Претражи Живе Речи Утехе

У оквиру едиције „Српски црквени писци у Далмацији у 19. и 20. веку“ издавачке куће „Истина“, објављена је нова књига „Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље“. Овим књигом, која се први пут појавила 1898. године, издавачка делатност Епархије далматинске наставила је да одаје почаст изузетним људима који су данас помало заборављени, а који су својом вером и подвигом вазда били, јесу и биће живи сведоци оних вредности на којима почива неуништиви етос српског православног народа. Кирил Цвјетковић је рођен 1791. године у знаменитој фамилији баошићког пароха Симеона Цвјетковића, а крштен је у Цркви Светог оца Николаја у Баошићу, именом Константин. Као дечака подучавао га је рођак, свештеник Алекса Цвјетковић, који је први показао разумевање за његову рану жељу да се замонаши. Упркос противљењу уже породице, он га је 1805. године одвео у манастир Савину, где је први пут обукао монашку ризу и добио име Кирил, у новембру 1808. године. Стицајем разних необичних околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у врличком Храму Светог Николе. У Шибенику је 14. јуна 1814. унапређен у чин архиђакона, а већ следеће године, 21. новембра, у шибенској катедралној цркви произведен је у степен свештенства и служио је своју прву Литургију. У јулу 1817. године примио је синђелију којом му је додељена шибенска парохија и тада постаје лични секретар епископа далматинског, бококотарско-дубровачког и истријског, Венедикта Краљевића. Обављајући дужност секретара, Кирил Цвјетковић међу првима открива владикину погубну намеру да поунијати далматинску епархију. Будући одан предањској вери и целим бићем погружен у Православље, наш отац Кирил је у тајности, са побожним парохијанима и угледним Шибенчанима као и оданим свештенством, ковао план како би разобличио ову злокобну накану владике Краљевића и њему слепо оданим службеницима. Због тога су га аустријске власти, преко владике Краљевића, 20. априла 1821. године преместиле у манастир Крку како би га удаљиле од народа који му се приклонио у непоколебивој жељи да се очува Православље у Далмацији. Након побуне шибенских Срба и неуспелог покушаја атентата на владику, отац Кирил доспева у истражни затвор у Шибенику. Четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на 20 година робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Најдуже је тамновао у Градишки, а након помиловања од стране цара Фрање Јосифа I 1842. године послат је на условну слободу са обавезом да казну настави у манастиру Бездин у Банату. Протосинђел Кирил Цвјетковић је тако робовао све до 12. фебруара 1846. године, а затим је остао у том манастиру као сабрат, да би наредне године био примљен у манастирско братство. Познато је да је у више наврата покушавао да добије премештај у завичај, али му аустријске власти нису дозволиле да се врати у Далмацију, нити у родну Боку Которску. Упокојио се у Бездину, 28. септембра 1857. године, а сахрањен је сутрадан при манастирској цркви, где и данс почивају његови земни остатци. Своју аутобиографију протосинђел Цвјетковић писао је управо у Бездину, на плавичасто белој, дебелој хартији у три свешчице ушивене у плаве корице, са укупно 54 писана листа. На плану уметничког израза ова књига припада оној прозној традицији Срба која је настајала према моделу Доситејевог „Живота и прикљученија“ и напоредо са мемоарским текстовима Симеона Пишчевића, Герасима Зелића и Саве Текелије, представља окосницу документарно-књижевне прозе која је, уз устаничку прозу вуковске провенијенције и народног језика, те уз усмено народно стваралаштво, поставила темеље новој српској књижевности. Међу великим и значајним личностима српског 19. века, живот, судбина и дело протосинђела Кирила Цвјетковића се издваја као узвишени пример моралне постојаности, непоколебљиве националне свести и жртвене преданости православној вери. Извор: Епархија далматинска

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Владика је честитао имендан протосинђелу Захарији, сабрату овога манастира и са њим преломио славски колач, пожелевши му пуно духовних радости и да му помоћник у монашком подвигу и трпљењу, увек буде свети Захарије. Живот монаха, свештенослужитеља, није лак ни једноставан, јер су присутна многа искушења ради сведочења истине у овоме свету. Владика је подсетио на богоугодан живот светих Захарија и Јелисавете, који се наизглед нису много разликовали од других људи, али је њихово срце било пуно љубави Божије, па им је Бог даровао сина највећег као човека рођеног од жене. И тада је народ ишчекивао спасење, и многи су клонули духом, а само најјачи су истрајавали. У садашње време у нашем народу многи су клонули заборављајући да су деца Светосавља, јер се сусрећемо са многим искушењима, и наш народ је притешњен са свих страна. Владика је истакао важност молитве за мир и спасење Цркве Божије, јер не треба да нас плаше свакодневна догађања и проблеми у Цркви и држави. Све што нас сналази као православне Србе је начин да се кроз трпљење и искушења спасавамо. Господ ће по милости својој дати све што је добро народу своме, јер овде у свету помоћи немамо, већ је једино наше уздање у Бога – рекао је владика у својој беседи. Извор: Епархија тимочка

У наставку Св. Литургије, у присуству многобројних духовник чеда, пријатеља, познаника, породице и сродника оца Емилијана, владика Теодосије одслужио је свештеничко опело уз учешће свих присутних. У својој беседи, владика је упутио речи утехе родитељима и пријатељима и посебно нагласио смирење, дечију безазленост и простосрдачност оца Емилијана и његово одушевљење Литургијом и хођење за Господом од дечачких дана са радосних усхићењем сусрету са Њим. Након последњег опроштаја, у пратњи свих присутних, обављена је и сахрана земних остатака оца Емилијана на гробљу у Брзоходу. Извор: Епархија нишка