Претражи Живе Речи Утехе

Сваке година на Велику суботу, управо на онај дан између голготског Распећа на Велики петак и Васкрса Сина Божјег у недељу, у Јерусалиму на земљу са неба силази Благодатни огањ. To je дан који је тело Господа, колико можемо знати, провело управо ту, у Гробу, у Кувуклији. Дан који је свет провео „без Бога", жртвено пострадалог на Крсту за разрешење грехова света. Тај дан је и једна од могућих симболичких представа целокупне историје палог човечанства, јер означава трајање између богоубилачког (богоотпадничког) суноврата у таму и васкршње победе над победама: победе над смрћу и обнове богочовечанства. Гроб Господњи је место у пећини где је лежало тело Христово по погребу. Сада је то Кувуклија, капела Гроба Христовог унутар Васкресењског храма у Јерусалиму. Сваке године, у суботу пред православни Васкрс када служи православни првојерарх, у Кувуклији, на Гробу Господњем, дешава се једно од највећих чуда које се понавља од давнина. Са неба силази Благодатни огањ који чудесно пали свеће православном патријарху, а потом и осталим верницима. На Велику суботу ходочасници, људи различитих националности и представници различитих цркава, долазе у Храм гроба Господњег и чекају особити Божији благослов, силазак Благодатног огња. Још са вечери у петак у храму су погашена сва кандила, врата Кувуклије запечаћена су. Око два часа после подне литија коју предводи јерусалимски патријарх пристиже ка Кувуклији. Патријарх се разодева, остаје само у стихару, и с тридесет три свеће у рукама, по броју Спаситељевих година проживљених на земљи, улази ка Гробу. Људи с усрдном молитвом ишчекују чудо. И наједном: светлост обасјава Кувуклију. Патријарх излази са упаљеним свећама. Свако тежи да о пламен тих свећа запали своју. За неколико минута читав храм се испуњава бело-плавичастим сјајем. Људи као да се купају у неопалимом огњу, који никога не пече. Сви се радују сишавшој благодати, осећају невидљиво присуство Исуса Христа." "... Свети огањ је почео да да се појављује у олтару Анђела, у великој већини случајева у облику лука над улазом у сам Гроб Господњи. Понекад је огањ хитао ка пећини и као да је тамо улазио час с једне час с друге стране. Огањ има бело-плавичасту боју, као и у суботу уочи Васкрса, и појављивао се 20 пута". "Тог дана кад смо били крај Гроба Господњег патријарх се молио око један час. Видео сам плави бљесак у Кувуклији, а затим је он све јаче и јаче светлео. Пламен је мало помало, а потом разгоревајући букнуо и када је свети патријарх почео да предаје запаљене свеће верницима, пламен се ширио по целом храму муњевитом брзином". Да би се отклониле сумње у овај чудесан догађај, појава светог Огња се збива под строгим и ревносним надзором цивилних власти. Ево белешке о службеним мерама које се предузимају: "Све ватре у храму се гасе још претходног дана, на Велики петак, и храм остаје под контролом полиције. Просторија Гроба Господњег се темељито прегледа и затим се улаз у њу запечаћује. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би утврдили нема ли нечег запаљивог. Тек после тога скидају печат са улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха у њега ради добијања Благодатног огња. Кроз неко време, после усрдне молитве, добивши Благодатни огањ, патријарх њиме пали свежњеве свећа, излази и предаје огањ присутнима у храму, и сав се храм озарује морем огња." ("Чуда на гробу Господњем", 3-4) Овај Благодатни огањ током првих минута апсолутно не пали и не пече. Тек после постаје уобичајени, стихијски, материјални. О Благодатном огњу писали су још свети Григорије Ниски (4. век) и свети Јован Дамаскин (8. век), црквени историчар Јевсевије (4. век). Трифон Коробејников и Јуриј Георгиј Греков, московски ходочасници из 16. века, бележе да су међу присутним хришћанима на Велику суботу у Храму гроба Господњег, баш овим редом: Грци, Сиријци, Срби, Ибери (Грузини), Руси, аријанци, воложи... Из описа бројних ходочасника дознајемо да су православни првосвештеници који добијају Благодатни огањ људи високе духовности, који сами представљају узор благочестивости. У успоменама Варваре Брин де-Сент Иполит, ходочаснице из 19 века, она описује како је после појаве овог чуда на Велику суботу 1859. године посетила митрополита Мелетија из Петре, који је те године примао Благодатни огањ: "Био је веома омршао и убледео, али је израз његовог лица зато био пријатнији и одликовао се необичним спокојем. Посматрао ме пажљиво и продорно и, погађајући моју потпуну убеђеност у знамење Божје благодати, рекао: ,Овога пута благодат је већ била сишла на Гроб Спаситељев када сам ушао у Кувуклију; јасно је: ви сте се сви тако усрдно молили да је Бог услишио ваше молитве. Дешавало се да се дуго молим са сузама, а да огањ не силази с небеса до два часа. Овога пута сам га угледао чим су се за мном затворила врата... Кад сам изашао, био сам као слеп, ништа нисам видео', одговарао је. ,И да ме нису придржавали, пао бих!' * * * Тако је било и на Велику суботу, 1. маја 2021. године. Његово Блаженство Патријарх јерусалимски г. Теофило у пратњи светогробних отаца и делегацијом грчког Министарства спољних послова око 13 часова је стигао до цркве Светог гроба. После трократног опхода око свете Кувуклије, Његово Блаженство je ушао у Свети Гроб, где се молио. Патријарх је одмах по чудесном јављању Благодатног огња исти предао кроз јужни прозор Кувуклије свештенику из цркве Светог Јакова, а када су се врата Светог Гроба отворила Патријарх је Благодатни огањ разделио и осталим свештеницима и присутном народу. Делегација грчког Министарства спољних послова Благоданти огањ је авионом пренела у Грчку. Извор: Јерусалимска Патријаршија

„У савременој култури се, као и у свим културама кроз историју, поставља проблем човековог идентитета као основни проблем. Али с обзиром на силну човекову технолошку моћ, тај проблем се данас намеће као проблем опстанка света. Веома мали број људи је данас довољан да доведе у питање тај опстанак. А мисија Цркве је, од њене појаве у свету па до данас, била и остаје да човека учини свесним његовог идентитета“. Жарко Видовић. Крхко је знање, живот је кратак, али не смемо поверовати да живот може, а да не буде чудо“, овим речима је Емир Кустурица отпочео своје обраћање у Андрић Граду говорећи о Петеру Хандкеу. „Истина, да је Петер Хандке добио Нобелову награду најбоље потврђује идеју како никада не треба признати независно Kосово. Ово предавање би могло да почне и да се заврши на овој реченици. Не због тога што нама не преостаје ништа боље него да ишчекујемо чуда, него зато што је разум конформиста и издајник и лакше га је корумпирати. Разум чини све против чуда, а осећања, иако могу да буду заведена, ређе издају и тек преко њих препознајемо дубоко значење непоновљивог догађаја, али и свог постојања. Чуда остају изван алгоритама преко којих упадамо у паукову мрежу коју плету пионири вештачке интелигенције, замку компјутерског загрљаја који нас води у непознати простор који симболише сужавање свести, где су на понуди милиони података, али како време одмиче, постајемо лењи за ту прегршт.“ Своје излагање, Кустурица је завршио следећом реченицом: У чуда пре свега треба веровати и тако отворити простор и време да нам се она дешавају. Колоквијално говорећи, човек је склон да повезује „чуда“ са одређеним догађајем који није лако, (природно) објаснити. Људи мимо контекста Вере, кажу да је чудо исход догађаја изазван од стране више силе, тј. догађај који се не може објаснити науком. За децу, чудо је сретан крај, изненадно решење наизглед нерешиве ситуације. У светлу хришћанске теологије, Бог је чудотворац. Чудо је Божији дар, догађај који је сам по себи добар и делује тако да нам духовно буде боље. Не заборавимо да је христијанизација започета чудом, а када се Бог, Друго Лице Свете Тројице, Господ Исус Христос, уселио у утробу Свесвете Девојке Марије и родио као човек. О том јединственом догађају у историји људског спасења, црквени песник славослови: „Прашни Адам најпре причесник благодатног надахнућа беше, па лукавством змијиним поданик пропасти поста, но знамо да се ради њега Реч саобрази људима. Дјево, Ти пређе границе смртних бића родивши превечну Реч Која изволе да прође кроз Тебе, запечаћени Кивот, о несагориви Кивоте и Купино. Ти, Бог мира, посла нам Ангела Великога Савета Твојега да нас мироше, и к светлости богопознања нас упућује. Где се много разбуја грех, Ти пружи неописиву благодат, па сви постасмо наследници Вишње светлости.“ Сва четири јеванђелиста говоре о великом броју чуда која је учинио Христос, а како би помогао прашним Адамима и поданицима пропасти. И нама је данас потребна помоћ како бисмо превазишли закон природе и логику ума, како бисмо се уверили да оболели од разних вируса заиста могу да оздраве, слепи да прогледају, гладни да буду нахрањени, а мртви да васкрсну. Не заборавимо да је сам Христос учинио највеће чудо када је Својим Васкрсењем победио смрт. Заиста, вером у Христа све је могуће. Највеће чудо које се дешава у нашим животима јесте чудо покајања. Данас нам је чудо покајања најпотребније. Неприлика је (изненада) задесила човечанство. Налазимо се пред загонетком која од човечанства захтева разрешења на многим пољима. Научном, медицинском, друштвеном, духовном… Вирус који нас је опколио, запретио је човечанству и покренуо човека данашњице на несвакидашњу борбу. Невидљиви непријатељ подстиче човека да постави необично, али смело питање, тј. да одгонетне ребус: свет и оно што се налази „изанад“ света. Свети Јован Лествичник пише да је много веће чудо покајати се него васкрсавати мртве. Свако ко буде исцељен пре или касније, умире. Све које је Христос васкрсао из мртвих поново су умрли. Међутим, душа која је поробљена грехом може патити далеко дуже од тела. Зато што душа без кајања, пати кроз вечност, а покајана душа се у вечности радује. Тело умире, али свака покајана душа љубављу и милошћу Божијом добија дар бесмртног живота. Јер плата греха је смрт, али дар Божији је вечни живот у Христу Исусу, нашем Господу (Рим. 6, 23). За оне који би прихватили Христов позив на спасење кроз покајање, сам Господ нам даје Духа Светога који делује у нама и подсећа шта треба да чинимо (Јн. 16, 7-11), како би надаље у нама испунили своју добру сврху (Фил. 2, 13). Оно што Господ очекује од нас јесте да живимо васкрснуто одвојени од греха, као људи у љубави, са надом, радошћу и светлошћу у нашим душама. Да живимо пре него што умремо, како не бисмо вечно умрли када склопимо очи. Не заборавимо, доколица уводи човека у предсобље греха, а грех је (не) избежна опасност у животу. Оно што је најважније, јесте како ћемо да одговоримо на своје животне (по)грешке? У ово време пандемије, а када можда имамо највише времена за себе и за своје душе, јесте прави тренутак да смогнемо снаге и опростимо себи и ближњима кроз покајање. Само на овај начин можемо да променимо свет око нас и нашу будућност. Да ли ће Ковид 19 да отвори наш вид, чудесним покајањем или духовном хибернацијом? ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Протођакон др Дамјан С. Божић *Уреднички уводник за 1275. Број "Православља" - новина Српске Патријаршије, 1. Мај 2020. Лета Господњег.

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је данас Свету Архијерејску Литургију у манастиру Брезојевица код Плава. Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа плавске Жупе. Звучни запис беседе Празник Свете Тројице, коме је посвећена ова древна светиња, иначе метох манастира Високи Дечани, ријечима архипастирске бесједе честитао је Владика Јоаникије. „У овај дан људи су разумијевали једни друге иако су били из разних народа, и како је сишао Дух Свети настало је чудесно разумијевање међу људима разних народа и разних језика, зато што је Господ био међу њима и Он им је дао да свак разумије језик другог и како онај други говори, да се њему тај туђи језик чини својим и да се у потпуности разумију они који се до тада нијесу могли разумијевати„. Након свете Литургије, у Светосавском дому, уприличена је славска трпеза на којој је освештан и преломљен славски колач. Домаћин славе било је братство Дашић. Извор: Радио Светигора