Претражи Живе Речи Утехе

Три дечака донирала косу за децу оболелу од рака Тројица дечака из Лознице и Републике Српске донирала су, у једном дану, косу која ће бити искоришћена за израду перика потребних деци која се лече од најтежих болести. Годинама су пуштали косу са истим циљем – да помогну својим вршњацима. Дечаци Лазар и Тадија добили карте за Звездине утакмице: Остварен велики сан малих делија Дечацима из нишког села Чокот, Лазару Живковићу и Тадији Петровићу, сан да и у овој сезони прате фудбалере Црвене звезде оствариће се и брже него што су се надали. Након што је цела Србија сазнала за вредну децу која продају лубенице и диње, не би ли купила сезонске карте, старије „делије“ нису остале равнодушне. Како је за Н1 рекао Лазарев отац Зоран Живковић, фудбалски клуб Црвена звезда контактирао је породицу и обећао да ће Лазару у суботу поклонити сезонску карту. Подсећамо, кошаркашки клуб Црвена звезда већ је Лази обећао карте за места поред терена, кад год буде желео да дође на утакмицу. Дечак, који иначе болује од СМА и користи инвалидска колица, али који од малих ногу са татом и пријатељима ревносно прати утакмице, остатак распуста провешће безбрижније, сада када је велика жеља испуњена. Екстремни спорт у ком је небо граница: Репрезентативка Србије за Н1 о „скајранингу“ Дисциплина, пуно времена, упорност. Сати и стотине метара борбе. А на врху – понос. Тако изгледа бављење екстремним спортом – скајранингом (skyrunnig) који подразумева трчање на надморским висинама од 2.000 метара или више. Лидија Радуловић из Београда представница је репрезентације Србије у скајранингу, а за портал Н1 испричала је колико је изазовно бавити се овим спортом, још недовољно развијеним у нашој земљи, као и који су јој врхови, на које се (досад) попела – најдражи. Кинескиња која живи у Житишту ђак генерације Основна школа „Свети Сава“ из Житишта одличјем ђака генерације ове године наградила је троје матураната. Као ђак генерације, са Вуковом дипломом и бројним наградама, основно школовање у овом банатском месту завршила је и Јин Леи Лиу, Кинескиња која се овде доселила са навршене две године. Јин Леи Лиу има 15 година, рођена је у провинцији Зхе Сианг (Џи-ђан) у Кини, а њена породица се у Житиште доселила када је имала две године. Овде је сви ословљавају са Леа, а ове године Основну школу „Свети Сава“ завршила је као ђак генерације. „Није ми било ништа тешко у вези са учењем, контролним задацима и одговарањима. Српски сам, као и остала деца, почела да учим са две године, слово по слово – па до речи, ни то ми није био никакав проблем“, каже она за РТВ. Спасена четири живота, обављене нове трансплантације у Клиничком центру Тимови за трансплантације у Универзитетском клиничком центру Србије обавили су током протеклог викенда трансплантације срца, јетре, два бубрега и рожњаче. Захваљујући хуманости породице донора и врхунским трансплантационим тимовима, спасена су још четири живота, саопштило је Министарство здравља. Бајага позвао српске олимпијце да му буду гости на концерту 31. августа на Ушћу Кантаутор Момчило Бајагић Бајага позвао је српске олимпијце на концерт његовог бенда Бајага и инструктори 31. августа на београдском Ушћу. „Драги наши олимпијци, у своје лично име и у име бенда Бајага и Инструктори, желим да свакоме од вас 112 репрезентативаца, пожелим срећу, добро здравље и успех на предстојећим Играма! Навијамо из свег срца за вас, али желим да знате да сте за нас, већ сада, сви ви истински победници“, пише на званичном Инстаграм профилу бенда Бајага и инструктори. У објави се додаје да са великим задовољством и радошћу позивају све из Олимпијског тима на њихов велики концерт, 31. августа у Београду, на Ушћу. Српски научник учествовао у најновијем открићу о расту супермасивних црних рупа Српски астрофизичар Марко Мићић са Универзитета у Оклахоми био је део истраживања у коме су по први пут разоткривени потенцијални механизми настанка и раста првих супермасивних црних рупа недуго након великог праска. Како је Мићић рекао за Тан‌југ, до тог открића, које може да има далекосежне последице на разне области астрономије, дошло се посматрањем са Хабл телескопа са циљем проучавања патуљастих галаксија у процесу интеракције, односно судара. Бесплатна школа једрења за децу Једриличарског клуба „Земун“ Једриличарски клуб „Земун“ и ове године организује бесплатну школу једрења за децу која су заинтересована за овај спорт на води. Тај клуб више од 10 година уназад организује летње школе за децу кроз коју је прошло до сада преко 1.000 деце. Младунче мрког медведа враћено у природу Младунче мрког медведа, старости пет до шест месеци, које је претходних дана без дозволе надлежних органа боравило у Етно селу „Вуковић“ у општини Бијело Поље, враћено је у природно станиште. Младунче медведа је у добром физичком стању, у природу је враћено након преузимања од представника Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде и обављених консултација са представницима Агенције за заштиту природе и другим референтним стручњацима за ову проблематику. https://n1info.rs/vesti/lepe-vesti-koje-su-obelezile-sedmicu-za-nama-19/

Данас смо мој муж и ја кренули на море. Добруђа је лети веома лепа – поља са зрелом пшеницом, поцрнели и тешки сунцокрети, пожутели кукуруз... Пут је био лош - у овом крају путеви су грађени у време социјализма и то не може а да не остави утисак. Неки од њих су били травнати, са коровом и шикаром. Нисам рођена на овим просторима, а док смо пролазили кроз села за која никада раније нисам чула и никада их нисам видела, била сам задивљена какав је живот овде био у прошлости. Добруђанска села су велика, некада су била пуна народа. Добруђани су имали велике породице са много деце, стоке и њива; а сада су села пуна напуштених кућа и пустих дворишта. Ипак, пало ми је на памет да скоро свако село има нови храм. Није било села без капеле, или бар малог храма; изгледало је као да су храмови нови и... закључани. Сетила сам се чланка који сам недавно прочитала на једном православном порталу у коме је аутор коментарисао да је 3/4 цркава у нашој земљи остало без службе за Велику Госпојину због тога што нема довољно свештеника. Како смо дошли дотле да прво градимо храмове и закључавамо их а затим тражимо свештенике за њих? Прилично једноставно. Погледајмо какав је био принцип изградње храма у прошлости, а какав је данас. У прошлости су Бугари подизали храмове у местима у која су одлазили да живе. Ако је место било ново, прво су подигли храм, окупили се око њега, а затим почели да граде своје куће. Изградња храма била је део њиховог начина живота, њихове вере. Њима је био потребан храм где би се сваке недеље и сваког празника окупљали на Светој Литургији, он је био део њих самих. Нико их није терао на ово, они су то сами желели. За подизање храма давали су оно највредније - златнике или сребрнике, чуване за венчање деце или за тешке дане. Материјали за храм су били најбољи, мајстори најбољи, а камење положено у подножје зидова најчвршће. Звоно – посебно наручено из иностранства са дивним звуком када зазвони. Иконе рађене златом и најбољим бојама. А свештеници су бирани међу најповерљивијим хришћанима. Да видимо како је данас. Новосаграђених или обновљених храмова има скоро у сваком селу. Постоје чак и многа места где је стари храм, саграђен у турско време, напуштен а подигнут је нови храм, са модерним штукатурама и столаријом. Постоје и села са још једним храмом, обично „приватним”. И са 50 људи у селу... Размишљала сам о томе зашто се стално прича о подизању храмова, а они притом стоје празни. Живим у Добруђи, али тако је и на мом родном Балкану, чак много горе, а ситуација није другачија ни у осталим регионима Бугарске. Пре неког времена, док сам прегледавала руске православне сајтове, наишла сам на текстове о истом проблему. Руски свештеник је написао чланак о изградњи храмова у Русији. Тамо су раздаљине огромне и понекад хришћани из једне парохије пешаче на десетине километара на Свету Литургију у друго село где постоји црква. Свештеник је коментарисао да се и у Русији граде многе цркве - велике, лепе, осликане, са златним иконама, али су празне и закључане. Навео је пример једне жене која је одлучила да помогне људима у селу и својим средствима сагради храм. Дала је све од себе да храм буде завршен, али, данас је он закључан и нико није вољан да га отвори или одржава. И отац је поставио једно смислено питање – да ли је све ово било потребно? Да ли је потребно градити храмове на местима где нема људи, или чак и ако их има, они нису хришћански верници? Зашто имамо нове, лепе и закључане храмове? Код нас је проблем исти и постоји већ дуже време. Сећам се да је мој муж, док је служио у многим добруђанским селима, био је суочен са великом жељом да се граде храмови, али су те жеље биле углавном везане за политичку партију и долазиле су непосредно пред изборе. Како се ближе избори, градоначелници села би почињали да притискају свештеника: „Оче, дај да саградимо цркву или да поправимо стару, јер су избори“. Ако свештеник не пристане на сарадњу пред изборе, премештали би га у неко село крај границе, где се нико није крстио још од 1950-их, или у неко место где не постоји храм који функционише, јер га је локална власт годинама раније претворила у шталу. Очарани у журби да градимо храмове, заборавили смо да станемо и погледамо около. Храм је, наравно, важна ствар, без сумње. Али још важнији су људи. Они су прави храм, јер без њих ће катанац неумољиво стајати на вратима, и неће имати ко да га откључа. Градили смо, користили новац, али свештеника и хришћана је све мање, и за ове дивне храмове у малим насељима нема ни свештеника ни мирјана. А имамо тако лепе старе храмове, подигнуте у турско време, који су закључани и нико их не гледа (на пример у Великом Трнову); има и других који се распадају. Имамо мало монаха, нема довољно свештеника. Зашто имамо толико храмова? Новцем од градње храмова који ће бити закључани, толико деце може да се школује, толико свештеника може добити помоћ да наставе школовање или за лечење и храну ако су остали сами или су имали неку несрећу... Истина је да, чак и ако је мало хришћана у неком месту, они не треба да буду без храма. Али, зашто га сами не саграде ако га желе? Није ли поента баш у томе – ако су верници, ако им треба, ако желе, сами ће наћи начина да подигну храм! Да ли је потребно да се стари партијски секретари по бугарским селима праве забринути хришћани и граде нам цркве, након што су их донедавно рушили? И коме користи ова лаж – да се гради хришћански храм где нема хришћана и свештеника? Нису ли због тога цркве заправо празне? И није ли то парадокс да смо своје храмове препустили рукама неверујућих људи? И ово је наш велики грех. Ствари су код нас заиста „препуштене” савести сваког духовника појединачно – то су моја лична запажања. Резултат дугих година атеизма је: хришћани су крштени, али нису катихизирани и васпитани као такви. Последица је недостатак хришћанске и црквене савести. Колико хришћана у Бугарској може да каже Символ вере? Велики, рекла бих чак, огромни проблеми данас у БПЦ су управо због оваквих „номиналних“ хришћана, крштених током деценија безбожништва и дивљег атеизма. Крштењем примљеним „по предању“ или на инсистирање старијих у породици, завршава се увођење детета у хришћанство, а његов живот после тога обично нема никакве везе са Христом. Од таквих „номиналних“ хришћана хиротонисан је и приличан број „номиналних“ клирика, који имају исти „номинални“ однос према Цркви. Зато је православно хришћанство у Бугарској данас тако крхко, слабо, немоћно... Хришћанство у коме нема односа према храму, јер великом делу хришћана нису потребни ни Црква ни Христос. А озбиљан проблем са катихизацијом могао би да се реши и данас на једном месном савету. У супротном, наставићемо да крштавамо хришћане који ништа не знају о Христу и којима Он није потребан. А ми ћемо и даље говорити да су нам храмови празни. Док сам писала овај коментар, појавио се извештај о новосаграђеној цркви у Сливенској епархији. Леп, нов, лепо окречен храм. Освећењу су присуствовали митрополит, председник владе, свештенство, хришћани из села. Али, како је речено ТВ екипи: „Ово је још увек храм. Он тек треба да постане… црква .” И мислим да је то проблем наших нових, празних и закључаних храмова. Они још нису… цркве. Ренета Трифонова https://zadrugata.com

"Kад отворим ормар, пун кʼо око. По две-три ствари на једној вешалици, нема места ни за шта. Kад треба да се обучем и изађем, по петнаест минута разбијам главу, не знам (немам) шта да обучем. Чекʼ да видим. Леп, нови сако, купљен пре више од петнаест година у Л. А., нежан цветни дезен… ццц… није ми то за дан, то чувам за неку прилику. Панталоне, три пута обучене, нове… и њих чувам за неку прилику. Од туцета белих кошуља, две су ми велике, три имају превелики деколте, једна се мало офуцала, три су ми већ досадиле, а три чувам за неку прилику. Мајице испадају на све стране… Ормар ми је крцат стварима које не носим, већ их чувам за неку специјалну прилику. Шта у Србији значи прилика? Некада се за младог, згодног, ситуираног момка говорило да је „добра прилика”. Сад је та прилика углавном у бесном аутомобилу, старији, не мора да буде згодан… Прилика је била кад сам ишла у банку да потписујем уговор о кредиту за стан, кад славим свој или дететов рођендан (али тада обучем фармерке и нешто комотно да могу да јурцам, да ми буде удобно кад имам госте), разговор за нови посао, Нова година, па годишњица фирме… Свега неколико прилика у једној години. Kад причам с пријатељима, онако дневно – шта се ради, шта има и тако то… сви се жале на „мале глупости које загорчавају живот и дан”. Те свекрва зове три пута дневно да пита да ли се дете спрема за матуру, те комшија се стално паркира на „мом месту” , „у пошти гужва до улазних врата, да полудиш”, „гужва у саобраћају петком”… Реално, кад погледам – све саме ситнице. На сву срећу. Често се питам зашто лепе ситнице мање примећујемо од оних лоших. Зашто памтимо лоше ситнице, а не оне лепе? А има тих дневних ситница напретек. Прва јутарња кафа викендом – кад осетим мирис, већ ми лепо. Док се кува, узмем кашичицу маминог слатког од вишања. Последња тегла, па га штедим. Уз поподневну кафу иде ратлук од руже, мекан као душа (од Босиљчића). Kућа ми је пуна неких ситница-успомена. Чувам чак и карте са концерата кад сам била девојка. Имам и колекцију „сакупљача прашине” које сам добијала у разним приликама. Нешто сам ставила у кутије, а нешто ми стоји на полицама. Значе ми и ако су мале и безвредне, али свака има причицу – где и од кога сам добила, у којој прилици… Желим да имам и трошим прилике. Ако се не десе саме од себе, ја ћу да их прогласим. Не мора свака да буде специјална. Уосталом, тих специјалних у животу има јако мало. Свадба, крштење, слава… Чекајући те велике, оне мале, лепе прилике пролазе више пута поред нас, само што их и не видимо. Мислимо да су ситнице. Прилика је и кад са другарицама идем на кафу, кад ми другови дођу на гибаницу и пиво, кад изненада отпутујем на два дана ван града. У ових мојих педесет и кусур година, стало је доста тога, крупног и ситног, лепог и ружног, радосног и тужног. Kао код сваког. У животу има неколико крупних ствари које подразумевају радост – дипломирање, свадба, прва плата, рођење деце, нови стан… а остало су ваљда ситнице. У сваком дану постоје ситнице које измаме сјај у очима. Тај сјај – то је живот.” https://stil.kurir.rs/lifestyle/209315/poslednja-kolumna-gorice-nesovic?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR0qc-pNfr_oHCOhsVWHxM8raNJvFJAmLm_ZhxYdqipOF7ENhEIzUMsMTL4