На НЕДЕЉУ О МИТАРУ И ФАРИСЕЈУ - важне поуке игумана Никона Воробјова

† 

Све ми се више и више открива дубоки пад човечанства, а стога и значај Спаситеља Господа Исуса Христа. Делима се неће спасити ниједна душа, само је једно спасење – Христос Који спасава оне који верују у Њега и свесни су да им је Спаситељ потребан, односно сматрају себе грешницима, недостојним Царства Божијег. Исус Христос је и дошао да позове овакве грешнике на покајање и спасење. 

† 

Цело човечанство и сваки човек се налази у дубоком паду и покварености и сам човек не може да исправи себе, да се спаси и да постане достојан Царства Божијег. Човека исправља Господ Исус Христос, Који је ради тога и дошао на земљу, али исправља оне који верују у Христа и свесни су своје покварености или, како смо више навикли да говоримо, своје греховности. Тако Господ и каже: Нисам дошао да зовем праведнике (односно оне који себе сматрају праведницима, добрима), него грешнике на покајање, - управо оне који су увидели своју поквареност, греховност, своју немоћ да се сами поправе и обраћају се Господу Исусу Христу за помоћ, тачније, оне који преклињу Господа за помиловање, за очишћење од греховних рана, за исцељење од душевне губе и да им буде даровано Царство Божије искључиво по милости Божијој, а не због неких наших добрих дела. Онај ко правилно иде духовним путем почиње да види у себи све више и више грехова док на крају духовним видом не угледа себе целог у греху, у губи душевној, док свим срцем не осети да је прљавштина и нечистота да је недостојан да призива и име Божије, и да само као митар, не смејући да подигне поглед на горе, с болом срца вапи: «Боже, милостив буди мени, грешном.» Налазећи се дуго времена у таквом душевном устројству човек у своје време излази из њега оправдан, као што је изашао митар. Ако пак човек себе сматра добрим, а своје поједине па чак и тешке грехове случајнима, да за њих не само да није крив, већ су више криве разне спољашње околности или људи, или демони, а он је мало крив, ово устројство је лажно, то је очигледно стање скривене прелести, од чега нека све нас избави Господ. Да би се ишло правилним путем треба пазити на себе, поредити своја дела, речи, помисли, жеље и др. са заповестима Христовим, не правдајући себе ни за шта, трудити се и исправљати себе колико је могуће, не кривити и не осуђивати друге, кајати се пред Господом, постепено се смиравати пред Богом и људима - тада ће Господ оваквом човеку постепено откривати његов пад, његов квар, његов дуг који не може да плати. Један је дужан петсто динара, други педесет, али свеједно ниједан није имао чиме да плати. Потребно је да Господ по милости Својој опрости обојици. Значи нема таквог праведника којем не би била потребна милост Спаситеља. И ево премудрости Божије! – Јавни грешник пре може да се смири и да приђе Богу и да се спаси него они који су наизглед праведни. Зато је Господ Исус Христос и рекао да ће митари и грешници пре ући у Царство Божије него многи спољашњи праведници. По великој премудрости Божијој грехови и демони помажу смирењу човека, а кроз ово – спасењу. Ево зашто Господ није дозволио да се из пшенице ишчупа кукољ, без кукоља би лако никла гордост, а Бог се гордости противи. Гордост и уображеност су погибељ за човека. Какав је закључак из реченог? – Спознајте своју немоћ и греховност, не осуђујте никога, себе не оправдавајте, смиравајте се и Господ ће Вас узнети у своје време. Боже, милостив буди нама, грешнима. 

† 

Нико се сам није спасио, а сви ми имамо једног Спаситеља. Човек може само да жели спасење, а сам да спаси себе не може. Треба желети спасење, човек треба да је свестан да гине, да није добар за Царство Божије (Ако учините све што вам је заповеђено...), и ову жељу за спасењем треба показати Господу молбом Њему упућеном, и колико можемо, испуњењем Његове воље и сталним покајањем. Али пошто уз сву жељу ми стално кршимо заповести, значи да треба стално и да се кајемо. И свети су се кајали до смрти, јер су видели да су недостојни да буду у близини Бога, дакле, да су недостојни Царства Божијег. А што је човек грешнији, тим мање грехова види у себи и тим више и злобније осуђује друге. Истински, тачан, знак правилности духовног устројства јесте дубока свест о својој покварености и греховности, свест о својој недостојности милости Божије и неосуђивање других. Ако човек не сматра себе од свег срца, а не само језиком неваљалим грешником, није на правилном, путу, он је ван сваке сумње у ужасној заслепљености, у прелести духовној, ма како га људи узвишеним и светим сматрали, чак и ако је прозорљив и ако чини чуда. Целог живота творимо своју вољу, чак и наша добра дела се скрнаве час самовољом, час таштином, час рачуницама и остало. Ако се дубље загледамо у себе, свако ће од свег срца морати да каже речи јутарње молитве: «Боже, очисти ме грешнога, јер ништа добро не учиних пред Тобом.» Ово су речи преподобног Макарија Египатског, једног од највећих светаца. А како ми, проклети, судимо и осуђујемо друге и самим тим стављамо себе изнад њих, као судије? Како можемо да сматрамо да је на правом путу онај ко није свестан да је (ко је свестан, али не само на речима) најгрешнији од свих? 

† 

Прави пут је један: да будемо свесни да смо грешници, изопачени душом и телом, губави, нечисти, недостојни Царства Божијег, недостојни чак и да се обратимо Богу с молитвом. 

† 

Без невоља и искушења човек не може да стекне смирење. Таштина, самољубље и гордост се толико дубоко гнезде у људском срцу, да су потребна јака средства и дуг период обучавања уз помоћ невоља и искушења да би се оне искорениле и човек довео до макар неког смирења. Без смирења су највиши Анђели постали демони, а Адам и Ева истерани из раја. А како ми без смирења и још с греховима да уђемо у изгубљени рај? Никако се не може док човек не схвати свој пад, своју гордост, док се дубоко не смири и не буде од свег срца вапио Господу, као митар: «Боже, милостив буди мени, грешном», «Господе, од дела нема ми спасења, помилуј ме по великој Твојој милости.»