Претражи Живе Речи Утехе

Празник Светог и богоносног оца Николаја, архиепископа мирликијског чудотворца, торжествено се прославља као слава свештене обитељи манастира Буково надомак Неготина. По једном предању манастир Буково је задужбина Светог краља Милутина с краја 13. века што знaчи дa гa је краљ Милутин подигао после победе над видинским кнезом Шишманом 1291. године. По другом предању, Свети Никодим Тисмански, подвизавајући се на просторима Тимочке Крајине подиже манастир Буково и још два манастира, Вратну и Манастирицу. Са овом претпоставком о датовању Букова слаже се и изјава Јосифа Милијевића, јеромонаха манастира Букова, којa је дата Конзисторији 1867. године, a у којој се, између осталог, каже да је „манастир сазидан отприлике пре пет стотина година, где и сада стоји, на месту где црква никако постојала није…“ Према овој изјави манастир је настао средином или у другој половини 14. века. По трећем предању, оснивач и ктитор манастира Буковa је неко од властеле Тимочке Крајине и потиче из 15. века. У прилог овом предању иде текст урезан на каменој плочи која и данас стоји на западном зиду припрате манастирске цркве, у коме се каже да је манастир „подигнут за време српских Деспота“, што значи у првој половини 15. века. Најреалнија претпоставка била би да је манастир настао после турских освајања, када је први већи талас миграције с Косова, Дрине и из Херцеговине почео да насељава земљорадничке крајеве Србије, па и долину Тимока све до Неготинске Крајине и Дунава. Избегли народ предводили су калуђери и свештеници који су, по доласку у североисточне крајеве Србије и Тимочку Крајину обнављали или подизали цркве и манастире. У најстарије писане изворе у којима се помиње манастир Буково спадају турски пописи из 1454. и 1586. године. У оба пописа из Фетисламске нахије Буково се помиње као манастир Светог Николе који даје данак од сто осамдесет аспри османлијском царству. Следећи помен манастира датира из 1654. године где се помиње игуман Михаило Дечанац за чијег је времена захваљујући ктитору кнез Симеону из села Трњана, настао други слој живописа. Године 1736. обављен је попис свештеника и калуђера у Крајини у коме се спомињу калуђери из манастира Буковa и извесни свештеници који су се учили у Букову, што значи да током 18. века у манастиру постоји нека врста богословске школе. Манастир Буково се спомиње и 1784. године у извештају вишег аустријског официра Митесера који у тајној мисији обилази Тимочку Крајину и преко манастира Буково долази у Неготин. По слому Првог српског устанка, 1813. године и погибији Хајдук Вељка Петровића, крајинског војводе, Турци улазе у Крајину и у осветничком походу пустоше све пред собом, те је и манастир Буково тада запаљен. У том пожару потпуно је изгорео кров на цркви. Манастир је тада за кратко време опустео, aли већ пет годинa кaсније Турци издају дозволу за обнављање цркава и манастира у Крајини у које спада и Буково. Тимочка Крајина је ослобођена од Турака 1833. године и султановим хатишерифом присаједињена Србији. Много повољније политичке и економске прилике, омогућиле су да манастир Буково буде поново обновљен 1837. године. Доласком владике Јустина на трон тимочких епископа, од 1994. године, манастир поново постаје стециште монаха. Под духовним руководством самог епископа установљен је манастирски типик са редовним богослужењем и општежитељним поретком. Монашко братство изнедрило је новог епископа, тако да 2014. године дотадашњи старешина архимандрит Иларион бива изабран за новог епископа тимочког. Данашње братство са игуманом архимандритом Козмом на челу, поред редовних монашких активности, обавља и послушања у радионицама, као што су кројачка, иконописачка, столарско-дуборезачка, док се наставља и ранија традиција пчеларења. Осим ових традиционалних монашких послушања братство је активно и у изради документарно-уметничког фотографског и видео материјала везаног за живот и догађаје у манастиру. У данашњим условима, будући да је манастиру враћен део имања, братство велику пажњу придаје узгајању винове лозе у новозасађеним виноградима, као и производњи квалитетних вина и ракије. Изграђен је нови манастирски конак, на темељима старог, у склопу којег је и параклис посвећен празнику Покрова Пресвете Богородице. Манастирску порту краси и целебни источник посвећен Пресветој Богородици. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Владика Иларион: „Свети Николај нас изнова подсећа да треба да служимо Господу у врлини, у самоодрицању, али увек са свешћу о томе да смо део заједнице a никада као појединци.“ И ове године, на Никољдан, када буковско братство слави свог заступника, у овом манастиру је служена света архијерејска Литургија. Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслуживање игумана ове свете обитељи – архимандрита Козме (Радовића), протосинђела Захарије (Митића), настојатеља манастира Св. Тројице код Књажевца, сабраће манастира Буково: јеромонаха Еноха (Стојаковића) и архиђакона Илије (Јовановића) и зајечарског ђакона Уроша Памчара, секретара ЕУО Епархије тимочке. Лепоти богослужења допринело је појање суводолске монахиње Херувиме (Марковић) као и појање Хора Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице из Зајечара. У цркви Св. Николе, која је била мала да прими све верне који деценијама духовно стасавају уз ово братсво, Његово Преосвештенство је на Литургији рукопроизвео архимандрита Козму и протосинђела Захарију у чин духовника, поверавајући им тиме одговорну дужност духовног очинства. Искрено верујем да ће ова двојица посленика, моје сабраће и ваших драгих свештенослужитеља, одлично обављати своју назначену службу, нека им Господ буде помоћник, укрепитељ и надахнитељ на том путу – рекао је владика у беседи. Честитавши окупљенима овај велики празник Епископ је свима пожелео добро здравље и дуг живот због ревности у Цркви Христовој ради задобијања Царства. У манастирској трпезарији је након Литургије уприличена свечана славска трпеза за све присутне. Извор: Епархија тимочка