Претражи Живе Речи Утехе

Intervju U ideološkom smislu Hrvatska je zamišljena kao Anti-Jugoslavija: Dragan Markovina Foto: Senad Gubelić/Oslobođenje 28. 12. 2021. Desnici na vlasti smeta što u Hrvatskoj partizansko nasleđe uopšte postoji i najradije bi da se uopšte ne spominje. Svaka aluzija na hrvatsko učešće u jugoslovenskom komunizmu za nju je „ideološka provokacija“ Piše:Sofija Popović Istorijska tura ulicama Zagreba "Šetaj sa Titom“ (Walk with Tito), koja zainteresovane vodi u prošlost države koje više nema, izazvala je mnogo reakcija u Hrvatskoj. Šetnja je zamišljena kao otkrivanje zanimljive životne priče Josipa Broza Tita i dela njegovog revolucionarnog puta povezanog sa Zagrebom. Kao i uvek, prva je "udicu zagrizla“ desnica. Za Domovinski pokret ovakva šetnja je "ideološka provokacija“ i promocija komunizma, što je "neprihvatljivo sramoćenje grada Zagreba“. Kako navode, nova vlast u Zagrebu koja se predstavlja kao "komunalna“ jedino što reciklira su "istorija i komunistički simboli“. Istoričar i publicista Dragan Markovina kaže za "Vreme“ da je ovaj program javno osporila klerikalna desnica, ali da ne treba imati iluzija oko toga da tako mnogi Hrvatskoj misle, samo nisu dovoljno upućeni u stvarno društveno nasleđe da bi to javno i iskazali. "Drugim rečima, klerikalna desnica je očigledno stvarno poverovala u to da svet počinje od 1991. godine. Međutim, interesantno je kako su u to stvarno poverovali, dok verno slede cinizam o slobodnom tržištu roba i ideja, iza kojeg se krije monopol desnice nad svim što se događa u društvu, posebno na polju ideja“. Prema njegovim rečima, Hrvatska je doktorirala na revizionističkom pristupu jugoslovenskom razdoblju. Dodaje da je i u ideološkom smislu Hrvatska zamišljena da bude baš to – Anti-Jugoslavija ili Ne-Jugoslavija. Markovina kaže da Tuđman to nikada nije ni krio, pa je zato u Ustav ubacio zabranu nekog novog udruživanja sa ostalim jugoslovenskim republikama. Dodaje da bez obzira što je izvorni narativ HDZ-a kontrarevolucija, činjenica jeste da je jugoslovenstvo od početka bilo i hrvatska ideja. "Hrvati su odigrali ključnu ulogu u stvaranju i jedne i druge Jugoslavije, kako ideološku u prvoj, tako i borbenu, partizansku u drugoj, tako da partizanska tradicija čini autentičnu baštinu Hrvatske i zbog toga je preživela u memoriji ljudi“. Smatra da katolička crkva, koja predstavlja gotovo pa državnu religiju i ima monopolističku moć moralne ucene nad svakom vlašću, jednostavno ne može da podnese socijalističko nasleđe. Kako kaže, to je sve dodatno potpomognuto sa nedostatkom bilo kakve želje za suočavanjem sa vlastitom kolaboracionističkom ulogom u Drugom svetskom ratu i borbenom antikomunizmu. Markovina dodaje da je antifašistička borba odbojna u tolikoj meri, i zbog toga što se crkva trudi da prećuti sve one sveštenike, kojih nije bilo malo, a koji su sudelovali u antifašizmu. "Od Svetozara Ritiga, preko mostarskog biskupa Alojzija Mišića, do Vida Mihičiča, fratra s Badije. Njih, dakle, duboko potiskuju, a izuzetno problematičnog Stepinca žele pretvoriti u sveca“, kaže Markovina. Na pitanje na koji način se o Jugoslaviji govori u hrvatskim istorijskim knjigama, Markovina navodi da se tu situacija znatno promenila u odnosu na devedesete godine, iako čak ni tada niko nije bio toliko besraman da napiše bilo šta afirmativno o Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Ukazuje na to da je priča o njenom zločinačkom karakteru ipak bila umanjena, dok se Jugoslavija po pravilu posmatrala kroz posleratne obračune i činjenicu da je bila jednopartijska država. Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

"KOD VUČIĆA JE SVE FIKCIJA, ON PRAVI INVERZIJU REALNOSTI VEĆ PET GODINA. SVE ŠTO ON RADI DRUGIMA, GOVORI DA DRUGI RADE NJEMU. NJEGA NAPADAJU MEDIJI, MI SMO NASILNICI, LOPOVI, FAŠISTI, MI VREĐAMO, LAŽEMO... A TI NAZOVIMEDIJI NAPADAJU ISKLJUČIVO OPOZICIJU I NJEGA VELIČAJU. NAŠE ČLANOVE TUKU NA SVAKOM KORAKU, NAS SAM PREDSEDNIK NAZIVA OLOŠEM, DRUŠTVENIM TALOGOM... MISLIM DA JE POČEO DA BRKA KAD JE U REALNOM SVETU, A KAD U TOME ŠTO ON POKUŠAVA DA PRAVI" Kako kaže za "Vreme" Dragan Đilas, nekadašnji gradonačelnik Beograda i sada predsednik Stranke slobode i pravde (SSP), Skupštinu ne prati i ne sluša šta se tamo govori. Kaže da nije slušao ni kada je opozicija bila u Skupštini, "pošto to nije imalo nikakvog smisla, a pogotovo nema sada". Ipak, kada je reč o tzv. "kosovskoj" sednici, jasno je da je detaljno upoznat o zbivanjima u parlamentu. "Desilo se ono što smo očekivali, napravljen je cirkus da bi se pokušalo da se uvede opozicija u parlament na raspravu o Kosovu, prvu posle šest godina – bez ideje, bez platforme, bez plana, bez ovlašćenja predsedniku da on vodi pregovore", kaže Đilas. "Na osnovu čega ih vodi, kad to nije njegova nadležnost? Video sam da su na galeriji zajedno sedeli g. Radoičić i g. Milojević, a da su pored njih sedeli ambasador EU i ambasadori nekih zemalja koje su priznale Kosovo a koje je izdalo poternicu za g. Radoičićem. Zato smo mi kao SSP insistirali, u Deklaraciji o pomirenju, na saradnji dve policije i dva tužilaštva. Nekad su ljudi koji su danas na vlasti hteli da naprave sigurnu kuću za Ratka Mladića, a sada prave sigurnu kuću za razne kriminalce u Srbiji. Isto to se dešava i na Kosovu, samo obrnuto. U zemlji u kojoj nema slobode, u kojoj nema slobodnog izjašnjavanja građana, gde se ljudi prebijaju po ulicama, u kancelarijama predsednika opštine – nema parlamenta, niti je moguće da ga ima. I to se pokazalo tri dana ranije, kada je bio organizovani linč na sudiju Miodraga Majića u parlamentu Srbije. Nije to ustao Marijan Rističević i nešto pričao, nego je pričao i Martinović, pa je sišla i Maja Gojković da i ona priča. Očigledno je da su dobili naredbu od Aleksandra Vučića da svi govore o čoveku čiji je ‘greh’ bio u tome što je rekao da pre donošenja jednog zakona treba da se održi javna rasprava i izneo svoj stav. Sa tim stavom se, inače, ja kao običan građanin ne slažem. Naprotiv, smatram da je doživotna robija za te neljude koji naprave takve zločine, da siluju i ubiju dete, preblaga kazna." "VREME": Zašto onda poslanici, koji su sad kod vas u stranci, nisu glasali za ovu promenu krivičnog zakonika? DRAGAN ĐILAS: Ti poslanici će do kraja mandata ostati samostalni, a ne poslanici Stranke slobode i pravde, jer mi na izborima nismo učestvovali. Ali oni su se obavezali kroz Sporazum sa narodom da će bojkotovati parlament i shodno tome ne mogu da glasaju ni za jedan zakon, pa ni za ovaj. Bilo je onih koji su tada prekinuli bojkot. Jedni su slagali građane jer su potpisali da neće tamo biti dok se ne ispune zahtevi koje smo postavili. Drugi nisu potpisali Sporazum sa narodom. Reč je o nekoliko pojedinaca koji su opozicija i koji su smatrali da treba da su u parlamentu. To je njihovo pravo. A čemu onda sazivanje te sednice, ako je sve to bilo besmisleno? Što je to bilo potrebno Vučiću? To je pitanje za Vučića. Ja mislim da mu je bila potrebna još jedna govornica, još jedna mogućnost da priča dva sata i da dâ deset izjava na razne teme. Zašto svaki dan negde ide, nešto priča, obilazi, slika se, komentariše 15 stvari? Zato što čovek živi kao u Matriksu – živi u virtuelnom svetu medija i mediji su mu sve. On vlada medijima, plus parama i pritiskom na ljude, raznim ekipama koje idu po Srbiji i prete. Ne vlada rezultatima, pošto ih nema. To je bio još jedan igrokaz i uvek mi je zanimljivo da ljudi misle da, ako uđu u parlament i nešto mu kažu u pet minuta, da će to, kao, nešto da promeni. Šta ćeš tamo, čoveče? Slušaš ga dva sata i 20 minuta, čovek ne odgovori ni na jedno pitanje. A što se tiče Kosova, mislim da je vrlo jasno šta je Aleksandar Vučić radio u ovih šest godina. On je 2012. obećao neke stvari, ne da bi Zapad podržao njega da pobedi, pošto ne glasa Zapad, glasaju građani Srbije, nego da bude prihvatljiv ako pobedi. Otkud znate da je obećao i šta je obećao? Vidim po tome šta je radio. Ne treba tu neka velika pamet. On je prvi deo toga što je obećao realizovao kroz Briselski sporazum, a što Boris Tadić nije hteo da prihvati – da povuče državu Srbiju sa severa Kosova. On je to uradio, a u isto vreme je tražio određeni vremenski rok da bi doveo Srbiju do toga da prihvati nezavisnost Kosova na ovaj ili onaj način. Možda ne formalno, ali suštinski da. Čekajte, DS je tada podržao Briselski sporazum? Ne, svaki poslanik je glasao po svojoj savesti o Briselskom sporazumu. Jedan deo ljudi je glasao "za", jedan deo – ne tako mali – glasao je "protiv", a jedan deo je izašao iz sale. Ali, ova država je potpisala Briselski sporazum i taj sporazum obavezuje svakoga da ga poštuje i da se u skladu sa njim ponaša. Možemo mi kao država, možda, jednog dana da pokrenemo zahtev da se taj sporazum poništi, ali ne možemo da kažemo da nećemo da ga primenjujemo. Nakon Briselskog sporazuma, Vučić je planirao da podigne ekonomski standard građana, da plate sa 380-400 evra porastu na bar 600 – sećate se da je odmah pričao o 500 evra – i da Srbima 2017. kaže: gospodo, ili ćemo da prihvatimo prećutnu ili zvaničnu nezavisnost Kosova ili ćemo ponovo da se vratimo u ono vreme, onakve plate, onakve životne uslove, očekujući podršku građana za to. Pošto se to nije desilo, i nije mogao čak ni kroz svoje medije da građanima proda priču da se u Srbiji živi bolje, jer se ne živi – pustite statističke podatke ili MMF ove priče i slične stvari koje nisu realan život – onda je pokušao razmenu teritorija. Njima Preševo i Bujanovac, a on je tražio zauzvrat sever Kosova na koji bi, da je u svom planu uspeo, ušao kao veliki oslobodilac. Očigledno je da je Tači to prihvatio. Međutim, Haradinaj i druga ekipa nisu, kao što nije prihvatila ni Nemačka zbog obećanja koje je dao 2012. godine. Makronu i Trampovoj administraciji možda i može da ponudi nešto novo, njima ništa nije obećao, ali Angeli Merkel ne može. I tako je taj plan propao i on danas više nema ništa da ponudi. On je u Skupštini ponudio dva scenarija – da Kosovo bude priznato u celosti ili da se primeni taj njegov "neviđeni" plan. To što čovek priča, isto je kao kad maše ljudima koji njemu ne mašu, pa onda kaže "neki mašu, neki ne mašu". Kome mašeš, čoveče? Kod njega je sve fikcija, on pravi inverziju realnosti već pet godina. Sve što on radi drugima, govori da drugi rade njemu. Njega napadaju mediji, mi smo nasilnici, lopovi, fašisti, mi vređamo, lažemo... A ti nazovimediji napadaju isključivo opoziciju i njega veličaju. Naše članove tuku na svakom koraku, nas sam predsednik naziva ološem, društvenim talogom... Mislim da je počeo da brka kad je u realnom svetu, a kad u tome što on pokušava da pravi. Govori o tome da se povećava zaposlenost, a ljudi pobegoše iz zemlje, kaže da ekonomski neviđeno napredujemo. O čemu pričaš, čoveče? Pa 2014. je Vučić otvarao proizvodnju mercedesa u Ikarbusu i kačio znak mercedesa na autobuse. Pet godina kasnije grad je kupio turske i kineske autobuse. Mercedesa nema. Mercedes je bio fikcija, kao što je ekonomski napredak Srbije fikcija. Vi ne mislite da zemlja ekonomski stoji bolje? Zemlja ekonomski stoji katastrofalno. U odnosu na 2012? Pogledajte koliko se povećao broj ljudi koji odlaze, a, za razliku od Hrvata, nismo ušli u EU pa da možemo da se zaposlimo u bilo kojoj zemlji Evrope. Kada to pogledate, biće vam jasno koliko je gore. Ili hajde da pričamo u brojevima. Dug 2012. je bio 15,4 milijarde evra, a sada je 23,4 milijarde. Da li je 2018. bio najveći spoljnotrgovinski deficit u poslednjih ne znam koliko godina? Vratio se taj deficit negde na nivo iz 2012. Ali u ovoj godini deficit raste i preći će i taj nivo iz 2012. Od 15 najvećih izvoznika iz Srbije samo jedan je počeo da radi u mandatu ove vlasti. Pad nezaposlenosti je posledica promene statističkog obračuna, to jest načina kako se računa broj nezaposlenih, i ogromnog broja ljudi koji odlaze iz ove zemlje. Samo zbog toga? Nema napretka u zapošljavanju. Jesu li porasli prihodi od poreza i doprinosa na plate? Nisu, zato što nema novih zapošljavanja, a i to što se zapošljava, to je na malim platama i prihodi države su minimalni jer se, kao što znate, ne plaća porez do određenog iznosa. Kad pričamo o ekonomskoj poziciji Srbije, ona je neodrživa. Po svemu sudeći, EPS je u prošloj godini bio ili na nuli ili u minusu, što je skandal. EPS treba da vuče pola Srbije. Telekom je povećao svoj dug na 91 milijardu dinara, odnosno na 750 miliona evra. Uskoro će taj dug biti na nivou njegove ukupne vrednosti. Pa i oni mogu da kažu da su investirali, evo, kupili su Kopernikus... Hoćete da kažete da je ta investicija zasnovana na ekonomskoj potrebi, a ne na političkoj? Da je to što je Telekom dao pare privatnom kablovskom provajderu, a on zatim kupio dve televizije, ekonomski potez? To nema veze sa ekonomijom. To je politička odluka Aleksandra Vučića. Ta vrsta investicije nije isplativa. Ovi krediti koje smo uzeli ili dogovorili sa Kinezima mislim da su već na nivou od 3,5 milijardi, za razne projekte. A sad im se obećava i metro. Kako mislite da gradite metro bez tendera, jeste li poludeli? Da li je postojao tender kada ste vi hteli da pravite metro sa Francuzima? Sa Francuzima je bio potpisan međudržavni ugovor po kome bismo od njih kupili vozove i elektro-opremu za 350 miliona evra. Prihvatili smo da tu ne bude tender iz prostog razloga što ne može niko da vam proda voz mimo cene koju su davali u ostalom delu sveta. Dobro, da li bi bio tender? Ne, za kupovinu vozova ne bi, ali nemojte da poredite te stvari, one su neuporedive. Pa, ako ćemo da gledamo princip... Pa niste u pravu, to vam govorim, nemojte da imate neka predubeđenja i da vas to ograničava u onome što radite. Znači, 350 miliona evra je bila procenjena vrednost kupovine vozova i elektro-opreme. To su vozovi koji se prodaju u celom svetu, i imate vrlo jasne reperne cene, ne može niko da vam naplati više. To vam je kao da kupujete automobile. Pa zna se koliko košta auto koji kupujete, ne može vam niko prodati punta za 20.000 evra. Francuska država je finansirala i izradu studije i projekta metroa, plus bi dala 150 miliona evra za građevinske radove. Uz to, dobili smo pismo EIB a i EBRD a da će finansirati građevinske radove kreditom do 500 miliona evra. Bilo je i tad zemalja koje su htele da rade građevinske radove bez tendera, ali sam rekao da ne može. Ne postoji čovek koji može bez tendera da vam kaže kolika je zaista vrednost tako ogromnog građevinskog projekta kao što je metro. Po mojoj proceni, mi smo od Kineza uzeli kredite za građevinske projekte u vrednosti od oko 3,5 milijardi evra. Te poslove dobijaju kineske kompanije bez tendera. To je ogroman iznos, koji još uvek nije ušao u dug, pošto još te pare nismo povukli. Gradimo auto-puteve koji su besmisleni. Kakav auto-put od Niša do Prištine, šta će nam? Ne postoji potreba za tim. Kakav auto-put od Preljine do Pojata? To smo dali Amerikancima bez tendera. Behtel, 800 miliona evra. Koji je to saobraćaj koji zahteva taj auto-put? Zar nije bilo dovoljno da se, kao u Italiji recimo, napravi put sa po dve trake u jednom smeru? Nama je potreban auto-put od Čačka prema Užicu, jedan kraj da ide ka Novom Pazaru, drugi preko Užica ka Prijepolju. I u vreme prethodne vlade, postojalo je nerazumevanje za moje stavove. Ja sam se tada zalagao da se prvo napravi auto-put do Kragujevca, pa da se nastavi pored Kraljeva do Čačka. Ali ovde postoji uverenje da će, kada napravite auto-put, investitori automatski da pohrle. A to nije tačno. Kao što nije tačno da će Kuršumlija procvetati ako auto-put prođe pored Kuršumlije prema Prištini. Zaposliće se 20 ljudi na pumpi i još 20 na naplatnoj rampi. I to je to. Zar ne bi bilo bolje da smo napravili jedan kvalitetan, normalan put, a ostale pare uložili u one tri banje koje su propale, u poljoprivredu u tom regionu, u višu školu u Blacu...? Da podignemo ekonomiju tog regiona, pa kada neki turista iz, recimo, Skandinavije sleti u Niš, može brzo i kvalitetno da se preveze do tih banja. Tako se ekonomski diže neki deo Srbije. Vi znate da ja imam ozbiljna neslaganja sa stavovima MMF a o ekonomskom razvoju. Kakav razvoj, kad mi već sedam godina rastemo najsporije u regionu? Po Zavodu za statistiku, gde Miladin Kovačević na vrlo čudan način obračunava te statističke podatke – pa će jednog dana kada se promeni vlast biti interesantno pogledati kako se dolazilo do tih brojeva – rast BDP a u prvom kvartalu je 2,3 odsto. Dozvolite da iskažem svoju ogromnu skepsu prema podatku da je, uz pad industrijske proizvodnje od 1,9 odsto, rast BDP a 2,3. Pustite me priče o rastu građevine u januaru i februaru, ili poljoprivrede, a energetika nije porasla. Ekonomski nema nikakvih šansi da ova država napreduje u sledećim godinama. Ako je smanjenje plata i penzija način na koji se zemlja pokreće, hajde da ih smanjimo duplo više od onog koliko smo smanjili, pa da imamo razvojni bum. Naravno da je to besmislica. Nema obrazloženja zašto je minimalna plata lekara u Rumuniji 1960 evra, a naša minimalna 590, jer Rumunija ima 80 odsto veći BDP per capita od Srbije, a ne tri i po puta veći. Vi govorite o suficitu u budžetu... Ne kažem da je suficit dobar, nego da je onaj deficit iz 2012. bio neodrživ. Ne kažem da je bio održiv, iako je margina u EU tri odsto. Ja sam u to vreme sa svojim timom vodio grad i mi nismo imali te probleme. Drugačije smo radili stvari, verovatno je nama bilo i lakše, neću da grešim dušu. Ljudi stalno zaboravljaju da je Grad dobijao kredite bez garancija države, da je GSP, koji se danas potpuno raspao, bio prva firma u centralnoj i istočnoj Evropi koja je dobila kredit od EBRD a bez garancije Grada i Republike. Da li je pametno da se hvalite time kako ste ostavili GSP? Ne hvalim se, ali je u odnosu na ovo danas... Uvođenje "Bus Plusa"... "Bus Plus" je sistem koji i dan-danas radi, niko ga nije poništio. Rekli su da su veliki penali ako se izađe iz tog posla. To su besmislice, posle pet godina grad Beograd ima pravo da otkupi ceo sistem, posle 10 godina on postaje vlasništvo Grada. Ali džaba ja objašnjavam "Bus Plus", kada je slika o njemu davno kreirana. Konkurs na ćirilici, sa kratkim rokom, jedan ponuđač... A šta bi promenilo da je bio na latinici? Mi smo imali više zainteresovanih, ali su svi tražili garancije za to koliko ćemo minimalno da im plaćamo bez obzira na prihode. Turci su jedini prihvatili da rade i bez takvih garancija, i pokajali su se, kao i mi. Pokajali se oni, pokajali se mi, naplata je slabija... Šta je onda bila svrha toga? Svrha je bila pre svega da se uredi sistem. Ugovor za "Bus Plus" je bio takav da je služba kontrolora prelazila iz GSP a kod njih. To je 400 ljudi plus još nekoliko stotina koji su radili u sistemu prodaje koji nisu radili skoro ništa, osim što su slali fakture firmama koje su kupovale "markice". Ili dođe neko kod njih, dâ im menicu, oni mu daju karte za 300.000 evra, firma propadne i mi se ne naplatimo. Nažalost, samo jedan kontrolor je prihvatio da pređe u privatnu firmu, a onda se ispostavilo da po kolektivnom ugovoru ne možemo da otpustimo one koji nisu hteli da pređu. Ali suština je u tome da građani nisu hteli da prinose kartice automatu kad su ulazili u autobus, niti da ulaze na vrata na kojima piše "ulaz". Na 100 km od Beograda, u Novom Sadu, to prihvataju, u Beogradu ne. Korist od ovog sistema je informacija gde se svaki autobus nalazi pomoću GPS a. Kad smo to uveli, prestalo je potkradanje Grada od strane privatnih prevoznika, ali i GSP a. Više nismo plaćali polaske koji se ne realizuju, jer privatni prevoznik da dispečeru 500 dinara, on napiše da je autobus odradio pet krugova između prve i poslednje stanice, a on uradi četiri. To je sve automatski prestalo, ušteda je bila ogromna, građani su mogli da dobiju informaciju kad autobus stiže u njihovu stanicu, efikasnost je povećana, kao i bezbednost vozača, uvedena je mogućnost da saznate koliko ćete čekati sledeći autobus. Ali šta je onda bio problem? Problem je bio što je sve odmah napadnuto i što su naši prijatelji koji su danas na vlasti pravili lažne kontrolore, izbacivali žene sa decom i penzionere. Ali sve što sam naveo je manje važno od činjenice da smo mi pogrešili jer nismo pripremili građane za novi sistem. Smatrao sam da, kad postoji u celom svetu, biće prihvaćen i kod nas. To je moja greška kao gradonačelnika Beograda, trebalo je da mnogo ozbiljnije pristupim tome i da shvatim da u Novom Sadu svi hoće da uđu na prednja vrata, a da u Beogradu neće. Trebalo je da radimo sa ljudima, da objasnimo koristi sistema, da vidimo kako da ovladaju time, da prihvate sistem kao nešto što donosi dobro. Ne postoji nijedan grad u Evropi koji plaća manje od 8,5 odsto, koliko je ugovorio Beograd, ali je ispalo da su sad došli neki stranci koji će da otmu GSP. Sami smo krivi zbog toga. Pomenuli ste da Vučić živi u matriksu, ali se u izveštaju EK o Srbiji kaže da bi trebalo da postoji međupartijski dijalog. Kako razgovarati sa takvim Vučićem, i da li je to uopšte cilj? Pa to je jedan od zahteva protesta. Međustranački dijalog. Živimo u zemlji prepunoj tenzija, agresije, mržnje, u kojoj sutra nije moguće organizovati fer i poštene izbore, jer ko zna do čega bi dovele te tenzije. To je jasno, vidimo šta se dešava na lokalnim izborima. Da bismo došli do izbora, moraju da se smanje i tenzije i mržnja i da svi koji idu na izbore prihvate rezultate koje će ti izbori dati. Da bi do toga došlo, mora da se pregovara između stranaka opozicije i stranaka vlasti, kakva god da je vlast i kakva god da je opozicija, i ko god činio te stranačke pregovaračke timove. Na kraju krajeva, i Evropa je rekla isto što i mi. Ja to govorim još duže, ali protest je to rekao pre dva meseca. Evropa je rekla i da je parlament takav kakav je, da regulatorna tela ne rade svoj posao, da nije prihvaćeno ništa od preporuka OEBS a i ODIHR a od izbora 2016... U tom izveštaju sve piše. Čitao sam ga vrlo pažljivo i vidim velike razlike u ocenama koje su bile pre šest meseci ili godinu dana. A otkud ta promena? Posle sedam godina i milion primera, i Evropa je shvatila sa kim ima posla. Sami protesti su u tome pomogli jer su ogolili mnogo toga u ovoj zemlji. Pokazali su kakva je vlast, pokazali su i slabosti opozicije, pokazali su energiju građana. Mnoge stvari su se promenile u ovih šest meseci, mnogih još nismo ni svesni. Zašto je toliko pao broj građana na protestima? Idete danas (subota) u Kruševac. Šta ako tamo bude manje ljudi nego prvog dana protesta, pre pola godine? A što je to bitno? Nije pritisak broj ljudi. Ako tako gledate, najveći pritisak je bio 13. aprila, kada je po tim neutralnim procenama bilo 35.000 ljudi. Vučić zna da na njegovom protestu nije bilo više od 50.000, a doveo je 2000 autobusa. On zna šta to znači. Neki kažu da on ponekad pokazuje neke znake ludila. Da li je lud ne znam, ali znam da nije glup. On jako dobro zna da u Beogradu ima više od 100.000 članova stranke, a da ih na mitingu nije bilo ni 10.000. On zna da je u Smederevo doveo 70 autobusa i da je imao samo 3000 ljudi. Naravno, pošto je sve fikcija, sve je laž i manipulacija, prvo što kaže jeste da je iznenađen koliko je puno ljudi došlo. Kad Vučić kaže da je iznenađen velikim brojem ljudi, znajte da ih nema dovoljno. U redu, ali zašto je broj ljudi znatno manji na protestima sada nego pre mesec ili dva? Ne možete da očekujete da će ljudi da hodaju svakog petka ili subote iz nedelje u nedelju. Ali, hodali su, mesecima. Jesu, nekad ih je bilo više, nekad manje, najviše ih je bilo kada je bila šetnja za Olivera Ivanovića, pa sledeći put 13. aprila, pa će opet na jesen, ako se ništa u ovoj zemlji ne promeni. Ponovo će biti ljudi u velikom broju na ulici. Ta energija ne može da nestane, ona je tu. Ona je dovela da u Srbiji danas koalicija oko SNS a može pod ovakvim izbornim (ne)uslovima da dobije 43 odsto, a ujedinjena opozicija 41 odsto. Odakle taj podatak? Ima više raznih istraživanja. Dajte jedno. Pa imate vi u "Vremenu" istraživanja NSPM a Đorđa Vukadinovića koja objavljujete. Jeste li na njih mislili kad ste napisali taj podatak na Tviteru? I na njih, pošto ih ima još, samo su naručeni za klijente koji ih ne objavljuju. Verujem njima, a ne IPSOS u koji je, kad je Vučiću trebalo, davao DS u sedam odsto u Beogradu, a listi koju sam ja vodio 13,4 odsto. DS je dobio tri puta manje, naša lista 50 odsto više. Ne verujem ni Faktor plusu, koji uzme IPSOS ove podatke, pa ih malo promeni, stavi Nenada Popovića na 2,5 odsto i PUPS na 3,5, a oni nemaju zajedno jedan odsto. Ljudi ne znaju da se danas najveća opoziciona stranka zove "opozicija, ali ne znam za koga". Kada se radi istraživanje, vi na upitniku dobijete imena stranaka, organizacija za koje ćete glasati. Ako među njima nije ta stranka ili organizacija za koju ćete da glasate, onda se vi vodite kao "neizjašnjeni". I sve to znaju i u IPSOS u, samo što iz lukrativnih razloga to neće da saopšte. Brisanjem ljudi koji su za opoziciju ali ne kažu za koju stranku, procenat podrške koaliciji oko SNS a raste sa 43 na preko 50 odsto, ali to nema veze sa realnošću. Kada kažete da je opozicija na 41 odsto, to je uključujući te neizjašnjene ili ne? Da, 19 odsto ljudi kaže "opozicija, ali ne znam za koga". Onda ide Savez za Srbiju sa 15 odsto i tako dalje. Ti ljudi će izaći na izbore, i zato se zalažem da na izborima mora da bude jedna opoziciona lista. Nema druge. Ali, da bismo došli do tih izbora, moraju da se promene izborni uslovi i moraju da se promene mediji. Imate drastičan pad rejtinga vlasti u Beogradu. U ovom trenutku, 46 odsto građana smatra da grad ide u lošem smeru, a 36 odsto da ide u dobrom, i to po telefonskom istraživanju, koje je uvek bolje za vlast. Mislim da je taj odnos 50:30. Pedeset odsto Beograđana danas misli da grad ide u lošem smeru. I nema više tih izbora na kojima ova vlast može da pobedi u Beogradu. A ne bi pobedili ni u Srbiji jer danas oko pola miliona ljudi koji su glasali za Vučića nisu više sigurni da bi to opet uradili. A kako do pobede na izborima kroz bojkot izbora? Bojkot postoji da bismo dobili poštene izbore na kojima vlast nema ama baš nikakve šanse. Ali, u tom slučaju imaćete jednu stvar, koja je, realno, falila ovim protestima, a to je nešto što vas povuče – jedna stvar je kada se borite protiv nečega, a druga kada se borite za nešto što vam je uzeto. I 1996. i 2000. vlast je htela da otme pobedu. Ako Vučić raspiše izbore pod ovim uslovima, svi mi znamo da on ide u krađu izborne volje građana i da nam otima nešto što je naše. U tom trenutku se stvara taj dodatni motiv i, svestan toga, Vučić je odustao od prevremenih izbora. Čekajte, kako vam otima ako ne izađete na izbore? Zato što svi znaju da ti izbori nemaju veze sa slobodnim izborima i da otima mogućnost da mi iskažemo volju na njima. On čovek krade izbore. I to građani neće da dozvole, a neće ni Evropa. Evropa ne može da dozvoli da i dalje ima to što ima ovde. Jer, gde smo mi 30 godina posle raspada Jugoslavije i 20 godina posle bombardovanja Srbije? Johanes Han priča besmislice kad dođe ovde, pa onda dobije izveštaj u koji uđe sve ono što je napisala televizija N1 i oko čega se pravio lud prilikom posete Beogradu. Ali gospodin Han više neće biti na poziciji na kojoj je bio. Platili smo ogromnu cenu što neki ljudi koji su "dužili" Srbiju u ovom periodu na kraju nisu hteli da priznaju da je ovde gore nego što je bilo pre, jer bi priznali da su oni bili neuspešni. To je problem i zamka u koju su upali i MMF i svi ostali. Jedna stvar sa kojom se ne slažem u Izveštaju EK jeste da Srbija ide sporije ka EU nego što bi trebalo. Srbija zapravo uopšte ne ide ka Evropskoj uniji. Srbija se od nje udaljava. Jesmo li imali Sašu Jankovića za ombudsmana? Da li je sada napredak što je došao čovek koji se ne može uporediti sa Sašom Jankovićem? Jesmo li imali poverenika za informacije od javnog značaja? A da li ga imamo sada? Nemamo. Pritom vlast kaže da će i kad ga bude bilo on biti suprotnost Šabiću. A svi znamo da je Šabić sjajno radio taj posao. Da li su mediji 2012, uz sve što se dešavalo, ipak bili daleko slobodniji nego 2019? Jesu li sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, osim RTS a, bile tabloidne kao što su danas? Nisu. To je pitanje medija, a ne da li se svaka vlast bori da je mediji što manje kritikuju. To je u celom svetu tako. Jedna stvar je da se borite da vas neko ne kritikuje, da biste sutra imali više glasova, a druga da te medije koristite da napadate svoje političke protivnike i da ih masakrirate, kao i sve ljude koji drugačije misle. Koliko ste vi imali uticaja na medije tada? Priča ide da sam ja imao uticaj na medije zato što sam bio vlasnik Direct Media? A svi su zaboravili da Direct Media nema svoje pare, nego pare svojih klijenata, i klijent neće da dozvoli da se reklamira na televiziji gde mu nije isplativo. Ne možete vi da stavite reklamu tamo gde nema tiraža i rejtinga. I 2013. i 2014. imao sam Direct Mediu, ali su me mediji masakrirali. Dobro, šta se promenilo? To ja vas pitam. Ako sam preko tih budžeta, minuta i sekundi kontrolisao medije, kako ih nisam kontrolisao i posle 2012, kad je krenula haranga u "Kuriru" i na Pinku? Ta priča da time kontrolišete medije što imate medijsku agenciju i budžete klijenata na osnovu rejtinga usmeravate prema raznim medijima, jeste ordinarna budalaština. Uostalom, gde se uticaj video? Jesam li odlazio na B92 i imao emisije sa Danicom Vučenić, koje su se završavale maltene u potpunoj svađi? Ili sa Suzanom Trninić, Jugoslavom Ćosićem? Da li me je Olja Bećković štedela u pitanjima? Ona me pitala isto ovo što me vi danas pitate, a mogu da kažem da je ona moja prijateljica. Kako sam prolazio kad jednom u nekoliko meseci odem u "Beogradsku hroniku" kod Rade Đurić? Jesam li ja bio gost na Studiju B svaki drugi dan ili jednom godišnje? Da li je pametno da pominjete Studio B? Kako nije pametno, to je bila čista gradska televizija, nije se uopšte bavila politikom. Vodili su je Saša Timofejev i Nemanja Vranković. Na njoj su radili Danijela Šegan, Maja Nikolić... Što ih ne pitate da li sam ih ikad zvao i bilo šta tražio, osim što sam molio Timofejeva da vrati Sarapi emisiju koju mu je oduzeo jer je imao probleme sa alkoholom... Ne govorim u odnosu na ovaj sadašnji Studio B, ali je bio hvalospev vama. Ma kako je bio hvalospev, zašto to pričate, siguran sam da Studio B niste ni gledali. U kom delu je bio hvalospev? Generalno, na nivou televizije. Nemojte to "generalno", to vam je "Informer" i Vučićeva priča. Dajte vi konkretno, kako je bio hvalospev? Dajte podatke koliko sam puta bio na Studiju B, koliko su priloga objavili u kojima sam ja govorio? Hvalospev politici gradske vlasti. Oni su pratili šta se dešava u Gradu Beogradu, bili su gradska televizija, bavili su se gradskim temama, uopšte nisu imali visoku politiku. I imali su nekoliko puta veći rejting nego danas zahvaljujući kvalitetnim ljudima koji su tada radili na Studiju B. Generalno, cela koncepcija Studija B je bila takva. Ko god je gledao tada, može to da kaže. To nije tačno, niste u pravu. Uostalom, da biste to tvrdili potrebno je da razgovarate sa svim tadašnjim gledaocima Studija B. Jesam li ja bio na otvaranju svakog vrtića, svakih 10 kilometara asfalta, pingvinarijuma? Da li sam se slikao na otvaranjima mostova? Danas se slikaju kad stavljaju kućice za vrapce. Da sam se ja slikao na svemu što smo uradili, bilo bi me pet puta više nego što Vučića ima danas u medijima Radmilo MARKOVIĆ

Dragan Đurđević, poznatiji kao Đura, poštanski službenik iz Kraljeva, posetio je decu koja su hospitalizovana na dečjem odeljenju kraljevačke bolnice, i obučen kako Deda Mraz, podelio poklone koje je sam kupio. Zbog toga što je u životu puno vremena proveo po bolnicima i rehabilitacionim centrima, poslednjih nekoliko godina deli čestitke prijateljima i poklone za najmlađe. - Puno mi je bilo srce kada sam video srećna lica dece, koja se ležala na Dečjem odeljenju bolnice u Kraljevu kada su ugledali Deda Mraza na vratima svoje sobe. Sa glavnom sestrom sam išao od sobe do sebe i delio im slatkiše i čestitke. Skromni su bili pokloni, jer ja nisam u finansijskoj situaciji da bih im obezbedio bolje poklone, ali s ljubavlju su ih dobili. I uzvratili su osmesima – priča za “Blic” Dragan. FOTO: N. BOŽOVIĆ / RAS SRBIJA Dragan Đurđević na radnom mestu Ogromna sreća širila se hodnicima i sobama u delu bolnice u Kraljevu u kojem su smeštena deca sa svojim majkama. Grlila su deca Deda Mraza i slikali se s njim. Ispostavilo se da je Dragan bio jedini Deda Mraz, koji uoči Nove godine posetio bolesne mališane. - Par meseci pre, našao sam čestitke u pošti u kojoj radim, koje su bile spremljene za bacanje. Ali, ja sam ih uzeo, i na svakoj napisao rukom poruku deci i prijateljima. Najmlađima sam poželeo brzo ozdravljenje, i rekao da što pre izađu iz bolnice i da se nikada više ne vrate. Jer, znam po sebi kako je provesti dobar deo života u bolničkim posteljama – započeo je i svoju priču ovaj Kraljevčanin. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Dragan kao Deda Mraz Dragan Đurđević, koji je ceo radni vek proveo u pošti, i za koji mesec će u zasluženu penziju, toliko je bolesti imao u svom životu, da se danas pita kako je uopšte živ. - Samo 23 preloma na telu sam doživeo. Tri udesa sam imao, a neke sam zaradio kao mlad igrajući fudbal. Imao sam velikih problema sa kukom pa su kasnije morali da mi ugrade veštački. Samo što sam to pregurao, pronađu mi karcinom bešike. Posle operacije i godina oporavljanja, šlogiram se. Oduzele su mi se jedna ruka i noga. I to sam prebrodio. Ali, onda mi je srce oslabilo. Imam deblokadu srca već deset godina. Zbog svega toga što sam proživeo, i što znam kao je provoditi mesece u bolnicama, veoma cenim i rad medicinskog osoblja. Sve to zajedno, uticalo je da odlučim da ih svake Nove godine posetim, i donesem poklone – priča Đurđević. link

Pričao mi jedan pričac Bajagina priča U Srbiju, u Vojvodinu početkom rata došao jedan čovjek. U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbjeglica koja nigdje nije prispjela. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu. A kad padne noć, gdje da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sjete. Imali su valjda preča posla. Trebalo je ratovati naokolo i mobilisati mladost po Srbiji. Elem, noći su bile najgore. No, sjeti se naš junak da ima nekakvog rođaka na željeznici i potraži ga. Rođak izbjeglici “obezbijedi” smještaj. Preko noći je samo trebalo ući u neki lokalni voz i odspavati u kupeu. Vozovi ionako nigdje ne idu, a i kad idu to je po vojvođanskom lokalu. Ali, bilo je tih situacija priča pričac kad se naš junak, usamljena izbjeglica budio u Baru, daleko dole na moru u Crnoj Gori. Pa se ustalilo spavanje na relaciji Novi Sad-Bar, pa je čovjek počeo živjeti u vozu. Zanimljivo je to. Svugdje si, a nigdje. Stalno si negdje, a opet nema te. Mnogo kasnije, gradski oci Novog Sada smilovaše se i dadoše beskućniku neku uđericu u Sremskim Karlovcima. Država ga nikad ni pogledala nije. A on kakav je bio od države je baš zazirao. I ostala bi ovo jedna od bezbroj priča ugraviranih u ljudski almanah nesreće devedesetih da je ne pamtim po dva detalja. Onaj pričac, koji mi ispriča priču zove se Momčilo. Znate ga kao Bajagu. A, opet, ona usamljena, gorda i ponosna izbjeglica što vozarenjem vara sebe i sudbinu, zvala se Duško. Za sva vremena zove se ČOVJEK Duško Trifunović. Šta bi dao da si na njegovom mjestu? "Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vrijeme spavao u vozu. Nisam imao gdje drugo. Kao izbjeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sjednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo radit po noći, a ne mogu spavat u parku. A, nisam ni neki noćni čovjek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hljeba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u "Prometejevu" knjižaru, gdje sam se najčešće grijao i gdje sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: "Gdje si bio?" Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo. Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bjedne priče kako nemam gdje spavati, gdje se okupati i gdje držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio "Brankovu nagradu" u Novom Sadu i ja sam tu obilježen kao pjesnik." Ovako je govorio Duško Trifunović u svom posljednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u. Priča o paketiću germe i poklonu za dijete Ali ima jedna još starija, u dubljem zaboravu utopljena priča. Priča o Dušku Trifunoviću, čovjeku koji je svoj život proveo u Sarajevu, koji je ušao u naše glave, naša srca, naše duše, naše čitanke, kao onaj Čika Duško, koji nas je pitao «Šta djeca znaju o zavičaju». I ne, nije ovo priča o Bregoviću, Bijelom dugmetu, Teškoj industriji...Nije to neka pop ikonična storija o kakvoj pikanterije vrijednoj minijaturi, koja se zaturila od nas slijepih kod očiju. Negdje na početku rata, jedna žena je stajalu u redu u polupraznoj prodavnici u Sarajevu. Na Alipašinom polju. Žena sa trogodišnjom kćerkom. Od svega što su mogle kupiti, uzele su par paketića germe i jedan paketić praška za pecivo. Sve i ništa. To im je jedino osalo na praznim rafovima. Ispred njih na kasi stoji čovjek, a u njegovoj korpi pet kesica grisinija, dvije tegle džema i dvije Frutekove kašice (od krompira). Čovjek je pogledao mladu ženu sa kćerkom, platio svoju «obilatu» korpu fasunge i izašao. Taj isti čovjek sačekao je da žena i djevojčica izađu iz prodavnice i obratio im se riječima «Da li biste mi učinili jednu veliku uslugu?" Nakon toga, zamolio je ženu da uzme kesu koji je držao kao dar za djevojčicu. Da i to je bio Duško Trifunović. Po njemu se ništa nije dostojno zvati Duško Trifunović, najveći gospodin ljudskog uma na našim prostorima, živio je kao skitnica, dok su pojedini mediji po Bosni pisali laži da je ministar kulture u Karadžićevoj vladi i da je ode u slavu snajperista. Da, i tu pljuvačinu je doživio i preživio Duško. A, znate li da je prije rata, taj naš Čika Duško napisao dramu «Kulin Ban», u slavu naše, bosanske pismenosti? Znate li da drama nikada nigdje nije izvedena? Znate li da se od Sarajeva, pa na dalje po Dušku Trifunoviću ništa ne zove? Jer takva smo mi sorta. Što bi rekao njegov brat po peru Brančilo Ćopić, znaš ti nas, jebo ti nas. Pa je na kraju skončao čika Duško u najvećoj bijedi, ali su mu od sahrane moćnici u Novom Sadu napravili lokalni spektakl i podigli spomenik na Vidikovcu. Jer, najbolji pjesnik je mrtav pjesnik. Čika Duško, bili smo ti loši đaci, ništa o zavičaju od tebe naučili nismo. A kako smo se o tebe ogriješili, možda je dobro što se po tebi u ovim našim poganštinama od državica ništa ne zove. Pa je najbolje za kraj citirati Duška Trifunovića: "Ja odlazim, hvala vam lijepo. Vi se snađite, ako možete." A ne možemo!

Srbija nikad nije bila veća sila od koje svi u potaji zaziru u regionu i šire, ako je po naslovnim stranama Draganovih novina i po Vulinovim izjavama. Zašto Draganovim? Ne samo zato što je on pre Amerikanaca izmislio fejk njuz, probivši se u beogradsko novinarstvo izmišljenom pričom o devojci koja je prodata u seksualno roblje, iako je u Grčku otišla da bere narandže. Već i zato što je on te fejk njuz odmah pravio onako na srpski način. A to znači da je sa političarima u tekstovima uvek na ličnom imenu. To jest sa političarima sa kojima „sarađuje“. Dok je radio za Velimira Ilića – „Velja zgazio jelena kapitalca na putu za planinu Jelicu“ – imao je procenu da ako se udruže pokojni Vladan (Batić) i Vuk (Obradović), Sloba pada kao ništa. Kad je Sloba konačno pao, jedini je „imao“ priču da je bivši predsednik setno gledao kroz prozor, dok je Marija razbijala tanjire, a Mira plakala u sobi na spratu. Sada nas naslovne strane Draganovih novina obaveštaju šta radi CIA i koliku vojnu silu Srbija ima, sa Rusima naravno. I koliko će tačno Srba da brani Kosovo. A kada su svojevremeno Dragana u Beogradu digli oni koji su skupljali momke za Erdut, tada je bio srećan da im objasni da to što mu piše u ličnoj karti kao mesto rođenja – Most, nije Mostar u Hercegovini. Nego da je to grad u Češkoj Republici, tako da on nije za slanje u taj centar za obuku u Erdutu. Posle je naravno Dragan usavršavao i svoj patriotizam, a od fejk njuz prešao je na fejk njuzpejpers. I odavno ne zove političare samo imenom, već one za koje mu je to u interesu opisuje nadimcima i pridevima od pragnija do žuti. A šta je radio Vulin u vreme kad je bilo važno da li si rođen u Mostu ili u Mostaru? Pazio na ideološka skretanja pa se formalno povukao iz vlasti ne odobravajući ratnu koaliciju JUL i radikala. Ali, nikada nije objasnio da li je možda sedeo u Mirinom propagandnom štabu kada je tamo smišljeno da treba izvoditi civile na mostove i to slikati za televiziju – kako se prkosni Srbi ne boje da ih na mostu pogodi NATO bomba. Talibanska je tehnika da se mogući vojni cilj zakloni civilima i decom. Posle su nam pogodili most na Moravi kod Varvarina i stvarno ubili civile i dete. A kad sada u Draganovim novinama pročitaju Vulinove izjave o tome kako je Tači puzao pred srpskom vojskom, šta mislite da pomisle Srbi na Kosovu? Verujem da misle isto ono što su mislili i pre 30 i pre 20 godina, i pre i posle Dragana i Vulina. A to je da treba da imaju spremne spakovane dokumente i pare tako da mogu lako da ih dohvate ako budu morali iznenada da izađu iz kuće pod topovskom paljbom. Ili pak, da im pare i dokumenti ne trebaju jer misle da imaju previše godina da ne bi bili spremni da izađu Bogu na istinu. I da je sva politika Srbije bila i ostala da se izazove na narod velika sila, da izginu najbolji i da ostanu Dragani i Vulini kao kontinuitet negativne selekcije.

Mata i tata su se posvadjali 18. decembra. Jako. Tata je rekao da treba da idu na svadbu, a mama da oni neće ići na svadbu kod čoveka koji je od njih pre više od godinu pozajmio pare i ne vraća dug niti ga spominje. Njima je kuća tek napola gotova a taj što ih je pozvao na svadbu je: završio svoju kuću, opremio svoju kuću, u toj kući pravi svadbu sinu i sad ih je pozvao na svadbu da bi od njih još para dobio. E, neće ga majci, on njih u kući videti dok pare ne vrati. Tata se lepo obukao, počešljao kosu udesno, brkove prvo na dole, pa onda desni brk udesno, a levi ulevo, i otišao na svadbu. Bez mame. Mama je bila ljuta kao ris. Spremila je u jednu torbu nešto svojih stvari i stvari moje najmladje sestre, Petre, kojoj je bilo šest meseci. Zagrlila je moje starije sestre, Milicu kojoj je bilo dve godine, i Silvanu kojoj je bilo četiri godine, i rekla im da sa Petrom ide kod svog brata Ilije, njihovog ujaka, da mu čestita Božić. One ostaju sa babom i dedom i treba da ih slušaju. Tata je dao imena Petri i Milici, a mama Silvani, po svojoj drugarici Silvani, Banaćanki, sa kojom se družila u Nemačkoj. Mama i Petra su preko Karlovca i Zagreba otputovale u maminu rodnu Slavoniju. Mami je bilo lepo u kući svog brata. To je bila i njena kuća. Tu se rodila, u mestu išla u školu, odatle je otišla u Nemačku, otkud je bratu slala pare da dogradi i opremi kuću. U Nemačkoj je mama sa Silvanom prala sudove u jednom velikom hotelskom restoranu. Delile su jednu malu sobu u stanu u kome je bilo više devojaka iz Jugoslavije. NJih dve su se nekako našle, zbližile: Slavonka i Vojvodjanka. U Nemačkoj je mama upoznala ‘benu’ koja je otišla na svadbu iako je ona rekla da se ne ide. ‘Benu’ koja je odlučila da se sa ženom i malom ćerkom vrati na Kordun i tamo sagradi kuću na očevom placu. Tatina braća mu se rasturila po svetu. Jedan se skućio u Beogradu, dvojica u Mariboru, a jedan je ostao u Nemačkoj. Na Badnje veče mama je sa familijom otišla na ponoćku. Pomolila se u crkvi za zdravlje svojih kćeri. Tu se mama rasplakala. Sledećeg jutra, na Božić, mama se spakovala i ona i Petra su krenule nazad na Kordun. U isto jutro tata se lepo obukao, počešljao kosu udesno, desni brk udesno, levi brk ulevo, i rekao ocu da ide da vrati ženu i ćerku, sedam dana je prošlo. Deda mu je prethodnih dana govorio da ne dangubi nego da vraća ženu. On je u tatinim godinama imao pet sinova a tata tri kćeri. Ali neka, neka on vrće snahu pa će četvrto biti muško. Deda je dao tati balon sa rakijom i pršut, i rekao: “Na, ponesi ovo šuraku, njemu je danas Božić.” Tata je otišao u Slavoniju a mama stigla kući. Deda i baba su rekli mami da je tata otišao po nju. Mama se u sebi smejala i bila je zadovoljna. Baba je posle još rekla mami da je deda više puta vikao na tatu što ne sluša ženu, nego tera po svome. A žena mu pametna i kućevna, i tri lepote mu rodila, tri zlatne jabuke. Tata je stigao kod ujaka, čestitao mu Božić, dao rakiju i pršut, popio i pojeo ponudjeno, pa krenuo na autobusku stanicu da se vrati kući. Ujak je pratio tatu. Zajedno su popili nekoliko rakija u bifeu na kolodvoru. Zamalo da tati pobegne autobus. Moje sestre su već spavale kada je tata stigao kući. Tati je bilo drago da vidi mamu. Pod sijalicom u kuhinji, učinila mu se lepšom no ikad. Smešio mu se brk. Ne znam da li levi ili desni. Rekao je: “Dobro veče, ženo.” “A ‘di se ti skitaš?”, upitala je mama, i ona sa smeškom na licu. “Eto, ja tražio tebe.” “Pa, jesi l’ me našao?” Ja sam rodjen devet meseci kasnije. Mama je u porodilištu rekla da ću se zvati Božidar. Tata je hteo nešto da zucne ali ga je mama preduhitrila pokretom ruke. Dlan okrenut ka tati je značio – stoj! “Ti znaš koji je ono bio dan kada smo se mimoišli, a u noć našli?” “Božić.” radio gornji grad

Dragan Bjelogrlić: Jedno pitanje moje ćerke na koje nisam imao odgovor Zašto u siromašnom društvu najsiromašniji moraju biti profesori, lekari, naučnici, umetnici? Zašto se baš njima, koji su spremni da i u ovim nesrećnim okolnostima rade i kreiraju mikrosvet koji bi generaciji moje ćerke dao nadu i podstrek, šalje poruka da nam ne trebaju? Znam da MMF to ne interesuje kada odobrava budžet. Ali moralo bi da zanima naše ministre i Vladu kada određuje onako bedne novce za zdravstvo, prosvetu, nauku i kulturu Godina koja ostaje za nama je godina u kojoj me je napustilo mnogo vrlo bliskih ljudi. Pamtiću je zbog toga, definitivno. Pored emotivnih ožiljaka koji će sigurno dugo, dugo zarastati, ostaće urezano i jedno pitanje – moje ćerke – na koje nisam imao odgovor. U stalnim nastojanjima da je ubedim da pokuša da nađe razlog da ostane da živi u Srbiji, u jednom od mnogobrojnih razgovora, rekla mi je da joj ne smeta siromaštvo i činjenica da je teško da će Srbija ikad biti zemlja u kojoj će većina moći da živi normalno od svojih primanja. Rekla mi je i da zna da Knez Mihailova neće nikad biti kao Kerntner štrase u Beču, Terazije kao Champs Elysees u Parizu, i da je za to baš briga. Lepi su i ovakvi. Izgovorila je mnogo toga lepog o nama, našoj zemlji i zašto bi volela da živi baš ovde, samo jedna stvar ju je mučila… Da li siromaštvo neophodno prati i primitivizam? Da li je sveopšta degradacija vrednosti nezaobilazna posledica ekonomskog zaostajanja? Da li su ovde uvek primitivci “vodili kolo” a pristojni ljudi se sklanjali i pokušavali da izgrade svoj alternativni život? Prevedeno na jezik mlade osobe: “Da li će i meni ceo život ‘seljačine’ određivati šta je dobro a šta ne? Jesu li za njih već unapred rezervisani skupoceni automobili i luksuzni separei, a za ostali svet tramvaji, autobusi i zadimljeni bircuzi sa klekom i lozom? Da li je ta podela završena, tata?” Svaki roditelj zna da je jedna od najtežih stvari u životu ona kada vam rođeno dete postavi pitanje na koje nemate odgovor. Da li siromaštvo neophodno prati i primitivizam? Da li je sveopšta degradacija vrednosti nezaobilazna posledica ekonomskog zaostajanja? Da li su ovde uvek primitivci “vodili kolo” a pristojni ljudi se sklanjali i pokušavali da izgrade svoj alternativni život? Ja znam da je “svetska podela” u kojoj je Srbiji pripalo mesto “jeftine radne snage” već napravljena. Znam i da je to sada već realnost koja će potrajati. Ono što ne znam je zašto u toj i takvoj podeli nemamo dovoljno mudrosti da sebi sačuvamo dostojanstvo postojanja. Zašto u siromašnom društvu najsiromašniji moraju biti profesori, lekari, naučnici, umetnici? Zašto se baš njima, koji su spremni da i u ovim nesrećnim okolnostima rade i kreiraju mikrosvet koji bi generaciji moje ćerke dao nadu i podstrek, šalje poruka da nam ne trebaju. Prevedeno na običan jezik: verovatno nećemo nikad napraviti “Mercedes”, ni “Armani”, ni “Silicijumsku dolinu”, ali možemo da imamo vrhunsko pozorište (jer je već odlično), prostor da vrhunski lekari (i njih imamo) leče ljude u pristojnim uslovima, da podržimo domaće pisce (jer su još uvek najčitaniji), da nastavimo da pravimo dobre filmove i serije (jer su i dalje najgledaniji) a ne da američkoj “C” produkciji pružamo usluge, da profesorima vratimo dostojanstvo i veru u edukaciju… Sećanje me, na trenutak, vraća u vreme Sovjetskog Saveza, kada je narod stajao u redu za hranu, a Boljšoj teatar je bio u svetskom vrhu, sovjetska kinematografija jedna od najvećih, sovjetski naučnici, pisci, profesori, siromašni, ali građani Prvog reda… Za sve ovo ne treba mnogo. Ni para, ni volje. Znam. Htedoh reći svojoj ćerki: Srbiji je oduvek trebalo malo da bude dobra i pristojna zemlja… Ali to malo često je bilo nedostižno… Nisam joj rekao… Nisam imao snage… Piše Dragan Bjelogrlić za Turning Points Izvor: Nedeljnik