Претражи Живе Речи Утехе

Пет оружја у Трамповим рукама за уништење турске економије Амерички председник Доналд Трамп запретио је да ће "уништити" турску економију уколико буде сматрао да је Турска прешла меру у Сирији. "Као што сам пре рекао, понављам и сада, ако Турска учини нешто што ја, својом великом и неупоредивом мудрошћу сматрам да прелази границе, у потпуности ћу уништити турску економију (то сам већ радио!)", написао је Трамп на Твитеру. Ово није први пут да САД прети Турској озбиљним економским последицама, мада то не може увек да застраши турског председника Реџепа Таипа Ердогана, па тако Вашингтон није могао да утиче турску набавку руских система С-400. Међутим, Доналд Трамп има неколико економских полуга које би му могле помоћи да утиче на економију османске земље, објавио је портал Вести Финанце: лира; државни дуг; санкције; тржиште челика; војни трошкови Удар на лиру Тржиште девиза једна је од најочитијих економских полуга коју би Вашингтон могао да користи за утицај на турску економију, јер га већ користи у другим земљама. Нарочито, САД могу покренути медијску кампању против Турске, због чега би шпекуланти почели да се ослобађају турске лире, доприносећи паду лире према долару. Овај алат може озбиљно да утиче на турску економију, јер је Турска увозник нафте и да би је купили потребни су јој долари. Што је лира јефтинија, то ће Анкара морати више да потроши како би купила нафту , што би довело до лошију финансијску ситуацију. "Тржиште турске валуте није толико велико. Америци неће бити тешко да оборе лиру ако Турска централна банка не предузме ванредне мере", пишу аутори чланка. Шпекулантске игре на тржишту Шпекуланти су у стању да лако проузрокују колебања на тржишту обвезница у било којој земљи док свет пролази кроз период финансијске нестабилности. Ове турбуленције могу проузроковати озбиљне економске проблеме држави која позајмљује превише страних ресурса. Није тајна да када се повећају колебања на тржишту, трошкови потребни за отплату дуга обично се повећавају. "Ако се проблему дода и ослабљена валута, општа ситуација може се претворити у праву ноћну мору турских власти", сматрају руски новинари. Санкције, омиљена казна Сједињених Држава САД се такође могу окренути свом омиљеном оружју, санкцијама, да задају тежак ударац турској економији. Вашингтон је више пута користио ову методу да се савија на друге земље. Америчи сенатор Линдзи Грејам већ је запретио Анкари санкцијама, наглашавајући да ће сваки упад Турске на север Сирије бити ноћна мора за регион и за интересе америчке националне сигурности. "Конгрес ће реаговати применом оштрих санкција према турској економији и војном сектору у тренутку када бисмо морали заједно да сарађујемо на решавању заједничких проблема", нагласио је. Нека други раде прљави посао Данас је Турска земља која највише извози челик у ЕУ. Теоретски, САД могу да забране земљама европског блока да развијају посао са Анкаром у овој области. У овом случају, европске компаније могу се уплашити могућности да буду погођене америчким санкцијама и да почну да траже алтернативе турском челику. Трамп каже да ће САД наставити да подржавају Курде Након телефонског разговора са Ердоганом, Трамп је практично дао зелено светло турској операцији у Сирији и окренуо леђа Сиријским демократским снагама, које су раније уживале америчку подршку. Корак који је предузео Вашингтон послао је сигнал својим савезницима: да америчка земља није поуздан партнер. "Ако САД одлуче да поново подрже курдe, Анкара ризикује да буде заробљена у сукобу у Сирији, што подразумева потребу за трошењем великих финансијских средстава. Као резултат, ове мере ће убрзати раст буџетског дефицита Турске", закључује портал Вести Финанце https://rs.sputniknews.com/ekonomija/201910091120992466-pet-oruzja-u-trampovim-rukama-za-unistenje-turske-ekonomije/

Браћа Свето-Успењске Почајевске лавре су упутила обраћање поводом одлуке комисије Министарства правде Украјине да анулира регистрацију уговора за право коришћења објеката обитељи. Ово преноси Информационо-просветитељско одељење УПЦ. „Ради се о месту на којем живи 200 монаха и 50 искушеника – људи који су се одрекли света и сав свој живот посветили служењу Богу,“ – каже се у апелу. „Треба истаћи да је од 2000. године ово већ трећи покушај да се светиња претвори у музеј,“ – истичу у лаври. Браћа такође обавештавају да су у кратком временском периоду органи јавног тужилаштва покренули неколико неоснованих кривичних поступака. „Принуђени смо да констатујемо да је данас актуелна украјинска власт усмерена на одузимање имовине од Свето-Успењске Почајевске лавре и њену предају новоствореној црквеној организацији, а последица тога је уништење монаштва на територији западне Украјине,“ – каже се у закључку обраћања. Такође се каже да се већ одавно помоћу медија који се налазе под контролом власти обавља рад на томе да се сабраћа дискредитују. „Реторика власти се није променила за 100 година: браћа лавре за њих остају „помагачи контрареволуције“, притом актуелна власт користи комунистичке методе за борбу против Православне Цркве. Сабраћа Светиње моле за молитвену помоћ обитељи. „С тугом у срцу Вас молимо да појачате молитвено бдење ради мира и јединства верника под окриљем канонске Цркве.“ Извор: Православие.ру View full Странице

Празник Ваведења Пресвете Богородице увијек прослављамо свечано и торжествено у нашој Митрополији. Као своју славу прославља је пећинска Црква у којој се налазе мошти Светог Василија Острошког, слави је и манастир Добрска Ћелија, а Литургијски и остале Цркве и Манастири широм наше Митрополије. Оно што нас је растужило и бацило сјенку на овај велики празник је информација да се у Црној Гори, у 21. вијеку врши насиље над њеном чудотворном иконом Филермском која је већ деценијама утамничена у Народном Музеју Црне Горе на Цетињу и да се налази у катастрофалном стању. У материјалу који је музејски техничар Александар Беркуљан доставио „Побједи“ види се да је Икона у веома лошем стању. Да су Икону Богородице Филермске разваљивали шрафцигером а платно иконе сјекли скалпером. „Током експертизе прије неколико година видио сам да је Икона у ужасном стању. Тада сам направио серију снимака поларизованим свијетлом, што значи да сам користио одређене филтере и снимио макро и микро детаље. Они указују да је површина Иконе екстремно деградирана, да се ради о инкаустици, о слици која је рађена воштаном бојом, тј. тинтом отопљеном у воску“, наводи Беркуљан. Временом је, каже, та боја претрпјела тешка оштећена, а под увећањем види се да личи на крљушт и постоји опасност да отпадне. Не ради се о слици која је рађена техником уље на платну или темпером, како се раније мислило. „На грунду не постоји подлога, тај слој боје директно је нанесен на грубо јутино платно, које би могло да се анализира и да се утврди тачно вријеме када је настало“, казао је Беркуљан. Он је указао и на оштећење оквира Иконе, које је настало деведесетих година када је на Цетиње дошла Ђованела Ферарис Берте. За потребе њеног истраживања Икона је први пут растављена, а оквир је оштећен када су надлежни, нестручним руковањем, покушали да отворе Икону шрафцигером. Оштећење до данас није санирано. Према мишљењу Беркуљана, Црна Гора нема довољно техничких ни стручних капацитета да заустави пропадање Иконе и даје на неки начин обнови. „Колико ја знам, нико се код нас не бави инкаустиком, нити конзервацијом воштане боје. Ту је и проблем температурних отклона. Ако је већа температура, постоји опасност да се боја истопи или отпадне. Икона је већ у фази када изгледа као крљушт. Испуцала је читавом својом површином. У приложеним сликама виде се мјеста тих оштећења“, рекао је Беркуљан. Још раније је, како је јавности познато, неостао драгуљ са њене свете Иконе. Чудотворну икону Пресвете Богородице, која је покровитељ краљевског Цетиња, насликао је половином првог вијека својом руком Свети апостол Лука. Било је то у Ефесу у кући Светог апостола Јована Богослова. Ова светиња била је извесно вријеме на Родосу, у православном древном светилишту Филермос и отуда име. Зна се да је донијета у Јерусалим, а 430. године царица Источног ромејског царства Евдокија је преноси у Консантинопољ и похрањује је знаменитој Влахернској цркви. После пада Константинопоља од удара крсташа, многе светиње су опљачкане, међу њима и икона Богородице Филермосе. Завршила је у рукама римокатоличког монашко-витешког реда Јовановаца, који су је убрзо пренијели у Свету земљу. Јовановци је преносе на острво Кипар, потом 1310. године на острво Родос, где су саградили војна утврђења, болнице и своју резиденцију. Малтешки витезови су дошли и у посјед друге двије светиње, које се данас, такође, налазе на Цетињу – честице Часнога крста на којем је био разапет Исус Христос и десне руке Светога Јована Крститеља, која је у ријеци Јордан крстила Господа. Малтешки витезови су после пропасти Малте од напада моћног Наполеона, напустили земљу. Они су 3. августа 1799. године три велике светиње хришћанске поклонили руском императору Павлу II Романову. Светиње су благосиљале руску земљу сто двадесет година. Биле су спасене од насиља бољшевика након Октобарске револуције.Настојатељ манастира у Гатчину где су се налазиле, пренио их је у Естонију да би их царица Марија Фјодоровна, пренијела, потом, у Копенхаген. После њене смрти су ту неко време боравиле, а онда су пренијете у руски саборни храм у Берлину. Године 1932. светиње су поклоњене од стране митрополита кијевског Антонија Храповицког, југословенском краљу Александру Карађорђевићу, у знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избјеглица. И положене у Цркву Светог Андреја Првозваног на Дедињу. У манастир Острог стигле су првих априлских дана 1941. Донио их је млади краљ Петар II Карађорђевић, који је потом напустио земљу. Тајну је поверио патријарху српском Гаврилу Дожићу, а овај је „задужио“ тадашњег игумана Острога Леонтија Митровића да их чува. Тако је било. У својој келији, светиње је врли игуман сачувао и у јесен 1952. игуман Митровић је објаснио како су стигле и сачуване у Острогу. Реликвије су завршиле у сефу тајне полиције, да би после четврт века, 20. јануара 1978. Честица часнога крста и десна рука Светог Јована Крститеља биле враћене Митрополији црногорско-приморској, односно Цетињском манастиру, а икона Богородице Филермосе је отишла у музеј. Празник Ваведења, који прослављамо је прилика да се још једном помолимо Мајци Божјој, да јој приклонимо кољена и затражимо опроштај. Очигледно да ово скрнављење њене чудотворне Иконе, не може никоме донијети добро, зато се надамо да ће нас Господ удостојити скорог уношења иконе Филермске у Храм Божији, мјесто молитве, гдје јој је и мјесто. Убијеђени смо да би Мајка Божја богато својим даровима обдарила и град Цетиње и Црну Гору и све оне који настоје да се врати у Дом Господњи, да се вјерни поново око ње саберу и да јој приносе своје молитве, своју вјеру и своје срце. Пресвета Богородице спаси нас и опрости нам! Јован Маркуш протојереј Никола Пејовић Митрополије Црногорско-приморска 05 / 12 / 2017 View full Странице

Роберт Фиск: Уништење џамије Ал Нури у Мосулу још један пример „културцида“ Posted by Стање ствари (Independent, 29. 6. 2017) Док се животи губе свакога дана, уништење градова и споменика је оно што истиче злокобну природу сукоба током историје Џамију Ал Нури срушила је Исламска држава јуна 2017. (Фото: AP) Током година, готово да сам престао да бројим драгоцена уметничка и антикварска блага која су била уништена пред мојим очима – и која сада стоје разбијена у парампарчад. Пре четрнаест година, док сам јурио Мосулом како бих видео зграду у којој су америчке снаге баш тада убиле синове Садама Хусеина, угледао сам „погрбљени“ минарет џамије Ал Нури (из 12. века) како стоји изнад старог дела града. Изградио ју је Нур ал-Дин Махмуд Занги, јунак који је ујединио Арапе против крсташа. Нестала је, моја господо и даме, у само неколико секунди, једва пре недељу дана[1]. Ми кривимо Исламску државу. Исламска држава окривљује амерички ваздушни напад. Уназад, 2012. године, пролазио сам поред минарета џамије Умајад у Алепу, из 12. века, који се нагиње изнад пута који води у древну Цитаделу, док су меци зујали по улицама. Годину дана касније минарет је био претворен у прах и пепео. Сиријска влада је кривила „терористе“ из Ал-Нусре/Ал-Каиде. Широм Алепа осетило се као да тло подрхтава када је минарет пао. Много пута, током 80–их година, шетао сам кроз римске рушевине у Палмири, посећивао сам Белов храм, пролазио испод тријумфалног лука и корачао на позорници театра. Када сам се вратио 2016. – након што је сиријска армија протерала Исламску државу из древног града – лук је био уништен експлозивом а храм сведен на крхотине, највећи број њих дугачке неколико центиметара. Позориште је остало нетакнуто, иако је крај омче остао на римском стубу. Ово место Исламска држава је користила за извођење погубљења. Потом се Исламска држава вратила и поново запосела Палмиру. Овог пута они су дигли у ваздух само средиште позоришта. Снимак из беспилотне летилице показује размере разарања старог дела Мосула и уништене Ал Нури џамије Након што је избио рат у Босни, шетао сам по сјајном камену Синановог моста, подигнутог током Османлија у 16. веку, у Мостару. Кроз неколико месеци, оно што је стајало 427 година сурвало се у реку Неретву под салвом хрватских граната. Било је тачно 15:27 часова 9. новембра 1993. године. Сећам се времена јер још увек имам видео снимак уништења. Имам обичај да стопирам снимак и да га пустим унатраг и да се тако мост поново сагради, млазови воде се враћају у реку, стари турски камен се мистично подиже натраг како би поново сачинио магични лук над реком. Овај губитак се жали међу босанским Муслиманима – чије су старе џамије биле под ударом српске артиљеријске ватре – као што губитак мосулског минарета жале Ирачани. Југословенски романописац Иво Андрић је у књизи На Дрини ћуприја – сигурно једном од највећих европских романа икада написаних – описао како је „човек научио од Божијих анђела како да гради мостове, и зато је, после чесама, највећи благослов саградити мост и највећи грех рушити га…“ Али ми смо се навикли на „највећи грех“. „Културцид“ – уништење библиотека, гробаља, катедрала, џамија – постао је карактеристика рата у Босни. На Косову су 1999. године страдале неке старе џамије. Потом су косовски Албанци[2] уништили већину српских цркава у покрајини[3]. Видео сам многе од њих, пре и после уништења. Овај „велики грех“ има стотине хиљада преседана. Ко се сада још сећа статуа Буде из Бамијана из 5. века, које су талибани разарали експлозивом током 25 дана 2001, године пре него што су претворене у гомиле крша. Кога је брига што су Саудијци – чије је иконоклазам имао великог утицаја на талибане и Исламску државу – уништили велики број древних места повезаних са Пророком и његовом породицом? И шта је са Другим светским ратом, уништењем старог центра Ротердама, Катедрале у Ковентрију, Вренових цркава у лондонском Ситију[4], похарама блага ренесансне Италије, „достигнућима“ Луфтвафеа, Вермахта и СС-а. Као и са РАФ-овим разарањем Дрездена 1945. године и бомбардовањем средњовековних базилика у немачких градовима. И масовном пљачком ренесансне уметности и похара музеја широм Европе, што је починила „културна“ елита нацистичке партије. А Немцима из Првог светског рата имамо да захвалимо за спаљивање универзитета и библиотеке из Лувена (15. век), као и тоталном разарању средњовековне Тржнице у Ипру. И – уистину ово набрајање може да се продужи у недоглед – још увек можемо да видимо рушевине цркава и опатија које су биле жртве срџбе Хенрија VIII и онда да идемо још даље и запитамо се зашто су средњовековни Римљани користили Колосеум као складиште – баш као што су османске власти користиле крсташку тврђаву у Бејруту као складиште своје луке све до раног 20. века. И онда долазе Готи, Остроготи и Визиготи, да не спомињемо ране муслиманске освајаче који су и сами покушавали да униште каменог Буду; видео сам његово састављено тело у музеју у Душанбеу. А онда помислим на праисторију и Сумер, могу само да се сећам шетњи кроз древне градове јужног Ирака, које су пљачкаши гробница прекопали и претворили у прах после англоамеричке инвазије из 2003. године, и статуа преко чијих сам поломљених делова прелазио у тами похараног Багдадског музеја. Снимак из беспилотне летилице показује размере разарања старог дела Мосула и уништене Ал Нури џамије Понешто можемо да обновимо. Тржница у Ипру је реконструисана тачно онако каква је била. Стара Варшава је поново заграђена на основу старих мапа и фотографија. Уједињене нације су организовале обнову Старог моста у Мостару. Саудијци су платили реконструкцију босанских џамија. Базил Спенс је пројектовао нову Катедралу у Ковентрију. Варшава је готово пресликана, али ће за нови Мостарски мост бити потребне године да изгледа као стара грађевина вековима изложена ћудима времена, који је један шеснаестовековни посетилац описао као „лук попут дуге који се протеже све до неба“. Тржница у Ипру изгледа величанствено. Исто тако послератни „средњовековни“ град у Варшави. Сабласне, бетонске џамије у Босни су срамотне. Исто тако, нисам сигуран да је Базилова нова Катедрала у Ковентрију убедљива данас, било у верском било у уметничком смислу. Али ту је и један проблем. Ако је један људски живот вреднији од свих планета, зашто плачемо над рушевинама Буда римских градова, и цркава, џамија и библиотека? Од свих „–цида“, свакако би „културцид“ требало да буде далеко на нашем списку приоритета. Заправо он је при самом врху – Уједињене нације празнослове о наслеђу наше деце[5]. Нисам чуо да је ико то тако добро објаснио од речи једне Хрватице, Славенке Дракулић, која је писала баш о овом питању неколико месеци након што је уништен Стари мост од армије њених сународника, Хрвата. Она је призвала у сећање фотографију средовечне жене из Босне „са дугим, тамним ножем који је заривен у њен врат“ и питала је себе зашто осећа више бола док гледа слику уништеног моста него слику те жене. Ово је њен закључак: „Очекујемо да ће људи умрети. Рачунамо и да ће се наши сопствени животи окончати. Уништење споменика цивилизације је нешто друго. Мост, са својом лепотом и чари, саграђен је да нас надживи; он је покушај да се досегне вечност. Зато што је резултат подједнако индивидуалне креативности и заједничког искуства, он превазилази наше појединачне судбине… Можете помислити да се ништа ново не може десити, да, након концентрационих логора и масовних силовања, етничких чишћења… нема места за маштање…“ А за муслимане, судбина и вечност су теме Корана, који је откривен Пророку двадесет седмог дана Рамазана, за „Лајлат ал-Кадр“, Ноћ моћи. То је најсветија ноћ у муслиманском верском календару. И те ноћи – ове године – минарет у Мосулу, који потиче из 12. века, сравњен је са земљом. Роберт Фиск (Кент, 1946) је чувени извештач са Блиског истока и добитник свих престижних новинарских награда. Ради као дописник листа Индипендент. Четрдесет година живи у арапском свету (Бејрут) и извештавао је са многих кризних подручја укључујући израелске инвазије на Либан, Иранско-ирачки рат, Совјетску инвазију на Авганистан, Ирачку инвазију на Кувајт, ратове у Босни и СРЈ, окупацију Ирака. Понекад себе описује као „османског репортера“ због географског подручја које је покривао у својим новинарским радовима Са енглеског посрбио: Милош Милојевић