Претражи Живе Речи Утехе

Недоумицу око тога зашто се слепи родио као слеп разрешио је Богочовек Исус, рекавши да се родио слеп, да би се Бог прославио у њему. Међутим, кажњавања којима и до дана данашњега видимо да се кажњавају многи људи, бацају многе нездравомислеће и надмене, који се осмељују да оповргавају свепремудри Промисао Бога, безграничнога у моћи, у бездан неразумности. Видимо да и праведници и грешници бивају кажњавани; такође и праведнике који умиру спокојно и срећно, а такође и грешнике. Заиста: „судови су Твоји бездан многи; Како су неиспитиви судови његови и неистраживи путеви његови“ (Пс. 35, 7; Рим. 11, 33)! Стога „ко познаде ум Господњи? Или ко му би савјетник?“ (Рим. 11, 34). Међутим, наш разум, који је Бог даровао свакоме човеку, просвећен светлошћу Светога Писма, макар нам донекле може представити узрок ових кажњавања, којима Бог у овоме свету кажњава неке људе. Читамо Свето Писмо и видимо да Бог неке грешнике кажњава, док неке од њих казне заобилазе и све им добро бива. Бог кажњава Фараона, Надава, Авиуда, Саула, Авесалома, Ахава, Навуходоносора и безбројне друге; Ровоам, Авија, Амврије, људи преиспуњени злобом и безбожношћу, мирно се упокојавају и почивају са својим прецима. Потпуно исто се догађа и у наше време: неки од грешника бивају кажњавани, а други спокојно умиру. Који је разлог овога? Тај што уколико би Бог у овоме животу кажњавао свакога грешника, онда би врлина била вршена по принуди, а не по слободној вољи; тада би се свако приклањао врлини, не по своме сопственом избору, као нечему корисном и спасоносном за душу, већ по морању, бојећи се брзе и неизбежне казне. Зато би врлина на тај начин била лишена свога својства или карактера – да буде милостива сама по себи, а Бог, по законима Своје правде, не би могао да увенча врлинске, јер се људи тада не би држали врлине ни због љубави према Њему, ни због усрдности у добру, ни ради наслађивања вечним Царством, ни ради избегавања бесконачних мучења, већ ради страха од телесне и времене казне. Тада врлина, кажем, не би имала никакву вредност, никакву награду, јер би се тада човек покоравао законима слично као што се коњ покорава узди или во јарму, од којих се први боји бича, а други штапа. Уколико би Бог све грешнике кажњавао у овом животу онда би будући Суд био сувишан: људи пак, видећи да Господ награђује пре смрти, сматрали би себе свемогућима и душом би умрли. Пошто пак, ми верујемо да је Бог најправеднији, онда видећи неке грешнике како бивају кажњавани у овоме животу, треба да се уверимо да постоји и други, будући живот и да ће доћи дан у који ће Бог казнити те безаконике који су остали некажњени. То што неке нарушитеље Закона Божијег, Бог и овде кажњава, то је због тога да би укротио и застрашио зле и распусне и демантовао то да Он не промишља о свему и да не види дела људска. Јер ако би сви до једног, који чине безакоња остали некажњени онда би се грех намножио без икаквог страха: људи би се препустили злим делима и одбацили би Промисао свемогућег Бога.

Немојмо, браћо, оставити непротумачену незлобивост Господа нашег Исуса Христа према неблагодарним Гергесинцима, јер ће расуђивање о овоме помоћи нашем исправљењу од овога греха у који готово свако од нас и неосетно упада. Ми се, по навици неразумно озлобљујемо на оне који су неблагодарни према нашим доброчинствима. То да је неблагодарност велики грех, показао је сами Богочовек Исус Христос, видевши неблагодарност десеторице прокажених. Ових десеторица су заједнички узвикујући, гласно дозивали: „Исусе, учитељу, помилуј нас!“ (Лк. 17, 13). Исус, пак, умилостививши се, рекао им је: Идите свештеницима и покажите им ваше прокажене удове. Они, пак, радосно се покоравајући Његовој свештеној заповести, похиташе свештеницима: али пре него што су стигли до њих, односно на самом путу, „очистише се“ (Лк. 17, 14). Само, пак, један од њих, Самарјанин, тада се вратио Исусу Христу и павши ничице пред ноге Његове, заблагодари Му (Лк. 17, 16). И тада је Исус изобличио грех неблагодарности, говорећи: „Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?“ (Лк. 17, 17 – 18). Неблагодарни човек презире законе, не само разумне већ и бесловесне природе. Јер и неразумне животиње, којима је учињено доброчинство, пројављују благодарност према људима који су им то добро учинили. Тако је преко животиња Бог укоравао Израиљце који нису препознали Његова превелика доброчинства према Њему. „И во“, говори им кроз пророка Исаију, „познаје добротвора свога и магарац познаје јасле господара свога“, а ви, Израиљци не препознајете, нити разумете изобиље мојих доброчинстава. „Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије“ (Ис. 1, 3). Неблагодарни уистину греши против свих закона, јер и осећања и разум и Бог потребују благодарност. Међутим и сами доброчинитељ, уколико негодује на неблагодарног, губи награду за доброчинство и тешко сагрешује.