Претражи Живе Речи Утехе

Људи се толико навикну на вести да без њих више не могу мирно да живе. При томе заборављају да је представљање вести медијима понекад веома далеко од адекватног преношења информација. Покушајмо да се дистанцирамо и читамо вести као споља, без да се уносимо. Шта ћемо видети? Привлачан наслов, који често од првих речи манипулише свешћу читаоца: наглашава, или чак одмах, и пре читања саме вести, доноси пресуду. И није тако ретко да наслов не одговара суштини онога што је речено у самом тексту. Али, утисак је већ створен и читалац је спреман да информацију прихвати у правом светлу (на „прави“ начин, наравно, за онога ко је писао, односно наручио ову вест). Њузмејкери играју на карту очекивања, тежње, жеље, или, обрнуто, претеривање тамо где све није тако страшно (у зависности од потреба оних који желе да формирају ову или ону реакцију јавности). Зар заиста нема правих вести? Наравно да има. Али, размислите о томе колико често се ми сами, када препричавамо неки догађај пријатељима, придржавамо тачности у описивању онога што се догодило? На крају крајева, ми често нешто улепшавамо или, напротив, оцрњујемо. Колико често прилагођавамо чињенице да бисмо створили изглед онога што бисмо желели? Понекад чак и не примећујемо како искривљујемо стварност да бисмо задовољили неке своје импулсе. Али, шта је са нашим познаницима, ми смо спремни да их уверимо у било шта ако треба. Авај, ово је својство пале људске природе: „сваки је човек лаж“, каже псалмиста (Пс. 116:2). Само Господ може бити потпуно поштен. Са људима је то мало компликованије. Ово увек треба да имате на уму када примате било коју информацију. Прилазите свакој вести уздржано, видите да ли је у питању нека манипулација или изобличење итд. Али, најважније је да не уносимо себе, да се не укључујемо. Сетимо се да нам се без Божије воље ништа не може десити (Лк. 21,18), што значи да је све што се дешава нама и целом свету створено искључиво по Промислу Божијем. Важно је само са понизношћу прихватити Његову вољу – и тада нас никакве вести неће уплашити или завести. митрополит Антоније(Паканич) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Хајде да прво схватимо шта тера човека да реагује на оно што се дешава у свету. Прво - свест. И овде је сасвим умесно обратити пажњу на то ко нас и како обавештава о томе шта се дешава у свету. Већину информација које конзумирамо добијамо из медија и сa интернета. Покажите ми независни ТВ канал, новине, онлајн ресурс или месинџер канал који би се са пуним поверењем могао назвати објективним у смислу презентовања информација, који би обавестио корисника тачно све што се зна о инциденту или катастрофи, а не би скривао чињенице, не би износио сопствене закључке као објективну процену и не би себи постављао задатак да формира конкретан став према ономе што се догодило код читаоца (гледаоца). На логично питање -"Да ли такве ствари постоје?"- одговорићу мирне савести: не. Искрено, ни ви ни ја не верујемо у поштене и непристрасне медије. Па зашто бисмо онда активно саосећали? На шта реаговати? На искривљене информације? На „прочешљане“ чињенице? На неприметно наметнуто мишљење других? На нечије закључке које покушавају да нам представе као једине исправне? Наша реакција, без обзира на степен искрености и активности, у најбољем случају ће бити реакција на нечију личну истину. А у најгорем случају, то уопште није истина. А такође је добро ако ово није унапред смишљена реакција на нечију свесну манипулацију. Али у реду, претпоставимо невиђено: вест се показала истинитом. Шта на то реагује у нама? Сфера осећања и емоција. Или нам је жао некога до суза, или се љутимо до шкргута зубима. Или се гушимо од огорчења. И у овом тренутку чврсто верујемо да још нисмо потпуно очврсли. Овде у нама гори душебрижност. Бринемо се, то је нешто што је другачије, то нам је важно! Међутим, треба напоменути да је наша реакција, по правилу, утолико јача, што је трагедија која се догодила даље од нас, јер у том тренутку ништа не зависи директно од нас. Душебрижност је јефтино саосећање и сентименталност, на коју је увек лакше бити огорчен или заплакати него стварно помоћи. Ако сумњате, тестирајте се: да ли можете да прођете поред пролазника кога су хулигани зауставили у мрачном углу? Или поред бескућника који лежи у локви сопствене бљувотине без очигледних знакова живота? Да ли увек успорите када видите покварен ауто поред пута? Јесте ли сигурни да ћете се заузети за колегу који је постао предмет сплетки и клевета? Или ћете можда стати на страну особе која је опструирана и малтретирана? Не? Тада у вама нема душебрижности. Као што нема љубави према истини, нема појачаног осећаја за правду, нема милости, нема нетрпељивости према неистини. Због тога је тако лако саосећати са афричком децом која пате од жеђи, или таоцима терориста, или жртвама гранатирања. Али, тако је тешко први прекинути свађу са комшијом на степеништу, престати се свађати са шефом, не бити иницијатор породичних свађа, опростити свекрви дугогодишње замерке, не пронађи грешку својој деци... Па ипак, све ово чини тај „живот“. Да, споља може изгледати да, као да улазимо у своју љуштуру, показујући готово злочиначку равнодушност према ономе што се дешава у земљи и свету. Али, у ствари, само ако научимо да живимо своје животе, моћи ћемо истински да саосећамо и да правилно одговоримо на трагедије и несреће нашег времена. Док ће без искуства „сопственог живота“, сва наша душебрижност бити само јефтина манифестација сензитивности. Потпуно бескорисно за друге и деструктивно за нас саме. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru