Претражи Живе Речи Утехе

Често се и данас чује да је Бог некога "бацио" у болест, да би постао свестан својих грехова. Или како би то рекли језиком теологије, чујемо да Бог искушава људе кроз невоље, ради њиховог духовног буђења. У вези са тим се говори и о Божијем "уразумљавању" или "допуштењу", који за крајњи циљ имају човеков повратак на пут живота и врлине, са којег је скренуо. Али истовремено ово Божије уразумљавање, тј. корисно посредовање Бога ради човекове духовне добити, изазива озбиљан проблем код савременог човека, толико осетљивог по питању слободе. Ствара му утисак, који се не ретко претвара у оптуживање Бога, да је Божије посредовање усмерено против људске слободе. Ову његову жалбу често образложава следећим питањем: "Пошто је Бог створио човека слободног и истовремено поштује његову слободу, како онда допушта себи да утиче у одређеним случајевима на такав динамичан начин на живот човека, чак иако има за циљ да га врати на исправан пут? Зар принуда није порицање човекове слободе?". Питање, иако се обично завршава овим једноставним закључком, могло би ићи у још већу дубину. Пошто је спасење за човека, према учењу Цркве, узрок радости и среће, како је онда могуће да неко осети ову срећу, ако се до ње води на "принудан" начин? Нико не може да ужива у нечему, ако и сам то не осећам као нешто лепо, поготово ако му други наметну да то прихвати као лепо и да "ужива" у томе! Срећа коју пружа спасење је вољно достгнуће подвижника. У супротном ова срећа није срећа. И није срећа не само онда када је производ принуде, већ чак и када се нуди као дар. Јер без услова слободе није могуће схватити вредност дара. Уз горе наведена размишљања, долазимо до закључка да ако Бог "уцењује" слободу човека, није могуће да делује из љубави. Каква то љубав може бити, када лишава човека слободе? Али, Бог ипак утиче на човека. Како се све ово може усагласити? Другим речима, постоји основа која је дала повода за излагање ове оптужбе. Међутим, оптужба је погрешно постављена у односу на разумевање људске слободе. Прво, када се говори о човековој слободи, не треба је схватити као слободу у простору деловања, иако је и она веома важна. Истинска слобода се односи на простор људске воље. То јасно видимо у случају кад човек, из идеолошких разлога или због исповедања вере, бива лишен слободе у затвору. Чињеница да је у затвору је највећи доказ да је тај човек изнутра слободан. А свакако је много слободнији него онај који издаје свој идеал да би сачувао своју спољашњу слободу. Разликовање слободе деловања и слободе воље треба да се утврди у самом простору воље, да би се схватио прави смисао слободе. Овде треба правити разлику између доношење одлуке и услова за њен изражај. Доношење одлуке је нека врста "дејства" у простору човекове воље. Али већи значај за слободу представља како се та одлука исказује (изражава). А овде се налази средиште људске слободе. Човек који је роб (а ко није!) неке мање или веће страсти, доноси у вези тога своју одлуку, без да ово значи да слободно делује. Да би горе наведено постало јасније, навешћемо један просветљавајући пример човека који је роб неке страсти, нпр. алкохолизма. Чињеница да му је дата могућност да изабере између чаше вина или чаше воде, показује да има слободу деловања. Али чињеница да је изабрао чашу вина сведочи о постојању могућност да донесе одлуку, а истовремено потврђује да ова његова одлука да стално бира вино уместо воде, не значи да слободно делује. Другим речима, он у суштини није слободан. Уз претходни пример можемо боље разумети познати извод из Новог Завета, "да сваки који чини гријех роб је гријеху" (Јованово Јеванђеље 8,34). Присуство греха управо сведочи о одсуству или о (ограниченој) могућности слободног доношења одлуку особе која делује. Очигледно је да Божије посредовање на овом месту ради успостављања слободне воље човека при доножењу одлука, не може се сматрати као чин негативног утицаја на његову слободу, чак и ако сам човек не може у том тренутку да то види као нешто позитивно. Јаз између позитивног Божијег посредовања ради успостављања слободе и погрешног суочавања са тим од стране "оштећеног" даје одговор на питање колико Бог поштује слободу човека, али открива и узрок горе постављеног питања. Уразумљавајуће деловање Бога према човеку са циљем да га врати са пута греха, не представља негативно уплитање у његову слободу, али позитиван чин за њену обнову. Чињеницу да овај спасоносни утицај Бога на човека не заробљава његову слободу доказују бројни случајеви људи, који и након Божијег уразумљавања нису променили начин живота, а неретко су још више погоршали свој грешан начин понашања. Међутим, немогућност да се у простору човекове воље направи разлика између доношења одлуке и њеног израза, ствара утисак Божијег утицаја на човекову слободу. Овај утисак заузврат доводи до постављања нашег питања. Као закључак, корисно је напоменути да Бог апсолутно поштује слободу човека, чак и у случају када злоупотреба слободе од стране човека доводи истог у многе невоље. Апсолутно поштовање слободе човека од стране Бога произилази из чињенице да је слобода једини услов да би човек буде свестан среће коју му пружа пут који води ка сусрету са Богом, са ближњима и осталом Божијом твари. Илијас Ант. Вулгаракис извор: манастир Лепавина

Јуче, 18. априла, у Архиепископији Кипра збио се историјски важан догађај за Православље - сусрет четири предстојатеља најстаријих православних цркав: патријарха александријскога Теодора Другог, патријарха антиохијског Јована Десетог, патријарха јерусалимског Теофила Трећег и архиепископа кипарског Хризостома Другог. Поглавари су размотрили актуелну ситуацију у Православној цркви, нарочито после једностраних потеза Цариградске патријаршије у Украјини. У том смислу, у заједничком саопштењу, затражена је "заштита верних, као и свештеника, храмова и манастира од насиља, било чиме да је мотивисано". Са предлогом кипарског архиепископа Хризостома да он буде посредник у решавању украјинског питања, сагласили су се Блажењејши патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски. Они су нагласили да "служе добробити Цркве, у којој могу да постоје различите тачке гледишта, али православни народ остаје јединствен, и под управом Господа Исуса Христа, Црква наставља своју спаситељску мисију у свету и моли се да Господ својом животворном благодаћу исцели ране наших народа и Светлошћу Христовог Васкрсења просветли срца свих верујућих и приведе их јединству у вери и љубави."

На данашњем заседању у Софији Свети Синод Бугарске православне цркве размотрио је писмо Македонске православне цркве у расколу у којој она тражи да јој БПЦ буде "мајка црква". Полазећи од става апостола Павла (I Кор, 26, 12) да је Црква Тело Христово и да када страда један од њених удова страдају сви удови и када се радује један, радују се сви чланови, Свети Синод Бугарске патријаршије је примио на знање захтев из Скопља да буде "мајка црква" Македонској и констатујући да никада није био равнодушан према страдањима Македонске православне цркве, одлучио је да предузме све неопходно у заступању решавање канонског статуса МПЦ пред Помесним православним црквама. У том смислу Синод БПЦ је оформирио "Комисију за преговоре с МПЦ и осталим Помесним црквама у циљу решавања канонског статуса МПЦ", коју чине митрополити: старозагорски Кипријан (председник), и чланови: ловчански Гаврил, пловдивски Николај, западно и средњеевропски Антоније, варенски и великопреславски Јован, неврокопски Серафим, русенски Наум и враченски Григорије. КОМЕНТАР: Синод БПЦ није прихватио тражење МПЦ-ОА да јој буде "мајка -црква", чак и не спомиње одредницу ОА, нити поглавара те цркве у расколу назива архиепископом охридским, нити је прихватио захтев за успостављање евхаристијског јединства, нити за признавање аутокефалије. Али, јесте преузео активно учешће у решавању македонског црквеног питања пред Помесним православним црквама, пре свега у смислу да се реши њен како је то назвао најутицајнији бугарски митрополит ловчански Гаврил "шизматични статус": https://dobrotoliubie.com/2017/11/27/митрополит-гавриил-анулираме-ли-само/ Другим речима, Бугарска патријаршија није на себе преузела да сама решава раскол ("анулира шизму", како се изразио митрополит Гаврил), али је показала добру вољу да помогне у његовом отклањању. То може да радује све којима је истински стало да јединства православних, на Балкану посебно.