Претражи Живе Речи Утехе

”Znoj kaplje po papiru, poslednju pišem želju, ostajte mi zdravi, verni našem htenju, i kad umrem za istinu, ispunite moju volju, poljubite za mene neku Srbiju bolju!” (Beogradski Sindikat - Welcome to Srbija) Moj pokojni otac je imao običaj da kaže da smo mi potomci vezivača pertli. Znate ono, kada momci krenu u boj, a on kaže: “Sada ću ja, samo pertle da vežem…” Naravno, takvi su preživljavali, razmnožavali se, širili svoj genetski materijal i menjali prirodu ovog naroda koji je ostavljao svoje kosti od ukrajinskih stepa, pa sve do Egipta i Alžira. Nije bilo naroda koji se lakše odrekao svoje vere od ovoga, kada su došli “oslobodioci” sa pogrešne strane Drine i zauzeli tuđe kuće, pozatvarali bogomolje i pobili sve misleće. O ovome sam počeo da razmišljam nakon srednjoškolske ekskurzije, kada sam jedne nedelje u Zagrebu zaprepašćeno gledao čitave porodice koje odlaze svečano obučene u katedralu na misu. U istom trenutku dete u Kraljevu koje bi videlo sveštenika hvatalo se za dugme i udaralo najbližeg druga da “prenese baksuz”. Ovo su samo primeri više nego lake degradacije našeg naroda. Ima li leka? Bilo bi vrlo naivno očekivati to od političkih stranaka, jer svaka koja se dokopa vlasti samo će nastaviti debilizaciju. Setite se, nakon najcrnjih godina našeg života, ratova, sakaćenja, masovnih zločina, bombardovanja i izginuća silne dece, šta se dogodilo? Prvo su otrčali na Pink. Da li su naši nastavnici dobili društveni status koji im pripada? Lekari, sestre, sudije? Da li ste prestali da klečite ispred raznih mentolskih šaltera? Imali smo pune prodavnice, ali su nam duše i glave ostale prazne. Nakon one svinjarije sa glasanjem iz Bodruma nismo izašli na ulicu i pokazali im da sa institucijama nema zezanja. Možda bi predupredili Kolesare, Malije, imali pristojniju državu? I zato, nemojte me pitati bojkot ili ne. Potpuno ignorisanje nevažnog događaja – prividne raspodele moći. Pa šta da radimo? Da budemo nešto što ni jedni ni drugi nikada neće biti – da budemo šmekeri, da budemo ljudi. Da ne zaboravimo Aleksandra Obradovića, da ne zaboravimo otpuštene niške policajce, otpuštene prosvetare koji su odbili da budu botovi. Bili su sjajne vesti, ali od čega sada žive? Da otvorimo račun i svako od nas da uplati po 100 dinara. Da pomognemo ljudima koji nemaju prihoda zbog svoje hrabrosti. Da ih nerviramo i da im pokažemo da ne mogu da se bahate. Da lobotomiranim mučenicima ne dozvolimo da uđu u naše kancelarije, radnje, ordinacije sa tabloidnim smećem. Da im objasnimo da je sramota šetati se sa tim pod miškom. Da na svojim televizorima ne uključujemo kanale koji su propaganda gluposti, laži, mitomanije. I ono što je najvažnije – da nađemo vremena da svoju decu odgajamo kao slobodne, uspravne,vredne i hrabre ljude. Da ne budemo strogi prema njima, jer naša deca rastu kao pirinač, iz mulja ispod vode, što bi rekao brat Škabo. Da svojim stavom, integritetom, svojim kvalitetom okolini damo primer kakav čovek treba da bude. Da nam svaki dan prođe u tim malim borbama u našim mikrosvetovima i da ne odustajemo. Da ne dozvolimo da nam poviju kičme, ugase nam osmehe, u duše uvuku zebnju. Da ih dovedemo dotle da ih bude sramota da uđu u autobus pun sendviča, da stanu ispred sudnice i vređaju svoje komšije, da budu ono što su Turci zvali marva. Setite se, naši pradedovi su godine i godine proveli po rovovima, prošli sve užase koje bolesni um može da zamisli, od albanskih vrleti do beskrajnog mora, a mučenici veću vodu od Morave u životu nisu videli. I na kraju su izdržali. Proći će i ovo, ne klonite duhom, već apatiju izbacujte iz svojih duša. Gledajte ih u oči. Kada vide sebe u vašim očima neće više da budu tako gordi. Spremite se, bićete bacani na leđa sto puta, ali na kolena ne padajte nikad. Mi smo zajebani likovi. Mi smo jači. Mi ćemo da pobedimo jer je to neminovnost. Zašto? Zato što su delije čija prezimena nosimo nama ostavili ovu zemlju, ovu lepotu, a ne lopužama, kurveštinama, degenericima bez trunke morala i bez dana škole. A oni hoće da nam je otmu, kao i našu vodu, kao i naš vazduh. Naše živote. Za koga sam ovo pisao? Za sve moje ljude. Za sve vas! Ukoliko ste u mogućnosti i želite da pomognete ljudima koji su ostali bez primanja jer su časno radili svoj posao, uplate možete da izvršite na sledeće račune: Dinarski 265000000576857940 Devizni RS35265044000005631664 Piše Dejan Žujović: Za sve moje ljude NOVA.RS ”Znoj kaplje po papiru, poslednju pišem želju, ostajte mi zdravi, verni našem htenju, i kad umrem za istinu, ispunite moju volju, poljubite za mene neku Srbiju bolju!” (Beogradski Sindikat -...

https://www.nedeljnik.rs/svestenik-nenad-ilic-moje-pismo-sa-protesta-je-podrzao-veliki-broj-svestenika-i-vernika/ Sveštenik Nenad Ilić: Moje pismo sa protesta je podržao veliki broj sveštenika i vernika "Na jučerašnjoj liturgiji čitalo se jevanđelje u kojem piše i 'ko hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga'. To je crkveni stav", rekao je Ilić za Nedeljnik.rs Ana Mitić 15/04/2019 Foto Igor Pavićević Sveštenik Nenad Ilić čije je pismo pročitano na protestima u subotu i jedan od prvih sveštenika SPC koji ih je javno podržao, kaže za Nedeljnik.rs da je posle toga dobio podršku velikog broja sveštenika i vernika. Zvaničnih reakcija iz same SPC, zasad, nije bilo. “Ne verujem da iko iz Crkve daje podršku tome da može neko na vlasti da se ponaša kao vlasnik naše zemlje i svega u njoj. Da može da ima potpunu vlast nad medijima kojima kontroliše proces izbora, i da to da li će da razgovara sa svojim narodom kome treba da služi zavisi od njegovog raspoloženja. Na jučerašnjoj Liturgiji čitalo se jevanđelje u kojem piše i ‘ko hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga’. To je crkveni stav. Da je to tako dokaz je velika podrška mom pismu od strane verujućih ljudi i velikog broja sveštenika. Ne moramo mi stranački da se opredeljujemo ali obaveza nam je da reagujemo na nepravdu i zloupotrebe. Srbija vapi za tim da konačno krene dalje. Ko će u tome najbolje služiti odlučiće narod, ali tek kad počnemo normalno međusobno da razgovaramo i kad mediji prestanu da budu bilo privatno oruđe”, rekao je Ilić za Nedeljnik.rs o reakcijama na njegovo pismo. Ilić koji je na službi u Holandiji, nije mogao da dođe na proteste, jer, kako je objasnio, subotom nema letova za Amsterdam, a služenje liturgije je njegova najvažnija obaveza koju nikako nije mogao da preskoči. “Nije bilo nikog ko bi mogao da me zameni”, kaže Ilić. U pismu koje je na protestu pročitala njegova supruga Anastasija Ilić, sveštenik Nenad Ilić je poručio da pojedinačni glasove iz Srpske pravoslavne crkve ne treba da zbunjuju. “Crkva se ne bavi stranačkom politikom, ali kad nepravda i laž postanu očigledni, ona ima obavezu da stane u zaštitu vernog naroda. Ne treba da vas bune pojedinačne redakcije, crkva nema glavni odbor”, napisao je Nenad Ilić. “Zavađaju narod radi svoje koristi, i kad se narod zbuni i uzbuni, oni se izmiču i u miru jedu izvaganu dobit. Od njihove galame mudrac ne dolazi do reči. Laskaju glupaku i nasilniku samo da dodu do prvih mesta. Pišu knjige i objavljuju zlo svojih srodnika da bi skrili svoje zlo. Nemoćni su da učine pravdu narodu, nego ga zastrašuju plašeći ga gorom nepravdom prošlih vremena. Haraju za sebe i prijatelje svoje, jer znaju da neće dugo”, citirao je sveštenik Ilić reci vladike Nikolaja. Patrijarh Irinej je nedavno rekao: “Ne vidim koristi za narod od podsticanja na takve proteste u Beogradu”. Patrijarh Pavle je svojevremeno sa studentima “probio” kordon tokom protesta 1997. godine. Sveštenik Nenad Ilić je nedavno u velikom intervjuu za Nedeljnik govorio i o tome šta za njega znače ovi protesti. “Od kad sam posle trideset i četiri godine života stupio u Crkvu ‘punom nogom’ i srcem, doživljavam je kao porodicu, familiju. Možemo da se razlikujemo u mišljenjima, da se raspravljamo, pa čak i žučno, ali ostajemo familija. Ostajemo bliski i kad se uvredimo zbog nekog od naših. Patrijarh ne vidi korist za narod od protesta. Dobro. On je naš deda, čovek u ozbiljnim godinama, i ne mora nužno dobro da vidi sve oko njega. Pogotovo ako ga skole obećanjima i lažima neki van familije, a moćni. Možemo s njim da se slažemo ili ne, njegovo mišljenje moramo ozbiljno da prihvatamo, ali možemo i sinovski da se sporimo. Mnogi, pa i ja među njima, mislimo da protesti imaju smisla. Da kad vlast koja nije baš hrišćanska i ne čini dobro, zatvori normalne kanale komunikacije, mora i na ulicu da se izađe i da se bude i malo glasniji. Ne samo da ne podržavam nijednu posebnu stranku, ne podržavam ni ovakav stranački sistem u celini. Ali nije mi jasno odakle mogu da se pojave ti novi ljudi koje mnogi priželjkuju, ako se nezadovoljstvo ne zatalasa i želja dobije aktivnije oblike”, rekao je on. On je ubeđen da “narod kojem je raznim manipulacijama oduzeta mogućnost da izrazi nezadovoljstvo vlastima koje bi trebalo da služe narodu, ima pravo da se oglasi”. “Nismo svi u našoj crkvi jedinstveni u tome. Ima različitih mišljenja – ali to ne znači da ona mogu da ugroze našu porodičnu slogu. Važnije od dešavanja u bilo kojoj državi u kojoj živimo jeste održavanje dvojnog državljanstva, u kojem Carstvo Božije ima prvenstvo”, dodao je. Intervju sa Nenadom Ilićem, koji je je jedan od najmodernijih glasova Srpske pravoslavne crkve, ranije pisac i reditelj, privatno otac četvoro dece, u kojem je za Nedeljnik govorio i o “slučaju” sina Bogdana – jutjubera poznatog po nadimku “Baka Prase”, koji je izazvao histeriju u Srbiji – o vaspitanju dece, crkvi, veri, patrijarhu Pavlu, podršci protestima, o vlasti, manipulacijama i izborima, čitajte OVDE.

"Zdravo, bagro bošnjačka, srpska i hrvatska! Zdravo, balije, četnici i ustaše! Zdravo, mrzitelji, hajvani, besposleni i retardi! Ili kako god se volite nazivati samo kako biste izbjegli nazivati se 'ljudima', 'građanima', 'sunarodnjacima'. Zdravo vama kojima su anarhija i bezakonje štit i zdravo vama koji mislite da ste najpametniji, a niste se makli milimetar s mjesta..." Šokantan komentar na Fejsbuku, objavljen u prvim danima prošle nedelje obišao je čitav region nakon što ga je preneo Dnevni avaz. Napisala ga je novinarka iz Sarajeva Ika Ferer Gotić, nakon što je njena starija ćerka Saša (11), devojčica kubanskog porekla, odlučila da oduzme svoj mladi život bacanjem pod točkove automobila. Nije to bio dečji hir niti bezazlena dečja svađa: razgovor sa Sašinom majkom otkriva da je devojčica bila sistematski zlostavljana i da se ova porodica s vršnjačkim nasiljem, predrasudama i rasizmom bori već šest godina. Nedelju dana nakon, na sreću, neuspelog pokušaja samoubistva kćerke, Ika Ferer Gotić još se uvek bori s emocijama.

Sa izbeglicama sam počela da radim početkom decembra 2015. godine na projektu urgentne humanitarne pomoći izbegloj deci i njihovim porodicama koji, uz podršku fondacije Terre des Hommes Lausanne, realizuje Novosadski humanitarni centar (NSHC). Ciljevi projekta su pružanje psihološke podrške, organizacija rekreativnih aktivnosti za decu, informisanje i obezbeđenje neophodne pomoći u odeći i higijenskim sredstvima. Posao je podrazumevao prvenstveno pružanje psihološke podrške izbeglicama (primarno ženama i deci) i animaciju dece, ali i podelu materijalne pomoći. Do početka marta 2016. godine granice su bile otvorene i sa izbeglicama smo radili u tranzitno-prihvatnom centru u Adaševcima gde su pristizali autobusima i zadržavali se do polaska voza za Hrvatsku. U tom periodu dok su granice bile otvorene, situacija je bila znatno drugačija u odnosu na period od kada su granice zatvorene (od 8. marta 2016. godine) od kada je moguće ući u Srbiju i ostale zemlje najčešće ilegalno. Od juna 2016. godine radim u Kutku za majke i bebe koji vodi Novosadski humanitarni centar, u prostorijama Centra za pomoć izbeglicama Miksalište u Beogradu. U tom prostoru se pruža mogućnost majkama da okupaju decu, dobiju sredstva za higijenu, pelene, odeću i obuću za decu, da one i deca odspavaju i odmore se. Ta usluga se pokazala kao dragocena jer imaju mogućnost da borave na toplom, tihom i mirnom mestu.

Dragan Bjelogrlić: Jedno pitanje moje ćerke na koje nisam imao odgovor Zašto u siromašnom društvu najsiromašniji moraju biti profesori, lekari, naučnici, umetnici? Zašto se baš njima, koji su spremni da i u ovim nesrećnim okolnostima rade i kreiraju mikrosvet koji bi generaciji moje ćerke dao nadu i podstrek, šalje poruka da nam ne trebaju? Znam da MMF to ne interesuje kada odobrava budžet. Ali moralo bi da zanima naše ministre i Vladu kada određuje onako bedne novce za zdravstvo, prosvetu, nauku i kulturu Godina koja ostaje za nama je godina u kojoj me je napustilo mnogo vrlo bliskih ljudi. Pamtiću je zbog toga, definitivno. Pored emotivnih ožiljaka koji će sigurno dugo, dugo zarastati, ostaće urezano i jedno pitanje – moje ćerke – na koje nisam imao odgovor. U stalnim nastojanjima da je ubedim da pokuša da nađe razlog da ostane da živi u Srbiji, u jednom od mnogobrojnih razgovora, rekla mi je da joj ne smeta siromaštvo i činjenica da je teško da će Srbija ikad biti zemlja u kojoj će većina moći da živi normalno od svojih primanja. Rekla mi je i da zna da Knez Mihailova neće nikad biti kao Kerntner štrase u Beču, Terazije kao Champs Elysees u Parizu, i da je za to baš briga. Lepi su i ovakvi. Izgovorila je mnogo toga lepog o nama, našoj zemlji i zašto bi volela da živi baš ovde, samo jedna stvar ju je mučila… Da li siromaštvo neophodno prati i primitivizam? Da li je sveopšta degradacija vrednosti nezaobilazna posledica ekonomskog zaostajanja? Da li su ovde uvek primitivci “vodili kolo” a pristojni ljudi se sklanjali i pokušavali da izgrade svoj alternativni život? Prevedeno na jezik mlade osobe: “Da li će i meni ceo život ‘seljačine’ određivati šta je dobro a šta ne? Jesu li za njih već unapred rezervisani skupoceni automobili i luksuzni separei, a za ostali svet tramvaji, autobusi i zadimljeni bircuzi sa klekom i lozom? Da li je ta podela završena, tata?” Svaki roditelj zna da je jedna od najtežih stvari u životu ona kada vam rođeno dete postavi pitanje na koje nemate odgovor. Da li siromaštvo neophodno prati i primitivizam? Da li je sveopšta degradacija vrednosti nezaobilazna posledica ekonomskog zaostajanja? Da li su ovde uvek primitivci “vodili kolo” a pristojni ljudi se sklanjali i pokušavali da izgrade svoj alternativni život? Ja znam da je “svetska podela” u kojoj je Srbiji pripalo mesto “jeftine radne snage” već napravljena. Znam i da je to sada već realnost koja će potrajati. Ono što ne znam je zašto u toj i takvoj podeli nemamo dovoljno mudrosti da sebi sačuvamo dostojanstvo postojanja. Zašto u siromašnom društvu najsiromašniji moraju biti profesori, lekari, naučnici, umetnici? Zašto se baš njima, koji su spremni da i u ovim nesrećnim okolnostima rade i kreiraju mikrosvet koji bi generaciji moje ćerke dao nadu i podstrek, šalje poruka da nam ne trebaju. Prevedeno na običan jezik: verovatno nećemo nikad napraviti “Mercedes”, ni “Armani”, ni “Silicijumsku dolinu”, ali možemo da imamo vrhunsko pozorište (jer je već odlično), prostor da vrhunski lekari (i njih imamo) leče ljude u pristojnim uslovima, da podržimo domaće pisce (jer su još uvek najčitaniji), da nastavimo da pravimo dobre filmove i serije (jer su i dalje najgledaniji) a ne da američkoj “C” produkciji pružamo usluge, da profesorima vratimo dostojanstvo i veru u edukaciju… Sećanje me, na trenutak, vraća u vreme Sovjetskog Saveza, kada je narod stajao u redu za hranu, a Boljšoj teatar je bio u svetskom vrhu, sovjetska kinematografija jedna od najvećih, sovjetski naučnici, pisci, profesori, siromašni, ali građani Prvog reda… Za sve ovo ne treba mnogo. Ni para, ni volje. Znam. Htedoh reći svojoj ćerki: Srbiji je oduvek trebalo malo da bude dobra i pristojna zemlja… Ali to malo često je bilo nedostižno… Nisam joj rekao… Nisam imao snage… Piše Dragan Bjelogrlić za Turning Points Izvor: Nedeljnik