Претражи Живе Речи Утехе

Ovako,malo mi je neprijatno da pitam o ovome,ali zato sam se i registrovao ovde.Pitanje je..da li je u redu pricestiti se ako se masturbira za vreme posta? Znam da ce neki reci odmah ne,jer to je greh.Ali pomislio sam na to da osoba i onako napravi makar neki greh za vreme posta,pa da to onda i nije toliko strasno? Pitam ovo jer je meni samom to veliki problem.U stanju sam da ne jedem malte ne nista danima,ali mi je hiljadu puta teze da ne masturbiram.Tako da na primer kada postim veliki post,uzdrzim se jedva,jedva onu poslednju nedelju,nekako.I da priznam bilo je mnogo teze dok nisam imao devojku.Ali sada kada je imam,opet se slicna stvar javlja,i dalje moram.Sta vise kada prestanem,pocnem da zveram vise u druge devojke,pogotovu sada leti i onda mi je jos teze.Misli mi budu 100% zaokupljene seksom i nekako moram da se "olaksam" i posle toga mi je bolje. Znam da je pitanje malo glupo,ali meni je vazno jer ne zelim da se uzdrzavam od pricesta zbog toga.A opet pomislim,mozda je bolje da se pricestim jer ce mi pricest pomoci da to savladam,pa je glupo da se ne pricescujem zbog toga.Trazim odgovor,hvala na razumevanju.

Ovaj video sam dobio od mog prijatelja. Ovo vam je prilika da vidite kako izgleda Reformatorsko i Luteransko bogosluzenje, ako vas zanima!

Svetski dan dece obolele od raka obeležava se danas u 40 gradova Srbije, a na beogradskom Trgu Republike održana je centralna manifestacija na kojoj je između ostalog, promovisan humanitarni broj 1150, na koji se SMS porukom može donirati 100 dinara. Foto: Privatna arhiva Organizacija roditelja dece obolele od raka Nurdor organizovala je širom Srbije manifestaciju koja za cilj ima da deca koja boluju, ali i njihovi roditelji, znaju da u borbi nisu sami. Svaki dan razboli se jedno dete Član upravnog odbora Nurodora Todor Mančić, rekao je Tanjugu da je na ovaj dan, koji se obeležava u celom svetu, važno znati da se u Srbiji svaki dan razboli po jedno dete. - Dok mi pričamo i obeležavamo ovaj dan, neko dete se leči i neki roditelji žive jedan paralelni život i misle samo o svom bolesnom detetu. Mi smo tu da ukažemo da takvi ljudi postoje svakodevno - istakao je on. Iz Nurdora se godinama trude, rekao je on, da se današnji dan obeleži u što više gradova Srbije. - Trudimo se da u svakom gardu roditelji znaju da postoji neki njihov sugrađanin koji je lečio dete i da na njega može da se osloni i da se obrati za savet i podršku - poručuju u ovoj organizaciji. Pošalji SMS na 1150 Na Trgu Republike je danas promovisan humanitarni broj 1150 na koji se može poslati SMS poruka u vrednosti od 100 dinara i time pomoći deci koja boluju od raka. Svetski dan dece obolele od raka se obeležava u celom svetu 15. februara. Iako su maligne bolesti u dečijoj dobi retke, one, posle saobraćajnih nesreća, predstavljaju drugi uzrok smrtnosti dece. U Srbiji svakog dana jedno dete oboli od raka, a svake nedelje jedno dete umre od opake bolesti. Maligne bolesti kod dece imaju posebnu socijalnu-medicinsku dimenziju, jer osim deteta, pogađaju i njegovu porodicu. http://www.blic.rs/vesti/drustvo/najtuznija-statistika-svaki-dan-jedno-dete-u-srbiji-oboli-od-raka/tz1p51k

Koliko se molimo i radimo da se ostvari Isusova "posljednja" želja, "da svi budu jedno"? (Iv 17,22) Za sve koji danas slave Božić želim: Mir Božji Hristos se rodi!!!

Danas, na praznik Preobraženje, vernici pokloniće se i senima časnog vladike u Beočinu. Dr Jovan Janjić opisao žitije ovog svetitelja u novoj knjizi. Episkop Varnava / Crkva i manastir u Beočinu / Foto privatna arhiva IMA ljudi kroz čiju se sudbinu iščitava čitavo jedno vreme. Prilike u kojima se živelo. Kako se u tom vremenu opstajalo. Ko je to vreme preživeo, a ko mu je podlegao. Ko je doživeo da mu, i posle tog vremena, zaiskre sveće za dostojno služenje veri i kada je to bilo pitanje života i smrti. Na praznik Svetog Preobraženja, danas, u crkvi manastira Beočin, mnogi vernici, kao i prethodnih godina, pokloniće se senima episkopa Varnave (Nastića), jednog od najvećih stradalnika Srpske pravoslavne crkve u vreme posle Drugog svetskog rata, kome je dr Jovan Janjić posvetio tek objavljenu knjigu “Svetonosac u mraku - sveti ispovednik Varnava”. Reč je o naučnoj studiji ovog, najtiražnijeg hrišćanskog pisca, u kojoj se iščitava sudbina vladike Varnave, a svaki podatak ovde je potkrepljen arhivskim dokumentima i živim svedočenjima. Na pripovedan način, čistim narodnim jezikom - kojim, inače, Janjić i piše, ispričano je žitije ovog svetitelja. I to je do sada najpotpunija priča o ovom svetom čoveku, koji je kao dečak, a povratnik iz Amerike, od vladike Nikolaja Velimirovića zatražio blagoslov da se zamonaši i školuje na Bogoslovskom fakultetu. Sudbina vladike Varnave je paradigma odnosa komunističke države prema Crkvi - kaže, za “Novosti”, dr Jovan Janjić. - Ovaj sveti čovek toliko je bio nepoželjan i progonjen od jugoslovenskog komunističkog režima da je i njegovo pominjanje ili pozivanje na njegove besede bilo ugušivano. Tako je on ostao nedovoljno poznat u srpskoj javnosti. Za mene lično, bio je to dovoljan motiv da se posvetim njegovoj sudbini. Dr Janjić kaže da je vladika Varnava bio nepoželjan zato što je u svojim propovedima, po uspostavljanju komunističkog režima, pozivao narod da ostane u veri. Nije se, kaže Janjić, suprotstavljao državi, ali je država u njemu prepoznala neprijatelja. Pretila je opasnost od dela najumnijih crkvenih velikodostojnika, koji su poštovali državu, ali su sasvim izričito upućivali u pogubnost bezbožništva i odustajanje od pravoslavlja zarad privilegija, nekakvog internacionalizma, tobože epohe budućnosti. Zato je episkop Varnava dužnost episkopa obavljao samo malo više od četiri meseca. Onda je uhapšen i osuđen na jedanaest godina strogog zatvora s prinudnim radom. Uz to, i s tri godine lišavanja građanskih prava. Tako se nova komunistička vlast obračunavala s najumnijim arhijerejima Srpske pravoslavne crkve, posle Drugog rata. - Život vladike Varnave u svakom pogledu je bio hrišćanski, ne samo zato što je živeo po Božjim zapovestima, već i što je taj njegov život bio prava golgota, od stradanja do vaskrsenja - upućuje Janjić na sudbinu episkopa. Dr Jovan Janjić Dr Jovan Janjić je i prvi koji je uočio bitnu činjenicu da se upravo na Veliki petak (1951) desila kulminacija stradanja vladike Varnave, ali i drugih zatvorenika (rimokatoličkih i muslimanskih sveštenika), kada je njih četrdesetak prebacivano iz KP Zenica u zatvor u Sremskoj Mitrovici. - Vagon u kome su bili ovi zatvorenici ostavljen je na otvorenoj pruzi u selu Slakovci kod Vinkovaca - zabeležio je u svojoj knjizi naš sagovornik, a za “Novosti” preneo detalje: - U Slakovcima, dok je poslednji vagon kompozicije iz Zenice prelazio prugu, ovde je na njega “slučajno” naleteo teretni voz. Preživela su jedanaestorica zatvorenika, a među njima i episkop Varnava. Gotovo smrvljen, potpuno prelomljenih nogu. Uspeo je vladika da preživi ovaj “udes”, i do kraja je, teško povređen, uz izbegavanje adekvatne medicinske nege, izdržao izrečenu zatvorsku kaznu. Ipak je prerano otišao iz života, u pedeset i prvoj godini. Smrt je nastupila posle popodnevnog ručka, a pre toga je bio kod zubara u Novom Sadu. Osetio je najpre da mu se grče ruke i noge. Pomoći nije bilo. - U takvim slučajevima dokazi se, naravno, ne ostavljaju, ali je neporeciva sumnja da je vladika Varnava otrovan - kaže dr Janjić. - I smrt i sahrana vladike Varnave bile su sasvim u saglasju sa ovom sumnjom. Sve okovano tišinom. I, dugo posle toga. Tek posle njegovog Velikog petka i njegove Velike subote, koja je trajala četiri decenije, doživeo je - vaskrsnuće. Za vreme patrijarha Pavla proglašen je za svetitelja. Tako, danas, ne samo Beočin nego i cela sremska eparhija obeležavaju ime i svetost vladike Varnave. Narod, tako, doživljava duhovno preobraženje. Mnogi dolaze da se pred njegovim grobom pomole, krste i venčavaju. Janjić za to ima i objašnjenje, koje je u svojoj knjizi pretočio u snažnu poruku: - Molitvena sabranja dešavaju se pred grobom episkopa koji je, služeći veri, izabrao golgotu umesto podaništva. Sveća u najgušćem mraku. ODBIO PAVELIĆA EPISKOP Varnava rođen je 1914. u Geriju, u državi Indijani u Americi. Posle Velikog rata vratio se sa roditeljima u njihovo rodno Sarajevo. Otac ga je, posle završene srednje škole, odveo u Ohrid kod vladike Nikolaja (Velimirovića) po blagoslov da upiše teologiju u Beogradu i da se istovremeno zamonaši. Završio je teologiju, zamonašio se, i vratio u Sarajevo. Kao obrazovan mladi čovek iz Srpske pravoslavne crkve, bio je poštovan od svih konfesija. U to vreme Pavelić, u svojoj NDH, formira Hrvatsku pravoslavnu crkvu i poziva mladog jeromonaha Varnavu da bude episkop te crkve. Odbio je. Nije ni slutio da će mu nove komunističke vlasti naknadno ispostaviti račune. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:744740-Episkop-Varnava-stradalnik-i-svetac

Nakon jučerašnjih ozbiljnih priča i suštinske brige za budućnost srpskog vojnog vazduhoplovstva danas nam dolazi nešto bizarno i izuzetno zabavno. Akteri su, sa jedne strane, konglomerat „namenske“ industrije državno preduzeće Jugoimport SDPR a sa druge Amerikanac Kris Beskar i njegova kompanija Stavati Erospejs. Da se radi o privatnom sektoru i da se strastveni kreativci igraju sa viškom svoga vremena sve što sledi bilo bi zabavno ali budući da je u priči i jedna ozbiljna, državna institucija koja je nosilac razvoja celokupne vojne industrije u Srbiji i koja je tesno povezana sa Ministarstvom odbrane i Vojskom Srbije, onda je u javnom interesu da se rekonstruiše nešto što očigledno poprima dimenzije jednog od zabavnijih Spilbergovih ostvarenja. Upoznajte „Catch me if you can“ karaktera iz pravog života, ovlašćenog da promoviše prodaju gotovo celokupnog inventara srpske vojne avijacije ali i njegovu istoriju koja se graniči sa bizarnim i postavlja pitanje: zbog čega su ozbiljni ljudi iz SDPR-a ušli u saradnju sa njim na toliko zvaničnom nivou? „Rešiti“ Utvu Utva iz Pančeva nesuđeno je postala „žrtva“ ove komedije ali iz jednog mnogo ozbiljnijeg razloga. Preuzimanjem najveće srpske fabrike aviona (druga bi uskoro trebalo da se preseli u Jagodinu) SDPR je ušao u vazduhoplovni biznis i kao proizvođač. U pitanju je pozitivan razvoj događaja imajući u vidu da je Utva projektom Laste i saradnjama sa drugim domaćim i inostranim proizvođačima lagano počela da se stabilizuje. Započeti su projekti i van proizvodnje letelica a uskoro ćemo imati i probni let novog/starog projekta aviona Sova. SDPR već više od godinu dana ozbiljno radi na želji da Utvu aktivira, donese joj nove projekte i mušterije. Ništa neobično, štaviše veoma pohvalno. Međutim, umesto da izveštavamo o napornom „rešavanju“ situacije u Utvi i prenosimo vam pozitivne vesti, iskočila je bizarna pojava u vidu Amerikanca Krisa Beskara koja preti da sroza reputaciju SDPR-a. Kako smo već izvestili, Stavati i Utva su u aprilu ove godine potpisali „sporazum o strateškoj i dugoročnoj poslovno-tehničkoj saradnji“. Kako je saopštila američka kompanija, ključni elementi sporazuma su zajednički marketing („reimagining“ – marketinško osveženje postojećih proizvoda), modifikacije, sertifikacija i proizvodnja letelica Utve iz Pančeva kao i drugih proizvođača „povezanih sa Utvom“. Zatim su se kao ciljevi naveli i zajednički razvoj i proizvodnja novih Stavati letelica, pogonskih grupa i sistema ali i proizvodnja komponenata za njihove letelice u Pančevu. Zatim je saradnja „konkretizovana“ u junu i najinteresantniji argument koji sam mogao da čujem iz SDPR-a, kao opravdanje ovakvog aranžmana, bio je da „Stavati učestvuje u T-X programu i da je zbog toga bitan igrač“. View image on Twitter Twitter Ads info and privacy Prilično kontroverzna odluka, poput drugih sličnih koje će uslediti i koje su se dešavale godinama ranije. Da li je menadžment SDPR-a znao za Beskarovu prošlost i da li se potrudio da svog novog partnera podrobnije istraži ne znamo ali pronašli smo toliko „crvenih zastava“ da bi njegova „poslovna istorija“ i kredibilitet ako se ikada dokažu bile astronomske slučajnosti. Novi momenti Naslovna fotografija na ličnom sajtu Krisa Beskara Najnovija sekcija na sajtu Stavatija zove se „Military Aerospace“ i zapravo je opis aktivnosti tzv. „Military Aerospace Division“ kompanije. Pročitajte tekst sa pažnjom. Dakle, kompanija Stavati nudi na prodaju skoro svaku letelicu iz asortimana kako Utve tako i srpskog RV i PVO i po svemu sudeći imovine Ministarstva odbrane koja je trenutno parkirana u Muzju vazduhoplovstva. Letelice od kojih neke postoje, neke su bile zamišljene kao razvojni predlozi dok neke uopšte ne postoje na način na koji su opisane. Beskar za nepostojeće projekte navodi da su „raspoloživi za isporuku u 2017. godini“ i tako kompanija Stavati nudi: Lastu. Koju je Beskar preimenovao u „SM-95“ i za koju tvrdi da je „raspoloživa odmah“. Budući da ne postoje raspoložive Laste u Utvi i da se jedini primerci nalaze u višegodišnjem uvođenju u naoružanje RV i PVO postavlja se pitanje da li bi SDPR i Ministarstvo odbrane uzeli te letelice i prodali ih Beskarovim kupcima? Zatim tu su turboprop i light attack opcije Laste (dakle nude se tri verzije), SM-4 Super Galeb, SM-5 Super Galeb i SM-22 Super Orao. Kris Beskar je do sada samo crtao fantasy projekte a sada za nepostojeće letelice iz Srbije tvrdi da su ili spremne za isporuku u ovoj godini ili spremne za proizvodnju a isporuku u sledećoj. Za Super Orao tako kaže da je sa Motor Sič AI-322-30F pogonskom grupom, HOTAS-om i „staklenim kokpitom“ spreman za „trenutnu proizvodnju“ i „isporuku u 2018. godini. Avion po brošuri koju je sam napravio(bez pitanja uzeo fotografiju Dimitrija Ostojića) košta 20 miliona dolara. Vratimo se na početak Kris Beskar, kako piše na njegovom ličnom bio-sajtu, je „otac, mislilac, umetnik, avijatičar, preduzetnik, industrijalista, fizičar, futurista i inženjer“. I dok bi većini bilo dovoljno jedno površno skrolovanje kroz gomilu hiperbola koje je Beskar pisao o sebi u trećem licu, ljudima iz SDPR-a je izgleda sve bilo na mestu. Jer siguran sam, proverili su ga temeljno. U toj proveri mogli su da vide da tvrdi da je projektovao (zapravo samo nacrtao u prilično efektnim renderima) preko 20 letelica. Nikada ni jedan projekat nije realizovao, nikada ništa nije proziveo ali je očigledno imao dar da od sebe napravi priču i proda je naivcima. Beskar je osnovao „Stavatti Aerospace“ o kojem govori kao da je u pitanju tim ljudi što je prilično sumnjivo kako smo se kasnije uverili. Tvrdi da je „projektovao“ (negde i „proizveo“) preko 20 letelica: od jurišnika, COIN jurišnika, lovaca, taktičkih transportera. „Razvijao je i proizvodio“ i letelice za generalnu avijaciju, osnovao više kompanija unutar Stavati grupe i van nje a šlag na tortu je tvrdnja iz njegove autobiografije da je „pionir u inovativnim rešenjima u kontroli visokih temperatura u Hidrogensko-Boronskoj fuziji što je osnova za međuplanetarne i međuzvezdane letelice sa ljudskom posadom“. Ispostavilo se da je Beskar decenijama ranije pokušavao da raširi svoju imperiju i malo je reći da je bio aktivan. Najraniji trag je iz 2003. godine i ni manje ni više je u pitanju „laserska puška“. Beskar, inače fan naučne fantastike (logično) napravio je projekat laserske puškekoji je privukao pažnju novinara. Posle kraćeg istraživanja proglašen je prevarantom uz bisere kao što je tvrdnja da ima 60 zaposlenih da bi na insistiranje novinara da lupa gluposti priznao da ih je tada bilo samo troje i da su radili pro bono. Kompanija mu se te 2003. godine pored proizvodnje aviona bavila i prodajom muzičkih instrumenata – gajdi. Pronašli smo svedočanstvo iz 2005. godine gde pokušava da proda nepostojeću letelicu kupcu, doduše po fer uslovima – kada ona poleti. Letelica nikad nije poletela a neduđeni klijent piše kako mu je čudno da je neko toliko zaludan da raširi priču o nečemu što je okarakterisao kao „prevara“. Megalomansko preterivanje sa još jednim entitetom nazvanim „Stavatti Heavy Industries“donelo mu je više komentara, naravno negativnih. Institucionalizovanje Iako skoro nikada ništa nije napravio od onoga što je usnio i nacrtao, Kris je na izvanredan način iskoristio dve prilike vezane za američko Ministarstvo odbrane i Ratno vazduhoplovstvo i tako sebi obezbedio intenzivno medijsko pokrivanjekoje je verovatno i „upecalo“ menadžment SDPR-a. Verovali biste nekome ko tvrdi da ovako nešto može napraviti? Stavati SM-39 „Razor“ Naime, Beskar je sebe nametnuo kao učesnika na projektima T-X – avion za obuku nove generacije za američko RV i OA-X – jurišni avion nove generacije koji bi trebalo da zameni legendarni A-10. Prijava za učešće na ovakvim projektima je otvorena za sve (koji imaju dozvolu za proizvodnju i izvoz naoružanja, kao i administrativna odobrenja – što je Stavati sve posedovao) ali sam taj čin ne dokazuje kredibilitet aplikanta. Kao što je većina američkih medija iz industrije sa podsmehom i primetila, više puta. Međutim, klasični mediji, opčinjeni maštovitim crtežima koji podsećaju na Star Wars letelice dali su Beskaru gas i bio je svuda. Na mnogo više lokacija nego ostale prijavljene kompanije koje su zapravo imale fizičke projekte. Srbija Beskar je tek ove godine otkrio tviter i očigledno ga sam vodi pišući o sebi u trećem licu. Verovatno oduševljen da mu je prošla priča sa SDPR-om, a ne bi li kredibilizovao svoju širu piramidalnu šemu „projekata i aktivnosti“, na tviteru je objavio i ugovor za srpskom kompanijom. Direktor Jugoslav Petković je tako potpisao ugovor sa neuspelim proizvođačem laserkih pušaka i aviona o strateškom partnerstvu. Prema ovom ugovoru dve kompanije radiće sve i svašta a blamantan deo za srpsku kompaniju je onaj poslednji. Twitter Ads info and privacy SDPR je ugovorom ovlastio Beskara kao zastupnika u promociji svih aktivnosti u domenu projektovanja i proizvodnje vazduhoplova. Kako Tango Six saznaje iz više izvora iz SDPR-a ali i drugih naučno-proizvodnih institucija srpske vazduhoplovne industrije, gotovo svaki naš vazduhoplovni inženjer koji je prisustvovao sastanku sa Beskarom savetovao je menadžmentu da se on zaobiđe u širokom luku. Žargonski rečeno, provalili su ga. Ipak, menadžment je nastavio sa saradnjom. Tango Six je više puta kontaktirao Beskara za komentar ali on nije odgovarao na postavljena pitanja u vezi sa saradnjom sa SDPR-om već je konstantno naglašavao u kojoj se sve zemlji nalazi i zbog kog sve „važnog sastanka ne stiže“. Istina, u poslednje vreme je bio prilično aktivan, išao je po svetu i potpisivao ugovore ili dogovore sa svima o svemu – 1,2,3. Fool me twice… Kris Beskar je više od interesantne pojave. Očigledno je reč o fascinantnoj ličnosti sa velikom energijom i resursima da svoju kreativnost izrazi na načine za koje bi „normalna“ osoba rekla da su previše. Na javnim Flickr fotografijamanjegove nekadašnje saradnice vidi se dobroćudan zanesenjak koji očigledno ima misiju da u životu postigne nešto veliko i to kroz vazduhoplovstvo. Pojava o kakvoj smo već gledali tipske filmove ili neshvaćeni genije čije vreme tek dolazi? Malo je verovatno da će uspeti da napravi bilo kakvu materijalnu štetu SDPR-u i Utvi. Pojedini iz ovih kompanija komentarišu i „da ga treba pustiti da proba, da nešto možda i uradi“. Međutim, šteta po reputaciju ionako posustale domaće vazduhoplovne industrije već je napravljena. Jer kao što Beskar dobro i zna, kada nemaš ništa možeš uvek graditi neku priču. Problem je što nama treba pozitivna, kredibilna i neprevarantska priča. Njemu je dovoljno rukovanje sa zvaničnicima, da može da objavi ugovor što pre na tviteru i da tako nastavi sa kredibilizacijom svoje agende. Ili je SDPR bio toliko očajan da pokrene stvari, pre svega oko Utve, ili nisu dovoljno dobro proverili svog poslovnog partnera ili im jednostavno ništa od gore navedenog ne deluje kao čudno, sumnjivo ili nemoguće i jednostavno se nadaju da neko ko ima toliki „pristup američkom i svetskom tržištu“ nešto može uraditi. Videćemo. Petar VOJINOVIĆ

Zavidnu kolekciju budala svih vrsta skupila je stranica www.mrzoljubi.com, osnovana s ciljem da na jednom mjestu registrira Facebook korisnike iz Hrvatske, kojima je silna ljubav prema domovini popila mozak. "Mi smo skupina građana kojima je prekipjelo od ovakve situacije u našoj domovini", pišu o sebi autori stranice, na kojoj s nekoliko klikova možete prijaviti i ovjekovječiti govor nacionalističke mržnje. Pravi domoljubi, pišu u opisu stranice autori, "ne zatvaraju oči pred svakim problemom, ako taj problem ima nalijepljenu hrvatsku zastavu na sebi". Objave koje prikupljaju, napominju, "služe da bi naši sugrađani stekli uvid u narav ljudi koji nas okružuju". "Mi želimo vjerovati da je to samo glasna manjina, a njihove objave koje postavljamo direktno se kose s načelima današnjih dosega civilizacije", pišu autori. Ciljevi autora stranice su "zatiranje šovinizma, fašizma, diskriminacije, mrzoljublja". "Sve postove prikazane na ovim stranicama prijavili su anonimni korisnici, korisnici kojima je prekipjelo gledati šovinizam, nepravdu i diskriminaciju na Facebooku. Mi ništa ne objavljujemo, samo pružamo platformu drugim anonimnim korisnicima da prijave govor mržnje. Sve što je objavljeno na internetu javno je iskazano mišljenje. Ako ne želiš da tvoje šovinističko, fašističko ili diskriminatorno mišljenje bude javno, zadrži ga za sebe i ne objavljuj ga na društvenim mrežama", ističu autori. Onima koji se eventualno požale jer je njihov mrzoljubni post završio na stranici mrzoljubi.com,autori poručuju ovako: "O tome si trebao razmišljati prije. Mi imamo stroge kriterije koje ćemo prijave objaviti, a koje ne. Jednom kad smo prijavu odobrili, gotovo je. Ne želiš da se prijava tvog posta nađe ovdje? Ne budi šovinist, ne budi fašist, ne diskriminiraj i siguran si. Želiš biti veliki 'domoljub', rvatina, fašist ili idiot? Izvoli, samo se nemoj poslije čuditi što si se našao ovdje izlistan." Klikni na "Prijavi mrzoljuba" i ispuni svoju građansku dužnost, pozivaju autori stranice normalne Facebook korisnike. Kako na početku rekosmo, autori stranice mrzoljubi.com do sada su već prikupili zavidnu kolekciju budala na svojoj stranici. Prijavili su ih drugi korisnici Facebooka, koji smatraju da autore mrzoljubnih objava treba javno predstaviti što većem broju ljudi. Nije novost, ali zgodno je napomenuti, mrzoljubi su, kako to pokazuje i presjek do sada prijavljenih objava, uglavnom polupismeni. Takav je, recimo, stanoviti Tino Ćosić, koji piše ovako: "Nebojte s braco, pravi Hrvati i crnokošuljaši nikada s nekriju ili boje, samo jedva čekamo da opet s zakuha pa da ovo jebenu komunist vladu sruzimo, NDH!!!!". Ili, recimo, Josef Blatancic, koji poručuje: "ako niste za dom spremni jesteli za drazu isrbijukoji absurd u vladi nek se srame sto se zovu hrvati." Ili, recimo, Ivan Breški: "Dodjite picka vam materina mala ima vas manje nego u zgradi jednoj u HR dodjite po metke dobit cete metke u celo picka vam materina seljacka mala dodjite." Ili, recimo, Mile Ivčević: "Cetnika treba stjerat i srbiju da vise ne rovari po Hrvatskoj akoje nevoli neka ide preko Drine u tri picke materine !" I tako dalje i tako dalje. Nemojte računati da će na brojne prijetnje smrću i gnjusne uvrede objavljene na Facebooku, a potom prijavljene stranici www.mrzoljubi.com, reagirati policija. Snage reda i mira uglavnom čuvaju red i mir ljudi iz političkog vrha, odnosno na uvrede reagiraju ako su one upućene policijskim snagama. Međutim, prijavite mrzoljuba. Lijepo ih je vidjeti sve na jednom mjestu. Napravimo presjek društvenog taloga Hrvatske. Dajmo da se mrzoljubni šljam druži na jednom mjestu.

Dragan Bjelogrlić: Jedno pitanje moje ćerke na koje nisam imao odgovor Zašto u siromašnom društvu najsiromašniji moraju biti profesori, lekari, naučnici, umetnici? Zašto se baš njima, koji su spremni da i u ovim nesrećnim okolnostima rade i kreiraju mikrosvet koji bi generaciji moje ćerke dao nadu i podstrek, šalje poruka da nam ne trebaju? Znam da MMF to ne interesuje kada odobrava budžet. Ali moralo bi da zanima naše ministre i Vladu kada određuje onako bedne novce za zdravstvo, prosvetu, nauku i kulturu Godina koja ostaje za nama je godina u kojoj me je napustilo mnogo vrlo bliskih ljudi. Pamtiću je zbog toga, definitivno. Pored emotivnih ožiljaka koji će sigurno dugo, dugo zarastati, ostaće urezano i jedno pitanje – moje ćerke – na koje nisam imao odgovor. U stalnim nastojanjima da je ubedim da pokuša da nađe razlog da ostane da živi u Srbiji, u jednom od mnogobrojnih razgovora, rekla mi je da joj ne smeta siromaštvo i činjenica da je teško da će Srbija ikad biti zemlja u kojoj će većina moći da živi normalno od svojih primanja. Rekla mi je i da zna da Knez Mihailova neće nikad biti kao Kerntner štrase u Beču, Terazije kao Champs Elysees u Parizu, i da je za to baš briga. Lepi su i ovakvi. Izgovorila je mnogo toga lepog o nama, našoj zemlji i zašto bi volela da živi baš ovde, samo jedna stvar ju je mučila… Da li siromaštvo neophodno prati i primitivizam? Da li je sveopšta degradacija vrednosti nezaobilazna posledica ekonomskog zaostajanja? Da li su ovde uvek primitivci “vodili kolo” a pristojni ljudi se sklanjali i pokušavali da izgrade svoj alternativni život? Prevedeno na jezik mlade osobe: “Da li će i meni ceo život ‘seljačine’ određivati šta je dobro a šta ne? Jesu li za njih već unapred rezervisani skupoceni automobili i luksuzni separei, a za ostali svet tramvaji, autobusi i zadimljeni bircuzi sa klekom i lozom? Da li je ta podela završena, tata?” Svaki roditelj zna da je jedna od najtežih stvari u životu ona kada vam rođeno dete postavi pitanje na koje nemate odgovor. Da li siromaštvo neophodno prati i primitivizam? Da li je sveopšta degradacija vrednosti nezaobilazna posledica ekonomskog zaostajanja? Da li su ovde uvek primitivci “vodili kolo” a pristojni ljudi se sklanjali i pokušavali da izgrade svoj alternativni život? Ja znam da je “svetska podela” u kojoj je Srbiji pripalo mesto “jeftine radne snage” već napravljena. Znam i da je to sada već realnost koja će potrajati. Ono što ne znam je zašto u toj i takvoj podeli nemamo dovoljno mudrosti da sebi sačuvamo dostojanstvo postojanja. Zašto u siromašnom društvu najsiromašniji moraju biti profesori, lekari, naučnici, umetnici? Zašto se baš njima, koji su spremni da i u ovim nesrećnim okolnostima rade i kreiraju mikrosvet koji bi generaciji moje ćerke dao nadu i podstrek, šalje poruka da nam ne trebaju. Prevedeno na običan jezik: verovatno nećemo nikad napraviti “Mercedes”, ni “Armani”, ni “Silicijumsku dolinu”, ali možemo da imamo vrhunsko pozorište (jer je već odlično), prostor da vrhunski lekari (i njih imamo) leče ljude u pristojnim uslovima, da podržimo domaće pisce (jer su još uvek najčitaniji), da nastavimo da pravimo dobre filmove i serije (jer su i dalje najgledaniji) a ne da američkoj “C” produkciji pružamo usluge, da profesorima vratimo dostojanstvo i veru u edukaciju… Sećanje me, na trenutak, vraća u vreme Sovjetskog Saveza, kada je narod stajao u redu za hranu, a Boljšoj teatar je bio u svetskom vrhu, sovjetska kinematografija jedna od najvećih, sovjetski naučnici, pisci, profesori, siromašni, ali građani Prvog reda… Za sve ovo ne treba mnogo. Ni para, ni volje. Znam. Htedoh reći svojoj ćerki: Srbiji je oduvek trebalo malo da bude dobra i pristojna zemlja… Ali to malo često je bilo nedostižno… Nisam joj rekao… Nisam imao snage… Piše Dragan Bjelogrlić za Turning Points Izvor: Nedeljnik