Претражи Живе Речи Утехе

Осврнимо се на себе и загледајмо се у виноград своје душе, јер је Господ свакоме од нас предао наш сопствени врт и сопствени виноград чији ће плодови добити доличну награду. Да ли се у нашем винограду налази Бог, да ли се у њему дела по Богу? Хоћемо ли имати шта да принесемо Господу говорећи: „Ево Твојега од Твојих, Господе!“ Да ли се и наша душа труди у истој запрези са злим посленицима? И хоће ли се наједанпут догодити да се код нас не нађе ништа Божје? Наједанпут ће се показати да, поред спољашње сличности са православним животом, нашу унутрашњост у најбољем случају чини наше себичњаштво, а што већ представља отворено непријатељство. Драги моји, ја вам говорим са свом одговорношћу свештеника, јер управо о томе сада сведоче несреће нашег живота. Чак и већина оних, који се налазе у црквеној огради и хладним прорачунатим разумом исповедају Бога, нису Му се приближили љубављу свога срца, јер су срце оставили да робује њиховим страстима и пожудама: они га нису предали Небу него су га у целини предали земљи. Остајући споља верујући, ми се својим животом уподобљујемо окреченим гробовима, који се расипају у прах приликом првог додира са најмањим искушењем и испитивањем. Пожуримо да творимо дела Божја, док је још време, док је још време сабирања плодова. Предајмо Богу зреле гроздове добрих дела, која творимо ради Бога и у славу Божју. Живећемо по Богу и са Богом, у сваком тренутку свезујући сопствену самовољу и себичњаштво, страхујући од судбине оних, које је Бог одбацио, да нам се не би одузело Царство Божје. Погледај с небеса, Боже, и види, и посети овај виноград, и утврди га, јер га засади десница Твоја. Амин. https://patmos.rs/2023/08/17/arhimandrit-jovan-krestjankin-o-vinogradu-nase-duse/

У име Оца и Сина и Светога Духа! Радујте се, Јоакиме и Ана, радујте се јер нам се рађа Заступница радости и живота. Пријатељи наши! Јуче смо празновали Рождество Оне, Која је постала Мајка васцелог човечанства, Која је својим рођењем поставила почетак нашем спасењу. Једино је Она увела у васељену Христа – спасење душа наших, јер је Она једина и јер се једино Њом земаљско сјединило с небеским. Нека пред величином догађаја који се савршио у тај дан не буде места за сећање на било шта друго! Данас, међутим, кад света Црква продужује да прославља Рождество Богоотроковице, предлаже нам да узнесемо благодарни молитвени помен и онима, којима смо обавезни за Њено појављивање у свету. То су родитељи Пресвете, Пречисте и Преблагословене Владичице наше Богородице – свети Јоаким и Ана! Ко су они, како су живели, како су сачували своју непоколебиву веру и наду у Бога у оно време, кад се већ могло приметити њено слабљење у израиљском народу? Мати и отац Оне, Која ће постати часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима, били су потомци од Бога благословеног рода. Јоаким, из царског рода Давидовог и Ана, по оцу из првосвештеничког племена Левијевог а по мајци из племена Јудиног, живели су у Назарету галилејском. Сједињени савезом љубави у часном браку, они су га очували као велику св. тајну, која поставља почетак и људској и свештеној историји. Односећи се према браку као према круни и завршетку божанственог домостроја, очекивали су благословени плод као испуњење свог предодређења на земљи. Тај виши циљ живота, тј. рађање и васпитавање потомства за Бога и у Богу, подстицан је и свеопштим ишчекивањем Месије – Избавитеља и Спаситеља света – у израиљском народу. Наду многих (Израиљаца) потхрањивала је потајна мисао, која се гнездила у подсвести: “Хоћу ли ја задобити Божији благослов да послужим тако великом циљу?” Било је очигледно да на дому ових супружника почива благослов Божији: њих је пратило богатство и свако обиље. Међутим, није било никога за кога би сабирали богатство, јер је њихов дом био без деце. Та околност их је снажила и надахњивала на духовне подвиге, на усрдност и постојаност у молитви. Благочешће супружника, које се рађа из васцелог обраћања Богу и из наде да ће се добити оно, што се тражи, даривало је и Божији храм и Божији народ, сиромахе и путнике, богатим прилозима. У то време невидљиво се градио дом њихових душа. Трпљење, на које су се временом навикли, изродило је дубоко смирење. Будући да је израсло на чврстом уздању у вољу Божију у да је на њему почивало, то смирење их је сачувало од роптања у тренутку тешког искушења, кроз које је требало да прођу у својој старости. Године су пролазиле. Ако су у младим годинама супружници још живели у нади да ће се испунити њихова благочестива жеља, у поодмаклим годинама су с недоумицом и жалошћу гледали на бесплодно проживљен живот. Њихова бесплодност је (према народном веровању) разобличавала побожни пар због неког непознатог греха и околини давало повода да их вређа и прекорева. То вређање се на њих обрушило утолико теже и неочекиваније зато што су они, у својој преданости Богу, већ почели да заборављају и на саму жељу да добију дете. На један од великих празника, старац Јоаким је дошао у Јерусалим намеравајући да принесе жртву Господу. Међутим, свештеник је одбацио његов дар. Старца су дубоко заболеле свештеникове речи да жртва бездетнога не може бити угодна Богу. Неочекивани прекор погодио је срце овог праведника. Иако није знао за грех, он је ову увреду ипак прихватио као праведни гнев Божији који га је прогонио бездетношћу. Скрушена свест о својој грешности одвела је старца у пустињу, где је у усамљеништву стајао пред Богом у молитви и посту, призивајући Божије милосрђе. Старац је на себе прихватио напрегнути четрдесетодневни молитвени подвиг. За шта се молио, шта је тражио, због чега је уздисало његово срце? То је скривено од људских очију, и познато је једино Богу. Ми знамо да се тада савршило оно, што је људима немогуће. “Када Бог хоће, Он побеђује природни поредак… и утроба нероткиње рађа.” Јоаким није био једини који је прихватио четрдесетодневни подвиг. Његова верна и богобојажљива супруга Ана, сједињујући се с њим у супружништву у једно биће, и сада је, у жалости, својом молитвом подражавала супруга. И она је знала шта тражи. Не заустављајући се пред природним препрекама за испуњење њене прозбе, она се молила за чудо. “Разреши болест мога срца и раздреши окове моје неплодности! Нека оно што родим буде принето Теби на дар и нека се у њему благослови и прослави Твоје милосрђе!” Прошло је искушење које је трајало читавог живота. Живот је васпитао и пројавио праведнике. Они су читавог живота верно служили Богу, они су Га непрестано и непоколебиво призивали, они су Га призивали и онда, кад је већ било бесмислено да очекују оно што су тражили. Колико примера знамо, који потврђују да Богу ништа није немогуће! Један покрет Његове руке – и све се у тренутку мења. Једино Он може све – и да подигне пале, и да заблуделе преобрати, и да саблажњене исправи, и да грешнике, који су починили злочине, промени и учини праведнима, и да умрле оживи, и да престареле обнови. Ако Господ од несуштог (непостојећег, небића) твори сушто (постојеће), ако дарује биће (постање) ономе што никада и нигде није постојало, онда Му је утолико лакше да поправи оно што јесте и што већ одавно постоји. Господ савршава чудеса и твори необична дела. Међутим, Он то не чини одмах, не истога часа као одговор на прозбу, него испитујући и истражујући трпљење трпељивих и наду верних. На нама је да, по угледу на праведнике, не клонемо духом. Да, у Светом Писму и у свештеној историји нема ниједне сувишне речи, ниједног непотребног догађаја, него се све даје живима као пример и поука за сва времена. Након рођења њихове кћери, престарели родитељи нису дуго поживели. Испунивши обећање које су дали Богу, они су трогодишњу Девојчицу увели у храм Господњи да би била одгајена у Богу. Неколико година након тог догађаја, они су се упокојили. Јоакиму је било осамдесет, а његовој супрузи Ани, која га је надживела за две године, било је седамдесет година кад су отишли код Господа. Своју побожност, васпитану у животним непостојаностима, пренели су и својој Кћери, предавши је Богу да буде одгајена у Светињи над светињама. На основу примера Јоакима и Ане, на основу примера свих праведника који су живели у свим временима, може се рећи да не постоји ниједно друго искушење и страховање, осим греха. Једино грех разара живот и погубљује све живо. Све остало, ма какво оно било, кратковремено је и не може да нашкоди крепком духу, укорењеном у Богу кроз испуњење обећања која су Му дата. Зар се данас, кад прослављамо побожну породицу Јоакима и Ане и благословену Кћер Која је од њих рођена, нећемо осврнути на саме себе и на своје време, чији дух није дух стварања, него дух разарања? Зар нећемо себи поставити питање: шта је разлог и где је корен суровог и мрачног невремена које се надвило над свет и довело га на руб пропасти? Зар нисмо ми рушиоци домаће цркве, зар нисмо ми разарачи старинских правила породичног поретка, зар нисмо ми дали своју децу да их васпитавају у далекој земљи, где их хране трњем и чичком и удаљују од Оца Небеског, где их удаљују од земаљских родитеља? Живот је тежак. Он, међутим, постаје неподношљиво тежак ако из њега протерамо Бога. Када се из дома протера Бог, на Његово место долазе зли духови, који сеју свој смртоносни коров. Мрак и тама су одавно почели да остварују своје смртоносне планове, побунивши се против породице и против материнства, које у себи крије будућност света – одгајање потомства. Требало би да то схватимо и ви и ја, јер је то и наша садашњост и наша будућност. У томе је наша одговорност пред Богом. Страшна одговорност! Послушајте речи, које је изрекао велики учитељ Цркве, св. Јован Златоусти: “Родитељи, који занемаре да своју децу васпитају на хришћански начин, већи су безаконици од убица своје деце, јер убице (своје деце) разлучују душу од тела, док ови и душу и тело бацају у геену огњену.” Током седамдесет година које је наша Црква провела у заточеништву, толико је поколења одрасло у робовању мраку безбожништва, заражено материјалистичким духом стицања и гомилања. Људи су одрастали без Бога. Сада смо и ви и ја дужни да се суочимо са реалним околностима нашег живота и да својом трпељивошћу у труду и молитви покушамо да поправимо оно, што је било порушено. Многи се сећају оних година, трагичних и за вас и за вашу децу, када је и сама жеља да децу васпитате у хришћанском духу претила опасношћу да их заувек изгубите. Родитељи су били лишавани материнства и очинства, а децу су силом одводили у интернате и сиротишта. Пред вашом децом су затварана врата у живот, затварана су им врата школских институција. Преживели смо то страшно време. Оно је, неминовно, морало да остави ожиљке на нашим срцима. А колико је само суза и бола морало да преживи материнско срце, видевши да се и оно мало, што се за детињу душу могло учинити код куће, погазило у школи! Изливале су се сузе, изливале су се и молитве. Немојте мислити да су оне остале непримећене и неуслишане. Њих можда могу да не примете и да не чују људи, али не и Бог. За Бога то нису једноставно сузе, него крсни пут мајке – хришћанке, која је због свог детета војевала против целог света, па чак и против самог ђавола. То није био само крст, то је било мучеништво, и то мучеништво Христа ради. Благодат Божија је свагда крепила мученике. Тако је крепила и вас у неравноправној борби за вашу децу. Она вас и сада крепи. Само да не ослаби хришћанско уверење и усмерење – наша вера. Сада је на нама да, слично праведној Ани, од Бога тражимо чудо: “Господе, разреши бол мога срца! Нека се у ономе што ћу родити благослови и прослави милосрђе Твоје!” Не сумњајте да ће се, по вери вашој, савршити чудо. Зар није страшно и рушилачко то, што код нас, одраслих, вера остаје само на речима, не преображавајући наш свакодневни живот и пратећи нас духовним бесплодношћу, које нема живе, животне силе Духа Божијег? Међутим, тражите и то чудо, и даће вам се! Неопходно је да сви ми сада схватимо да неодложно морамо да се спасавамо од отровног духа времена и да вратимо Богу нашу малу цркву, нашу породицу. Требало би да управо у њој запалимо кандило хришћанског живота у Богу. Само је у томе спасење света и наше лично спасење. Ми нећемо одмах успети, биће нам веома тешко, али ми морамо да деламо ради живота у вечности. Очеви и мајке, од Бога благословени творци и покровитељи своје деце, носе одговорност и за њих и за себе. Зар није на нама да сада, у пустињи света, где царује самоћа, сујета и равнодушност, узнемирујућа колебљивост и злоба, створимо огњиште молитве? Морамо запамтити да, где је двоје или троје сабрано у име Господње, тамо је и Господ међу њима. Дом ће тада оживети! И један, и други, и трећи. Устројиће се безбожништвом растројени поредак унутрашњег живота породице и сваког човека понаособ. Царство Божије, које ће се вратити у душу, поново ће почети да преображава свет. Деца ће се вратити Богу, вратиће се својим родитељима из непогоде света који их окружује. У Светом Писму, Господ више пута опомиње родитеље на њихову посебну власт и права у односу на децу, дајући им посебну силу да за своју децу посредују пред Богом. Драги моји, искористите ту силу и ту власт. Међутим, за то вам је потребна несумњива вера и одважност у молитви. Постоји још један услов, без којег неће бити плода – то је наш свакодневни труд на васпитавању деце. Данас мајка пролива много, много суза над децом и због деце. Какву неподношљиву тугу и бол подноси њено срце кад види да њена чеда одбацују добро и свесно одабирају зло! Мати почиње да се моли и да тражи помоћ од Бога, али је не добија. Зашто? Зато, драги моји, што се не може полагати на Бога оно, што смо били обавезни да учинимо ми сами. Наиме, превасходно су родитељи били дужни да се побрину за децу, да у земљу њиховог срца засеју добро семе вере и страха Божијег. Ако су га засејали, требало је да затим брижљиво узгајају засејано и да га чувају од непогода рђавих утицаја. За то је потребан труд, потребан је духовни напор, потребно је стално имати на уму децу и своју одговорност за њих пред Богом. Очеви и мајке! Запамтите да не можете да се спасете сами, без своје деце! Шта можемо да очекујемо од своје деце, ако се наша брига буде ограничила само на то да их нахранимо и обучемо? Ко ће учинити остало? Улица? Школа? Не може се, драги моји, заборавити још једна ствар. Речи туђег човека, чак и добронамерног, делују на ум детета, док речи мајке непосредно дотичу његово срце. При том му очев пример даје снагу и енергију да те речи оваплоти у животу. Према томе, нека се ваша брига о деци не ограничи на то да их једном недељно доведете у цркву и да их оставите да се ту понашају по сопственој вољи. Ваша брига се мора састојати у томе, да у деци васпитате страх Божији, да им улијете православне појмове, да их научите својим примером и васцелим својим животом. Проникните у живот свог детета, упознајте његове мисли. Разговарајте с њим о свему. Свакога дана, ујутро и увече, благословите своју децу, и учините то чак и онда, кад нису код куће. Хришћанско устројство породичног живота – са постом, молитвеним правилом ујутро и увече, макар оно било и кратко, узимајући у обзир дечје могућности и заинтересованост, одлазак целе породице у храм и заједничко учешће у Св. Тајнама – невидљиво ће градити дечју душу. Оно, што је засејано у дечју душу, неминовно ће понићи у зрелим годинама. Вековима потврђено искуство показује да крсно знамење има велики утицај на све човекове поступке и да се тај утицај распростире током читавог живота. Због тога је неопходно да се у децу укорени обичај да се често ограђују крсним знамењем, посебно пред узимање хране, пред спавање, кад се пробуде и кад полазе од куће: “Јер се крстом ограђујемо и непријатељу (ђаволу) супротстављамо.” То спасава нашу децу од многих невоља и опасности. У старини су сматрали несрећним онога, који зна све али не познаје Бога. Блаженим су пак сматрали онога који познаје Бога, макар и не знао ништа осим тога. То не значи да су осуђивали образовање. Једноставно, мудрост Божија се ни на који начин није могла упоредити с људском мудрошћу. Постојана побожност, задобијена познавањем заповести Божијих и заповести Христових, на путу Христовом, ограђује од заблуда на путу људске мудрости. На нама је да сада поучимо своју децу и да у њима васпитамо узвишени хришћански морал, да би живела, да би и ми живели с њима и да се свет коначно не би угушио у злу. Своју децу морамо васпитавати својим трудом и својим примером. Морамо живети по савести, морамо живети по правди. Свагда ћемо имати на уму своју одговорност и присећати се светоотачких речи: “Младо дрвце ће расти на ону страну, на коју га приклонимо. Из новог сасуда ће се ширити онај мирис, којим га напунимо, уливајући у њега или смрадну течност или течност миомирисну и чисту.” Јавно исповедајући у породици Божију доброту и Божији промисао, даваћемо деци прве лекције богопознања и молитве. Биће то најважнија лекција благочешћа, коју ће читавог живота сачувати у својим срцима, и која ће у овом животу сачувати дете за вечни живот. Завршићу речима светог учитеља Цркве, Јована Златоустог: “Не постоји уметност, која би била узвишенија од уметности васпитања. Мудри васпитач ствара живи лик, на који с радошћу гледају и Бог и људи.” Да не бисмо сада плакали због своје деце, и да не бисмо оплакивали и себе и њих када одрасту, да садашње сузе не би постале почетак будућих, нећемо немарно творити дело Божије – васпитавање деце. Пријатељи наши, ако ни сада не осетимо опасност каква нам прети од духовне запуштености човечанства које постепено губи образ и подобије Божије, ако у себи и у својим породицама не зауставимо процес богоотпадништва и губљења вере, онда је близу време кад ће се остварити Спаситељеве речи: Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк. 18; 8)? 9. (22) септембар 1991. године Преузето из књиге „Оживимо срца за Бога“, Београд 2004. Извор: Ризница литургијског богословља и живота