Претражи Живе Речи Утехе

Нема никакве сумње – сви се ми рађамо с различитим темпераментима. Неки од нас су повучени и склони филозофирању, други су живахног духа и препуни иницијативе, а неки су агресивни, па их ја зовем ратницима. То су они који на сваки изазов или препреку гледају као на нешто што се треба сузбити свом расположивом снагом. Нека деца када су фрустрирана, тихо плачу, јер не могу да покрену играчку, док ратници у истој ситуацији вичу, бацају и шутирају играчку. Такви ће вероватно остати до позних година и не исплати се покушавати мењати их. Не зна се узрок таквог темперамента, али се зна да га је често јако тешко имати. Ратници троше пуно енергије и имају компликован однос с другим људима. Нисмо сви ратници. Код нас осталих, агресија, дакле, иритација, љутња, бес и мржња извиру из разних извора. Један од њих је страх. Страх од немоћи, страх од губитка, страх од смрти. Осећај кривице често доводи до агресивног понашања. Кад више не можемо да се носимо са осећајем кривице и самокритике, почињемо да критикујемо друге и пребацујемо на њих кривицу. Но, најчешћи извор агресивности јесте осећај да нисмо толико вредни нашим најближима, колико бисмо то хтели да будемо. Потреба потврђивања да смо вредни онима које волимо дубока је заједничка људска потреба и тај осећај вредности темељ је наше самосвести. У породицама, неизоставно, с времена на време долази до застоја у комуникацији. Почињемо нејасно да се изражавамо и осећамо се несхваћенима. Размишљамо и доживљавамо ствари обрнуто и често нам је тешко да се снађемо у томе. Не успева нам да будемо присутни духом, па се онај други осећа напуштеним или одбијеним… И тако бисмо могли да наставимо са набрајањем, јер постоје бројне ствари које привремено блокирају контакт и чине нас усамљенима. Када се то догоди, тада изгубимо осећај да смо вредни партнеру или родитељим. Некада је то незнатно и краткотрајно, а неки пут изгубимо тло под ногама. Наша прва реакција је агресивност. Постајемо нервозни, изиритирани, љути или бесни. Ова осећања долазе до изражаја на различите начине и у разним облицима. Женама традиционално никада није било дозвољено да покажу љутњу на једнако отворен и груб начин као што је то било мушкарцима. Уместо тога оне плачу. Генерацијама је деци било забрањено да плачу када су их родитељи малтретирали, па су се уместо тога појављивали тзв. психосоматски симптоми – главобоља, стомачне тегобе, температура, хронични умор… да наведемо само оне најчешће. Мушкарци често заћуте и потраже спас иза новина, ТВ-а, ловачке пушке или штапа за пецање. Све су ово културолошки различити, друштвено прихватљиви начини изражавања агресије. Исто важи и за последицу, усмеравају агресију унутар себе – самооптуживањем, депресијом, осећајем кривице и сл. Када један члан породице изненада постане агресиван, то значи: „Осећам да вам нисам вредан колико бих то желео да будем. Осећам се погрешним, искљученим или као да вас оптерећујем.” Због тога је важно агресији понудити добродошлицу у породици. Агресија није непријатељ љубави и брижности, него једно од многобројних изражавања љубави. Игнорисањем или сузбијањем она ће и даље расти, временом ће експлодирати или се само заледити. Заправо, то је нелогично! Зашто постајемо агресивни, критични и оптужујемо ако се не осећамо вреднима за заједницу (породицу)? Зашто не реагујемо логично и не постанемо, нпр. тужни? Баш је то необично! Код одраслих често долази до стања латентне иритације, што доводи до осећаја да се свађамо око безвезних ствари. Кад то почне да се догађа, крајње је време да се веза анализира – узајамно и свако самог себе. Осећај како нисмо довољно вредни нашим најближима је скоро увек повезан са реалним стањем да, у ствари, и нисмо тако вредни као што мислимо или се надамо. Узмимо један класичан пример: Вековима је најважнија улога мушкарца у породици била набављање хране или брига о својој породици. Уз појам рада врло ретко се повезивала жеља или интерес. Иако се овакав став у последње време полагано мења у развијенијим деловима света, мушкарац се још увек првенствено води својим прастарим поривом за збрињавањем породице и побољшањем животних услова. Иако су и жене изашле на тржиште рада, оне још увек у својим срцима дају приоритет заједничком животу и блискости с партнером или децом, и ето сукоба! Он напорно ради како би задовољио потребе породице и побољшао економску ситуацију, док она сматра како он занемарује њу и децу. Мали број мушкараца има самоувид и реторичке способности да може да каже: ”Слушај, ја идем на посао управо из обзира према својој породици!” Или, нпр. жена која проводи највише времена код куће и има способност за стварање кућног угођаја. Након свега учињеног, она се буни како он не цени довољно њен допринос. Оба партнера троше пуно енергије за стварање осећаја да су једно другоме вредни, али често не стичу утисак да су њихови напори уродили плодом. Због тога је повремено важно разјаснити како и колико успешно свако од нас понаособ покушава да изгради осећај вредности за другу особу. Агресија једног или оба партнера јасан је сигнал да се ова тема мора ставити на дневни ред. Ову повезаност осећаја вредности и агресије најјасније могу увидети родитељи у односу према својој деци. Готово да и нема односа у којем ће родитељи свој осећај вредности за своју децу изгубити безболно и једноставно. Чим се то деси, многи од нас почињу да вичу на децу или их кажњавају и туку. Као и већина других агресија, и ова потиче из немоћи и страха. Деца не уочавају битну разлику када их родитељи истуку или „само” изгрде. У оба случаја врло брзо ће изгубити осећај своје вредности за родитеље и реаговаће, управо, агресивно. Почињу да одговарају, ударају, туку млађу сестру или све окрену „на унутра” и постају туробни и оптерећени кривицом. За агресивност родитеља увек су одговорни родитељи. То никада није кривица деце. Такви смо ми људи и због тога треба да пазимо да се агресија не претвори у спиралу зла у којој из агресије произлази насиље. Као одрасле особе можемо да разговарамо једни с другима и разјаснимо узроке агресије. Деци и младима потребна је наша емпатија и воља за разумевањем њиховог унутрашњег живота. Њихова љубав према родитељима је несумњива, но, оно што је доведено у питање, је њихова самосвест. Јеспер Јул https://familylab.rs/agresija-neophodan-deo-porodicnog-zivota/

"Недеља породичног јединства" у организацији "Породичног сабора" почеће у понедељак, 4. септембра 2023. године предавањем на тему "Културолошки рат против породице", сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи г. Јовану Хонди, секретару Породичног сабора. Тога дана у сали Општине Звездара од 18 часова (Бул. Краља Александра 77) говориће Аташе за културу И. Р. Иран г. Амир Пурпезешк, проф. др Зоран Милошевић, гђа проф. др Сумајех Хаџи Есмаили (Иран) и гђа проф. др Фатемех Ебрахими (Иран). Улаз је слободан, сви су добродошли! Недеља породичног јединства наставља се у петак, 8. септембра округлим столом на тему "Рат против породице у култури – мрежа невладиних организација у српском образовању", који ће бити одржан у подне (12 часова) у Медија центру УНС (Кнез Михајлова 6). Како је најављено, учешће на овом Округлом столу узеће Архиепископ Давид Рухадзе (Грузијска Православна Црква), о. Андреј Јурченко, (Украјина), о. др Александар Романчук (Белорусија); о. др Оливер Суботић (СПЦ), протођакон др Владимир Василик, (Русија); проф. др пуковник Борислав Гроздић; проф. др Слободан Антонић; проф. др Милош Ковић; др Миша Ђурковић; др Владимир Димитријевић; др Влајко Пановић; мр Ана Филимонова (Русија) и мр Марија Стајић. Извор: Радио "Слово љубве"

Предавање презвитера Оливера Суботића, свештеника при храму Светог Александра Невског у Београду, на тему: “Значај породичног окружења за духовни лик Николе Тесле”. Предавање је одржано у склопу љетњих духовних трибина у манастиру светог архангела Михаила на Михољској Превлаци код Тивта у недељу 11.07.2021 г. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора