Претражи Живе Речи Утехе

Симон Вејл Натприродно познање: Пролог[*] Ступио је у моју собу и рекао: „Јадан је онај који ништа не схвата, који ништа не зна. Хајде за мном и научићу те стварима о којима ништа не слутиш.“ Пратила сам га. Одвео ме у неку цркву. Била је нова и обична. Допратио ме пред олтар и рекао: „Клекни.“ Одговорила сам му: „Нисам крштена.“ Рекао је: „Падни на колена пред овим местом с љубављу као пред местом на коме пребива истина.“ Послушала сам. Извео ме и попели смо се све до неког поткровља одакле се с отвореног прозора видео читав град, пар дрвених скела, река где су истоваривали лађе. Посадио ме да седим. Били смо сами. Говорио је. Понекад би неко ушао, умешао се у разговор, затим отишао. Више није била зима. Још увек није било ни пролеће. Гране стабла биле су огољене, без пупољака, на ваздуху хладном и пуном сунца. Светлост се успињала, исијавала, гасила, а затим су звезде и месец нагрнули кроз прозор. Онда је поново зарудела зора. Понекад би заћутао, вадио хлеб из креденца и ми бисмо га поделили. Тај хлеб је заиста имао укус хлеба. Никада више нисам осетила тај укус. Обома је наливао вина које је имало укус сунца и земље на којој је био саздан овај град. Каткад бисмо се испружили по дрвеном поду поткровља и слаткоћа сна би се спуштала на мене. После бих се пробудила и испијала луче сунца. Обећао ми је неко учење, али није ме ничему учио. Ћаскали смо о свему и свачему, скачући с теме на тему, као што то чине стари пријатељи. Једног ми дана рече: „Сад одлази.“ Пала сам на колена, целивала му ноге, преклињала га да ме не тера. Узалуд, бацио ме низ степениште. Сишла сам не знајући ништа, сломљена срца. Лутала сам улицама. Затим сам видела да уопште не знам где се налази та кућа. Никада нисам успела изнова да је нађем. Схватила сам да је грешком дошао да ме потражи. Моје место није у том поткровљу. Оно је било где, у каквој самици затвора, у неком од оних буржујских салона пуних кичераја и црвеног плиша, у некој чекаоници железничке станице. Било где, само не у том поткровљу. Не могу се суздржати а да понекад, у страху и кајању, не понављам понешто од онога што ми је казао. Како да знам сећам ли се тачно? Нема га да ми каже. Добро знам да ме не воли. Та како би ме могао волети? Упркос томе, нешто незнано у дубини мог унутрашњег света, нека моја тачка, не може а да не мисли, дрхтећи од страха, да ме он можда, упркос свему, ипак воли. (с француског, за ЖРУ, превео Л. Н.) [*] Simone Weil, LA CONNAISSANCE SURNATURELLE, Éditions Gallimard, Collection Espoir, Paris, 1950, 19e édition, 9–10.