Претражи Живе Речи Утехе

Ја ce не бих звао Хришћанином, кад не бих био оптимист. Или ако бих се звао, не бих истину говорио. И ви сви узалуд се називате Хришћанима, ако нисте оптимисти. Хришћанство је највећи систем оптимизма, за који свет зна. То је систем вере, наде и љубави. То троје само спасава: вера, нада и љубав. А вера, нада и љубав – то је оптимизам… Дакле, једино оптимизам спасава. Без оптимизма ми смо без вере. А без вере су били стотине волова, који су јутрос заклани на кланици. Без оптимизма ми смо без наде. А без наде су угашене звезде у васиони, које се као гробови вуку за светлим и живим звездама. Без оптимизма ми смо без љубави. Без љубави је и пустиња Сахара, у којој жедан лав риче тражећи воде, и не нашав гризе своју шапу док крв не потекне, и лиже слану крв, да угаси жеђ. Без оптимизма ми смо инвалиди. Већи је инвалид човек без оптимизма, него човек без ноге. Бог је створио овај свет најбоље што је могао. Овај свет је као једна концертна сала за оптимиста, а као болница за песимиста. Први чује непрестано свирање валцера у овоме свету, други – свирање жалосног марша. Први види цвеће, други ђубре. Првоме падну зраци сунчани на лице, и загреју му и осветле душу; другоме остаје иза обасјаног лица душа хладна и мрачна. Будимо оптимисти, браћо и сестре, јер Бог је из оптимизма створио овај свет, (јер нема никаквог стварања без оптимизма). Погледајмо дању у земљу, и ноћу у небо, и верујмо и дању и ноћу у Бога. Постоји Творац света и Отац наш, – то је основ нашег оптимизма. Будимо оптимисти, јер смрт није тако страшна, како страшљивци причају. Свако семе иструли пре него што из њега никне цвет. У смрти ми трулимо, да би потом цветали у новом животу. Ми смо деца бесмртнога Оца, те смо и сами бесмртни. Какав би то био отац, који не би рађао децу сличну себи? Који би живео милијарде милијарди година, а имао синове, чији век не достиже ни стотину година? Будимо оптимисти, јер ниједан праведник неће отићи у пакао, нити иједан непокајани грешник, у рај. Да би човек могао ући у рај, прво рај мора ући у њега. К паклу греди онај, коме је већ пакао унутра, у души. Рај није јело и пиће, но нешто слађе од тога – бесмртна радост и божанска узвишеност. Пакао није котао, у коме се кувају људи, но нешто страшније од тога: то је вечита жалост и унутрашња грижа савести. Казна грешника и награда праведника – то је највиша математика васионе. Будимо оптимисти онда, кад страдамо, јер страдање наше никад није беcциљно и бесмислено; оно је важан фактор у општем животу човечанства; оно је једина плата, којом ми плаћамо улазницу у ово светско позориште, које је Бог осветлио многим Сунцима и украсио многим чудесним сценаријама. Мене је трипут у животу страдање довело до саме смрти. И ја вам могу посведочити, да ни таква страдања нису била неподношљива и страшна. Ја их се радо сећам, јер она ми чине живот данас лепшим, а душу моју поноснијом и јачом. Будимо оптимисти кад губимо као и кад добијамо, кад остаримо као и кад смо млади. Сваки узраст има своју величину и своју нарочиту лепоту. И сребрне седе власи преливају се према Сунцу исто као и црне. И душа једне старице од 80 година вибрира при радости и жалости онако исто као и душа једног младог и бујног створења. Будимо оптимисти као Хришћани, јер у нашој вери налазили су утехе највећи очајници, инспирације – највећи уметници, осветљења и путовођства – највећи и најбољи људи последњих деветнаест столећа. Будимо оптимисти као Срби. Пет столећа гледали смо ми у прошлост. Сад је свучена завеса, и ми можемо погледати и у своју националну будућност. Ми нисмо први међу народима, али нисмо ни заборављени од Онога, који ствара историју. Наша улога у историји значајна је, и постаје све значајнија. Наш национални идеализам није груб ни шовинистичан. Он почива на расним и општечовечанским тежњама, Кад се боримо за слободу робља, ми се боримо за Божију ствар, јер Бог је Отац слободних, а не ропских душа и тела. Будимо оптимисти, ако не желимо да будемо инвалиди душом, тј. далеко гори и тежи инвалиди од онога инвалида – оптимиста, који без ногу у наслоњачи седи и кроз прозор посматра живот. Будимо оптимисти у мисли, јер само оптимистичка мисао досеже до Бога. Будимо оптимисти у осећањима, јер оптимизам је лек жалости и извор праве и вечите радости. Будимо оптимисти у делима нашим, јер дела наша се уткивају у дела Божија, и остају вечита као и дела Божија. Будимо оптимисти, јер живот је оптимизам, а ми, људи, најбољи смо стубови и најлепши израз живота. Оптимист бити значи живети и живот праведно ценити. владика Николај Велимировић Мисионарска писма

Када се неко присети ранохришћанског обичаја причешћивања на свакој Литургији, понекад се може чути јадиковање, да су, наравно, сви ти хришћани били свети, али ми смо се уситнили и немамо такве смелости. У ствари, људи су увек исти. Вреди памтити да су први векови хришћанске историје били праћени готово сталним тешким прогонима. Свака Литургија могла би бити последња у земаљском животу њених учесника. Али сада многи наши једноверци заправо живе у истим условима. Претња изненадном смрћу због воjних деjстава виси над свима. Храмови се и даље одузимају. Сви ми у сваком тренутку можемо изгубити и богослужење и сопствене животе. Времена су заиста страшна, трагична, окрутна. Али да ли је ово разлог за очај? На крају крајева, хришћани ранијих епоха искусили су и време прогона и време рата. Али да ли их је то довело у очај? Све је потпуно супротно! Оваква времена чине да човек мање обраћа пажњу на пролазне вредности, више на вечне вредности. Управо сада, више него икада, можемо да схватимо и ценимо саму прилику да чинимо добра, стрпљиво подносимо искушења и учествујемо у богослужењима, посебно у Евхаристији. И оваква времена нас у вери спајају са нашим прецима. Данашње патње и туге нам помажу да разумемо њихову психологију, њихов морални избор, њихову молитву. Погледајте како сада одјекују речи молитве и псалама, у каквој нам се пуноћи откривају мученички животи, са каквом се изразитошћу откривају списи светих отаца. Целокупно вишетомно светоотачко искуство се више не посматра као нешто далеко археолошко и уско академско. То је живо искуство, и сада га можемо најпотпуније разумети. И пошто смо ово схватили и схватили, можемо га искористити. Нисмо сами, са нама је Бог живи, са нама су сви Анђели Господњи, са нама су сви светитељи свих епоха, јер су Творцу сви живи. И ово поимање треба да испуни наша срца радошћу и да нам да снагу у овом тешком времену. Само да не грешимо, не подлегнемо паници и страху, не дехуманизујемо се. Избор је наш! https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-je-vazhno-ceniti-evharistiju