Претражи Живе Речи Утехе

† Духовни пут, једини правилни, иде у смеру виђења својих грехова. То није просто свест о некад учињеним гресима, већ о својој потпуној покварености, због које су сва наша дела и помисли, заражени отровом греха. Од виђења ове греховности човек се дубоко сакрушава, плаче пред Господом и тако стиче смирење, страх Божји и касније наду на Господа и извесну љубав према Господу, стога сећање имена Господа изазива извесну радост, умилење и благодарност према Господу. Тако и пророк Давид у псалмима каже: сетих се Бога и обрадовах се. † Меру човековог духовног раста представља његово смирење. Што је човек духом узвишенији, тим је смиренији. И обрнуто, што је смиренији, то је узвишенији. Не приближавају човека Богу правила, метаније, постови и читања речи Божије, него смирење. Без смирења сви, чак и највећи подвизи, не само да нису корисни, већ могу потпуно да униште човека. А у наше време се може видети да човек ако се само мало више помолио, ако чита Псалтир и држи пост већ мисли да је изнад других, осуђује ближње, почиње да учи кад га не питају и друго и тиме показује своју духовну пустош и удаљавање од Господа у далеку земљу. Бој се високог мишљења о себи. Господ Исус Христос каже да ако и све прописано учините (односно испуните све заповести), сматрајте да сте рђаве слуге и да сте учинили само оно што сте били дужни да учините. А спасење је дар Божји смиренима и онима који су скрушеног срца. Ето, Господа треба молити управо за смирење. Осуђивање ближњих и увредљивост су неспојиви са смирењем. Ако осуђујемо друге или се вређамо кад нас неко нечим увреди, у нама уопште нема никаквог смирења. Свети подвижници су искрено благодарили онима који су их вређали и грдили, јер су се трпљењем увреда учили смирењу. Мајка Божија тврди да Ју је Господ изабрао због Њеног смирења. Сам Спаситељ све позива да се од Њега науче смирењу; не посту, не молитви, чак не ни љубави према ближњем, већ смирењу. Само кроз смирење човек постаје један дух с Господом, Који је смирио Себе до трпљења пљувања, батина и крсне смрти. Само по себи је јасно да смо дужни да се из све снаге трудимо да испуњавамо и све заповести, али опет понављам да су без смирења оне или јалове или штетне. † Човек може да има наизглед исправна дела, а дубоки душевни мотиви (односно узроци) пред Богом могу да буду лукави. † Топло ти саветујем: не правдај себе ни за један грех, ма како мали ти изгледао. Сваки грех је нарушавање воље Божије, показатељ нељубави према Богу, као и обрнуто. «Воли Ме онај,» каже Господ, «ко испуњава заповести Моје.» Зато сваки учињени грех треба чистити покајањем. † Молитву треба говорити као митар, односно сматрајући да си у погибељи, молити искључиво милост од Господа: «Помилуј, Господе, од дела нема ми спасења. Ти си, Господе, наш Спаситељ, у Тебе полажем наду у спасење и моје и ближњих. Буди милостив према мени, грешном.» Кад спознаш истину онога што је сад речено не умом, него срцем и искуством, то ће бити знак значајног успеха. Само, то неће бити скоро. Човеку се чини да је то спознао, али је у ствари спознао само умом, а не срцем и искуством. Кад срце буде плакало што си далеко од Господа и др. тада ће моћи да се каже да си се у искуству приближио поимању. † Ми само компликујемо пут спасења својим страстима, лажју, самооправдањем и самообманом. Обнажујте своју душу до краја пред Богом, откривајте Му своје немоћи и Господ ће опростити, упутити и утешити онако као што не можете ни да замислите. † Дошао сам до уверења да опитно унутрашње хришћанство данас скоро нико не зна. Људи не познају себе и зато не знају и не могу да оцене Христово дело. Сви желе да буду добри у својим очима и у очима ближњих, а у таквом стању човек остаје слеп, ма колико сматрао за себе да добро види. † Ми смо дужни да испуњавамо све заповести Божије и немамо разлога да се хвалимо неким појединим добрим делима, тим пре што ова поједина добра дела уопште не доказују да је наша душа чиста. https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

На Вечерњој служби уочи Недеље о митару и фарисеју први пут се читају одломци из литургичке књиге Триод, намењене великопосним богослужењима. Они се додају уобичајеним химнама и молитвама недељне васкрсне службе. У тим одељцима се обрађује још један важан вид покајања: смиреност. У зачалу, одељку из Јеванђеља које се чита, слика је човека који је увек задовољан са собом јер сматра да извршава све захтеве своје вере. Он је самоуверен и горд, а у ствари он фалсификује значење вере. Он је своди на вршење спољашње форме, а своју побожност мери количином новца који прилаже храму. А што се тиче цариника, он је био понизан, и његова смиреност је нашла оправдање пред Богом. Ако се данас неки морални квалитет готово потпуно омаловажава онда је то смиреност. Култура у којој живимо, усађује у нас осећање гордости, самохвале, величања и властите праведности. Она је изграђена на претпоставци да човек може сам постићи све, па чак и Бога представља као некога који стално „награђује“ човека за његова достигнућа и добра дела. На понизност- личну или заједничку, етничку или националну, гледа се као на слабост, као на нешто од чега се не постаје прави човек. Чак и наше црквене заједнице. Зар и оне нису прожете истим духом фарисеја? Зар не желимо и ми да сваки наш прилог, свако „добро дело“, све што чинимо „за Цркву“- буде признато, похваљено и објављено? Али, шта је смиреност? Одговор на ово питање може да изгледа парадоксалан јер је укорењен у чудној тврдњи: само Бог је смирен. Међутим, свакоме ко познаје Бога, ко о Њему размишља на основу Његовог стварања и Његових дела спасења, јасно је да је смирење заиста божанска особина, садржина и зрачење славе која испуњава небо и земљу, како ми певамо на Божанској Литургији. По нашем људском менталитету ми тежимо да се супротставимо „слави“ и „смирености“- она је за нас наговештај обиља недостатака. За нас, незнање или неспособност чине нас, или треба да нас учине смиреним. Скоро да је немогуће да савремени човек, који се ослања на јавно мишљење, на властиту потврду у друштву и на бескрајну самохвалу, прихвати да је све оно што је исконски савршено, дивно и добро, у исто време и по природи смирено. Али баш због њеног савршенства, смирености није потребан „публицитет“, спољашња слава или „надмено показивање“ било какве врсте. Бог је смирен зато што је савршен. Његова смиреност је Његова слава и извор сваке истинске лепоте, савршенства и доброте, и сваки онај који се приближава Богу и упознаје Га, непосредно учествује у Божанској смирености, која га оплемењава. Ова се истина односи на Марију, Мајку Христову, чија је смиреност учинила да постане радост свих створења и највеће откривење лепоте на земљи; ово одликује и Светитеље и свако људско биће за време њихових ретких блискости и сједињења са Богом. Како човек постаје смирен? За хришћанина, одговор је прост: размишљањем о Христу, Божанској оваплоћеној смирености, о Ономе, у Коме је Бог открио једном за свагда Своју славу као смиреност и Своју смиреност као славу. „Данас“- рече Христос на дан Свог највећег смирења – „прослави се Син Човечији и Бог се прослави у Њему“. Смиреност се учи размишљањем о Христу, Који је рекао: „научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен у срцу“. Најзад, учи се и тако ако се све мери Христом, ако се за све обраћамо Њему. Јер, без Христа је права смиреност немогућа, док са фарисејем чак и вера постаје гордост у људској делатности, још један облик фарисејског самохвалисања. Великопосно време почиње са захтевом, молитвом за смирење, која је почетак истинског покајања. А покајање, изнад свега другог, јесте повратак ка првобитном реду ствари, успостављање праве визије. Оно је, стога, укорењено у смирењу, а смирење- божанско и дивно- његов је плод и крај. „Избегнимо високоумни говор фарисеја“, каже се у Кондаку на тај дан, „и научимо се величанствености из митаревих смирених речи…“ Ми смо на вратима покајања и на најсвечанијем моменту васкршњег бденија; после васкрсења и јављања Христа пошто смо „видели васкрсење“, певамо по први пут тропаре који ће нас пратити кроз цео Велики пост: „Отвори ми двери покајања, јер дух се мој рано подиже ка Твоме светоме храму, носећи телесни храм сав опогањен: но, као милостив очисти ме Твојом милосрдном милошћу“. (Александар Шмеман, извод из књиге Велики пост) https://eparhija-zicka.rs/a-smeman-o-nedelji-o-cariniku-i-fariseju/

Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посвећено је првој припремној недељи за свету и велику Четрдесетницу. У уводном делу емисије говорили смо о недељи која нас уводи у овај припремни период, а у којој се чита перикопа о Закхеју и човекољубљу Спаситеља нашег. Прва припремна недеља за свету Четрдесетницу посвећена је подстицању верних на смирење, које се наглашава у еванђелској перикопи о митару (царинику) и фарисеју, по којој се и ова недеља тако назива. Задобијање смирења као мајке свих врлина представља прву степеницу или први ниво у овој приппреми за четрдесетодневни пост. Са друге стране, позвани смо на појачану пажњу да не скренемо са пута смирења и упаднемо да пут гордости, јер као што је смирење почетак свих врлина, тако је гордост почетак сваког греха и ништавила. У Старечнику читамо како се свети Макарије Велики египатски једног дана на три километра од манастира, сусрео са демоном: накинђурен, накићен шљокицама, златним, разноврсним красотама. И упита га: „Куда ћеш?“ – „У твој манастир“. – „Код мојих монаха, имаш ли посла?“ – рече Свети Макарије. „Једнога ухвати дрем у Цркви, другом нечисту мисао убацим у душу и он почне да се бави њом, трећем хулу зацарим у души, али“, рече ђаво, „тебе не могу никад да победим“! – „Зашто?“ – „Због твог смирења. Тиме ме ти убијаш“. Основна идеја богослужења овог дана иста је она коју изражавају завршне речи еванђелске приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Од овог дана па закључно са петом недељом Великог поста на сваком васкрсном јутрењу након Еванђеља певају се умилни покајни тропари: Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу. У среду и петак ове недеље нема поста, на посрамљење фарисеју који је себе испунио гордошћу хвалисањем тиме што пости два пута седмично. На други разлог забране поста ове седмице подсећа нас и сâм Триод: на посрамљење јеретика Јермена, који те седмице држе пост „звани арцивуријев“. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Бежимо од фарисејеве хвалисавости и научимо се висини цариникових смирених речи, у покајању кличући: Спаситељу света, очисти од греха слуге Твоје. (кондак) Повезан текст: Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице Прва припремна недеља Свете четрдесетнице посвећена је подстицању верних на смирење, које се наглашава у еванђелској перикопи о митару (царинику) и фарисеју, по којој се и ова недеља тако назива. Задобијање смирења као мајке свих врлина представља прву степеницу или први ниво у овој приппреми за четрдесетодневни пост. Са друге стране позвани смо на појачану пажњу да не скренемо са пута смирења и упаднемо да пут гордости, јер као што је смирење почетак свих врлина, тако је гордост почетак сваког греха и ништавила. У старечнику читамо како се Свети Макарије Велики египатски једног дана на три километра од манастира, сусрео са демоном: накинђурен, накићен шљокицама, златним, разноврсним красотама. И упита га: „Куда ћеш?“ – „У твој манастир“. – „Код мојих монаха, имаш ли посла?“ – рече Свети Макарије. „Једнога ухвати дрем у Цркви, другом нечисту мисао убацим у душу и он почне да се бави њом, трећем хулу зацарим у души, али“, рече ђаво, „тебе не могу никад да победим“! – „Зашто?“ – „Због твог смирења. Тиме ме ти убијаш“. Основна идеја богослужења овог дана иста је она коју изражавају завршне речи Еванђелске приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Од овог дана па закључно са петом недељом Великог поста на сваком васкрсном јутрењу након Еванђеља певају се умилни покајни тропари: Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу. У среду и петак ове недеље нема поста, на посрамљење фарисеју који је себе испунио гордошћу хвалисањем тиме што пости два пута седмично. На други разлог забране поста ове седмице подсећа нас и сâм Триод: на посрамљење јеретика Јермена, који те седмице држе пост „звани арцивуријев“. Сва химнографија ове седмице саображена је тематици прочитане еванђелске приче, али са друге стране нас подсећаја на Спаситељев пример неизмерног смирења, које се опитно огледа приликом омивања ногу ученицима на Велики четвртак, а које врхунац добија приликом Спаситељевог распећа ради нашег спасења. катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих. (кондак) Недеља о Митару и фарисеју Благословен Триод! Недеља о митару (царинику) и фарисеју Свети Николај охридски и жички: Беседа у недељу о митару и фарисеју Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у недељу Митара и фарисеја Митрополит Амфилохије: Ко истински вјерује и живи по вјери прихвата свој живот као Крст! Владика Јован: На поштењу се зидају све хришћанске врлине! Владика Херувим: Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира! Протопрезвитер Александар Шмеман: Прича о Митару и фарисеју Протонамесник Дарко Ђурђевић: О митару и фарисеју Ђакон Павле Љешковић: Посни триод - учитељ покајања Ђакон мр Зоран Миљанић: Припремне недеље Великог поста (први део - Тајинство поста и покајања) Сергеј Комаров: Посни триод - водич кроз Велики пост Катихета Бранислав Илић: Недеља о Митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου) Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељи о митару и фарисеју истоимена јеванђељска прича (Лк 18, 10-14) учи нас да Господу отворимо срце, покајемо се и принесемо молитву онако како чини цариник, који бива оправдан иако је чинио много тога лошег пре него што је у његовој души сазрело покајање. Да не будемо као фарисеј обузет гордошћу, срца затвореног за Господа. Ова прича носи низ поука корисних за хришћански живот човека данас, двадесет векова касније од њеног писања. У емисији „Сведочења“ слушаоци Радија Источник неке од њих чули су од протонамесника Дарка Ђурђевића, архијерејског намесника првог ваљевског. Извор: Радио Источник

У припремном периоду за Велики и Часни Пост, у недељу коју називамо „Недељом о митару и фарисеју“, Владика жички г. Јустин је служио свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке. Саслуживали су архимандрит Сава (Илић), протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј Радоје Сандо, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски. -Почела је припрема за Велики Часни Пост. Ово је време када треба да се удубимо у нашу личност, у наш живот, у наше биће и да се загледамо у наша дела. Данас читамо један део из Светога Јеванђеља по Луки у ком Господ Бог нама говори да постоје две врсте људи – цариници и фарисеји. Цариници су били они који су прикупљали државни порез – порезници – и сви они који су се бавили послом који често пута није усмерен на народ него на уређење државе. У Старом Завету постајала је једна верска дружина или боље рећи дружина зилота који су се називали фарисеји. Они су били школовани, строго су поштовали Стари Завет, постили су два пута седмично, давали су десетак од свега што зараде и сматрали су себе да су тиме што су испунили Закон потпуно беспрекорни пред Богом. Али то је оно што су они мислили о себи, а оно што је срцезналац Бог видео у срцима њиховим то је се показало данас у јеванђелској причи о царинику и фарисеју. Цариник који, знајући да има грешна дела, грешна дела која читав народ осуђује, јер народ није волео царинике који су прикупљали порез и који су наметали да се нешто мора дати, још издалека дође и рече Господу – није могао ни да подигне очи своје ка Богу него је само рекао: „Боже милостив буди мени грешноме.“ А фарисеј, пун себе, задовољан оним што чини, а не зна да је Господ тај коме се треба клањати, рекао је: „Боже, хвала Ти што нисам као сви други људи. Постим, дајем десетак, беспрекоран сам по Закону…“ И сматрао је да ће добити похвалу од Господа Бога, беседио је владика Јустин и наставио: -Данашња прича нам говори следеће: да је потребно да се већ сада духовно припремамо за Пост тако што ћемо видети какви смо заправо. Да би себе познали потребно је да имамо смирења, покајања, љубави, и да то све буде спојено у пост. Јер без молитве и поста нико не може угодити Господу! И то су једина два средства којима можемо да разрешимо своје психолошке и животне проблеме. Овде у овоме свету имамо многе невоље, јер Господ Сам је рекао да ћемо у свету имати невоља, али не само невоље од других, него највише невоља од себе самих. Ако поштујемо и држимо заповести Божије и трудимо се да испунимо оно што Господ Бог тражи од нас, онај минимум да чинимо оно што можемо, тада смо послушни Господу, а послушност Богу јесте највећа врлина јер она показује и смирење и трпљење и човекољубље и милосрђе и љубав и све врлине које је Господ Бог показао нама на самоме Себи. Јер ако не стекнемо врлине, ако нисмо смирени да познамо своје грехе како ћемо моћи да те грехе разрешавамо пред Господом? Како ћемо моћи да се кајемо за своје грехе? Јер данас има многих који кажу: немам никакав проблем ни са собом ни са Богом, никога нисам убио, ништа нисам никоме украо. А Господ Бог каже: чувајте се и клоните се греха и чините добро! Ако се привремено клонимо греха, а не чинимо добро а можемо да чинимо добро, опет смо у греху – немамо милосрђа, немамо љубави, немамо човекољубља. А Господ је и љубав и милосрђе и Једини Човекољубац. -Дакле, ако не стекнемо врлине Христове ништа нам не помажу пост и молитва. Пост и молитва ако нису у човеку који је познао себе, а чак и стари филозофи грчки су говорили: „упознај самога себе“, не помажу. Кад упознамо себе онда ћемо видети своје врлине и своје добре стране, а најпре ћемо видети своје слабости. А како ћемо победити своје слабости? Тако што ћемо дозволити да Христова реч, Христова благодат и Христова сила уђу у нашу природу, у наше срце, душу и у ум и онда ће Он нас да води и руководи и да нас чува од свакога зла. И да нам даје радост живота. Данас многи кажу: „Ето, ја сам као тај цариник, знам да не чиним никаква добра дела и дошао сам и ја да кажем Боже опрости мени грешноме.“ То може само да каже онај који је себе измерио у Цркви Божијој са светитељима Божијим и са самим Христом. Коме се Богу он моли ако га нема у Цркви Божијој? Бог је Личност, Он није појам, није само просто неко „слово“, Он јесте Логос, али је личност и када Он као личност заживи у нама онда ми мерећи се са Њим и са Речју коју нам је дао можемо да видимо где се налазимо. И, наравно, ма шта чинили овде на земљи, ми смо најобичније слуге како се каже у Светоме Писму. Ми смо то дужни да чинимо и када чинимо ништа посебно не радимо. Ми смо дужни да то чинимо да би заблагодарили Оцу нашем, као што су деца дужна да поштују своје родитеље јер су их родитељи родили и дали им живот и упућују их како да живе у овоме животу. Тако смо ми дужни, не зато што се клањамо највећем Господару света, него зато што држећи Његове заповести ми себе оплемењујемо, ми узрастамо у меру висине раста Христова, јер смо без Њега, без Његове спасоносне науке и дела, нико и ништа. Ми смо као трска коју љуља ветар – данас јесмо, а сутра ко зна где смо. Нека Господ Бог учини да почетак овога припремног периода за Пост буде благослов за нас. Нека Господ Бог буде милостив према нама и да нам да познамо наше слабости и да нам снаге да задобијемо силу Божију и нека буде са нама у све векове и сву вечност. Амин, нагласио је владика Јустин. Извор: Српска Православна Црква

Бежимо од фарисејеве хвалисавости и научимо се висини цариникових смирених речи, у покајању кличући: Спаситељу света, очисти од греха слуге Твоје. (кондак) Прва припремна недеља Свете четрдесетнице посвећена је подстицању верних на смирење, које се наглашава у еванђелској перикопи о митару (царинику) и фарисеју, по којој се и ова недеља тако назива. Задобијање смирења као мајке свих врлина представља прву степеницу или први ниво у овој приппреми за четрдесетодневни пост. Са друге стране позвани смо на појачану пажњу да не скренемо са пута смирења и упаднемо да пут гордости, јер као што је смирење почетак свих врлина, тако је гордост почетак сваког греха и ништавила. У старечнику читамо како се Свети Макарије Велики египатски једног дана на три километра од манастира, сусрео са демоном: накинђурен, накићен шљокицама, златним, разноврсним красотама. И упита га: „Куда ћеш?“ – „У твој манастир“. – „Код мојих монаха, имаш ли посла?“ – рече Свети Макарије. „Једнога ухвати дрем у Цркви, другом нечисту мисао убацим у душу и он почне да се бави њом, трећем хулу зацарим у души, али“, рече ђаво, „тебе не могу никад да победим“! – „Зашто?“ – „Због твог смирења. Тиме ме ти убијаш“. Основна идеја богослужења овог дана иста је она коју изражавају завршне речи Еванђелске приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Од овог дана па закључно са петом недељом Великог поста на сваком васкрсном јутрењу након Еванђеља певају се умилни покајни тропари: Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу. У среду и петак ове недеље нема поста, на посрамљење фарисеју који је себе испунио гордошћу хвалисањем тиме што пости два пута седмично. На други разлог забране поста ове седмице подсећа нас и сâм Триод: на посрамљење јеретика Јермена, који те седмице држе пост „звани арцивуријев“. Сва химнографија ове седмице саображена је тематици прочитане еванђелске приче, али са друге стране нас подсећаја на Спаситељев пример неизмерног смирења, које се опитно огледа приликом омивања ногу ученицима на Велики четвртак, а које врхунац добија приликом Спаситељевог распећа ради нашег спасења. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ: ТАЈНА ПРАЗНИКА - НЕДЕЉА О МИТАРУ И ФАРИСЕЈУ