Претражи Живе Речи Утехе

У склопу духовних вечери које се у току божићног поста организују у цркви светог Ђорђа у подгоричком насељу Доња Горица у суботу 07. децембра 2019 гост је био протојереј ставрофор Гојко Перовић ректор цетињске богословије који је говорио на тему празника Ваведења Пресвете Богородице. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

У једном од својих надахнутих предавања, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић поделио је са верним народом следећу причу из парохијске праксе: "Десило ми се једном да је код ћивота Светог Василија ушао један момак, онако - у папучама и шортсу, и носи једну лименку са Фантом. И пошто ја сад имам неко настројење да одма' заведем неки ред тамо - као свештеник, ја га гледам и кажем:'Не могу да вјерујем да човек носи лименку са Фантом и иде право на ћивот Светог Василија Острошког?!' Али, кажем себи - 'ајде, нећу ништа да му причам; 'ајде да сад не правимо свађу... па, ако баш крене ону лименку да стави, Боже опрости, на ћивот - онда ћу да реагујем.Он иде с оном лименком, долази до мене... е сад, пазите - ја му не причам ништа, али у себи говорим следеће ствари:'Магарче један, је л' им'о ико да те научи како се улази у цркву?! Па, је ли могуће да не знаш да не треба та лименка да се уноси код мошти Светог Василија?! Па, ђе ти је памет!? Јеси ли глуп, јеси ли луд...', ја то све у себи говорим о томе момку.Он је пришао... е, да ли је он сад осјетио шта му ја причам у своме срцу, окренуо се и каже:'Оче, је ли вруће?' Ја кажем:'Па, јест'...' Каже он:'Ево мало сока да се освјежите.' Ето како срце ради, како душа ради... а све ти се чини ти то радиш из највеће побожности: он је грешник, он носи лименку, ја сам свештеник, ја га осуђујем - и то с правом! Погледајте како може човек да се превари!У суштини, Христос каже:'Не судите, да вам се не суди.' Немојте никога да осуђујете." Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Отац Гојко Перовић: Унијатски владика из Пречисте Крајинске није зетски, светосавски епископ Бијели двоглави орао спуштених крила, кога за свој симбол узима држава Ивана Црнојевића, је најсликовитији показатељ континуитета са државним и династичким током Немањића Од ИН4С - 13/04/2019 отац Гојко Перовић Ректор Цетињске богословије Гојко Перовић казао је да је свакоме иоле писменом јасно да нема никакве аутокефалне цркве у Зети у вријеме Црнојевића и у доба оснивања Цетињског манастира. Оче Гојко, морали смо поново да вам се обратимо, иако сте сами рекли да је врло дискутабилна вриједност јавне полемике са свим и сваким ко била шта напише против Цркве у овдашњим медијима. Ових дана жестока је медијска кампања која доводи у питање православни карактер историје Превлачког манастира, а јавност је претрпана текстовима који оспоравају важност светосавске традиције на самој Превлаци и уопште на овим просторима. Затим, говори се о томе како је крајем 15. вијека на Цетињу успостављена ”аутокефална ЦПЦ”, те да се ”светосавски епископ” Зете баш у то доба – поунијатио. -Наша је дужност да разјаснимо ствари и демантујемо неистине, јер је наишло вријеме када недобронамјерни текстови лако налазе пут до бројних читалаца, поготово до оних који немају елементарно предзнање и лако падају под утицај идеолошких пропаганди. Мада, свакоме иоле писменом је јасно да нема никакве аутокефалне цркве у Зети у вријеме Црнојевића и у доба оснивања Цетињског манастира. Тај који тако нешто тврди – и сам зна да говори неистину, па, да би лакше пласирао своје кривотворење, засипа га новим неистинама, већим и ружнијим од претходних. Зетска епископија је основана у древном Превлачком манастиру настојањем Светог Саве, управо у вријеме добијања црквене самосталности за Жичку архиепископију, 1219, или коју годину послије тога. Тачније, епископија са сједиштем на Превлаци код Тивта, саставни је дио Жичке архиепископије. Та православна епархија на Превлаци – прва је јасно профилисана црквена организација Православне цркве, из времена послије раскола некад јединствене хришћанске Цркве. Она ће бити уздигнута на ранг митрополије (који има и до данас) 1346. г, оног момента (и баш поводом тога), када њена мајка црква, Пећка (раније – Жичка) архиепископија, буде уздигнута у ранг патријаршије. Дакле, то што већ 800 година у Црној Гори имамо организовану источно-православну цркву (а до тада је постојала јединствена православна и католичанска црквена структура), и што се њена средишња епархија титулише као митрополија (а отуда и звање цетињских митрополита – централни пршљен црногорске историјске кичме), заслуга је, и плод рада пећких архиепископа, односно патријараха! И у вријеме њеног оснивања, и у моменту уздизања у ранг митрополије – ова православна епархија столује у Манастиру Св. архангела Михаила на Превлаци код Тивта! То су они основни, школски подаци од којих се почиње. Ко њих не помене, а хоће да разглаба о Превлаци и да анализира њен историјат – тај и такав није добронамјеран. А баш су такви квази-историчари у овдашњим медијима, који се, из дана у дан врло некомпетентно баве Црквом и њеном историјом. Истовремено са скривањем ових уџбеничких података о Превлаци, иде ”у пакету” и једна ноторна неистина о ”самоукинућу” или ”гашењу” зетске епископске столице средином 15. вијека!? Та неистина каже, боље рећи – лаже, сљедеће: зетски епископ се усљед млетачког надирања и других политичких турбуленција иселио са Превлаке и кренуо на исток (што је неоспорно), а онда је примио латинску унију (признао папску власт) док је столовао у Пречистој Крајинској (е то је чиста лаж)!!! Таквим чином престао је да постоји као православни поглавар у Зети – што је нагнало Црнојевиће да на Цетињу формирају – ни мање ни више него –аутокефалну Цркву са митрополитима Висарионом и Вавилом на челу (а то је збиља обмана здравог разума и прекрајање неоспорних чињеница)!!! Истина је доста другачија: Тачно је да је у Крајини у то вријеме дјеловао унијатски архиепископ. Само, то није зетски епископ који се поунијатио, него од Млетака наметани и инструисани архијереј, који чак није ни био Словен, него највјероватније Грк ( О овоме пише Ристо Ковијанић у публикацији ”Помени црногорских племена у которском архиву”). Он је, очигледно против народне воље већ почео да поставља своје свештенике по парохијама и био је оличење млетачког покушаја да се крајеви Зете ставе под јурисдикцију римског папе. У овом раздобљу, након Ферарско – флорентинске уније 1439. г, многе грчке области су на неко вријеме биле под утицајем унијатске пропаганде. Није непознато да су исти ти Млечани у вријеме крсташких ратова у Цариграду поставили ”свога” унијатског патријарха. Имали су традицију таквог насилног дјеловања. Због такве појаве и таквог млетачког настојања, Збор Зећана на челу са Стефаном Црнојевићем 1455. г. у манастиру Врањина, пристаје на политичку сарадњу са Млецима, али наглашава да не жели управу ”латинског архиепископа из Крајине”, него да буду ”од наше вјере настојници наших цркава”. Па се даље тражи, још недвосмисленије, да се мора ”поставити митрополит словенске вјере” јер се овај из крајине ”назива митрополитом Зете”, – иако га, очевидно, народ тако не доживљава! Збиља је некоректно прећутати да се тај сабор одвија у вријеме опште нестабилности православља (2 године прије тога Цариград пада под Турке, а коју годину потом пашће и Смедерево, односно Србија заједно са својим црквеним сједиштем – а оно је уједно представљао и црквено поглаварство зетских митрополита), па се није чудити што је и сама позиција Зетског митрополита доведена у питање, односно – на њу се вршио притисак! Ово неће бити први пут да због удара на патријаршију у Пећи (тада у Смедереву) бива уздрмана и катедра епископа у Зети. Међутим, Стефан са Зећанима наставља политику дотадашњег господара Зете – Ђурађа Бранковића која је била изразито анти-унијатска. Поглавари Зете су се нашли у незавидној ситуацији, да од Млечана траже дозволу да поставе свог православног епископа, али ова тренутна ”изолованост” Цркве у Зети није посљедица никакве сецесије од патријаршије нити неког духовног заокрета у њеном живот, већ велике невоље која је задесила православни Блакан – о којој невољи сликовито говоре уводна слова штампаних дјела на Цетињу, крајем 15. вијека. Дакле, Србија Бранковића (гдје се налази сједиште српске аутокефалне цркве: Пећ, Жича, Смедерево) је против уније; Зета (поглавари и народ) су против уније – и сад неко тврди да се, у таквим околностима, зетски митрополит поунијатио и ”самоугасио”!!?? Па управо се поменути Зетски збор 1455. г. одржава у светосавском немањићком манастиру Врањина, подигнутом 1224. године, у ком су сахрањени земни остаци првог зетског епископа Илариона (постављеног на ту службу управо руком Светог Саве). Имам слободу да примјетим да је сабирање народних главара на том мјесту, и тражење Млечанима да им се постави ”митрополит словенске вјере” – доказ жеље Црнојевића да имају континуитет са том светосавском столицом. Цетињски манастир Коначно, титула владика који су са Иваном Црнојевићем основали Цетињски манастир и покренули са Ђурађем Црнојевићем рад црквене штампарије – иста је као и титула митрополита са Превлаке код Тивта, а она гласи: зетски митрополит! Писани траг који те прве цетињске владике остављају за собом говори о континуитету са традицијом Немањића и светосавском црквом. Зато је скроз нетачна тврдња да је 1485 године на Цетињу ”утемељена катедра нове аутокефалне цркве”. На крају крајева, неко је (а зна се ко је то радио вјековима) морао хиротонисати митрополите Висариона и Вавилу. Недостатак историјске грађе која би нам открила имена тих пећких патријараха или епископа под њиховом управом – који су рукоположили цетињске владике, свакако нам не даје за право да тврдимо да их је хиротонисао Иван Црнојевић – свјетовни владар! И на крају – ”бијели двоглави орао спуштених крила” кога за свој симбол узима држава Ивана Црнојевића, заиста је најсликовитији показатељ континуитета са државним и династичким током Немањића. Овим се наглашава да слободна Зета = Иван-беговина, наставља тековине средњовјековне Зете Немањића. Претпостављам, да су нашим модерним истраживачима, сопствене очи од неке користи, када пореде, анализирају и закључују… Упада у очи да се оспоравање везе Цркве у Зети са Пећком патријаршијом углавном везује за неке нередовне и катастрофалне околности – какве су ове о којима говоримо. Међутим, чим би се ствари довеле у ред, јасно је да се тада та веза не може оспорити. Каква ”аутокефална црква” у 15. вијеку на Цетињу, кад већ у 16. вијеку долази до обнављања Пећке патријаршије, под патријарсима Соколовићима из Пиве? Пећка патријаршија Млетачки чиновник и путописац М. Болица, записује 1614. г. да су ”цетињски митрополити под влашћу пећког патријарха”! Неколико деценија потом, Свети Василије Острошки, слава му и милост, биће хиротинисан за епископа херцеговачког у Пећкој Патријаршији! Митрополите Висариона Бајицу Бориловића, Саву Очинића и све Петровиће до Његоша, хиротонисаће или пећки патријарх, или епископи који ће то учинити у име тог патријарха“. Кажете – сви Петровићи до Његоша. Управо се у том оспоравању светосавског идентитета Превлаке потеже Његошево име, као некакав доказ дисконтинуитета са Светим Савом. Од наводне чињенице да Његош никад није поменуо Светог Саву, па до врло комплексне приче о томе како је извјесна бокешка удовица манастир Превлаку завјештала Његошу. -Сва је прилика да је та удовица – Екатерина Властелиновић, боље познавала црногорску историју и историју Цркве од ових наших, за црквена питања, приучених публициста. Она је знала или наслућивала све ово што смо горе изнијели. Била је свјесна да Превлака више припада Његошу – као насљеднику зетских митропилита, него задарском (далматинском) епсикопу Јеротеју Мутибарићу. Њен поступак завјештања Превлаке Његошу лично, сматрам Богом надахнутим. Божија промисао је ту ставила свој прст и распршила све дилеме око везе Манастира Превлаке (светосавске катедре) са Цетињском митрополијом. А што се тиче Његошевог односа према светосавском насљеђу, питао бих такве који то оспоравају, шта значе Његошеве ријечи упућене Матији Бану: ”Треба нам најприје да се српство ослободи и уједини”! Ево ја ћу им рећи да је то порука коју Његош преко Бана шаље србијанском кнезу Александру Карађорђевићу 1848, гдје га позива да њих двојица (кнез и Његош) ”заједно владају над народом слободним и уједињеним”. Том приликом Његош каже, да би што се владања њих двојице тиче најбоље било да кнез иде у Призрен, а да ће Његош – у Пећ! Кад се каже да Његош није помињао Светог Саву, ја питам све – је ли негдје Његош помињао Светог Ђорђа, своју крсну славу? Или Светог Николу, или неког другог великог светитеља? Колико ја знам није записано. Треба ли из тога извући закључак да Његош није славио своју крсну славу? Шта год се о томе мислило, и какви год закључци слиједили, Његошев рјечник више обилује терминилогијом философије и национал-романтизма него рецимо патристике или агиологије. Али, то, по мени, не умањује богословски карактер његовог дјела. Једноставно, Његош нема кад да помене Светог Саву – од Обилића и Лазара! Он више пјева о Косову, него о Светој Гори. Једноставно је то тако, и – паметноме доста! У посљедњем анти-црквеном памфлету који дискутује о историји Превлаке, тврди се да у току 170 година немањићке управе Зетом није изграђено више од три цркве? А то се онда узима као доказ тези да се ”православље Намањића” није ”примило” на овим просторима. Може ли то бити тачно? -Може бити да се православље није примило у њиховим главама, што је њихово легитимно право – али их то не ослобађа од одговорности да причају истину. Свети Сава Дакле, у вријеме Немањића, изграђено је пет великих и значајних црногорских манастира: садашња парохијска црква Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу (1190), манастир Ђурђеви Ступови (1213), манастир Врањина (1224), манастир Морача (1252) и манастир Дуљево (1348). То су цркве о којима имамо јасне и непобитне податке. Поред њих имамо 15 цркава на територији данашње Црне Горе које су посвећене Светом Сави! И колико само породица данас у Црној Гори славе Светог Саву као своју крсну славу. А да не говоримо о бројним манастирима и црквама о чијој изградњи немамо разговјетне историјске изворе, али имамо богато народно предање да су их или саградили или обновили Намањићи? Можемо ли, само зато што немамо писани извор и материјални доказ – одбацити тек тако народно предање? Озбиљан научник то никад не би урадио – али као што смо рекли у претходном разговору, овдје немамо посла са науком, него да недобронамјерним политиканством.

У оквиру циклуса предавања током Великог поста у организацији Српске православне црквене општине Котор, Которанима се обратио ректор Цетињске богословије, протојереј – ставрофор Гојко Перовић. У просторијама црквене ризнице отац Гојко је дао пресјек три године Христове проповједи уочи Његовог страдања и васкрсења. Звучни запис предавања “Кад читамо Свето писмо, кад читамо Јеванђеље, ми не можемо из текста видјети тачно што је кад било, јер имате четири јеванђелиста који пишу сваки својим редом и не описују сви исте догађаје. Имате рецимо чињеницу да је Лазарево васкрсење, као ваљда најстрашнији, најчудеснији догађај у Јеванђељу, само описано код Јована. Троје јеванђелиста уопште ни једне ријечи о Лазаревом васкрсењу, а Тајну вечеру описују сви четворо. Код Јована, код кога има Лазарево васкрсење, нема ни једне ријечи о установљењу Свете евхаристије – “ово је моје тијело, ово је моја крв”, каже отац Гојко Перовић. Од четири јеванђелиста Матеја, Марка, Луке и Јована, двојица су само из броја 12 апостола. “Матеј и Јован, док су Лука и Марко из броја 70 апостола. Опет, од њих двојице Марко је очигледно био присутан у неким моментима, а Лука није него је све то чуо од Павла, који опет није био присутан, него му се Господ указао на путу за Дамаск. Дакле, четири Јеванђеља описују живот Господа Исуса Христа и ту су људи избројали 40 чуда. Од који су нека описана код свих. Рецимо, Умножење двије рибе и пет хљебова. Нека чуда су описана само код једног, нека само код двојице. Е, то је све стало у три године Христоиве проповједи”, казао је између осталог отац Гојко Перовић. Он је публици представио три године Христове проповједи које се односе на одлазак из Галилеје у Јерусалим и враћање у Галилеју и на крају улазак у Јерусалим гдје пострада и васкрсава. “Мали је овај наш живот да би се све десило у вијеме његовог трајања. Многи бољи људи од нас већ су под земљом. Наши вршњаци. Тако да дужина живота и количина информација које пролазе кроз нашу главу уопште није битно за спасење. Битно је како оно што сам добио и како ћу то да живим. Апостоли су ишли уз Господа, пратили га, слушали. Када је дошло вријеме разбјежали се, па се кајали, па се враћали. Дакле, све је што кажу за људе. И страх и сумња и љубав и мржња и питање. Једино је битно како ћемо се показати на крају и зато овај пост и све ове теме, а поготово оне које дођу на Страсну недјељу пред Христово васкрсење, свакога од нас враћају и чине актером. Ми сви постајемо дио оне гомиле која посматра што се дешава. И оне која иде уз Христа кроз Јерихон и оне која га дочекује у Јерусалиму кад улази на магарету и оне која виче “распни га” и онога скупа људи који су се разбјежали кад нестаје свака људска нада”, каже Перовић. Управо тада, наводи даље отац Гојко, када крену сва људска разочарења, депресије, Господ воли да дође. Од моћи и гомиле пара Он се не види. “Оно што још нико није видио од значајних догађаја је предстојећи Васкрс 2019. Треба да се спремимо за њега. За многе од нас то ће можда бити најважнији дани у години”, поручио је отац Гојко Перовић. Након предавања одговарао је на бројна питања о Великом посту. Извор: Радио Светигора