Претражи Живе Речи Утехе

Заиста, у свету се као грудва гомила много различитих проблема, одвијају се глобални процеси усађивања изопаченог морала и лажних вредности. Нуди се на хиљаде опција за њихово решавање, укључујући и војне методе. Међутим, готово нико се не сећа најефикаснијег начина на који нас Господ подсећа – покајања. После Крштења на реци Јордану и 40-дневног поста у Јудејској пустињи, током којег је одолео искушењима од ђавола, Христос излази да проповеда. И Његове прве речи биле су: „Покајте се, јер вам се приближи Царство небеско“ (Матеј 4:12-17). Као што се сећамо, покајање је било и главна тема беседе светог пророка Јована Крститеља (Мк. 1, 1–8). О компонентама покајања нико не размишља, нико, па ни високопозиционирани политичари, па чак ни обични грађани обузети политичким страстима... Овај грех политичког ангажовања јасно је видљив у хришћанском окружењу. Цео наш живот може бити добар споља, али ако погледамо унутра, видећемо много покварених ствари. Од детињства учимо да варамо, завидимо, да будемо горди и да се љутимо. Свети Августин у својим Исповестима помиње бебе близнакиње које се мрско гурају од мајчиних брадавица. А шта тек рећи о старијој доби, када се додају ћуд, среброљубље итд. Свети Јован Златоуст покајање упоређује са сунђером који брише грехе из књиге живота наших. То је средство помоћу којег духовно оживљавамо. Јер ако је последица греха, према апостолу, смрт (видети Јаковљеву 1:15), онда је последица покајања живот. Ђаво не жели да живимо духовно, па зато, када починимо грех, уноси смелост, а брише срамоту, да се не би покајали. Али, Господ се труди да сви ми подражавамо живот вечни, и не жели да ико од нас пропадне, те стога нуди различите начине покајања. Као прво, важно је да схватиш свој грех и покајеш се за њега током исповести. У древним временима практиковало се јавно покајање које се вршило наглас пред свим људима. Неке савремене парохије и манастири одржавају сусрете парохијана и ходочасника са исповедницима, на којима учесници ових сусрета деле своје искуство борбе са страстима и говоре о тешком раду на превазилажењу својих немоћи. Наравно, ово није Тајна Исповести, али је то прилично корисна пракса, човек се не плаши да отворено призна своје грехе и грешке у животу. Други начин покајања, о коме говори свети Јован Златоуст, јесте праштање људима који нам наносе зло. Као што говоримо у молитви: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим“ (Матеј 6:12). Уместо да некога осуђујете, лакше је молити се за њега: „Господе, уразуми слугу Божијег и помилуј." Трећи начин покајања је искрена молитва. Сетимо се јеванђељске удовице, која је својом упорношћу убедила окрутног судију да се смилује на њу (Лк. 18, 1–7). Морамо тежити вештини унутрашњег молитвеног уздисања, сталног сећања присуства Божијег у свакој делатности и на сваком месту. Четврти пут је милост. Када је вавилонски цар Навуходоносор био у очајању због својих грехова и није знао шта да учини да се Господ смилује на њега, пророк Данило му је саветовао да постане милостив. На тај начин је краљ добио опроштај од Бога (Дан. 4:24). А пети пут покајања је смирење. Сетимо се цариника из јеванђељске параболе, који се није могао похвалити својим добрим делима, али се Господ смиловао на њега због његовог смирења (видети: Лк. 18, 9–14). Наравно, свако од нас, православних хришћана, може својим личним покајањем допринети ризници мира и доброте и тако надјачати светско зло и одложити смрт целог човечанства. Не занемаримо покајање, јер, како пише Златоуст, онај ко се стиди да исповеди своје грехе пред свештеником и истовремено се не стиди самог Бога када греши, постидеће се на Страшном суду пред свим људима. Несрећнима су дужни да помажу, не само људи који су за то посебно постављени, већ сви без изузетка. То је својствено нашој природи. Међутим, живимо у доба дубоке моралне деградације света када кажу да је милосрђе обавеза црквених људи и добровољаца, добротворних организација...Основа овог зла равнодушности према страдањима лежи у дубоком раслојавању друштва на богате и сиромашне, са којим се свети Јован Златоусти борио још у 4. веку: „Зашто сматраш да је богатство вредно труда, а оне који су га стекли сматраш срећним и завидиш им? Која је разлика између богатих и сиромашних? Зар човек није обучен у једно тело? Зашто имаш много слугу? Као што у одећи и храни треба тражити само оно што је неопходно, тако је и са слугама. Један господар треба да има само једног слугу; тачније на два-три господара – једног слуга. Ако се ово чини тешким, онда се сетите оних који немају ни једног слугу. Зато нам је Бог дао руке и ноге, да нам слуге не требају. У ствари, слуге нису биле уведене у свет због потребе – иначе би био створен и роб са Адамом – већ као одмазда и казна за грех и непослушност. Али ако је већ неопходно имати роба, онда можда само једног или, највише, два. Заиста, зашто вам је потребно да имате гомилу слуге? Такав глобални проблем не може се решити једнократном или чак периодичном помоћи сиромашнима. Ово нимало не смањује број сиромашних. Зато ми, православни хришћани, не стављамо главни акценат на друштвено служење (мада га и ми имамо, додуше у мањем обиму), већ на унутрашњи преображај свакога кроз борбу са својим страстима. Тада особа никада неће равнодушно проћи поред несрећника, већ ће покушати да му помогне колико је у стању. Заиста, без вере у Бога веома је тешко победити своју лењост, инертност, као и бес, среброљубље и друге страсти, због којих људи углавном постају сиромашни и несрећни. Као што запажа свети псалмиста Давид: „Никад нисам видео праведника да га сви напусте, или децу његову да траже хлеба“ (видети: Пс. 36:25). "Остати људско биће, без обзира на све, није тако лако." Природно, свако има унутрашњу жељу за добрим, без обзира на верску припадност, веру или неверу, али, као што видимо, многи људи, из разних разлога, падају испод свог људског достојанства. На пример, широка распрострањеност блуда, укључујући и најизопаченије облике, испод је сваке људске природе. Чак ни животиње не раде оно што човек може. Хришћанство позива човека, не само да задржи одређени ниво морала, већ и да се уздигне изнад природе, да постане свети. Овај идеал се првенствено остварује у монаштву, али је и сваки хришћанин позван да се уподоби Богу у кротости, смирењу, трпљењу, љубави и целомудрености. Ако томе не тежимо, онда нисмо ништа бољи од незнабожаца, који су служили својим страстима под маском идола. Дужност је сваког свештеника да кроз беседу објасни сваку реч Јеванђеља, структуру и садржај службе. Када би се сви пастири активно укључили у ово, онда би људи почели више да цене лепоту црквенословенског језика и нестала би сама жеља за преласком на националне језике. Уосталом, црквенословенски језик је леп! Он је, као и икона, прозор у Небески свет! Литургијски језик помаже вам да брзо побегнете од светске вреве и да се укључите у пажљив разговор са Богом. Свако ко редовно иде у цркву и покушава сам да чита текстове на овом језику брзо то научи. Када нешто није јасно, увек можете користити речник, у ери Интернета то није проблем. Доживевши благотворан утицај црквенословенског језика на душу, човек га не би мењао за савремени. Али људи не желе да се духовно труде у молитви и читању црквених текстова . У ствари, много зависи, не само од побожног живота свештеника, већ и од његове речи у црквеном животу. У 18. и 19. веку, проповед је била подвргнута строгој цензури. Сада то није случај, али, авај, због умора или заузетости, многи пастири занемарују припрему за ову важну компоненту пастирског рада, због чега често парохијани слушају проповед ни о чему посебно. Међутим, сада, док постоји могућност широког проповедања, укључујући и преко интернета, морамо то максимално искористити. Сваки свештеник треба да се труди да што чешће проповеда јеванђеље и да се озбиљно припрема за сваку беседу. Ово је тешко, међутим, без духовног учења губи се смисао вршења Светих Тајни. Када бисмо правилно проповедали Јеванђеље делом и речју, било би много мање сиромашних и несрећних људи, као и расколника и секташа. То је једини начин да нађемо, не тренутну, већ истинску срећу на овом свету, која ће са нама отићи у вечност. архимандрит Маркел (Павук) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствоваће у уторак, 16. априла 2024. године, у 11 часова свечаном потписивању уговора за стипендирање студената богословских факултета и академија и округлом столу на тему „Верско образовање у 21. веку – перспектива и усклађеност са системом образовања у Републици Србији“. Овај важан догађај организује Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Министарства правде у Палати Србија, Булевар Михајла Пупина 2, у салону Босна и Херцеговина, док је почетак округог стола заказан за 12 часова у салону Србија. Уговоре о стипендирању потписаће директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић и Његовa Светост Патријарх српски г. Порфиријe, као и највиши представници традиционалних цркава и верских заједница које су поднеле пријаве на конкурс Управе. Округли сто „Верско образовање у 21. веку – перспектива и усклађеност са системом образовања у Републици Србији“ предвиђa разматрање питања развоја и унапређивања верског образовања у односу на прописе који уређују област образовања у Републици Србији. Предвиђено је да у свечаности, заједно са високим представницима традиционалних цркава и верских заједница, узму учешће декани теолошких факултета, ректори православних средњих богословских школа, директори медреса, директор гимназије „Паулинум“ и представници Министарства просвете. Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама континуирано опредељује средства за стипендирање студената богословских факултета и академија, а својим програмским активностима даје значајну подршку теолошком образовању. Молимо представнике медија да се акредитују преко електронске адресе [email protected]. Улазак представника јавног информисања у Палату Србија биће обезбеђен на источном улазу, Булевар Михајла Пупина 2. Извор: Информативна служба СПЦ