Претражи Живе Речи Утехе

Симон Вејл Натприродно познање: Пролог[*] Ступио је у моју собу и рекао: „Јадан је онај који ништа не схвата, који ништа не зна. Хајде за мном и научићу те стварима о којима ништа не слутиш.“ Пратила сам га. Одвео ме у неку цркву. Била је нова и обична. Допратио ме пред олтар и рекао: „Клекни.“ Одговорила сам му: „Нисам крштена.“ Рекао је: „Падни на колена пред овим местом с љубављу као пред местом на коме пребива истина.“ Послушала сам. Извео ме и попели смо се све до неког поткровља одакле се с отвореног прозора видео читав град, пар дрвених скела, река где су истоваривали лађе. Посадио ме да седим. Били смо сами. Говорио је. Понекад би неко ушао, умешао се у разговор, затим отишао. Више није била зима. Још увек није било ни пролеће. Гране стабла биле су огољене, без пупољака, на ваздуху хладном и пуном сунца. Светлост се успињала, исијавала, гасила, а затим су звезде и месец нагрнули кроз прозор. Онда је поново зарудела зора. Понекад би заћутао, вадио хлеб из креденца и ми бисмо га поделили. Тај хлеб је заиста имао укус хлеба. Никада више нисам осетила тај укус. Обома је наливао вина које је имало укус сунца и земље на којој је био саздан овај град. Каткад бисмо се испружили по дрвеном поду поткровља и слаткоћа сна би се спуштала на мене. После бих се пробудила и испијала луче сунца. Обећао ми је неко учење, али није ме ничему учио. Ћаскали смо о свему и свачему, скачући с теме на тему, као што то чине стари пријатељи. Једног ми дана рече: „Сад одлази.“ Пала сам на колена, целивала му ноге, преклињала га да ме не тера. Узалуд, бацио ме низ степениште. Сишла сам не знајући ништа, сломљена срца. Лутала сам улицама. Затим сам видела да уопште не знам где се налази та кућа. Никада нисам успела изнова да је нађем. Схватила сам да је грешком дошао да ме потражи. Моје место није у том поткровљу. Оно је било где, у каквој самици затвора, у неком од оних буржујских салона пуних кичераја и црвеног плиша, у некој чекаоници железничке станице. Било где, само не у том поткровљу. Не могу се суздржати а да понекад, у страху и кајању, не понављам понешто од онога што ми је казао. Како да знам сећам ли се тачно? Нема га да ми каже. Добро знам да ме не воли. Та како би ме могао волети? Упркос томе, нешто незнано у дубини мог унутрашњег света, нека моја тачка, не може а да не мисли, дрхтећи од страха, да ме он можда, упркос свему, ипак воли. (с француског, за ЖРУ, превео Л. Н.) [*] Simone Weil, LA CONNAISSANCE SURNATURELLE, Éditions Gallimard, Collection Espoir, Paris, 1950, 19e édition, 9–10.

Одрећи се свега што није милост и не желети милост. Одбацити веровања која испуњавају празнину, ублажавају горчину. Веровање у бесмртност. Веровање у корисност грехова: etiam peccata. Вeровањe у провиђeњски ред случајeва – једном речју у „утeхе“ какве се обично траже у религији. Карл Гривс, Равнодушност, 2013. Волети Бога преко разарања Троје и Картаге, и без утехе. Љубав није утеха, она је светлост. Никад не мислити о некој ствари или о неком бићу које се воли, без претпостављања, ако их немамо пред очима, да је дата ствар уништена а дато биће умрло. Нека та мисао не ослабљује осећање стварности, него нека га чини интезивнијим. Сваки пут када се каже: „Нека буде воља твоја“, представити себи у целини све могуће несреће. Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988. Превод: Петар Вујичић Равнодушност Симон Вејл View full Странице

Случај очигледно супротних тврђења. Бог постоји, Бог не постоји. Где је проблем? Потпуно сам уверена да има Бога у овом смислу: потпуно сам уверена да моја љубав није варка. Потпуно сам уверена да нема Бога у овом смислу: потпуно сам уверена да ништа стварно не одговара томе што могу помислити изговарајући то име. Али оно што не могу помислити није варка. Постоје два атеизма, а један од њих је очишћење појма Бога. Можда све што је зло има други аспект који почива на очишћењу у току кретања према добру и трећи аспект који је више добро. Треба добро разликовати три аспекта, јер помешати их јесте велика опасност за мисао и за успешно управљање животом. Од двају људи који немају доживљај Бога, онај који пориче његово постојање можда је најближе Богу. Лажни Бог, који је потпуно сличан правоме сем што га се не дотиче, занавек онемогућује стизање до правога. Веровати у Бога који је потпуно сличан правоме, сем што не постоји, пошто се не налази где Бог постоји. Грешке нашег доба потичу из христијанизма без натприродног елемента. Узрок је лаицизам – и у првом реду хуманизам. Религија као извор утехе сметња је за праву веру: у томе смислу атеизам је очишћење. Требало би да сам атеисткиња оним делом саме себе који није за Бога. Међу људима у којих се натприродни део њих самих није пробудио, атеисти су у праву, а верници се варају. Човек чија је читава породица погинула у мучењима, који је сам дуго био мучен у концентрационом логору. Или Индијанац XVI века, који је једини преживео у потпуном уништењу свога народа. Такви људи, ако су веровали у милосрђе Бога, или су престали у милосрђе веровати, или су га почели поимати потпуно другачије него раније. Нисам прошла кроз тако нешто. Али знам да постоји; и каква је онда разлика? Морала бих се старати да имам схватање Божијег милосрђа које не слаби, не мења се, независно од тога какве ће ми случајеве судбина послати, и које бих могла саопштити било којем људском бићу. Извор: Теологија.нет View full Странице

Немогуће је опростити некоме ко нам је учинио зло, ако нас то зло понижава. Треба мислити да нас није понизило, него да нам је открило наш прави ниво. Жеља да се види ближњи како пати од истога од чега и ми патимо. Управо зато, изван раздобља друштвених нестабилности, кивност сиромашних се усмерава против њима сличних. То је један од чинилаца друштвене стабилности. Склоност да се патња пребацује ван себе. Ако због превелике слабости не можемо ни побудити милост према себи, нити нанети зло ближњем, наносимо зло слици света у нама. Свака лепа и добра ствар тада је као увреда. Чинити зло ближњем значи нешто добити. Шта? Шта се добило (и за шта ће се, ако буде требало, платити) када се нанело зло? Прерасло се. Растегло се. Испупила се у себи празнина тиме што се стварала у ближњем. Моћи некажњено наносити зло ближњем – на пример, испразнити свој гнев на потчињеном, који мора ћутати – јесте поштедети себе трошења енергије, издатка који овај мора да утроши. Исто је с недозвољеним задовољењем неке жеље. Енергија која се на тај начин уштеди, одмах се деградира. Главобоље. Овакав тренутак: бол је мањи када се пребаци на свемир, али свемир је тада искривљен; бол је много јачи када се поново своди на своје место, али нешто у мени већ не пати и остаје у контакту с неискривљеним светом. Слично поступати са страстима. Снижавати их, сводити на једну тачку и престати се за њих занимати. Тако се односити особито према свакоме болу. Забранити му да се ближи стварима око мене. Они којима су уништили град и које су одвели у ропство, више нису имали ни прошлости ни будућности: чиме су могли испунити своју мисао? Лажима, и то најситнијим, најжалоснијом прождрљивошћу можда пре спремни да се дају распети за крађу пилета него раније да умру у одбрану свога града. Чак и сигурно, јер када би било другачије, не би морали доживљавати своја стравична мучења. У супротном требало би умрети или умети поднети празнину у мисли. Да би се имало снаге за посматрање несреће кад је човек несрећан, био би потребан натприродни хлеб. Механизам преко кога нас превише тешка ситуација понижава у томе је што енергија какву нам пружају узвишена осећања – уопште – јесте ограничена; ако ситуација тражи да идемо даље него та граница, треба имати извор у ниским осећањима (страх, похлепа, воља за рекордима, жеља за спољним почастима) која су богатија енергијом. То ограничење је кључ за многа скретања. Трагедија оних који су, ступивши из љубави према добру на неки пут где је ваљало патити, стижу после неког времена до своје границе и пропадају. Камен на путу. Бацити се на камен као када би при неком појачању жеље требало да престане постојати. Или ићи као да сам ниси постојао. Жеља садржи у себи апсолут, и ако не успемо да га задовољимо (пошто се исцрпе енергија), апсолут се претвара у препреку. Стање душе побеђених, потлачених. Вољено биће које нас разочарава. Написала сам му. Немогуће је да не одговори речима које сам ја себи већ рекла у његово име. Људи су нам дужни онолико колико замишљамо да треба да нам дају. Ослободити их тога дуга. Сложити се да су другачији него творевине наше маште, значи опонашати одрицање од Бога. И ја сам другачија него што замишљам. То знати, значи опростити. Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988. Превод: Петар Вујичић View full Странице

Сви природни покрети душе подложни су законима аналогним законима материјалне теже. Само милост представља изузетак. Треба се увек надати да се ствари извршавају по законима теже, сем ако не интервенише нешто неприродно. Две силе владају светом: светлост и тежа. Сила тeже. – Уопште узев, оно што се очекује од других предодређено је утицајем силе теже у нама; оно што се од њих добија предодређено је утицајем силе теже на њих. Некада се то (случајно) подудара, често не. Зашто је тако да, када једно људско биђе изразито осећа потребу, маље или више, за неким другим бићем, ово се одмах удаљава? Тежа? Лир, трагедија теже. Све што се назива подлошђу, феномен је теже. Реч подлост, уосталом, на то указује. Ако је истина да је исту патњу много теже поднети из племенитих побуда него из побуда ниских (људи који су стајали у реду, непомично, од један до осам ујутру, да би набавили једно јаје, с великом тешкоћом би учинили то исто да би спасли људски живот), можда се ниска врлина у неком погледу боље одупире тешкоћама, искушељима и несрећама него узвишена врлина. Наполеонови војници. Отуда примена окрутности да би се одржао или подигао морал војника. Не заборавити на то у вези с падовима. То је изузетан случај закона који уопште силу смешта на страни подлости. Тежа је ту као симбол. Не заборавити да сам у неким тренуцима мојих главобоља, када је снага бола расла, имала велику жељу да нанесем патљу другом људском бићу, тукући га тачно по истоме месту на челу. Аналогне жеље врло су честе код људи. Много пута у томе стању ја сам у најмању руку подлегла искушењу да говорим речи које рањавају. Послушност сили теже. Највећи грех. На тај начин квари се функција језика, који треба да изражава односе ствари. Човек има извор моралне енергије извана, као и извор физичке енергије (храњење, дисање). Обично их налази, и зато се заварава – чак и ако је реч о физичкој страни – да његово биће носи у себи начело самоодржања. Само одузимање чини да се осећа потреба. У случају одузимања он се не може уздржати да се не окрене према било чему што је јестиво. Једини лек за то: хлорофил који дозвољава храњење светлошћу. Не судити. Све грешке су једнаке. Постоји само једна грешка: не умети хранити се светлошћу. Чим се изгуби то умење, све грешке су могуће. „Моја храна је да чиним вољу онога који ме шаље.“ Никаквог другог добра осим те способности. Силазити кретањем у коме сила теже нема никаквог удела… Сила теже чини да се силази, крило чини да се уздиже: какво крило на квадрат ће омогућити да се силази без силе теже? Милост је закон силазног кретања. Понизити се значи попети се по сили моралне силе теже. Морална сила теже присиљава нас да падамо увис. Извор: Теологија.нет View full Странице

Књижевност и морал. Имагинарно зло је романтично, разнолико, стварно зло је сиво, монотоно, јалово, досадно. Имагинарно добро је досадно; стварно добро увек је ново, дивно, опојно. „Маштовита књижевност“ је, према томе, или досадна, или неморална (или и једно и друго). Избегава ту алтернативу само некако прелазећи, захваљујући уметности, на страну стварности – што је кадар само геније. Оно што је непосредно супротно злу, никада не спада у добро високог реда. Често је једва за степен више од зла. Примери: крађа и буржоаско поштовање прсма својини; прељуба и „поштена жена“; штедионица и расипност; лаж и „искреност“. Да ли зло, такво како га себи представљамо док га не чинимо, постоји? Да ли зло које се чини не изгледа као нешто једноставно, природио, што се само намеће? Није ли зло аналогно илузији? Илузија када се пада као њена жртва, не осећа се као илузија, него као стварност. Исто је можда и са злом. Зло, када се седи у њему, не осећа се као зло, него као нужност, и чак обавеза. Злобан чин је прсбацивање на ближњега деградације која се носи у себи. Бива се томе склон као према ослобођењу. Нереалност која добру одузима добро, ето шта представља зло. Зло је увек уништење опипљивих ствари које садрже у себи стварну присутност добра. Зло чине они који немају знања о тој стварној присутности. У том случају истина је да нико није зао по својој вољи. Односи снага дају неприсутности моћ да уништава присутност. Не може се без страве размишљати о размерима зла каква човек може да чини и подноси. Како би се могло веровати како се може наћи надокнада за то зло, ако је због тога зла Бог дао да га разапну? Добро и зло. Стварност. Добро је оно што даје више стварности бићима и стварима, зло је оно што их лишава стварности. Римљани су чинили зло огољавајући грчке градове од њихових кипова, јер су грчки градови, храмови, живот имали мање стварности без кипова, а кипови нису могли имати такве стварности у Риму какву су имали у Грчкој. Очајничка, покорна преклињања Грка за допуштење да сачувају неколико кипова: безнадан покушај да се у ум другог човека пренесе сопствена хијерархија вредности. Када се тако разуме, нема у томе ничег понижавајућег. Али такав покушај скоро увек је безуспешан. Обавеза да се разуме и да се одвагне систем вредности другог човека заједно са својим, на истој ваги. Исковати вагу. Постоје сви преливи дистанце између Бога и створења. Дистанца у којој је љубав према Богу немогућа. Материја, биљке, животиње. Зло је тамо тако потпуно, да уништава себе. Нема зла: огледало божанске невиности. Ми смо у тачки где је љубав већ, иако једва могућа. То је велика повластица, јер је љубав која уједињује сразмерна са дистанцом. Бог је створио свет који није најбољи од могућих, али који садржи све степене добра и зла. Ми смо у тачки где је најгори што може бити. Јер изнад ње је степен на коме зло постаје невиност. Извор: Теологија.нет View full Странице

Ко год се хвата за мач, од мача ће погинути. А ко се не хвата за мач (или га из руке испушта), погинуће на крсту. Христос који лечи губаве, васкрсава мртве итд. – то је онај скромнији, људскији, готово нижи део његовог посланства. Натприродни део јесте крвави зној, неутољена жеђ за људском утехом, молитва да буде поштеђен муке, осећање да га је Бог напустио. Напуштеност у врхунском часу распећа – какав је то понор љубави с обеју страна! „Боже мој, Боже мој, зашто си ме напустио?“ У томе је прави доказ да је хришћанство нешто божанско. Крст, дрво греха било је право дрво, дрво живота било је греда. Нешто што не даје плодове, већ само окомит покрет увис. „Треба да син човечји буде уздигнут, и тада ће вас привући себи.“ Може се убити у себи животна енергија, а да се сачува само то кретање увис. Лишће и воће су упропашћивање енергије ако хоћемо само да се уздижемо. Ева и Адам хтели су да траже божанство у животној енергији. Дрво, плод. Али нама је дато божанство на мртвом дрвету, геометријски отесаном, на коме виси леш. Тајну наше сродности с Богом треба тражити у нашој смртности. Бог је разапет преко чињенице да бића ограничена, подложна нужности, простору и времену – мисле. Знати да сам као мисаоно и ограничено биће – ја распети Бог. Бити налик на Бога, али на распетога Бога. На свемогућег Бога – у оном степену у каквоме га везује нужност. Треба да превалимо – а најпре Бог да би дошао к нама, јер он најпре долази – бескрајни обим времена и простора. У односу између Бога и човека љубав је већа од свега. Велика као размак који треба прећи. Да би љубав била што је могуће највећа, размак је што је могуће највећи. Управо зато зло може досећи крајњу границу иза које би нестала чак и могућност добра. Слободно ми је да дотакнем ту границу. Понекада се чини да је зло прекорачује. То је у неком смислу тачна супротност Лајбницове мисли. И то је сигурно сагласније с величином Бога, јер када би створио свет најбољи од могућих, то би значило да мало може. Од људске беде до Бога. Али не у смислу награде или утехе. У смислу међусобног односа. Има људи за које је доброчино све што им приближава Бога. За мене је доброчино све што га удаљава. Између мене и њега подразумева се згуснутост свемира – и згуснутост крста. Извор: Теологија.нет View full Странице