Претражи Живе Речи Утехе

„Адаму језа би, наспрам раја.“ Овим ријечима црквени пјесник нас, драга браћо, уводи у суштину данашње недјеље. Данашња недјеља посвећена је сјећању на Адамов излазак, његов прогон из раја. И значење овог празника је толико велико да дотиче најдубље струне нашег постојања. Јер ништа, драга браћо, није тако дубоко укоријењено у људској души као сјећање на рај. Ништа не боји наше поступке, мисли и напоре тако снажно као изгубљени рај – рај за који смо створени. Довољно је само да пажљиво погледамо свој живот и видјећемо да се у цјелокупној творевини једино ми, људи, осјећамо трагично. Осјећамо да је наше постојање обиљежено нечим дубоко драматичним, да оно што јесмо и што посједујемо оно што радимо није оно што бисмо жељели и што бисмо жељели да имамо и да радимо. Многе су манифестације нашег живота које то потврђују. Сваки пут када подигнемо глас протеста против неправде која постоји у свијету, сваки пут када видимо да јачи гази право слабијег, сваки пут када видимо да су наши непријатељи јачи од нас и да нам ускраћују наша права, сваки пут када трпимо рат, клевету, оговарање других, сваки пут када осјећамо да нас наши пријатељи издају, сваки пут када тугујемо због свега тога, ми чезнемо за Рајем. И тражимо Га, нарочито онда када се бунимо и жалимо против смрти и пропадљивости. Унутар цијелог створеног свијета, човјек је једино биће које се не мири са смрћу. Он не прихвата смрт као природну и биолошку чињеницу. Буни се против ње, и та побуна није само негативна. Али та његова побуна ствара у њему увјерење да смрт није толико моћна да уништи и избрише лица која волимо и која нас воле, да она живе и после смрти, да смрт није крај. Та потрага за бесмртношћу је вапај за изгубљеним Рајем. Јер, створени смо за бесмртност. Створени смо за вјечност. Позвани смо на вјечни живот. Али, нажалост, тај позив смо одбили и више смо вољели да изгубимо Рај, да се одрекнемо те будућности за коју нас је Бог позвао, и пали смо у постојање које уништавају смрт, пропадање и неправда. И потрага за Рајем чини се интензивном у свим нашим напорима, али ти напори често се покажу трагичним. Ипак, они указују на нашу носталгију за Рајем. Погледајте шта се дешава с нашом цивилизацијом, са сваком цивилизацијом. Шта човјек жели да изрази кроз цивилизацију, умјетност, свако своје стваралаштво? Жели да изрази да свијет какав јесте није довољан, није задовољавајући. Жели да се бори против смрти и страха кроз умјетност, кроз културу, кроз живот. Жели да побиједи зло. Али, да ли у томе успијева? Напротив! Често се дешава нешто трагично: цивилизовани народи и друштва постају жртве зла и чак служе злу. То смо видјели у свјетским ратовима прошлог вијека. Људи културе и умјетности предводили су у уништењу човјечанства. Дакле, цивилизација нам није осигурала Рај. И мислимо да нам га може обезбиједити знање, наука, тежња да повећамо своје спознаје. Посебно данас, у нашем времену, живимо с увјерењем да ће наука ријешити све наше проблеме. А брзи напредак науке не свједочи ни о чему другом осим о трагичном ћорсокаку у којем се налазимо. Јер сваки напредак науке доноси и нова питања, нове проблеме и нове потешкоће, нове ћорсокаке. И на тај начин се показује да чак ни науком нећемо моћи да задовољимо ову жељу за Рајем. Такође, ни образовање, у које смо полагали толике наде, не може нам обезбиједити ово испуњење чежње за Рајем. Јер, образовање може често бити повезано са дјелима и радњама које изражавају зло и које воде у Пакао, умјесто у Рај. И тако, браћо моја, остајемо пуни носталгије за Рајем. И питамо се на који начин га можемо поново пронаћи. Одговор на ово питање пронаћи ћемо ако размислимо о томе како је Рај изгубљен. Јер, ако разумијемо како је Рај изгубљен, пронаћи ћемо пут ка његовом поновном проналаску. Рај је изгубљен зато што је човјек повјеровао да може да га створи сам. Зато што се одвојио од Бога, јер је повјеровао да је он сам бог и преузео је судбину свијета и судбину сопственог живота у своје руке, као што данас видимо кроз уништавање природне средине и судбину читавог створеног свијета. Узео је све у своје руке, прогласио себе богом, и ето какав је то рај који је створио. Покушао је кроз различите политичке и друштвене системе, кроз економске планове, да покаже да може да преобрази земљу у рај. Али имамо горко искуство резултата свих тих покушаја. Да би се Рај поново пронашао, потребно је да човјек схвати своја ограничења, своју немоћ, да се покаје – другим ријечима. Мора да разумије да није бог, да је позван да буде бог али само у заједници и односу са јединим и истинитим Богом. И свако удаљавање од Бога, свака аутономија човјека, јесте губитак Раја. Дакле, први корак који човек треба да учини да би поново пронашао Рај јесте његово покајање. Да схвати своју немоћ. Да схвати да треба да буде у заједници са Богом, истинитим Богом, и да не може сам да створи Рај на овој земљи. Други разлог због којег је Рај изгубљен јесте то што је, одбацујући Бога, Адам – а самим тим и сви ми, јер је Адам наш праотац, наш символ – одбацио и другог човјека, сваког другог. Уздигао је себе, своје „ја“, у божанство. Тако се у људском животу појавила бактерија индивидуализма. А ако та бактерија не буде искоријењена међу нама, Рај се не може поново пронаћи. Чули смо у Јеванђељу следеће: „Јер ако опростите људима њихове гријехе, опростиће и вама Отац ваш небески; ако пак не опростите људима њихове гријехе, ни Отац ваш неће опростити ваше.“ Зашто је опроштај наше браће толико важан? И зашто га Господ повезује са Царством Божјим, постављајући га као услов за улазак у Царство Божије, дакле као предуслов за Рај. Дакле, браћо моја, Рај се налази тамо гдје је наш брат, тамо гдје је други човјек. Рај се налази у љубави. Рај је простор у којем сви имамо мјеста. И од тренутка када га почнемо присвајати за себе, губимо га! Шта значи опроштај? То није само престанак осјећања зла према другоме. То значи, ако анализирамо саму ријеч, да се „крећемо заједно“ с другим ка истом циљу, да дијелимо исто путовање. Дакле, не смије бити у нашој души ни трунке зла према другоме. Морамо осјећати радост његовог присуства у свом животу. Морамо осјећати потребу другог човјека, његову егзистенцијалну присутност у нашем животу. Тако, Рај није ништа друго до оно што нам Црква даје кроз Божанску Литургију. То је заједнички живот с другима у љубави. И само када се то догоди, тада ће бити побијеђена и смрт. Јер смрт није ништа друго до наше отуђење, прекид наше везе с другима. То је слом заједништва с људима. И „праштање“, или „са-постојање“ у истом простору с другима, јесте Рај. Један млади филозоф егзистенцијалиста, познат свима нама, рекао је да је „други човјек мој пакао“. И заиста, то одражава стање човјека после његовог пада. Али супротно томе, истина је следећа: други човјек је мој Рај. Само када волимо тада осјећамо шта значи Рај. И могли бисмо дефинисати Рај у неколико ријечи: то је љубав без смрти! Љубав која побјеђује смрт! Љубав која нас води у непрестано заједништво са својим братом, ближњим. Браћо моја, сада улазимо у Велики пост, и Црква, у својој мудрости, данас нас позива да опраштамо једни другима. То није нека формална морална обавеза, нити побожно дјело, нити просто обичај. То је управо оно што значи Рај, то је потрага за Рајем. И кроз овај позив, који је Бог упутио Адаму и који је Адам одбио, кроз исти тај позив, Црква данас позива нас да га прихватимо, да промијенимо пут Адама. Да схватимо кроз покајање да само у заједници са Богом можемо поново пронаћи Рај, и да схватимо кроз љубав и опроштај да је постојање другог човјека неопходан услов за нашу срећу, за наше постојање. Са овим мислима, љубљена браћо моја, нека у овом периоду Великог поста стално имамо на уму да смо створени за Рај. Али Рај почиње већ овдје, у овом животу, и то кроз наш однос према Богу и ближњем. Почиње већ кроз промјену коју чинимо у свом ставу у односу на првоствореног и нашег праоца Адама. Желим да Света и Велика Четрдесетница прође за све нас у овом духу – духу покајања и љубави према нашем брату, како бисмо могли– очишћени од индивидуализма и егоизма, очишћени од уверења да сами можемо створити рај на овом свијету – могли да угледамо гдје се налази истински Рај и да се удостојимо да га живимо. Амин! https://mitropolija.com/2025/03/01/nedelja-siropusna-raj/

Недеља о Царинику и Фарисеју (Лк. 18, 10-14) СМИРЕЊЕ Атеизам није феномен који се односи само на оне који одбацују Бога. То важи и за оне који исповиједају вјеру у Бога. Атеизам је када се човјек ослања на сопствене снаге и сопствену вриједност, када има самодовољност и независност у односу на Бога и вјерује да се може спасити искључиво својим снагама. Човјек је створен од Бога да би био у сталном заједништву с Њим, а трагедија човјечанства почиње оног тренутка када је први човјек повјеровао да може да постоји без заједнице са Богом. Од тренутка када је самог себе прогласио богом. Од тог тренутка човјек се осамосталио, стекао је своју самодовољност и на тај начин рекао Богу: „Не требаш ми, ја својим сопственим снагама могу да наставим и успијем.“ И у овој трагичној историји човјечанства Бог бира један народ који Му обећава вјерност, обећава да ће зависити од Његове воље. Али начин на који је требало да покаже ту вјерност била је истинска послушност Његовом закону. А послушност Божијем закону значила је придржавање свега што је закон Божији предвиђао. И, ето, браћо моја, чак и кроз ову послушност Божијем закону, Сатана успијева да удаљи човјека од Бога. То је техника коју Сатана веома успјешно користи. Он успијева да, кроз само придржавање Божијег закона, доведе човјека до атеизма. Односно, до тога да човјек више не осјећа потребу за Богом, већ да се ослања на своје сопствене снаге, на сам чин испуњавања Божијег закона, на своје врлине. Чудно! Али толико истинито! И то нам, браћо моја, доказује данашња прича коју смо управо чули. Ко је фарисеј? Један побожан Јудејац. Обично га повезујемо с лицемерјем. И, наравно, постојало је лицемерје, јер када човјек пожели да се ослони на сопствене снаге и врлине, а не успије у томе, пошто је Божији закон изнад његових могућности, онда проналази разне начине да избјегне истинско испуњавање Божијих закона, а истовремено оставља утисак да их поштује. Али фарисеј из данашње приче није лагао када је говорио оно што је рекао. Заиста је испуњавао закон, заиста је десетину свог имања давао сиромашнима, није чинио прељубу, у потпуности је испуњавао закон, и стога би се очекивало да ће бити спасен. И онда долази Господ и преокреће читаву ову ситуацију. Он отворено и свечано објављује да врлина фарисеја не само да није била довољна за његово спасење, већ је постала препрека његовој спасоносној будућности. Каква трагична иронија! Оно што је требало да донесе спасење, на крају доноси вјечну осуду. А с друге стране, у причи се појављује човјек који није испуњавао закон, који није имао ниједну врлину којом би се могао похвалити, и који је управо због тога вјеровао да нема самодовољност и независност. Њему је било неопходно Божије милосрђе. И зато је он оправдан, а не фарисеј. Ето, дакле, како се један грешник оправдава, а један праведник осуђује! Зашто? Зато што је Фарисеј, кроз своје врлине, сматрао себе достојним спасења и награде, док је други, кроз своју грешност, тражио Бога. И вјеровао је да без Бога не може постојати, да није могуће да се осамостали од Њега, да читаво његово постојање зависи од Божијег милосрђа. И тако, Господ данас долази да награди онога који се понизио да би могао пронаћи Бога, а да осуди онога који се, кроз своје врлине, удаљио од Бога. Зашто је то смирење цариника пут ка спасењу? То је питање које треба да поставимо себи, јер Господ никада не говори без дубљег значења, па тако ни данас. Мислим да постоје два основна разлога која нам дају одговор на ово питање. Први разлог је тај што смирење није само једна морална врлина, већ истина о нама самима, наша стварност. Фарисеј није погријешио зато што је прекршио неку моралну заповијест – уосталом, није прекршио ниједну. Али погријешио је у процјени стварности, у односу према истини.А која је то стварност коју је само цариник пронашао? То је истина да смо сви ми, шта год да чинимо, грешни! Да сви ми, без обзира на то колико врлина имамо, требамо Божије милосрђе. И ову истину препознају и прихватају само они који се истински приближавају Богу.Онај који је далеко од Бога не зна шта је светост и мисли да су његове врлине довољне да га учине светим. Али онај који се приближава Божијој светости схвата да су све његове врлине ништавне, да немају никакву стварну вриједност, јер једино Божија светост јесте истинска светост. Тако се смирени налази ближе истини, док је горди далеко и од истине о себи самом. И сви светитељи наше Цркве, који су заиста, кроз тежак подвиг, успели да се приближе Богу, нису случајно сви, без изузетка, вјеровали – почевши од самог апостола Павла – и исповиједали да су они први међу грешницима. Да су они грешнији од свих осталих. На тај начин, они су потпуно преокренули став фарисеја, који је самоувјерено изјављивао: „Нисам као овај цариник.“ Тако нас светост, истинска светост, води ка смирењу. Не, понављам, не као некој моралној врлини, већ као истини о нашем постојању. Јер, шта год да чинимо, никада не можемо бити свети у поређењу са Божијом светошћу! Зато су сви светитељи – и у овом тренутку се присјећам ријечи светог Антонија, тог великог подвижника – вјеровали да ће сви остали отићи у Рај, а да ће они сами завршити у паклу. Онај који се борио са демонима, онај који је знао шта значи истинска светост, био је тај који је вјеровао да је грешнији од свих других. Ово је, дакле, један од разлога зашто је смирење једини пут ка нашем спасењу. Оно је признање стварности о нама самима. То је прихватање наше грешности, јер ништа, баш ништа, шта год да учинимо, не може уклонити грешност као основну одлику нашег постојања. И други разлог, браћо моја, јесте тај да се и сам Бог, у лику нашег Господа, толико понизио да је сишао чак до ада, до мјеста где се налази и највећи грешник, сједио за истом трпезом са грешницима. Да би им показао своју љубав и тиме изазвао негодовање и гњев фарисеја, јер се дружио са грешницима. А ако сам Бог, својом љубављу, силази и даје вриједност грешнику, ко смо онда ми да гледамо друге с висине и осуђујемо их, уздижући себе? Зато је и ово један од кључних разлога зашто, ако не пођемо путем смирења, никада нећемо моћи да стигнемо до Бога. Браћо моја, данас улазимо у период Триода. Овај период, као што знамо, вријеме је духовне борбе, вријеме подвига и врлинског живота. Али није случајно што нам Црква управо данас ставља пред очи ову Господњу причу. Да нам каже да, ма колико врлина развијали, ма колико се духовно борили, никада не помислимо да смо достигли светост, и, што је најважније, никада не гледамо друге са презиром. Немојмо вјеровати да смо бољи од других, немојмо мислити да су они осуђени, а ми спасени. Пут ка спасењу заиста пролази кроз наш духовни труд и кроз врлине које ћемо његовати, али морамо вјеровати да ништа, баш ништа, не можемо учинити што би нас учинило достојнима спасења. Ово расположење, драга браћо, задржимо у својој свијести, јер ништа није толико често у животу хришћана као – на овај или онај начин, посредно или непосредно, и често врло вјешто – осуђивање других како бисмо уздигли своју сопствену врлину. А то је пут пропасти, пут фарисеја. Супротно томе, пут цариника, пут признања да нас ништа не чини достојнима спасења, јесте пут који ће привући Божије милосрђе на нас. Тиме показујемо да без Бога не можемо постојати, не можемо се спасти. Нису наше врлине те које ће нас спасити. То је једино и искључиво Божије милосрђе, које призивамо на све нас, драга браћо и сестре, у овом нашем уласку у период Триода. Амин. Митрополит пергамски др. Јован Зизјулас https://mitropolija.com/2025/02/09/mitropolit-jovan-zizjulas-smirenje/

Данас, 2. фебруара 2023. године, у 92. години живота упокојио се у Господу Митрополит пергамски Јован Зизјулас (Ιωάννης Ζηζιούλας), преноси Romfea.gr. Блаженопочивши Митрополит пергамски Јован, рођен 10. јануара 1931. године, важио је за једног од најзначајнијих и најутицајнијих православних богослова. Студије је отпочео на Солунском универзитету док је богословско образовање стекао на Универзитету у Атини 1955. године. Своје студије је наставио на Харварду где је стекао звање магистра, а докторирао је у Атини 1965. године. Пуних 14 година је био професор теологије на универзитетима у Глазгову и Единбургу, независни професор на универзитетима у Женеви, Грегоријанског универзитета и Краљевског колеџа у Лондону. У епископски чин је хиротонисан 22. јуна 1986. године. Митрополит је својом теолошком мишљу отворио могућности за поновни почетак екуменског дијалога, који се не своди само на третирање конкретних спорних питања, већ започиње много дубље и тиме се дотиче и питања црквене ерминевтике. Митрополит Јован се увек изнова залагао за наставак дијалога са Римокатоличком црквом, наглашано је својевремено приликом доделе титуле почасног доктора Вестфалског Вилхелмовог универзитета у Минстеру. Митрополит Јован је од 2006. био копредседник Мешовите међународне комисије за дијалог Православне и Римокатоличке цркве. Уједно, био је представник Васељенске патријаршије у Атини. Дуги низ година био је председник Атинске академије. https://mitropolija.com/2023/02/02/upokojio-se-u-gospodu-mitropolit-pergamski-jovan-zizjulas-1931-2023/