingu je bio prisutan i jedan avion ruske proizvodnje, bio je to Su-29 čiji je pilot oduševljavao publiku svojim akrobacijama i bravurama. Jedini civilni helikopter koga su posetioci imali prilike da vide jeste ‘’Dauphin’’ koji pripada HEMS službi Scandinavian Air Ambulance. JAS-39 opremljen kontejnerom Litening III i protivbrodskim raketama RB-15 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Na statičkoj izložbi, koja nije bila preterano bogata, dominirali su vazduhoplovi RV Švedske koje je na stajankama aerodroma pokazalo gotovo sve tipove aviona i helikoptera koji se nalaze u njegovom inventaru a mogla se videti i poneka bespilotna letelica. Gripen naoružan raketama vazduh-vazduh, među njima je tu i Meteor / Foto: Živojin Banković, Tango Six Letačka škola (FlygSkolan) izložila je dva školsko-borbena aviona SAAB 105, blizu njih su se nalazila dva JAS-39C ‘’Gripen’’ od kojih je jedan bio naoružan protivbrodskim raketama RB-15 i opremljen nišansko-navigacijskim kontejnerom Litening III a drugi raketama vazduh-vazduh IRIS-T, AIM-120C AMRAAM i ono što je posebno zanimljivo raketom vazduh-vazduh Meteor koja je prva postala operativna upravo na ovom tipu aviona. Leteći radarski sistem S100D Argus/ Foto: Živojin Banković, Tango Six Pored osmatračkog OS100 (verzija putničkog SAAB 340B koju Šveđani koriste u programu “Open Skies“) i transportera C-130H ‘’Hercules’’ posebno zanimljivi bili su leteći radarski sistem (AWACS) S100D Argus (varijanta aviona SAAB 340 sa radarom Erieye) kao i biznis džet Gulfstream 550 (Tp102D) za prevoz veoma važnih osoba. NH90 u varijanti za traganje i spasavanje/ Foto: Živojin Banković, Tango Six Helikoptere koje smo imali prilike da vidimo u vazduhu bili su postavljeni i na statici, počevši od lakog višenamenskog A109LUH (Hkp15A), višenamenskih UH-60M (Hkp16A) i helikoptera NH90 (Hkp14) u varijanti za traganje i spasavanje. Treba napomenuti i da Švedska koristi posebnu verziju NH90 koja ima nešto veću visinu od standardnih varijanti ovog tipa helikoptera. Zastupljena je bila i švedska Obalska straža i to sa patrolnim avionom Bombardier Dash 8 Q300 koji je veoma dobro opremljen za zadatke patroliranja, osmatranja, traganja i spasavanja i može se reći da je to jedna odlična višenamenska multisenzorska platforma. Danski dvosed F-16BM kao i teški transporter C-17A ‘’Globemaster III’’ konzorcijuma NATO Strategic Airlift Capability koji je baziran u mađarskoj vazduhoplovnoj bazi Papa i nosi vojne oznake RV Mađarske, bili su jedini strani avioni izloženi na statici. Bespilotna letelica UAV03 Örnen, dorađenu varijantu američke RQ-7 ‘’Shadow’’ / Foto: Živojin Banković, Tango Six Osim vazduhoplova, švedske oružane snage prikazale su i dobar deo tehnike koju koristi pre svega kopnena vojska. Pored mnoštva vozila za logistiku, terenskih nenaoružanih i naoružanih vozila, naročito veliku pažnju su privukli su borbeni sistemi, bespilotne letelice, radari. Raketni PVO sistem malog dometa RBS-70/ Foto: Živojin Banković, Tango Six Među njima su bili samohodna haubica Archer – FH77BW L52, višenamenski oklopni transporter Patria AMV, raketni PVO sistem RBS-70 malog dometa kao i njegov simulator, osmatrački radar Giraffe AMB i bespilotna letelica UAV03 Örnen koja predstavlja švedsku dorađenu varijantu američke BPL AAI RQ-7‘’Shadow’’. Živojin BANKOVIĆ

Ispričah li već kako me često me pitaju šta mislim o belim tragovima iza aviona? Kao što su mnogi sigurni da je Zemlja ravna odavde do Kosova, a možda i do kraja sveta, da je osvajanje Meseca holivudski lažnjak i da je vakcinacija opasna za svu decu stariju od nula dana, tako su ubeđeni da baš nas, Srbe, truju sa tih visina ispuštajući otrovnu hemiju. Ja obično kažem: “Aha, u pravu ste. Mi piloti imamo na desnoj strani instrumentalne table jedno crveno dugme na kojem piše Chemtrails, pa ga povremeno pritisnemo.” Poput homeopatskih placebo-lažnjaka koji vas privremeno ubede u ozdravljenje (a onda, naravno, umrete od bolesti kojoj mislite da ste doakali), ljudi će se potrovati samo buljeći u tragove aviona na nebu. Masovna histerija je dokazano delotvorna. Histerija je ta koja ubija sve živo. Mrtve ionako ne možeš ubiti jer su se blagovremeno potrudili da postanu pokojni. Ako sam vam ono gore već ispričao, sigurno vam nisam rekao da sam pilot postajao lagano i mukotrpno. Najteže mi je bilo da na početku karijere pojedinim militantnim paličarima dokažem da nisam “cirkusant” koji je zalutao međ ‘tiće bez mane i straha. Kada sam savladao tu prvu prepreku, sve je bilo lakše. Treba da znate da je većina iskusnih pilota onog vremena nosila na svojim leđima breme vojničkog drila, pa je imala problem da iznebuha prihvati ovakve sumnjivce koji dolaze niotkuda – ili, još gore, sa radija. Obožavao sam posao instruktora letenja. Jatova Pilotska akademija u Vršcu bila je vrlo kosmopolitsko mesto u koje su se, paralelno sa Jatovim klasama, slivali kandidati za pilote iz Angole, Turske, Libije, Indije, momci i s njima poneka devojka koje su tamošnje nacionalne kompanije (pokatkad i vlade tih država) slale na obuku u ovu institucija sa visokim rejtingom. Bio sam ponosan što sam njen deo. Jatova Pilotska akademija bila je istovremeno i odskočna daska za konačni prelazak u tzv. “veliki” JAT, čitaj: na velike putničke avione. U tom transferu, moje kolege i ja izabrali smo “boing 727”, tadašnju zvezdu Jatove flote, prelepi tromotorac sa 160 putničkih sedišta, prostranom putničkom i pilotskom kabinom (rekord smo postavili na jednom letnjem letu iz Tivta kada se u kokpit naguralo ukupno 12 persona! – ali, molim vas, nikome ni reči o tome :-) ). Nismo se pokajali. Lično sam proveo najlepše trenutke baš na tom avionu i, kao što svaki pilot koji više ne leti često sanja trenutke provedene na nebu, u moj san najčešće dolazi taj lepi, beli avion. Boing 727. Posebno me fascinira to što se u snena jutra budim (ili bar otvorim jedno oko) uvek u isto vreme: u trenutku kada digitalni časovnik kraj mog kreveta pokazuje da je sedam sati i dvadesetsedam minuta. Čudno? Kako da nije, kad na displeju čitav minut svetli: 7:27 Zoran MODLI, FB

Priča o Top listi nadrealista, urnebesnom, montipajtonovskom i alanfordovskom radio i TV serijalu tragikomičnih, nadrealno-farsičnih skečeva (1981-1991) čudesne bosanske komičarske trupe TNT tipa, priča je o jednom burnom vremenu. Vremenu kulminacije uspona i tragičnog pada jedne zemlje (SFRJ), jednog režima (komunističkog, jednopartijskog, revolucionarnog, demagoškog), jednog farsičnog sistema idealizma i apsurda (samoupravnog socijalizma) i propasti jednog romantičarskog sna (južnoslovenskog) nekolicine balkanskih naroda na ovim našim prokletoavlijskim i alanfordovskim prostorima. Između krajnosti neverovatnog kulturno-istorijskog uspona i krvavog raspada, u haosu bratoubilačkog rata i primitivizma (kao osnove raspada) nastala je sada već legendarna sarajevska komičarska trupa Top lista nadrealista. Obeležila je jednu bolnu, tragikomičnu i katarzičnu deceniju svojim satiričnim, nadrealno farsičnim skečevima… Nadrealisti su počeli kao radio komedija emitovana na Radio Sarajevu, a kasnije i na TV Sarajevu tokom osamdesetih i ranih devedesetih. Kultni TV serijal Top lista nadrealistaemitovan je u tri navrata tokom 1984, 1989. i 1991. nestavši u talasima ludila i plamenu građanskog rata. Početkom rata u Bosni, deo sarajevske ekipe prešao je u ilegalu i nastavio je sa radom u Sarajevu koje se našlo pod opsadom. Njihov humor i ismevanje ludila i gluposti sve tri zaraćene strane bio je poslednji vapaj razuma, melem na ranu bosanske raje iz čijeg duha i vedrine su i proizašli ranih osamdesetih, u isto vreme kad i slavni sarajevski filmski reditelj Emir Kusturica. Top lista nadrealista počela je sa emitovanjem 1981. godine kao deo emisije Primus na Radio Sarajevu, a potom dobija vlastiti termin za emitovanje nakon naglog rasta popularnosti. Godine 1984. se izrodila i pomenuta TV serija skečeva. Nadrealiste su činili glumci i pisci, a deo njih je bio član rok grupe Zabranjeno pušenje, predvodnika tzv. New primitivspokreta… Između ostalih, nosioci glavnih uloga i autori većine skečeva bili su dr. Nele Karajlić (Nenad Janković), rok muzičar i vođa Zabranjenog pušenja, glumac, pisac i TV režiser, rođen u Sarajevu 1962. godine (igrom sudbine u vreme radnje kultnog filma Emira Kusturice Sećaš li se Doli Bel?, filma koji širom otvara vrata sarajevskoj kulturnoj sceni). Branko Đurić – Đuro, rođen iste godine u Sarajevu, glumac i reditelj, pevač rok grupe Bombaj štampa. Zenit Đozić, legendarni Fudo, glumac, komičar i TV producent, rođen u Sarajevu 1961. godine. Neponovljivi Mirko Srdić, alias Elvis J. Kurtović, vođa rok benda i pisac. U ostatku bande bili su još Darko Ostojić, Boris Šiber, Davor Sučić, Dražen Ričl, Davor Dujmović, Faris Arapović, Drale Karajlić, Davorin Šagulja… Novi primitivizam, kulturni pokret nastao u Sarajevu osamdesetih, bio je zajednički imenitelj i osnova delovanja svih sarajevskih nadrealista, bez obzira da li su se izražavali kroz rokenrol, film ili skečeve. Pokret je pokrenula ista ona ekipa ljudi koja je stvorila Top listu nadrealista: Elvis J. Kurtović, dr. Nele Karajlić, mr. Sejo Sekson, Branko Đurić Đuro, Boris Šiber i Zenit Đozić, kreativna grupa mladih ljudi iz sarajevskog naselja Koševo. Njihovi najpoznatiji projekti bili su Zabranjeno pušenje, Top lista nadrealista, Elvis J. Kurtović & njegovi Meteori, Bombaj štampa. Njihov izraz je bio humor, baziran na duhu obične bosanske raje i sarajevske omladine iz andergraund krugova. Njihovo delovanje je bio odgovor na sveopšte mrtvilo, palanački duh, ludilo opšte propasti i primitivizma koji je tih godina zauzimao primat u svim porama društva, stvarajući osnovu za sve ono što nas je potom snašlo i što još uvek živimo sa tragičnim ishodom. Dr. Nele Karajlić, jedan od glavnih autora i protagonista čuvenog serijala objašnjava na sledeći način duh sarajevskog nadrealističnog humora: I upravo tako – humor nadrealista, istrgnut iz sarajevskog asfalta i predgrađa u jedno burno i prelomno vreme, bio je naivan i jednostavan, sirov i specifičan, pomalo opor, nadrealan, nestvaran, satiričan, farsičan, apsurdan, ali istinit. Njegovom oštrom oku, britkom peru i vizionarskom duhu ništa nije promicalo – od primitivizma koji je bio uvod u opštu propast svih pravih vrednosti i jedan od glavnih uzroka haosa bratoubilačkog rata, do ludila laži i demagogije na čijim se osnovama zasnivalo sve ono što je tih godina do temelja uništeno: od ekonomije i privrede do duha tradicije i kulture. Ne samo da su u svojim nadrealnim skečevima bili svedoci opšte kulturne, duhovne i privredne propasti jedne zemlje u nestajanju, nego su i njeno nestajanje u haosu građanskog rata predvideli i isparodirali. Od čudesne priče o reformama i demokratiji (koja nažalost, barem kod nas, još uvek traje), ismevanja privrednih i kulturoloških fenomena socrealizma – od fabrika za proizvodnju NIŠTA ili proizvodnju auspuha za dalekovode (!?) do biroa za (ne)zapošljavanje (u kojima se mladi nezaposleni ljudi koriste kao kipovi za popunjavanje fabrika koje proizvode ništa – Ovo je Jusuf, ima dva završena fakulteta… Pre podne radi kao portir, a posle podne kao skulptura kod nas u fabrici), skeča o neobičnom rekordu u kojem se radnici takmiče ko duže nije primio platu, preko parodije besmisla rata u Bosni, u kojem se grad Sarajevo deli na dva dela, a unutar porodica nastaju automne oblasti podeljene po nacionalnim osnovama, unutar kojeg iznenada izbija mir i ugrožava harmonični rat i gde se čudesni izum zvani hepek koristi za rešavanje svih problema i nesporazuma, do urnebesnog ismevanja alternativne medicine (Ogulin Oglo Ćulibrk), narodnih običaja (hrkljuš i sisanje motke), obrazovanja, ekologije, sporta, besmislenih TV programa koji emituju glupost i nekulturu, kvizova, naučnih otkrića i rigidnih nacionalizama (uz pomoć detektora) proteže se nepregledno nadrealno polje humora jedinstvenih sarajevskih otkačenjaka i šereta, slika jednog vremena i duh jedne epohe u nestajanju (čije posledice još uvek osećamo). Prisećam se, uz osmeh, jednog od urnebesnih, karakterističnih skečeva Top liste nadrealista u kojem, utonuvši u san, milicioner Rade Pendrek (Đuro), star 40 godina, upada u Zonu sumraka. U Zoni, gde je sve izokrenuto naglavačke, njega hapsi grupa studenata pošto prilkom provere Rade kod sebe nema indeks. Oni ga odvode na saslušanje kod Esada Ćimića (poznatog bosanskog sociologa kulture), kojeg tumači legendarni Elvis J. Kurtović. U parodičnoj sceni ludila saslušanja i okrivljenom milicioneru sledi mučenje do priznanja – puštaju mu muziku Mocarta i čitaju odlomke iz Ničeove Volje za moć. Bio je to trijumf sasvim neobičnog, nadrealistično-apsurnog humora i ludila, kao slika jednog vremena koje se nikad više neće vratiti. Top lista nadrealista i njeni legendarni protagonisti (u izmenjenom sastavu) nastavili su i tokom rata u Bosni da se emituju kao radio emisija (iz okupiranog Sarajeva), ismevajući sve tri zaraćene strane i svakodnevni haos bezumlja u kojem su se našli građani tokom opsade (1992-1995). Na kraju svega, ostala je samo jedinstvena i neponovljiva magija, legenda koja svedoči o neuništivom duhu obične raje, o neuništivom duhu svih nas koji ne pristajemo i ne prodajemo veru za večeru. Njegovo veličanstvo – humor, jedinstveni je izraz tog i takvog duha, ono što izmiče svakoj nepotrebnoj analizi ili mogućnosti da ga steknete na neki grub ili sebičan način. Na kraju svega ostaje lepota duha, čista i neiskvarena u svojoj nevinosti, naivnosti i neuništivosti. Dragan UZELAC

AdCho http://www.msn.com/en-us/news/eclipse/the-best-live-video-feeds-streaming-the-2017-total-solar-eclipse/ar-AApV9cU?ocid=spartandhp ices The best live video feeds streaming the 2017 total solar eclipse

...u jednom selu živi jedan seoski pas. Živi u prevrnutom gvozdenom buretu, pored obora za svinje već deset godina. Od kada je kao štene zalutao u to dvorište, a neki nepoznati ljudi ga vezali lancem oko vrata, i u gvozdeno bure ubacili balu slame, ništa značajno se nije desilo. Ništa značajno narednih deset godina. A, da. Jednom je pokidao lanac i rastrčao se po dvorištu. Skoro ceo sat je bio slobodan. Trčao je i trčao presrećan. A onda je došao gazda, vezao ga ponovo i tako izlupao jednim kolcem da je narednih meseci samo noću izlazio iz bureta. Ma, voli on svoga gazdu. Svaki pas voli svoga gazdu. Polomljena rebra su brzo zarasla, posekotine na stomaku i nogama takođe. Jedino ova brazgotina na čelu je baš mnogo pekla i bolela. Ma, voli on svoga gazdu. Kada gazda dođe pijan noću iz sela, pas ga veselo pogleda i tiho zacvili, zna da ne sme da laje jer to iznervira gazdu pa ga on bije i šutira. Samo ga veselo pogleda i tiho zacvili... Dobar je njegov gazda. Svakog jutra mu baci parče suvog hleba i sipa mu vode u prljavi izbušeni aluminijumski lavor. Onda mora brzo da pije jer voda odmah iscuri kroz rupe na lavoru, a do sutra treba izdržati. Zimi i nije strašno, ali leti je baš nezgodno, kada su velike vrućine. A svake godine kada je slava, poneka kost od pečenog praseta stigne i do njega. Kako je to lepo i ukusno. Koji je to doživljaj. Jeste da je jednom godišnje, ali vredi čekati. Nekada je neka devojčica sa roditeljima dolazila kod gazde u goste, ne često, dva, tri puta godišnje. Izašla bi iz kuće, prišla mu i malo ga mazila po glavi. Kako mu je to prijalo. Kako je tada bio srećan. Posle toga bi noćima sanjao devojčicu i njene nežne ruke. Ali zadnjih godina ona više ne dolazi. Verovatno je porasla i otišla u školu... Lanac mu se duboko urezao u vrat, dlaka ućebala. Sve teže je podnosio hladne zime i prevruća leta... Kada bi... Kada bi bar jednom mogao da se rastrči, da skine lanac sa svoga vrata i da trči, trči, trči... Kada bi... Kada bi bar jednom mogao da pojuri mačke koje ga izluđuju prolazeći na samo metar od njega i ne reagujući na njegovo režanje i lajanje... Kada bi mogao da se jednom u životu okupa i uredi, da bude čist i lep... Kada bi bar jednom mogao da pije vode koliko mu volja... Kada bi... Kada bi mogao bar jednom da obiđe komšijske kuje čiji glas godinama sluša ,a nikada ih nije video... Kada bi... Ivan Mijailović https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1537861316266339&set=a.873091576076653.1073741829.100001274579150&type=3&theater

Aleksa Janković iz Niša, koji je zbog trauma od vršnjačkog nasilja sebi oduzeo život 10. maja 2011. godine, danas bi napunio 20 godina. Njegova majka Dragana objavila je dirljivu poruku na Fejsbuku. Foto: K. Kamenov / RAS Srbija Dragana Janković, majka pokojnog Alekse - Draga mama, rešio sam da ti napišem pismo. Uvek mi ti pišeš i molim te nemoj samo da plačeš. Evo javljam ti se iz dalekog nekog sveta gde se živi sa osmehom svaki dan i svaki sat. Ovde nema tuge, patnje, boli, ovde nema podlih i odvratnih. Ovde te ne muče, ne tuku, ne hvataju za vrat, ne udaraju glavu o drvo, ovde nema haosa i laži. Ovde je mama mir!!! - početak je ove potresne poruke, nazvane "Rezerviši kartu u jednom smeru", posvećene Aleksi za rođendan. Ostatak pisma prenosimo u celosti: "Široka polja obasjana mirisom poljskog cveća, sunce toplo i vrelo, nebo plavo kao pučina. Ima ptica mama i cvrkuta, po koji leptir tek sleti mi na dlan. Možda je tvoj mama? Znaš imam drugare ima dece punoooo dece, sedimo često pa pričamo. Joj mama šta se tim mojim drugarima sve desilo!!! Pričamo onako svi zajedno tešimo jedni druge, delimo i dobro i zlo. To je drugarstvo, zar ne mama? Ej....imamo loptu pravu fudbalsku ...ja branim golman sam, sećaš se da su mi DRUGARI iz odeljenja poklonili golmanske rukavice, baš su bili tužni što odlazim, pa eto setili se..... Nisam Forlan još mi je kratka kosa, kažu mi da ipak budem Bufon. Dres ako se setiš pokloni nekom neka se dete obraduje, tako treba mama zar ne!? Nisam ljut što mi nisi kupila patike za rođendan, nema veze imam Nike i Puma nisam ih pocepao, mada mi viri palac ko tati pa cepa. Znao sam da ćeš se pitati da li mi je hladno. Nije mama! Toplo je proleće je, oblačim se slojevito kako si me ti učila. Orman mi je sređen ništa nisam razbacao. I dalje ne jedem boraniju...ne ljuti se odmah, sve ostalo da, nekad naručim jaja sa paradajzom uuuuu to volim. Slušaj napravi nešto sa višnjama neki kolač ili tortu nema veze što ja nisam tu, nema smisla da sestre ne probaju. Čuvaj kosti za Šareta i suv hleb nemoj da bacaš, znam da ga voliš ali te podseća na mene. Mama uradi TO, nije on kriv što sam otišao. Hteo sam još da ti kažem da su mi neki matori ovde par puta lomili vazu za cveće nema veze mama ....budi jaka. Što se rođendana tiče neću ništa da pravim, mislim veliki sam 20. god ko pravi žurke u tim godinama. Molim te samo upali kandilo i sveću kraj ikone naše slave za zdravlje tvoje tate i seka. Obećaj mi da nećeš da plačeš, molim te mi obećaj.... Ako dolaziš ponesi mi neke sitnice i pusti mi pesmu da čuju drugari. I da... nastavi da živiš molim te živi, proćiće mama, prolazi ...samo im nemoj zaboraviti imena. Ja te čuvam majko, na levom ramenu, obrazu i u kosi. Mislim na tebe i dan i noć ! Kad budeš rešila da dođeš rezerviši kartu u jednom pravcu do stanice "SUNCOKRETI". Ja ću tu da te čekam, čim siđeš. Budi jaka, ti čuvaš moj osmeh od zaborava...nije vreme drži se. pa se vidimo....... Voli te i ljubi tvoj Aleksa!!! Posvećeno Aleksi za rođendan 20.03.1997-20.03.2017god MAMA " http://www.blic.rs/vesti/drustvo/danas-bi-napunio-20-godina-potresno-pismo-aleksine-mame-rezervisi-kartu-u-jednom/b6k0jhr