Зашто имамо нове, лепе а закључане храмове?

Данас смо мој муж и ја кренули на море. Добруђа је лети веома лепа – поља са зрелом пшеницом, поцрнели и тешки сунцокрети, пожутели кукуруз... Пут је био лош - у овом крају путеви су грађени у време социјализма и то не може а да не остави утисак. Неки од њих су били травнати, са коровом и шикаром. Нисам рођена на овим просторима, а док смо пролазили кроз села за која никада раније нисам чула и никада их нисам видела, била сам задивљена какав је живот овде био у прошлости. Добруђанска села су велика, некада су била пуна народа. Добруђани су имали велике породице са много деце, стоке и њива; а сада су села пуна напуштених кућа и пустих дворишта. Ипак, пало ми је на памет да скоро свако село има нови храм. Није било села без капеле, или бар малог храма; изгледало је као да су храмови нови и... закључани.

Сетила сам се чланка који сам недавно прочитала на једном православном порталу у коме је аутор коментарисао да је 3/4 цркава у нашој земљи остало без службе за Велику Госпојину због тога што нема довољно свештеника.

Како смо дошли дотле да прво градимо храмове и закључавамо их а затим тражимо свештенике за њих? Прилично једноставно. Погледајмо какав је био принцип изградње храма у прошлости, а какав је данас.

У прошлости су Бугари подизали храмове у местима у која су одлазили да живе. Ако је место било ново, прво су подигли храм, окупили се око њега, а затим почели да граде своје куће. Изградња храма била је део њиховог начина живота, њихове вере. Њима је био потребан храм где би се сваке недеље и сваког празника окупљали на Светој Литургији, он је био део њих самих. Нико их није терао на ово, они су то сами желели. За подизање храма давали су оно највредније - златнике или сребрнике, чуване за венчање деце или за тешке дане. Материјали за храм су били најбољи, мајстори најбољи, а камење положено у подножје зидова најчвршће. Звоно – посебно наручено из иностранства са дивним звуком када зазвони. Иконе рађене златом и најбољим бојама. А свештеници су бирани међу најповерљивијим хришћанима.

Да видимо како је данас.

Новосаграђених или обновљених храмова има скоро у сваком селу. Постоје чак и многа места где је стари храм, саграђен у турско време, напуштен а подигнут је нови храм, са модерним штукатурама и столаријом. Постоје и села са још једним храмом, обично „приватним”. И са 50 људи у селу...

Размишљала сам о томе зашто се стално прича о подизању храмова, а они притом стоје празни. Живим у Добруђи, али тако је и на мом родном Балкану, чак много горе, а ситуација није другачија ни у осталим регионима Бугарске.

Пре неког времена, док сам прегледавала руске православне сајтове, наишла сам на текстове о истом проблему. Руски свештеник је написао чланак о изградњи храмова у Русији. Тамо су раздаљине огромне и понекад хришћани из једне парохије пешаче на десетине километара на Свету Литургију у друго село где постоји црква. Свештеник је коментарисао да се и у Русији граде многе цркве - велике, лепе, осликане, са златним иконама, али су празне и закључане. Навео је пример једне жене која је одлучила да помогне људима у селу и својим средствима сагради храм. Дала је све од себе да храм буде завршен, али, данас је он закључан и нико није вољан да га отвори или одржава. И отац је поставио једно смислено питање – да ли је све ово било потребно? Да ли је потребно градити храмове на местима где нема људи, или чак и ако их има, они нису хришћански верници? Зашто имамо нове, лепе и закључане храмове?

Код нас је проблем исти и постоји већ дуже време. Сећам се да је мој муж, док је служио у многим добруђанским селима, био је суочен са великом жељом да се граде храмови, али су те жеље биле углавном везане за политичку партију и долазиле су непосредно пред изборе. Како се ближе избори, градоначелници села би почињали да притискају свештеника: „Оче, дај да саградимо цркву или да поправимо стару, јер су избори“. Ако свештеник не пристане на сарадњу пред изборе, премештали би га у неко село крај границе, где се нико није крстио још од 1950-их, или у неко место где не постоји храм који функционише, јер га је локална власт годинама раније претворила у шталу.

Очарани у журби да градимо храмове, заборавили смо да станемо и погледамо около. Храм је, наравно, важна ствар, без сумње. Али још важнији су људи. Они су прави храм, јер без њих ће катанац неумољиво стајати на вратима, и неће имати ко да га откључа. Градили смо, користили новац, али свештеника и хришћана је све мање, и за ове дивне храмове у малим насељима нема ни свештеника ни мирјана. А имамо тако лепе старе храмове, подигнуте у турско време, који су закључани и нико их не гледа (на пример у Великом Трнову); има и других који се распадају. Имамо мало монаха, нема довољно свештеника. Зашто имамо толико храмова? Новцем од градње храмова који ће бити закључани, толико деце може да се школује, толико свештеника може добити помоћ да наставе школовање или за лечење и храну ако су остали сами или су имали неку несрећу...

Истина је да, чак и ако је мало хришћана у неком месту, они не треба да буду без храма. Али, зашто га сами не саграде ако га желе? Није ли поента баш у томе – ако су верници, ако им треба, ако желе, сами ће наћи начина да подигну храм! Да ли је потребно да се стари партијски секретари по бугарским селима праве забринути хришћани и граде нам цркве, након што су их донедавно рушили? И коме користи ова лаж – да се гради хришћански храм где нема хришћана и свештеника? Нису ли због тога цркве заправо празне? И није ли то парадокс да смо своје храмове препустили рукама неверујућих људи? И ово је наш велики грех.

Ствари су код нас заиста „препуштене” савести сваког духовника појединачно – то су моја лична запажања. Резултат дугих година атеизма је: хришћани су крштени, али нису катихизирани и васпитани као такви. Последица је недостатак хришћанске и црквене савести. Колико хришћана у Бугарској може да каже Символ вере? Велики, рекла бих чак, огромни проблеми данас у БПЦ су управо због оваквих „номиналних“ хришћана, крштених током деценија безбожништва и дивљег атеизма. Крштењем примљеним „по предању“ или на инсистирање старијих у породици, завршава се увођење детета у хришћанство, а његов живот после тога обично нема никакве везе са Христом. Од таквих „номиналних“ хришћана хиротонисан је и приличан број „номиналних“ клирика, који имају исти „номинални“ однос према Цркви. Зато је православно хришћанство у Бугарској данас тако крхко, слабо, немоћно... Хришћанство у коме нема односа према храму, јер великом делу хришћана нису потребни ни Црква ни Христос. А озбиљан проблем са катихизацијом могао би да се реши и данас на једном месном савету. У супротном, наставићемо да крштавамо хришћане који ништа не знају о Христу и којима Он није потребан. А ми ћемо и даље говорити да су нам храмови празни.

Док сам писала овај коментар, појавио се извештај о новосаграђеној цркви у Сливенској епархији. Леп, нов, лепо окречен храм. Освећењу су присуствовали митрополит, председник владе, свештенство, хришћани из села. Али, како је речено ТВ екипи: „Ово је још увек храм. Он тек треба да постане… црква .”

И мислим да је то проблем наших нових, празних и закључаних храмова. Они још нису… цркве.

Ренета Трифонова

https://zadrugata.com