Претражи Живе Речи Утехе

После алармантних података о наталитету, Министарство за бригу о породици пише нови стратешки документ који ће Влади Србије предочити почетком следеће године, сазнаје Спутњик. Међу мерама за подстицај рађања била би и она да се уместо садашњих 100.000 динара, за свако новорођенче издвоји сума од 5.000 евра. Обелоданио ју је председник Србије Александар Вучић и, какао је сам рекао, то неће бити једина која финансијски треба да подстакне рађање. Да нам је демографска слика лоша није непознаница, али су лампицу за аларм упалили никад гори подаци него они с краја прошле године. Како је тада у интервјуу Спутњику, изјавио министар за бригу о породици Ратко Дмитровић, који припрема и нову стратегију, број умрлих је повећан за 3,5 одсто, а број новорођених је смањен за 1,5 одсто, што значи да је Србија у 2020. када само гледамо однос наталитета и морталитета, изгубила 44.000 људи - град величине Пожаревца или Сомбора. Нова стратегија за стари проблем наталитета Према подацима Републичког завода за статистику, у јануару 2020. Србија је имала мање од седам милиона становника и пала је испод те цифре после 52 године. Зато не чуди ни акција Министарства на изради нове стратегије, ни предлог председника државе да се једнократна помоћ за свако новорођенче са садашњих 100.000 динара повећа на чак 5.000 евра. Према недавној најави Дмитровића ускоро би требало очекивати и измене и допуне Закона о финансијској подршци породицама са децом који је усвојен 2018. године и већ је био на поправном, али не у оној мери у којој су очекивале организације које се баве питањем родитељства. Према штурим најавама измене ће ићи у правцу помоћи трудницама и породиљама, а предвиђени су и већи износи за децу. Чланица Управног одбора Удружења „Родитељ“, Драгана Соћанин, каже за Спутњик да 15 година колико оно постоји исто толико и указује на једну исту ствар – да категорија жена које су у репродуктивном периоду и планирају трудноћу, труднице су, или породиље, мора да буде максимално заштићена, не нужно финансијски, него на многе друге начине. Жмури се на дискриминацију жена „Дозвољава се и жмури се на то да жене буду дискриминисане већ током разговора за посао. Дозвољава се и да послодавци пролазе некажњено када питају жене да ли планирају породицу, да ли је имају, да ли ће изостајати с посла. Онда жене добију неке уговоре који нису они о раду, који јој онемогућавају да уопште узме породиљско, односно трудничко боловање“, истиче наша саговорница. Проблем је и што се најчешће половина плате исплаћује на руке запослене, а половина је регуларно пријављена, као и то што се за обрачун накнаде за породиљско одсуство узима просек у последњих 18 месеци. Тако се деси да та накнада буде тек 20 одсто плате па чак и мање, истиче Соћанинова. „Ниједној жени, ни њеној породици ни 5000 евра неће значити уколико она нема економску стабилност и гарантовану накнаду своје плате коју је стварно и реално раније имала. И неће јој значити никаква једнократна помоћ уколико се држава не побрине да жене генерално, а посебно оне у репродуктивном периоду, буду заштићене од почетка. То значи да она има пуну плату, да је пријављена од самог почетка и тада није битно када ће да остане трудна. Тек онда ће се наталитет повећати“, уверена је она. Креветац и колица нису одлучујући То што ће бити набављен креветац, ауто-седиште за бебе, колица, неће бити одлучујуће да се жена лако определи да роди и друго дете. Ту ми падамо на наталитету, не на првом детету, него на одлуци да имамо друго, јасна је представница Удружења Родитељ. Када је 2018. године донета Стратегија за подстицање рађања просечан број рођене деце по жени у Србији износио је 1,48, а да бисмо се обнављали као народ и држава, тај индекс требало би да износи 2,1. Народски речено, свака жена би требало да роди најмање двоје деце да бисмо имали просту репродукцију. Изнад тог броја је већ реч о демографском опоравку. Далеко од зелене гране Након што је 2019. стопа родности скочила са 1,48 на 1,52, прошле године, обележене пандемијом, склопљено је 10.000 бракова мање и опет је смањен просечан број деце по једној жени, што је Србију удаљило од решавања проблема наталитета. Зато Соћанинова каже да је за одлуку жене да поново роди најбитнија економска стабилност. „Ако имамо негативно искуство са првим дететом - останемо без посла, без плате, накнаде, реално, која би се жена одлучила да кроз тај пакао поново прође. Многе жене се не враћају на посао са породиљског баш због таквих уговора који јој не омогућавају стабилност“, објашњава саговорница Спутњика, али и додаје да је осим тога неопходно и психолошко растерећење. За одлуку о рађању, дугорочно гледано, битни су потези који родитељима омогућавају лакше одгајање детета, од вртића и школовања, до флексибилнијих услова послодавца када је радно време у питању. „То је сет мера које нису нужно везане за финансије, али је за снижавање свакодневне цене родитељства јако важно да ви не морате да бринете о неким основним стварима на дневном нивоу. Онда ћемо се лако одлучити и за дуго и за треће дете, јер знамо да систем функционише и да нас као родитеље подржава“, истиче Соћанинова. Потребно село да се одгаји дете По њеној оцени, то сада не видимо и стално се вртимо у зачараном кругу. Када се мајка не врати на посао после породиљског она не може да упише дете у вртић јер не ради и није на листи приоритета. „Искључиво финансијска подршка неће решити проблем наталитета, нити ће решити неке проблеме родитеља због којих они имају све мање капацитета за родитељство зато што је психолошка цена изузетно висока. Једнократне мере су увек добродошле, јер наравно да се повећава трошак са повећањем деце у породици. Али то није стратешки гледано, решење на дуге стазе". Своје место, како сматра, у томе имају и локалне самоуправе које морају да прате потребе својих суграђана, родитеља и да одговарају на њих. Заједница у то мора да буде укључена и није довољно да држава само да паре. Ништа није тачније од афричке пословице да је потребно село да се одгаји дете, закључила је Соћанинова за Спутњик. Сазнајемо: Нова стратегија за подстицај рађања у Србији - почетком 2022. - 26.07.2021, Sputnik Србија RS.SPUTNIKNEWS.COM После алармантних података о наталитету, Министарство за бригу о породици пише нови стратешки документ који ће Влади...

Двадесети век је Константинопољској Цркви донео губитак њеног империјалног статуса. Текст у пдф формату У Константинопољској Патријаршији воле да се позивају на 3. правило Другог васељенског сабора: ,,Епископ Константинопоља да има првенство части после епископа Рима јер овај град јесте Нови Рим.” Такође се радо позивају на 28. правило Четвртог васељенског сабора: ,,Слéдећи у свему одлукама светих Отаца и признајући сада прочитани канон сто педесет најбогољубљенијих епископа, сабраних у дане блажене успомене цара Теодосија у царствујућем граду Константинопољу, Новом Риму, и ми одређујемо и установљавамо преимућства најсветије Цркве тога истога Константинопоља, Новога Рима. Јер, трону Старога Рима Оци су с правом подарили преимућства будући да је то био царствујући град. Слéдећи истом циљу, и сто педесеторица најбогољубљенијих епископа дали су једнака преимућства најсветијем трону Новога Рима, оправдано расудивши да град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената) и који ужива једнака преимућства која има и стари царски Рим, треба и у црквеним стварима да буде узвеличан попут њега и да буде други, после њега.” Ови канони недвосмислено указују на узрок повлашћеног статуса Константинопоља: то је ,,град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената).” Као што видимо, овај узрок је изгубио актуелност још 1453. године, када су Турци Османлије заузели Константинопољ. После тог догађаја је канонско утемељење првенства части Константинопољске Патријаршије замењено, под турском влашћу, османлијским утемељењем. Освајач Константинопоља, Мехмед II Фатих, прогласио је своју империју за наследницу Византије, па је од својих хришћанских поданика образовао Рум-милет (,,Ромејски народ”), у који су ушли сви православни народи Османског Царства. Поглавар Рум-милета, етнарх, постао је константинопољски патријарх. На тај начин је Константинопољ сачувао статус царске катедре. Важно је узети у обзир да су се у периоду процвата Отоманске Империје под њеном влашћу (или пак под влашћу њених вазала) налазиле канонске територије свих помесних Православних Цркава осим Руске Цркве. Српска и Бугарска Црква су претворене у део Константинопољске Цркве. Цркве Кипра, Антиохије, Јерусалима, Александрије и Грузије канонски нису биле потчињене Константинопољској Патријаршији, али су се политички налазиле под њеном влашћу. Од овде набројаних Цркава највећу слободу је уживала Грузинска Црква зато што већи део Грузије није улазио у састав Отоманске Империје него је био подељен на сфере утицаја између ње и Персије. У 18. веку Грузија прелази у сферу утицаја Русије и ослабађа се утицаја Константинопољске Патријаршије. Грузинска Црква, уосталом, ускоро губи своју аутокефалију ушавши у састав Руске Цркве, али то је већ друга историја. Осамнаести и деветнаести век доносе са собом велики губитак утицаја Константинопољске Патријаршије, сразмерно чињеници да је један део православних народа стекао независност од Османског Царства. Бугарска, Грчка, Румунија, и Србија се ослобађају турске власти уз подршку Русије, а њихове Цркве обнављају или по први пут проглашавају своју аутокефалност. Године 1918. под влашћу Константинопоља не остаје ниједна помесна Црква. О негдашњем утицају сведоче само поједини рудименти. Тако су, примера ради, неке Цркве признале Константинопољу ексклузивно право да вари свето миро. Турски геноцид над Грцима не лишава Константинопољску Патријаршију само територијâ већ и пастве, а долазак на власт најпре Младотурака, а потом Ататурка, уместо Османлијâ, лишава константинопољског патријарха и статуса етнарха. Не постоји више никакав Рум-милет. Управо у том периоду, кад је, како се чинило, реални утицај Константинопољске Патријаршије остао у историји, она започиње грозничаву потрагу за новим зонама утицаја. Користећи распад Руске Империје и, што је још важније, гоњење Руске Цркве од стране бољшевикâ, Константинопољска Патријаршија врши упад у Финску и уз помоћ локалних власти преотима и потчињава аутономну Финску Цркву (то је данас аутономна Финска Православна Црква у саставу Константинопољске Патријаршије). У периоду од 1918. до 1922. године Грци, мимоилазећи канонски поредак, стварају грчку Архиепископију на територији Алеутске и Северноамеричке епархије Руске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама. Она испрва припада Јеладској Цркви (а не одмах Истамбулу, иначе мрском Грцима), али потом потпада под власт Константинопољске Патријаршије. Тај процес олакшава околност што творац Архиепископије, Мелетије, бивши митрополит атински, баш у том тренутку постаје патријарх Константинопоља. Затим, 1. марта 1922. године, Свештени Синод Константинопољске Патријаршије доноси одлуку о ,,обавезном и искључивом” потчињавању свеукупне православне дијаспоре Константинопољској Патријаршији. Од тада се стварају митрополије Константинопољске Патријаршије у Старом и Новом свету. На основу те одлуке Константинопољској Патријаршији су, под претњом раскола, потчињене парохије Јерусалимске, Александријске и Јеладске Цркве, као и Кипарске Цркве, које се налазе у расејању. Та чињеница, сама по себи, довољно заслужује пажњу. Православни Грци — а тако и Срби, Албанци, Бугари и други — бежали су, почев од 15. века, од османлијског угњетавања не само у Русију него и у Европу, а затим и у Нови свет. Али ,,Васељенској Патријаршији”, незнано како и зашто, није било стало до њих све дотле док није изгубила свој статус у османском свету, а заједно с њим територије и вернике. Године 1923. Константинопољска Патријаршија упада на канонску територију Руске Православне Цркве у прибалтичким областима и ту ствара Естонску Апостолску Православну Цркву у својству своје аутономне Цркве. Такав упад је поново извршен тек 1996. године, што је резултирало паралелним успостављањем двеју јурисдикција у Естонији, јурисдикције Руске Православне Цркве и јурисдикције Константинопољске Патријаршије. Године 1936. је дошло до аналогног покушаја Константинопољске Патријаршије у Летонији. То се 2008. године поновило у Кини, где је Константинопољска Патријаршија створила своју митрополију на територији аутономне Кинеске Православне Цркве, која се налази у саставу Руске Православне Цркве. Константинопољска Патријаршија је извршила атак и на њој блиску Јеладску Цркву, и то више пута за последњих сто година: двадесетих година 20. века јој је отела парохије у дијаспори, а 2004. године је за неко време прекинула евхаристијско општење са њом ради контроле над ,,новим епархијама” у северној Грчкој. Константинопољ ,,ствара” себи савезнике тако што ствара нове аутокефалне Цркве, често путем раскола. Напоредо са властитом директном експанзијом Константинопољ је започео и да себи производи савезнике међу аутокефалним Црквама тако што их је стварао. На тај начин, например, 1923. године Константинопољска Патријаршија по први пут ,,укида” Томос из 1686. године о предаји Кијевске митрополије Руској Цркви и на том основу даје аутокефалију Пољској Цркви, која се у то време налазила у саставу Руске Православне Цркве са аутономним статусом. Почиње пољски раскол и траје све до 1948. године, када је митрополит варшавски Дионисије изразио покајање, те је Московска Патријаршија обдарила Пољску Цркву аутокефалијом. Упркос томе, Константинопољска Патријаршија и данас захтева од Пољске Православне Цркве да своју историју рачуна од 1923, а не од 1948. године. Можемо смело да претпоставимо да је читава историја око пољске аутокефалности настала само услед високог нивоа национализма у Пољској за време Пилсудског. Да је национализам био нешто блажи (као, например, у Финској), православни у Пољској би уместо аутокефалије вероватно добили само аутономију у саставу Константинопољске Патријаршије. Од 1912. године па надаље Константинопољска Патријаршија не признаје аутокефалност Албанске Цркве, али је прихвата 1937. године под погодним за њу условима делимичне зависности Албанске Цркве. Аналогни покушај је Цариградска Патријаршија предузела у вези са Црквом чешких земаља и Словачке, чије епархије су дотад улазиле у састав Руске Православне Цркве.[*] Руска Православна Црква је дала аутокефалију Православној Цркви чешких земаља и Словачке 1951. године. Њу је Константинопољска Патријаршија признала тек 1998. године, а и тада је покушала да признање представи као давање аутокефалије, па је у ту сврху наметнула и свој Томос. Ма колио то изгледало парадоксално, Константинопољ је довео у питање чак и аутокефалност једне од најстаријих Православних Цркава, Грузинске Цркве, која је добила аутокефалију од Антиохије још у 5. веку. Године 1917. – после нестанка Руске Империје и завршетка синодалне управе у Руској Цркви – Грузинска Црква је једнострано прогласила обнову своје аутокефалности. Због једностраног карактера те одлуке Руска Православна Црква је одбила да је призна. То је учинила тек 1943. године. Али дуже него ико други Грузинску Православну Цркву није признавала баш Цариградска Патријаршија. Она је то учинила тек 1990. године када је издала двосмислени Томос који у Грузији третирају као признање, а у самом Константинопољу као ,,давање аутокефалије” Грузинској Цркви. Узгред буди речено, Цариграду није пошло за руком да Грузији наметне ,,ограничену аутокефалију”. Године 2018. Константинопољ лансира причу о ,,Православној Цркви Украјине” и тиме ,,узлеће на већу висину” од оне из прошлости. Сад он не само што по ко зна који пут укида канонске границе него ни Томос о аутокефалији не даје обичним расколницима већ га даје ,,самочиноме зборишту” које нема чак ни канонско рукоположење. Притом покушава да ,,аутокефалију” споји са ставарањем својих ставропигија на тлу Украјине, убрајајући у њих тридесет осам храмова и манастира. (Од свих њих у пракси му је успело да добије само цркву Светог Андреја у Кијеву и обећање које је потписао тада већ бивши председник Украјине.) Уопштавајући све до сада речено, можемо да с правом извучемо закључак да већ дуже од сто година – од тренутка када је изгубио свој империјални статус – Константинопољ доследно остварује једну те исту стратегију. Етапе те стратегије се састоје од следећих тачака: 1. заузимање туђих канонских територија и покушаји монополизације права на пастирско старање о православној дијаспори; 2. у случају да није могуће реализовати тачку број један, истиче се монопол на право давања аутокефалије и на том основу се активно предузимају кораци како би се створиле зависне аутокефалије са ограниченим овлашћењима и 3. онде где није могуће реализовати тачке број један и број два наступа следећа етапа – рад са парасинагогама (самочиним збориштима), са циљем да оне буду легализоване и да се тако реализује било тачка број један било тачка број два, а будући да је потенцијал за реализацију тачке број један и тачке број два практично у свету већ исцрпљен, Константинопољ ће у оквиру своје експанзивне стратегије све активније прибегавати управо тачки број три. Стога признавање расколникâ у Црној Гори, Македонији (Северној), Белорусији, Абхазији и тако даље јесте само питање времена и трговине. За сада се Константинопољ уздржава јер му је потребно да претходно од осталих помесних Цркава издејствује признавање ,,Православне Цркве Украјине”. Погрешан старт приликом признавања других раскола могао би да негативно утиче на положај Константинопоља међу осталим Црквама. Али када тај процес, у овом или оном облику, буде завршен, нема никакве сумње да ће се постићи ,,успеси” на новим територијама. Са руског превео: Епископ бачки Иринеј ---------------------------- [*] Овде морамо допунити аутора овог текста. Наиме, епархије у Чешкој и Словачкој су ,,улазиле у састав Руске Православне Цркве” тек од 1948. године. До тада, између два светска рата, оне су ,,улазиле у састав” Српске Православне Цркве, која је, после више од хиљаду година, обновила Православље у Прикарпатској Русији и шире, у Словачкој и Чешкој, пославши као мисионаре своје најбоље људе, између осталих и светог Јустина Ћелијског (Поповића). Ову чињеницу православни хришћани у Чешкој и Словачкој, на челу са својом јерархијом, ни данас не заборављају. Стога њихов однос са Српском Црквом није само номоканонски, службени однос: психолошки, они су и даље део Српске Цркве. То је у своје време, говорећи у саборном храму светих Кирила и Методија у Прагу, у присуству руског патријарха (писац ових редака је сведок очевидац), изричито нагласио блаженопочивши предстојатељ ове Цркве, митрополит Доротеј. И данас је Српска Православна Црква свецело на страни сестринске Цркве чешких земаља и Словачке, а биће и убудуће, независно од старих и нових експеримената Фанара. – Прим. прев. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице