Претражи Живе Речи Утехе

Духовник није увек особа којој се исповедамо. Ја могу да имам духовног оца, али данас сам, на пример, у Москви и морам да се исповедим. Не могу да идем на Кипар и да се вратим ујутру, па ћу морати да се исповедим овде, али мој духовник је негде другде. Односно, могуће је да свештеник који исповеда и онај који духовно руководи буду различити људи. Морамо бити пажљиви према једном веома суптилном детаљу. Једно је - старац у односу на монаха, а другу улогу има духовни отац у односу на хришћанина који живи у свету. А и послушање је различито: једно је послушање монаха старцу, а друго је послушање хришћана свом духовнику. Монах мора све да пита. Ако спрема храну током дана, мора питати свог старешину шта да кува. Световна жена не мора да пита свог духовника шта да кува за вечеру; питаће о томе свог мужа. Монах ће питати свог духовника: „Има ли благослова да идем у Москву?“ Али ожењен човек неће питати свог духовника да ли треба да иде у Москву или не, јер је у монаштву послушање апсолутно, а хришћани у свету задржавају личну слободу. А духовник има власт само у оним стварима које се тичу духовног живота човека. Духовник може свом духовном чеду, хришћанину да каже да пости, на пример, у одређене дане, може да саветује које молитве да чита, када треба да се причести, али духовни отац не може да каже духовном чеду каква кола треба да купи и какву одећу треба да обуче, и да ли ће да оде на пут или не. Митрополит Атанасије Лимасолски извор: Манастир Ваведење

Многи мисле да је веома тешко живети по вери и испуњавати вољу Божију. У ствари, врло је лако. Само треба обратити пажњу на детаље и избегавати зло у најмањим и свакодневним стварима. Ово је најједноставнији и најпоузданији начин да се уђе у духовни свет и приближи Богу. Човек често мисли да Творац од њега тражи да испуни неке велике ствари, да Јеванђеље инсистира на потпуном самопожртвовању, укидању сопствене личности као услову верности. Човек се често од тога ужасава, па почиње да се плаши познања Бога, да се плаши да му се приближи, и почиње да се крије од Бога, не желећи ни да Га погледа. „Ако не могу да учиним ништа важно за Бога, онда је најбоље да се склоним од духовних ствари, престанем да размишљам о вечности и живим ’нормалним животом‘. Оним „радећи велике ствари“- човек мора да уради нешто заиста велико или да не уради ништа. И тако људи ништа не чине ни за Бога ни за своју душу! Веома је чудно – што је човек више одан малим стварима у животу, то мање жели да буде поштен или чист, или веран Богу у тим истим ситницама. Још чудније, свако мора да заузме исправан однос према малим стварима ако жели да се приближи Царству небеском. „Жеља да се приближимо“… Све тешкоће у духовном животу садржане су у томе. Често се пожели да се потпуно неочекивано уђе у Царство небеско на неки чудесан и магијски начин или, с правом – кроз неки велики подвиг. Међутим, ниједан од ових начина није исправан за проналажење вишег света. Нико не доживљава Божије присуство на неки чудесан начин, остајући незаинтересован за земаљски живот нити неко може да купи благо Царства неким изузетним подвигом, ма колико великим. Па ипак, добра дела, света дела, неопходна су свакоме ко расте у духовном животу, чиста воља, добра жеља, небеска психологија, чисто и верно срце... „... И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.“ (Матеј 10:42). У овим речима Господњим изражен је највећи израз за истицање малих добара. „Чаша воде“ – ово заиста није много… У свакој комуникацији међу људима мора постојати добар дух. Тај дух је Христос. „У његово име“ – ово је први корак у комуникацији са другом особом у име Исуса Христа. Многи људи, још увек не познајући Господа, у својим односима ипак имају несебичну, чисту и људску заједницу која их приближава духу Христовом... Заправо, човечанству је потребно мало добро. Људи могу да живе своје животе без неког великог добра, али без малог не би могли постојати. Човечанство неће нестати због недостатка нечег великог, већ од одсуства ових мањих ствари. Велико добро није ништа друго до кров над циглама малих ствари. Мање, лакше добро оставља човеку на земљи сам Творац, Који предузима све велике ствари. Свако ко чини мало, једнако ствара – јер кроз њега сам Творац ствара – велико добро. Од нашег малог добра Творац ствара своје велико добро, јер, као наш Господ Творац Који је све створио из ничега, може од малог направити велико добро... Кроз тако мало, лакше добро, учињено на најједноставнији начин, човек се навикава на добро и почиње да му служи свим срцем, искрено, и тако улази у дух добра, пуштајући корене свог живота у нову земљу, земљу добра. Корен људског живота брзо се навикне на ову добру земљу и без ње више не може... Такав се спасава: прелази из малог у велико. „Веран у малим стварима“ постаје „веран у великим “. Оставите по страни сва теоријска разматрања која забрањују убијање милиона жена, деце и стараца; задовољи се испуњавањем свог моралног принципа тако што не убијаш људско достојанство свог ближњег, ни речју, ни делом, ни гестом. Не љути се због ситница, „ a ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду;“ (Матеј 5, 22), и у свакодневним контактима не лажи о ближњима. То су мале ствари, мале промене; али покушај да то урадиш и видећеш шта ће од тога бити. Тешко је молити се ноћу. Покушајте ујутру. Ако не можете да се молите код куће, покушајте бар док се возите на посао, разбистрите свој ум са „Оче наш“ и нека речи ове кратке молитве одјекују у вашем срцу. А ноћу се искрено препусти у руке Оца небеског. Ово је заиста лако. И дајте, дајући чашу воде свакоме коме треба. Дајте чашу до врха напуњену једноставним људским заједништвом онима којима недостаје најједноставније дружење... О, чудеснe малe ствари! Oпашите се чињењем малих ствари – ланцем малих, једноставних, лаких и добрих осећања, која ништа не коштају, ланцем добрих мисли, речи и дела. Оставите великa и тешкa. Jош нисмо научили да волимо велике Св. Јован Шангајски приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Свештеницима Митрополије црногорско-приморске од стране полиције на Ивањдан 7. јула није дозвољен пролаз до Цркве Светог Јована Крститеља у цуцким Бјелилима, гдје се сваке године на овај празник служи Света литургија и одржава Ивањдански сабор. Звучни запис разговора „Ми смо већ десет година уназад прослављали Ивањдан у Цуцама, у цркви на Бјелила. То је црква посвећена Светом Јовану Крститељу. По предању саграђена је пар година послије Косовске битке, када су наши преци бјежали са Косова па су побјегли овамо у ове наше крше и ту саградили ову цркву. Она је касније обнављана у вријеме Митрополита Гаврила Дожића 1934, а онда је опет послије Другог свјетског рата запустјела, пао је и звоник, е онда је трудом оца Мома, али и свих нас заједно наново обновљена“, рекао је у разговору за Радио „Светигора“ парох которски, отац Немања Кривокапић. Уз образложење да је због епидемилошке ситуације са короном договорено да се вјерници ове године не позивају на литургијско и црквено-народно сабрање у Цуцка Бјелила, али да је свакако договорено да свештеници тога дана служе Свету литургију у Цркви Светог Јована Крститеља и не прекидају Ивањдански сабор у Бјелилима, он је додао да није било никаквог наговјештаја од стране полиције да свештеници неће моћи да прођу до цркве и служе Литургију. „Ја сам кренуо у Цуце преко Његуша. Код Мирца ме је зауставила патрола и речено ми је да заустављен саобраћај, да се поправља пут и да не могу да прођем. Ја сам рекао добро, ако се заиста поправља пут, али ако се не поправља, реците ми па ћу ићи около јер сам пошао ту и ту. Рекли су ми да немају информацију. Онда сам кренуо преко Цетиња и ту су ме зауставили. Није било никаквог ни разговора ни договора, једноставно рекли су ми не може се проћи и то је то“, казао је отац Немања. Појашњавајући колико процес обнове храма у овом тешко доступном крају није био нимало лак и колико је братствима у Цуце овај сабор једном годишње значи, он закључује да су ипак плодови тог труда кроз дивне саборе на Ивањдан итекако били видљиви. „Није било лако обнављати цркву, с обзиром на то да до тамо нема ни пута. Митрополит је 2009. године освештао ту цркву и од тада се сваке године ту на Ивањдан окупљамо. Стварно нам је било дивно, прије свега што се служи Литургија у цркви коју су наши преци подигли и гдје се налазе гробови наших предака. Заиста је било лијепо да се Кривокапићи и остале Цуце окупе у том храму. Ту се могло чути јако лијепих говора, имало је шта да се чује и научи. Организује се увијек неко послужење, неко донесе и гусле и све скупа је то било прелијепо. У том смислу је штета што ове године тог сабора није било. Да не упиремо прстом у било кога, али мислим да је ипак ова власт потпуно изгубила компас у многим стварима тако да им све смета, па смо сазнали да им је и ово засметало“, закључио је протојереј Немања Кривокапић. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу 14. по Педесетници, 22. септембра, на празник када наша Света црква прославља Свете Јоакима и Ану, родитеље Пресвете Владичице Богородице, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић а саслуживали су протојереји: Миладин Кнежевић и Мирчета Шљиванчанин. Звучни запис беседе Током Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се сабрали да торжествено прославе недјељни дан – мали васкрс, надахнутим пастирским словом обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Отац Далибор је говорио о призиву и позиву Господњем да задобијамо Царство Божије у нама и да се учимо љубављу и заједништвом. Почетном дио свог обраћања отац Далибор је посветио ријечима Господњим којима позива сав род људски на најприсније заједништво, најприснији загрљај, а то је загрљај Евхаристије – загрљај Бога и човјека: ,,Господ је рекао: ,,Ко не једе Тијело Моје и не пије Крв Моју, не обитавам Ја у њему. И заиста је тако браћо и сестре. Ако човјек истински не узме Тијело и Крв Христову и ако се не сједини са Христом неће ићи путем, нити ући у живот бесмртни.“ Он је казао да данашње Јеванђеље, као и све јеванђелске поуке живе Ријечи Божије усмјерава нас на нашу истинску отаџбину – на Царство Божије, које требамо да стичемо и задобијамо још у овом земаљском животу, дакле, овдје и сада. У даљем обраћању елаборирао је дубљи смисао прочитане јеванђелске приче наводећи да нас Господ на своју свечану трпезу љубави у заједништву са Њим призива од самог почетка наше земаљске историје, те да та трпеза љубав подразумјева да у њој узимамо учешћа у миру, слози, љубави и заједништу: ,,Ова јеванђелска прича, која говори о свадби, говори у ствари о оној радости и свечаности кроз коју нас Бог Отац кроз Сина Свога јединороднога позива на свадбу и трпезу Господњу коју нам је свима припремио. И кроз цијелу историју рода људскога још од стварања свијета, преко пророка и свих оних који су предсказивали и најављивали долазак Господа и Његов домострој спасења, па преко ученика Његових – апостола, светитеља, Божијих угодника, све до наших дана, непрестано се род људски позива на ту радосну и свечану трпезу Божанске љубави и истинског живота. Дакле, Господ нас призива на ту трпезу љубави у слози, заједништву и миру уз позив на подвиг и задобијање те љубави Божанске која треба по љубави и благодати Божијој да завлада у свима нама“, бесједио је прота Далибор. Појаснио је да сви на крштењу примамо то свадбено рухо – одијело – одијевамо се у Христа у Домострој спасења Његов и примамо печат дара Духа Светога. „И сви дајемо завјет пред Господом да ћемо се учити врлину и љубави и да ће они завладати у срцима нашим. А ако то не изградимо онда нећемо бити достојни те трпезе љубави и свадбе на коју нас Господ призива будући да је то свадба и призив Царства небескога и бескрајне љубави Божије коју нам преизобилно дарује овдје на Земљи“, истакао је отац Далибор. На самом крају свог пастирског обраћања отац Далибор је указао на битност имања благодарности према Богу, но, нагласио је да је битно посједовати и свијест и познање благодарности у малим стварима, што је спротно ономе што се у овом свијету подразумјева, а то није дух благодарности, већ дух неблагодарности, похлепе и вјечне незаситости: ,,Ми људи нисмо ни свјесни колико нам Бог излива своју милост, љубав и благодат. Треба да будемо задовољни и да се радујемо малим стварима, пошто кад човјек има благодарности и најмања ствар га може учинити срећним и поносним. Но, често вођени инстинктом похлепе, пале природе огреховљене, ми упорно и стално грабимо немајући мјере нити познања колико је заиста довољно у нашем животу и шта заиста човјека чини срећним. Нека би нас Господ учинио достојним званицама Његовим, нека увијек будемо сватови Његови, да Њему Богу нашем тежимо, да к Њему идемо у све дане нашег живота сада и увијек и у вјекова вјекова. Амин“, пожелио је отац Далибор. Извор: Митрополија црногорско-приморска