Претражи Живе Речи Утехе

“Човјек ће одустати од скоро свега, осим од своје патње” -Џон Клиз- У свом ауторском тексту који носи назив “Тајни живот љубавне пјесме”, Ник Кејв промишља о јеванђељској слици Христа разапетог на крсту и окруженог двојицом разбојника. Разбојнику који се покајао, Господ је обећао да ће бити са Њим у Рају (Лк. 23,43). Христовим поступком праштања једном од двојице преступника, Кејв поткрепљује своју тезу према којој се не може вјеровати доброти која није удисала исти ваздух као и зло. По њему, само човјек који је егзистирао у патњи коју производи живот ван заједнице са Богом је способан да, попут разбојника на крсту, да у потпуности позитиван одговор на Христов позив на покајање. Међутим, бездан подсвјесне патње због одсуства заједнице са Творцем често зна да окује и дефинише човјека, те његово срце учини непријемчивим за Истину. Овакво стање у души човјековој порађа отпор према Христовој проповједи и потребу за сталним преиспитивањем основних хришћанских истина. Потврду ове тезе могли смо пронаћи прије неколике вечери у оквиру будванског Град театра, када је на тој престижној манифестацији гостовао Александар Радуновић Попај. Поменутог јавног дјелатника, потписник ових редова зна као гитаристу групе “Перпер” и хумористу монти-пајтоновске провинијенције, будући да је исти члан познате групе The Books Of Knjige. Међутим, у суботу вече смо могли сазнати да је господин Радуновић и књижевник, писац драмских комада, будући да се неколико његових дјела већ увелико изводе у Зетском позоришту, на Цетињу. Очито да је Попај на умјетничкој мејнстрим сцени, којом доминира језик политичке коректности, а којег је већ поменути Ник Кејв назвао најтужнијом религијом данашњице, већ увелико афирмисан као мултимедијални умјетник. Господину Радуновићу није први пут да у својим јавним иступима критикује Цркву, будући да се његова дјелатност овог типа простире још од времена неукусних шала и напада на блажене успомене митрополита Амфилохија па све до скорашњих критика на рачун митрополита Јоаникија, за кога је у једној од својих радио емисија рекао да му “Не изгледа као баш најбољи”, те да би “требао да поведе рачуна”. Но, чини се да је те вреле будванске вечери Попај отишао корак даље, будући да је увриједио и најтананија осјећања хришћанских вјерника. Но, кренимо редом. Најприје је уважени господин Радуновић Свето Писмо, које је у свијести и рецепцији православних хришћана богонадахнута књига над књигама, назвао метафором, алегоријом и фикцијом. Дакле, популарни гост будванског Град театра не узима у обзир чињеницу да Библија већ вјековима и миленијумима пружа утјеху многим људима у најтежим тренуцима њихових живота, као ни то да је баш она била инспирација за нека од најважнијих умјетничких дјела у историји човјечанства, те да је у сваком смислу те ријечи оплемењивала свијет и људску мисао. Свето Писмо је за њега тек обичан производ маште и фикције. Уважени господин Радуновић се ту не зауставља и износи пред своју публику следећи суд: “Ако мислите да сада неко диже људе из мртвих, онда сте потпуно промашили поенту”. Међутим, не чуди чињеница да од свих хришћанских догми Попају понајвише смета учење о васкрсењу мртвих. У новозавјетној књизи Дјела апостолских се налази свједочанство о томе како је на Ареопагу Св. ап. Павле атинским незнабошцима проповиједао хришћанску вјеру. Они су га пажљиво слушали све до момента у којем је почео да им говори о васкрсењу. За тезу да је за пагански ум античког човјека хришћанска догма о васкрсењу неприхватљива, потврду налазимо и у наредним вјековима. Незнабожачки полемичар против хришћанства Келс, хришћане назива “тијелољубиви род”, будући да хришћанство кроз учење о васкрсењу даје достојанство и есхатолошку перспективу људском тијелу. Кроз Попајеве јавне иступе препознајемо да и савремена незнабожачка мисао у својој основи садржи и наслаге античког паганизма. Према Радуновићу, хришћанство, попут неких других религија, је средство манипулације “да нас неки људи држе у страху”. Овом мишљу се овај јавни дјелатник сврстава у ред публициста, карактеристичних за наше поднебље, који не знају много о вјери својих предака. Да је Попај пажљивије читао књигу коју је назвао обичном фикцијом, свакако би наишао и на следеће Христове ријечи: “Познаћете истину и истина ће вас ослободити” (Јн.8,32). Дакле, вјера у Христа јесте познање Истине која ослобађа. Однос човјека према Богу, према хришћанском поимању, не може бити заснован на страху, будући да Христос од нас очекује да Га слободно и са љубављу следимо. За све критичаре хришћанске вјере је карактеристична чињеница да су, поред постављених питања намијењених хришћанима и хришћанству, нудили и одређене одговоре. За паганске полемичаре против хришћанства из прва три вијека после Христа, баш као и за апологете многобожачке религије из четвртог и петог вијека, карактеристично је и то што су као одговор нудили повратак на паганску праксу и мисао. Ниче је, критикујући хришћанску љубав према ближњем, говорио о љубави према даљњем – тј. према натчовјеку. Попај нам у својству одговора нуди следећи исказ: “Бог је увијек ствар људске перцепције и способни смо да га спознамо или не спознамо онолико колико смо способни да разумијемо да он зависи од наше свијести”. Ако се уважени господин Радуновић већ одлучио да се бар на тренутак измјести из свијета монти-пајтоновског сарказма и ироније на поље озбиљних наука које промишљају о смислу човјековог постојања, као што су теологија и философија, онда је свакако морао да зна да такво прегнуће тражи јасну и прецизно формулисану мисао. Слободни смо примијетити да поменути Попајев исказ, са којим је, ваљда, требао да поентира и задиви своје домаћине из Град театра и присутну публику, лишен потребне јасноће. Ако је Попајев циљ био да негира Божију егзистенцију, поставља се питање зашто није напросто изговорио да Бог не постоји. Ако му је циљ био да публици намјесто вјере у хришћанског Бога, понуди вјеру у философског, деистичког Бога, онда је његов исказ толико препун нејасних термина и синтагми, да је заиста премало и простора и времена да би се са њим полемисало. Свакако је најпроблематичнија теза према којој је Бог зависан од наше свијести. Творац, као апсолутно слободан не може ни на који начин зависити од своје творевине, па ни од човјекове свијести и перцепције. “Смрт и вријеме владају свијетом” – стих је из једне пјесме руског философа Владимира Соловјева. Господин Радуновић истиче да својим јавним дјеловањем, заправо, устаје против свих ауторитета. Но, слободни смо примијетити да ипак постоје два ауторитета пред којима Попајева мисао узмиче, показујући се као немоћна. Ти ауторитети су смрт и вријеме. Стога је јасна нетрпељивост и критицизам према православној хришћанској вјери у реалност Царства Небеског, у којем ће смрт и вријеме бити превазиђени. Но, остаје чињеница да се у својој критичности ни милиметар није помјерио од аргументације коју су нудили још пагански незнабошци из времена Римске империје. Ђакон Павле Љешковић, црква Св. Тројице, Стари град, Будва Извор: Митрополија црногорско-приморска / Ризница литургијског богословља и живота

„А сада нешто сасвим другачије“- је реченица коју су у 70-тим годинама прошлог вијека често користили водитељи британске телевизије BBC, како би најавили наредни прилог у емисији као нешто што се радикално разликује од претходног, иако стварна разлика практично није ни постојала. Касније ће ову фразу на саркастичан начин користити комичари из групе Монти Пајтон. Другачијост хумора пајтоноваца, између осталог, се огледала и у исмијавању ауторитета. У својим скечевима су на авангардан начин приказивали све оно што је сачињавало темељ тадашњег британског друштва, тако да од њихових шала није била поштеђена ни хришћанска вјера. То се нарочито види у њиховом филму „Житије Брајаново“, у којем се на ироничан начин приказује вријеме и друштво у периоду Христове проповиједи у Јерусалиму. Но, захваљујући политичкој коректности коју је Ник Кејв ових дана назвао најнесрећнијом религијом у свијету, оваквог хумора у британским медијима већ дужи низ година више нема. Зато се он успјешно извози у тзв. земљама у транзицији. Године пред распадом СФРЈ сведоче о популарности сарајевске групе Топ листа надреалиста. Распаду државне заједнице СЦГ претходиле су, између осталог, и веома гледане емисије на РТЦГ цетињске групе The Books of Knjige. А у наше вријеме је актуелна на једној од београдских телевизија емисија “24 минута“ водитеља Зорана Кесића. Оно што разликује ову емисију у односу на претходно побројане је форма која је готово пресликана од сличних емисија које се емитују на америчким комерцијалним телевизијама, док је њена суштина у пајтоновској побуни против ауторитета. Наиме, у њој се, поред свега осталог, исмијава традиционалност и сваки облик патриотизма. Подразумијева се да од често неумјесних налета сарказма и ироније у ранијим епизодама ове емисије није била поштеђена ни Црква, тј. њено свештенство и вјерници. Но,чини се да је у последњој емисији Кесић отишао и корак даље, будући да се у једном њеном дијелу вријеђају и најинтимнија осјећања вјерника. Наиме, у одјељку који се на друштвеним мрежама може наћи под називом „Како је Василије Острошки победио Мила“, Зоран Кесић, коментаришући резултате избора у Црној Гори, истиче да Свети Василије из оправданих разлога није могао да гласа али је зато, како он каже „исцимао свога P.R.-а митрополита Амфилохија“. Сувишно је и говорити шта у души сваког православног хришћанина који живи на овим поднебљима изазива сам помен Светог Василија Острошког. Такође, непотребно је и напомињати какву нелагоду у свијести једног вјерника изазива оваква квалификација једног угледног архијереја. Но, оно на шта посебно треба обратити пажњу јесу осјећај и увјерење који нас наводе на помисао да је овај скеч смишљен у периоду прије црногорских избора. Наиме, тада је у појединим круговима у Црној Гори, а како видимо и шире, преовладавало предвиђање да ће митрополит непосредно прије гласања, крај моштију Светог Василија, са крстом у руци проклети све оне који гласају неку од партија које су изгласале антицрквени закон. Међутим, митрополит је намјесто тога, баш као и владика Јоаникије, позвао народ да масовно изађе на изборе и тако потврди своје противљење безбожном закону. Тако је Кесићева и онако лоша шала још више изгубила на значају. Међутим, Кесић и његов тим, будући да су им за ову епизоду очито биле неопходне митрополитове клетве, овдје нису стали. Наиме, они проналазе једну митрополитову бесједу изговорену прије више година и емитују је у овој емисији. У њој се, између осталог каже да ако неко од Црногораца и Брђана одступи од наде у једнородну и једновјерну Русију „да Бог да јаки те од њега живога меса отпадало“. Оно што је Кесић намјерно избјегао да каже јесте да у овом дјелу своје бесједе митрополит Амфилохије, заправо, цитира Светог Петра Цетињског. Толико о објективности овог водитеља. „Ја нисам болестан. Ја само немам идеја.“- рефрен је пјесме једног новосадског панк-рок састава. Склони смо да вјерујемо да је овдје ријеч управо о томе. Након више од двјеста емитованих епизода, код Зорана Кесића и екипе која му пише сценарио емисије, изгледа да је дошло до ауторске кризе. Ово одсуство идеја ће се све више компензовати честим нападима на Цркву и православну вјеру како би се задржала публика и, ништа мање важни финансијери. Нама само преостаје да се надамо да се у наредним епизодама бар неће вријеђати најтананија осјећања вјерника. Но, оно што је свакако сигурно јесте чињеница да су нам, поред ријалити програма, претходне суботе преко последње Кесићеве емисије, црногорски кабловски оператери понудили додатних 24 минута неукуса и неоригиналности. Ђакон Павле Љешковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон при цркви Свете Тројице у Старом граду Будви

Ми, доље потписани Архијерејски протопрезвитери у Митрополији Црногорско-Приморској, јавно саопштавамо да, заједно са осталим свештенством и монаштвом, уопште нисмо изненађени божићном медијском хајком на Митрополита Црногорско-Приморског и Егзарха свештеног трона Пећког г. Амфилохија. Данас, први пут на овакав начин, стајемо у заштиту свог Архипастира, али прије свега због заштите своје Цркве која је, кроз личност Митрополита г. Амфилохија, безочно нападнута од најближих сарадника предсједника Србије Александра Вучића и то Николе Селаковића, Марка Ђурића, Зоране Михајловић и Александра Вулина. Нема никакве потребе да бранимо Митрополита Амфилохија од најновијих напада на њега, јер нису ни први, а ни последњи. Слични напади су, познато је, обиљежили његову тродеценијску епископску и полувјековну свештеничку службу и никада до сада нисмо на овакав начин реаговали. Овим реаговањем заправо желимо да укажемо да је Митрополит Амфилохије својим ставом о односу према Косову и Метохији рекао истину која је разјарила Александра Вучића. Сигурни смо да митрополитова ријеч од које се као од грома тресе политички врх Србије није ни наручена, нити је опозициона, а ни политикантска, како неистинито тврди Марко Ђурић, него је искључиво пастирска ријеч егзарха Свештеног трона Пећког. Митрополитова ријеч је иста и непромијењена од када је на колац набијен мученик Ђорђе Мартиновић из Горњег Ливча код Гњилана, од када су силоване монахиње по Косову и Метохији, од када је убијен Данило Милинчић, од паљења конака Пећке Патријаршије на Недељу Православља 1981. године, од када је писан Апел за заштиту српског народа и његових Светиња на Косову и Метохији 1982. године, од злочина терористичке ОВК и НАТО бомбардера над Србима и другима све до данас. Уопште не споримо право сарадницима и гласноговорницима предсједника Вучића да критикују Митрополита Амфилохија због његове изјаве о односу режима у Београду према Косову и Метохији. Међутим, начин на који је то изведено и медијска хајка на Божић показују да је проблем много дубљи од једне митрополитове изјаве. Јер, познато је да овакве и сличне реакције само може да произведе истина коју је Митрополит Амфилохије рекао, а никако неистина. Знамо и свједочимо да митрополитова, често пута и оштра ријеч, није упућена лично ни против кога него је искључиво изговорена за добро, за очување не само Косова и Метохије него и образа и угледа оних који доносе судбоносне одлуке у овом народу. Она није ни против албанског народа који масовно напушта простор Косова и Метохије, јер је већ годинама жртва владавине терориста који су постали политичари. Да ли треба подсећати на оно што се упорно прећуткује или фалсификује, а то су још теже ријечи о издаји које је Митрополит Амфилохије упутио и непрестано упућује Милу Ђукановићу послије одлуке Владе Црне Горе да призна тзв. државу Косово и да се одрекне изворне Црне Горе Краља Николе и свих црногорских жртава за ослобођење Метохије од Турака 1912. године? Зар управо Митрополит Амфилохије, свештенство и вјерници нису били подвргнути сличном медијском каштиговању у Подгорици послије протеста због признања тзв. Косова од стране Владе Црне Горе? Зато нас данас забрињава то што су, како се види, и челници Србије кренули да спроводе дукљанско-монтенегрински приступ Косову и Метохији? Од хајке на Митрополита и безбожних увреда Вучићевих сарадника, а посебно Николе Селаковића, битније је што се на овом примјеру показује интенција да се косовско-метохијско питање искључиво представи и решава као ”србијанско” или, зашто не рећи, београдскопашалучко, а не као свесрпско питање. Такође, показује се и да је била више него умјесна примједба Епископа бачког г. Иринеја о проблематичном појмовном одређењу „унутрашњег дијалога”. Посебно је спорно што се то свето и свештено питање ове Цркве и њеног народа обезличава и релативизује у некаквом „унутрашњем дијалогу”, који је већ доживео катастрофу и неуспјех. Какав је то „унутрашњи дијалог” као ”најважнији политички акт предсједника Србије од његовог ступања на дужност” кад се свака ријеч која се не уклапа у међународне обавезе и интересе режима у Београду жигоше и прогони од стране најближих сарадника предсједника Србије као иницијатора „дијалога”. Никако не можемо да схватимо и прихватимо тако конципиран „унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији, који су одмах својски похвалили Еди Рама и Беџет Пацоли! Поруку потпредсједнице Владе Србије Зоране Михајловић Митрополиту Амфилохију данас, као и сличну Патријарху Иринеју јуче, да „Амфилохије неће водити државну политику” схватамо и као пријетњу и сјутрашњу поруку нашој читавој Цркви, кад буде морала да свједочи свој један, једини, непромјенљиви, вјековни, светосавски и светолазаревски став о Косову и Метохији. Наравно, ни Митрополиту Амфилохију, ни Патријарху Иринеју, а ни Цркви не припада право да воде државну политику, али им припада неотуђиво право да чувају образ Цркве и душу овога народа од сваког покушаја издаје Косова и Метохије и читавог српског народа. Ми, наравно, немамо амбицију и не можемо да утичемо на политику и одлуке Александра Вучића, али имамо право да у својој Цркви, којој служимо и чији идентитет чувамо и јединство свједочимо у Црној Гори, слободно, одговорно и јавно кажемо своју ријеч о Косову и Метохији, посебно кад је Вучић упутио јавни позив да свако изнесе своје размишљање о Косову Метохији. Та ријеч неће и не може бити угушена, нити ће Црква бити ућуткана без обзира на све нападе који долазе и који ће доћи. Неућутно стојимо на становишту да је тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији непотребан и са могућим штетним посљедицама на које је са пастирском бригом указао Митрополит Амфилохије. Непоколебиво подржавамо очинску ријеч нашег Патријарха г. Иринеја да државници Србије не смију никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, а оно што се поклони некоме је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смију дозволити. АРХИЈЕРЕЈСКИ ПРОТОПРЕЗВИТЕРИ Цетињски Обрен Јовановић Подгоричко-колашински Велибор Џомић Подгоричко-даниловградски Драган Митровић Барски Слободан Зековић Будвански Борис Радовић Бококоторски Момчило Кривокапић Херцегновски Радомир Никчевић Извор: Митрополија црногорско-приморска