Претражи Живе Речи Утехе

У оквиру великопосног циклуса предавања, која се одржавају у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару, Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије у суботу, 15. марта 2025 године, одржао је предавање на тему „Господе, просвети таму моју“. Уз подсјећање да у другу недјељу Часног поста прослављамо спомен на Светог Григорија Паламу, Владика Пајсије је говорио о овом светогорском монаху, исихасти, Митрополиту солунском, осврћући се на догађаје који су обиљежили прву половину XIV вијека у којој је светитељ живио: „Исихазам потиче од грчке ријечи ησυχια, исихија – мир, тишина, у овом контексту о којем ми говоримо, значи молитвено тиховање, то јест да човјек иако живи у овом свијету који је пун неизвјесности и немира, ипак нађе тај унутрашњи мир, а може га наћи једино ако се приближи Богу, ако себе очисти од свега онога што прља људску природу. Свакако да је и то био смисао Исусове молитве и оних отаца који су практиковали Исусову молитву, која се још звала умна или срдачна јер је захтјевала да човјек сједини ум и срце, да његов ум сиђе у срце и да се умом у срцу моли. Наравно да су то Свети оци искуством познали, па затим и учили друге. Дакле, потребно је да се човјек ослободи од сваке злоће, сваког неморала, љубоморе и свега онога што није природно њему као бићу створеном од Бога, а то једино може учинити управо том непрестаном молитвом, понављањем имена Божијега. Како каже Свети Григорије Богослов, сваки човјек треба чешће да изговара име Божије него што чини уздаха када дише.“ Свети оци су говорили да Исусовом молитвом човјек просвећује не само свој ум, него цијело своје биће, али како су ум и срце узрок и свега онога лошег, појаснио је Владика диоклијски, следује да се они прво и очисте. Због тога та молитва чисти и ум и срце, али и цијело човјеково биће: „И не само да чисти, него човјека опет сједињује са Богом, будући да се гријехом одаљио од Бога, и он на тај начин и сагледава Бога. Међутим, како су то Свети оци на васељанским саборима и догматима утврдили, Бога ми не можемо обухватити својим умом, не можемо Га видјети својим очима, нити осјетити било којим чулом, јер Он несразмјерно превазилази све наше силе и моћи. Ми као твари, не можемо спознати Бога који је вјечан, који нема почетка и који је необухватан Због тога је појединима било тешко схватити, оно о чему су говорили Свети Григорије Палама и остали оци, да помоћу Исусове молитве човјек може да созерцава Бога, да Бога који није створен, који није материјалан, ипак он може да види и осјети. А то је једино може, како је то касније дефинисао Свети Григорије Палама, а наравно да се о томе говорило и много раније, преко Божијих енергија, Божијих дејстава. И он је ту јасно раздвојио између Божије суштине и Божије енергије, то јест Божијег дејства, да је Бог нестворен и суштина Његова је такође нестворена, и енергије су нестворене.“ Разлика између суштине и енергије, то јест дејства, јесте што ми не можемо да будемо причасни Божијој суштини, али може Бог нама да се приближи помоћу тих Божијих дејстава. Свети оци су наводили као примјер Таворску свјетлост коју су апостоле видјели када се Христос преобразио на Тавору и они су, како јеванђелисти описују, не могавши да гледају ту свјетлост, пали ничице на земљу. „И Свети Григорије Палама је учио да та свјетлост, коју су ученици видјели, јесте Божја енергија, Божје дејство које је такође нестворено, нематеријално и произилази од Божијег бића. То је одсјај Божије суштине. И не само та Таворска свјетлост, него се сјетимо и оне купине коју је Мојсије видио, која је горијела пламеном а није сагоријевала. Затим, онај пламени стуб који је водио Израиљце кроз пустињу, па она свјетлост коју је видио апостол Павле на путу за Дамаск, када је од те свјетлости ослијепио и чуо глас: Савле, Савле, зашто ме гониш? Сјетимо се и примјера Светог архиђакона Стефана који је видио небеса отворена и Сина Божијег како сједи са десне стране Оца. Дакле, све су то биле нестворене, нематеријалне Божије енергије или Божија дејства којима тај јаз између нествореног Бога и створеног човјека се превазилази. Односно, човјеку створеном ипак нестворени Бог постаје доступан“, истакао је Владика диоклијски. Говорећи о величини молитве Светог Григорија Паламе „Господе, просвети таму моју“, Преосвећени је казао да је она показује то крајње смирење да ништа не можемо спознати онако како треба својим умом, него да све положимо на Бога. „И само онда када нам Бог открива, само тада можемо бити сигурни да смо на правом путу и да познајемо ствари онакве какве оне заправо јесу. И због тога је важан овај празник Светог Григорија Паламе који нас подсјећа да се не уздамо у своје силе, него да сву своју наду положимо у Бога и да једино је Он Извор живота, Извор истине, Извор вјечног и непролазног живота“, закључио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије, а потом одговарао на питања вјерних сабраних на овом духовном разговору у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару, https://mitropolija.com/2025/03/18/vladika-pajsije-o-molitvi-gospode-prosveti-tamu-moju-nista-ne-mozemo-spoznati-onako-kako-treba-svojim-umom/

„Зашто свети оци препоручују да се говори „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, а не „помилуј нас“, пошто „нас“ укључује и друге? Није ли себично бринути се само о себи, а да смо равнодушни према ближњима?' Свети Оци радије изговарају молитву у једнини, јер речима „помилуј ме“ (често додајемо „грешног“) показујемо да смо свесни своје грешности, као што Давид у псалмима често вапи „помилуј ме“ и додаје „јер сам свестан безакоња својих“ (Пс. 50,5) и „Али ја открих теби грех свој, и безакоње своје не сакрих“ (Пс. 31,5). ). „Помилуј ме“ значи исповест, самопрекор, свест о грешности молитеља. Из ове свести рађају се покајање, скрушеност, уздаси и сузе, о чему поново сведочи цар и пророк говорећи: „сваке ноћи напојим постељу своју, сузама квасим простирку своју“ (Пс. 6,7). Изговарајући, брате, ову кратку молитву („Господе Исусе Христе, помилуј ме“), ако желиш да донесе плод, мораш стајати као други Давид или као други цариник. Овај последњи се, из велике свести о својој грешности ударао по грудима вапајући: „Боже, милостив буди мени грешном, и отишао је оправдан, а не „праведни“ фарисеј, по сведочанству Господњем (Лк.18:14). Према другима не смемо бити равнодушни и треба да бринемо о њима колико бринемо и о себи. Ако желиш да духовно помогнеш ближњима, потруди се најпре да се након покајања и исповести обратиш свемогућем Спаситељу кратком Исусовом молитвом - „Помилуј ме!“ "У реду", рећи ћеш ми. „Па, зар није себично да се од сада и даље молим за себе говорећи „помилуј ме“, а не „помилуј нас“?“ Твоје запажање је тачно, али послушај објашњење. Апостол Павле је написао: „Јер као што је тело једно и уде има многе, а сви уди једног тела, премда су многи, једно су тело: тако и Христос.“ (1.Кор.12:12). И тако, по апостолу, „ми који смо крштени у Христа“, удови смо једног тела, коме је глава Христос. И велики Павле каже: „И ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди.“(1.Кор. 12:26). Ако се један члан Цркве освећује кроз своје духовне борбе, корист је директна свим члановима наше Цркве, јер смо једно тело. Освећење утиче на цело тело Цркве. Онај ко је испуњен Исусовом молитвом личи на небеска тела. Сунце, на пример, има светлост у себи, а Месец прима светлост са другог места. Дакле, као што месец прима светлост сунца, усмерава је и осветљава тамну ноћ, тако се молилац испуњава бесмртном светлошћу Сунца правде – Христа и даје је својој „браћи и сестрама који су у тама и сенка смрти“. Али као што густи облаци могу да одсеку месечеву светлост, тако је и човек, који живи или истрајава у греху, прекривен облаком који му помрачује ум, и он не може да прими у себе светлост духовног месеца. Ако и ти, брате, не видиш у себи светлост духовног сунца и месеца, није криво ни сунце ни месец. Гледај да покајањем растераш тамне облаке, и тада ћеш обилно примити светлост молитава светих у себи. То су чуда која сваки стрпљиви верник види у себи. Свети Силуан Атонски је писао да докле год има светих на земљи, свет ће постојати. Ако Земља престане да рађа свеце, онда је дошла до свог краја. Када светац са смирењем и осећањем грешности каже „помилуј ме“, он се освећује, али увећава и своју смелост пред Богом. А пошто је свестан да је члан једног тела, и видећи да је већина чланова тела, тј. већина његове хришћанске браће тешко болесна због свог греха, он преузима на себе бреме браће и уздише као да су греси других његови. А ако други чланови пате од физичке или психичке болести, он саосећа. Молитва „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ је струја која пуни батерију. Извор је Христос, а батерија је људско срце. Овом кратком молитвом срце је набијено Христом, дакле набијено је хришћанским врлинама, набијено је ревношћу, чежњом, љубављу према Христу толико да, по речима светих отаца, стиче „безумну божанску љубав“. Ова божанска љубав, по Оцима, има двојако својство: што више волимо Бога, толико волимо и Његов лик, тј. човека; и што се више миримо са својим Творцем, то више помажемо Његовој творевини, нашем ближњем. Када светац изговара Исусову молитву, у „помилуј ме“ он укључује много тога. Под „смилуј се на мене“ он мисли на - „одржи ме на путу освећења, куда си ме водио, да случајно не паднем“, према апостолу. Под „смилуј се на мене“ он подразумева: „Просвети ме, води ме“. Под „смилуј се на мене“ он подразумева: „Видиш моју љубав, моје саосећање према мојој браћи. О Господе, молим те, сети се оних који су гладни и жедни, сети се оних који болују душевно и телесно, од рака, од можданог удара, од срчаних болести, од душевних болести, од разних демонских утицаја. Помени оне који су у опасности од свега овога и од сваке непријатељске заседе. Заштити моје најмилије, рођаке, вернике, сународнике и цео свој свет од сваког напада непријатеља“. Под „помилуј ме“ он подразумева: „помени, Господе, сваку епископију православну, која верно учи науку истине Твоје, свако свештенство, у Христу ђаконство и сваки свештенички ред“. Много пута батерија се пуни и прелива. Онда ова мала молитва престаје и други водич осветљава ум. Душа свеца снажно осећа присуство Божије, удови се паралишу и, павши пред ноге слатког Исуса, раствара се у реци суза. У другим случајевима он ћути у страхопоштовању и чуду, или са љубављу шапуће чему га божанска љубав, тј. Дух Свети учи у том тренутку. Када је душа прожета божанском љубављу, онда та иста љубав, својом двојаком природом, окреће свој поглед ка својој браћи. Каква прилика! Сада када у својим рукама држи Вољеног и Свемогућег, има јединствену прилику и каже: „О, слатки Исусе, светлости душе моје, једина права љубави! У овом тренутку осећам се помилован и радостан, али уз љубав, у мени је још једна бол. Видим своју браћу, видим нашу Цркву, видим људе који страдају и не могу а да не саосећам. Зато Те молим, као Сведобри и Свемоћни, помози им. Да ли су они криви? Ја признајем - сагрешио сам и молим за опроштај. Они су чланови мог тела. Ја сам такође одговоран и зато призивам Твоју милост и Твоју бескрајну људскост. Помози!” Овако нас љубав сједињује у Христу са свим члановима наше Цркве и молитвама светих и оних који се за добро боре, Господ помаже и осталим болесницима који показује трпљење и очекује од свих покајање за спасење. Видите, само пет речи молитве могу да уздигну човека. Молите се и за мене лењог, али и за сву нашу браћу у Христу, да непрестано куцамо на врата милости Господа нашег, уверени да ће Он одржати своје обећање када је рекао: „Куцајте, и отвориће ти се.“ (Лк.11,9) и „Ко верује у Њега неће се постидети“ (1.Петр. 2,6). Амин. Аутор: монах Јосиф Дионисијски приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Од свих предивних химни и молитава за вријеме Свете четрдеснице,Часног и великог поста, најбогатијег периода црквеног богослужења у току године, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Ријеч је о молитви Светог Јефрема Сирина, великог и дивног Светог оца Цркве Божје: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гриjехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вjекове вjекова. Амин. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије каже да је у овој великопосној молитви “Господе и владико живота мога“ садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човјек онакав какав јесте, огреховљен, исповиједа се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто вријеме, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човјек. Преносимо тумачење молитве “Господе и владико живота мога“ које је високопреосвећени владика изговорио у бесједи на Вечерњој служби у Цетињском манастиру на Недјељу прашатања а која је објављена у новом, 269 броју образника за вјеру, културу и васпитање „Светигора“. Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот. Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености, смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо. Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу. Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Од свих предивних химни и молитава за вријеме Свете четрдеснице,Часног и великог поста, најбогатијег периода црквеног богослужења у току године, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Ријеч је о молитви Светог Јефрема Сирина, великог и дивног Светог оца Цркве Божје: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гриjехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вjекове вjекова. Амин. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије каже да је у овој великопосној молитви “Господе и владико живота мога“ садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човјек онакав какав јесте, огреховљен, исповиједа се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто вријеме, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човјек. Преносимо тумачење молитве “Господе и владико живота мога“ које је високопреосвећени владика изговорио у бесједи на Вечерњој служби у Цетињском манастиру на Недјељу прашатања а која је објављена у новом, 269 броју образника за вјеру, културу и васпитање „Светигора“. Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот. Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености, смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо. Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу. Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Извор: Српска Православна Црква