Претражи Живе Речи Утехе

Проф. др Богдан Лубардић, Универзитет у Београду, Православни богословски факултет: Црква и питање еутаназије: философскотеолошке рефлексије 1. Осим у случајевима изнимних али угледних појединаца, релевантне хришћанске Цркве држе противан став према еутаназији, уз одређена разликовања која нису суштинска. Унутар породице Православних Цркава влада слагање око начелног става да је еутаназија неприхватљива. Томе у прилог сведоче круцијални документи што адресују то горуће питање. Посебно су важни Основи друштвене концепције (2000) Руске Православне Цркве и Проблем еутаназије Специјалног одбора Грчке Православне Цркве (2000). Српска Православна Црква, осим што је успоставила одбор за биоетичка питања, учествује у раду Међународне комисије за англиканско-православни теолошки дијалог (ICAOTD) која управо завршава документ о еутаназији који ће бити усвојен у Атини следеће године под насловом: Наша сигурна и извесна нада: хришћански приступ животу и смрти (2022). 2. У контексту српског друштва одредба 86. преднацрта Грађанског законика јасно ставља до знања да „Право на еутаназију, као право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, може се изузетно остварити, ако се испуне прописани хумани, психосоцијални и медицински услови. (Злоупотреба права на еутаназију ради прибављања неосноване материјалне или друге користи представља основ за кривичну одговорност)“. Са становишта Цркве, међу главним разлозима за бојазан, заправо за уман протест против легализације еутаназије, издвајају се следећа два: (i) резерва према подразумеваном а проблематичном схватању идеје људског живота и (ii) резерва према проблематичном схватању идеје људских права – при чему се обе резерве тичу проблематично подразумеване концепције аутономије људског субјекта. У оном што следи образложићу основне разлике између хришћанског и нехришћанског схватања људског живота и људских права. То чиним ради увида у претпоставке Цркве за критику идеје људског живота и идеје људских права каквим се, изгледа, подразумевају у оквирима предложеног Грађанског законика Републике Србије у вези са еутаназијом. 2.1. Прво, према учењу Цркве живот је дар од Бога. Тај дар потврђују и библијски и црквени основи хришћанства: „У руци Господа је душа свега живог и дух сваког тела човечијег“ (Јов 12:10; 4Мој 16:22). Човек је образ Божији (Пост 1:26-27) који се Богу уподобљује у Христу као глави Цркве: „Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2Кор 4:6). Из тога следи више важних импликација: (i) Будући да је живот дар од Бога, живот је суштински релационалан феномен: (ii) отуда имамо одговорност не само пред другима већ пред божанским Другим: (iii) отуда следи да је живот светиња што утемељује (iv) начело достојанства и неповредивост људске личности која, као образ Божији, јесте и слободни вишедимензионални умни субјект који претпоставља заједницу са Богом и са другим људима: (v) отуда људски живот има духовну сврху што суштински укључује трансценденцију. Речју, живот је неотуђив уникалан дар који служи томе да се људска природа преобрази у Христу задобијањем новог начина постојања. Из такве перспективе гледано људски живот је конститутивно богочовечанска структура. Утолико утемељење идентитета субјекта као умно самосвесне слободе има теономан односно христономан карактер који, теолошки гледано, не нарушава већ остварује људску аутономију. Јер, ако је човек образ Богочовека Христа онда закон Христов јесте и норма и циљ људског самозаконодавства, ако је духовно фундирано. Игнорисање те духовнотеолошке чињенице, изразито у случају прихватања самоубијања, са или без асистенције, са становишта Цркве има несагледиво негативне последице. Оно што изгледа хумано са хуманистичког становишта (репрезентованог аутономијским моделом субјекта) није нужно хумано са теохуманистичког становишта (репрезентованог теономијским или христономијским моделом субјекта). 2.2. Што се тиче другог, наиме идеје о људском праву да запоседне властиту смрт, потпомогнутим самоубијањем, она је свакако повезана са поменутим моделима субјекта: оним самодовољне аутономије – који ту идеју подржава и омогућује, и оним теономије – који ту идеју доводи у питање. Та идеја, као и неуралгични друштвени симптом што се око ње плете, уводи у епицентар најконтроверзнијег и најкомплекснијег међу спорним (људским, моралним, легалним) правима: речју, права на потпомогнуто самоусмрћење које се еуфемистички одређује изразом еутаназија. Право на еутаназију је посебно контроверзно из разлога што у случају еутаназије, за разлику од класичног самоубиства, субјект тражи директну или индиректну интервенцију другог субјекта. Он сматра да на то има позитивно морално право. Међутим, ако је тако, онда то позитивно право мора да почива на претходно утврђеној и усаглашеној позитивној дужности другог да еутаназира на нечији захтев. Тоје изразито проблематично јер се таква дужност у оквиру моралне аутономије не може умно утемељити, будући да не можемо другог обавезати да неког убије на његов захтев. Учествовање у самоубијању другог поништава основну претпоставку умновољне аутономије субјекта – живот: уједно, оно представља негацију најпримарније позитивне дужности – заштите и неге живота као сврхе посеби. Посреди је акутан онтолошки и морални парадокс који – као апсурд, у област етике требања покушава да уведе самоуништење умноморалног живота као живота. Ако се таква позитивна дужност покуша засновати у оквиру етике солидарности, онда је и то проблематично јер се драговољно саучествовање у самоукидању нечијег живота, као сврхе по себи, не може узети као правоваљано средство за изражавање солидарности. Интерес еутаназисте да му се свесно и драговољно помогне у самоубијању не може бити довољан разлог да се друга особа стави под дужност према његовом захтеву. На све то, такав субјект тражи да се то спорно морално право утврди као законско право, легализацијом. У вези са моделом аутономије субјекта, којим се речени захтеви фундирају, треба указати како није оправдано да се аутономија у пракси редукује на индивидуалистичко схватање аутономије човека и људских права: односно, у случају захтева за еутаназијом, није оправдано да свој живот третирамо као лични посед односно као утилитарно-либертистички конципиран ресурс који је искључиво у нашим рукама. У светлу неиндивидуалистички схваћене аутономије (где су други сврхе а живот неповредива светиња), како оне која рачуна са божанским Другим, вером, тако оне која се држи неприкосновености људског, разумом, индивидуалистички схваћена аутономија испоставља се као фикција. 2.3. Ма колико еутаназијски образлагано као право на достојанствен крај, а против уистину застрашујућих испољавања болести и бола, у духовном смислу самоубијање јесте одбијање апсолутно највреднијег дара Духа Светог – дара живота са Богом и за њега: живота који у Цркви добија светотајинска средства да из греха пређе у благослов, уз смирено и стрпљиво примање животне борбе начином христообразног крстоношења, до богоданог краја испуњеног надом: „А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прогута смрт“ (1Кор 15:54). Еутаназија ослоњена на концепције индивидуалистичке аутономије и аутореферентног натурализма ликвидира перспективу духовне вертикале и релацију богоопштења која, кроз ангажовање Цркве и ближњих, у Христу отвара алтернативни пут самоубиству. 3. Следи како за Православну Цркву ниједна врста активне еутаназије није прихватљива. Активна еутаназија се може посматрати под три вида: као (i) вољна (ii) невољна и (iii) противвољна. Mејнстрим еутаназисти залажу се се за вољну, а неки од њих за вољну која не тражи директну већ индиректну асистенцију других. У потоњем случају особа финални усмрћујући чин извршава сама, док други потпомаже инструкцијама или саветима. Многи то називају потпомогнутим умирањем а реч је о дефакто потпомогнутом самоубијању. Притом Православна Црква увиђа разлику између захтева да се изврши вештачки прекид живота и захтева да се живот у одређеним случајевима не продужава на вештачки начин: уколико је посреди бесплодно одлагање процеса неминовне смрти. Позитивно право на обавезивање другог да учествује у нашем самоубијању није могуће морално утемељити. Међутим, негативно право које друге може обавезати да терминално болесну особу изузму од прислиног останка у животу, на основу респектовања аутономије њене вољне одлуке да умре природно!, могуће је морално утемељити. Овим смо укорачили у домен такозване пасивне еутаназије. С тим што Црква инсистира да ту речи може бити само о потпомогнутом умирању, не о потпомогнутом самоусмрћивању. Продужавање нечијег живот на вештачки начин (што је данас постало могућим), а против његове или њене воље (кад је изразива[1]), заправо је прислино одлагање неминовне смрти у биолошком смислу. У таквим случајевима Црква примењује расудно разумевање ради снисхођења вољи умирућег, помогнуто распононом духовних и психосоцијалних средстава помоћи: од сакраменталних (исповест, причешће, молитва за исход душе, миропомазање при самрти) преко палијативно-хосписних (емпатијско и дијалошко бдење пастира уз болесника) до литургијско-молитвених (проскомидијска молитва за све покојне, парастосне молитве, задушнички циклуси заступних молитава за покојне). Црква је у тим случајевима спремна да разуме повлачење медицинских третмана што вештачки продужују биолошки сасвим исцрпен живот[2]. То је уједно зона преклапања са лекарско-медицинском службом у смислу узајамног разумевања и сарадње, чему коренове налазимо у хришћанским основама цивилизације којој као европљани треба да припадамо, као и заклетви Хипократа. 4. Ако спор око еутаназије надаље сместимо у тело друштвенополитичког и културалног окружја, контекстуално, онда поводе за зебњу видимо као појачане и умножене, не као умањене. Прво: треба да се питамо у којој мери покрет еутаназије може представљати одраз цивилизације акомодације смрти: наиме, да ли између перпетуације ратова, медијског етаблирања бруталних убистава, и десензитизације пред призорима смрти — захтев за еутаназијом може бити моменат добродошлице танатолатријском начелу, уједно знак декаденције животне воље. Само је привидно парадоксално да истовремено живимо у цивилизацији страха од смрти , у ери култа младости, комодитета и експедитивне моћи која повлашћује само комерцијално употребљив живот. Иницијатива еутаназије у модерном виду долази са политичко-културног Запада (ЕУ и САД): међутим, управо тамо смрт и даље представља табу, а то је симптоматично, колико и то да је секуларизација света живота такође уведена на политичко-културном Западу. Може ли се историја делегитимације трансценденције видети као један од узрока кризе смисла која је, можда, у дослуху са духом афирмације еутаназије? Друго: морамо питати у којој мери принципијелну расправу о еутаназији одређују хетерогени фактори. Обавезани смо да пропитујемо утицај тетраде константних структуралних искушења: (i) новца (интереси капитала) (ii) моћи (интереси бирократскополитичке експедитивности) (iii) статуса (интереси професионализације питања живота и смрти уз постварење људскости) и (iv) технике (ко ће и како гарантовати да биоетичке одлуке око еутаназије неће бити једносмеран одраз интереса из домена биомедицинских и техничких иновација?). Будући да наведено тежи да опредељује технократско поимање политичког, подсећам да оно што је политичкиинтересно оправдано није нужно духовноморално оправдано. Може ли налог усаглашавања са законодавствима ЕУ бити довољан разлог за прихватање легализације потпомогнутог самоубијања? Треће: у овим стварима мора важити да закон има првенствено регулаторну улогу. Међутим, често се превиђа да оно што је формално законито није нужно морално оправдано. Из чињенице да нешто јесте случај, не следи да је нужно оправдано да то треба да буде случај. Регулација еутаназије подстиче израду критеријума под којима је не само легална, већ ствара халоефекат у прилог прихватљивости у психолошком смислу нормалности. Лобирања за спецификацију услова допуштености „потпомогнутог самоусмрћења“ промовишу не само друштвену прихватљивост еутаназије већ њену имплицитну институционализацију. Четврто: еклатантно у Холандији, али и другде, већ је засведочена опасност преноса права на еутаназију са класе физички терминалних болесника на класу психички болесних, врло рањивих – сугестибилних, особа. То нас ставља пред проблем такозване клизаве косине (slipperу slope): формално говорећи, ако А онда Х, Х је лоше, дакле не-А. Ако сам човек последоваће болест или бол, дакле у одређеној ситуацији живот треба укинути као претпоставку потоњих непријатности. То није све што је клизаво. Према извештају УН процењује се да ће до 2050. број старих (60+) претећи број младих (1–15), по први пут у историји, и то у западним земљама које диктирају темпо проеутаназијске перспективе. Да ли је превише ревносно питати хоће ли еутаназијски предлог, у будућности, обухватити не само физички затим психички ометене већ и старосно, затим финансијски или чак политички неподобне у кључу нове еугенике? Пето: Године 2018. у Холандији и Белгији забележени су први случајеви злоупотребе законски одређених протокола и процедура еутаназије. У Холандији, где је легално затражити еутаназију већ са 12 година старости, истраге се воде у најмање три случаја где је еутаназија администрирана психијатријским пацијентима. Можемо ли остати безбрижни знајући да је 2017. у Холандији 4,4% свих смртних случајева дошло преко еутаназије (6,585 преминулих) а 96% тих случајева последица су директне еутаназије. Почев од 2002. број случајева еутаназије утростручен је у Холандији, док је број случајева еутаназирања људи у Швајцарској за само десет протеклих година учетворостручен. Шесто: легализација еутаназије доводи у питање саму супстанцу лекарско-медицинског позива: макар у односу на класично и затим хришћанством заокружено одређење етоса тог позива. Лекари су ту да штите и негују физички и психички живот личности, а не ради тога да основну претпоставку смисла – живот, ангажовано прекраћују, генеришући страхове код пацијената у клими мучних подозрења. Можемо претпоставити да ће последице укора савести код лекара и здравствених радника бити озбиљне. Ко ће и како помагати оним лекарима који услед приговора савести одбију да учествују у еутаназијским процедурама? Хоће ли такви постати жртве мобинга и маргинализације? Није ли случај да ликвидација једног проблема, еутаназијом, отвара ројеве нових проблема? Ко ће заштитити медицинску струку и здравствени сектор од политичке идеологије и легалистичког позитивизма? Спецификација услова под којима доктори морају сматрати да је активна еутаназија легална и легитимна сами по себи идентификују претпоставке које неког оправдавају да се упусти у чин или сарађује у реализацији. Уклањање законских казни за намерно убијање пацијената од стране лекара само по себи представља суспензијуодговорности владе да заштити животе невиних грађана, без изузетка, као и кршење Универзалне декларације о људским правима УН. Седмо: ако се вратимо конструкту индивидуалистички конципиране аутономије субјекта, онда треба додати како остваривање права на еутаназију може кршити друга права, као и права других. Неиндивидуалистички појам јаства, посебно када је христономијски освешћен, нужно укључује право на самосаосећање и право на саосећање од других: дакле, (i) право избора на чување сопствене личности (ii) право на лечење одговарајућом и најефикаснијом медицинском негом (iii) право на самобригу и, чак, право на заштиту од самозлостављања (iv) право да се не доживи ниједан облик нечовечног малтретирања. Под правима других треба разумети и (v) право ближњих да се о нама током процеса исхода из живота – старају, и, тако остварују духовне прерогативе управо љубављу и саосећањем према нашој акутној рањивости. 4.1. Из такве перспективе гледано, људски живот у интегралној пуноћи не може бити раздвојен од љубави Божије у Христу (Рим 8:39) нити се може живети у изолацији од творевине и других људских бића — осим по цену самодовољности, тојест греха. Концепција о самодовољном људском бићу није само погрешна: она је површна јер лимитира досег и значај људског живота, затварањем отворености према духовној обнови и употпуњењу сходно благодати Божијој: „Ако ли живи у вама Дух онога који је васкрсао Исуса из мртвих, онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна телеса Духом својим који живи у вама“ (Рим 8:11; Јез 37:1-7). Међутим, у еутаназији – која повлачи намерно самоукидање живота, вршење праве аутономије субјекта искључено је услед негације двеју ствари: (i) поимања да само Бог има суверенитет над животом и смрћу (2Мој 20:13; Мт 16:26) и (ii) увиђања да је индивидуална морална аутономија нераскидиво повезана са аутономијом, правима и одговорностима других. * Из наведених разлога мишљења сам да Српска Православна Црква има право и дужност да искаже неслагање са предлогом за легализацију еутаназије у државнодруштвеном простору Републике Србије. И Црква је позвана да врши најусрднији апел савести на све чиниоце који су квалификовани да одлучују о исходу поменуте законодавне иницијативе. Владина комисија је радила на нацрту предлога две године (в. Политика, 20. мај 2019). То време је кратко и за далеко зрелије друштвенополитичке средине, чак за питања безазленија од питања легализовања самоубиства. Расправу треба наставити, не завршавати: са укључењем свих релевантних чинилаца, изнова: са проширењем броја учесника, са већом и редовнијом медијском експозицијом у јавности. Сарадња Цркве и здравственог сектора друштва, у пресеку палијативних, психотерапеутских и пастирских асистенција, код нас није постављена како треба, камоли исцрпена обзиром на пун потенцијал провиталистичког приступа како животу тако смрти. У нацији у којој стопа наталитета опада, а стопа самоубистава не опада, у свету погруженом у пандемију смрти, страхова и самоће услед ковида-19, проеутаназијски менталитет није вредност коју треба неговати. Истина је да је структурално убрзавање конститутивна црта цивилизације позног модернитета. Управо зато нисмо позвани да будемо брзоплети већ будни, чувајући интегритет основне интуиције живота: речју, да је живот у природном и духовном виду неозледива светиња за сваког појединца и заједницу, укључујући српску. ----------------------------------------------------- [1] Случај кад та воља није свесно изразива (нпр. у случају дубоке коме са пацијентом прикљученом на вештачку вентилацвију) представља изванредно захтеван случај где се поставља питање ко у његово име може пристати или потписати прекид медикације болујућег? [2] То не повлачи аутоматски пристанак Цркве на повлачење прехране и хидратације пацијента. Извор: Инфо-служба СПЦ

Ваше високпреосвештенство Митрополите Варшаве и целе Пољске господине Саво, Ваше вископреосвештенство Митрополите Солунски господине Пантелејмоне, Ваше Екселенције, господо министри, господо уважени професори, драга браћо и сестре, Христос васкрсе! Душâ испуњених радошћу Васкрсења, којом су преплављени и сви хришћани, сабрали смо се данас у нашем другом по величини граду Солуну, благочестивом и славном граду Св. Димитрија, заједно са Његовим високопреосвештенством Митрополитом Варшаве и целе Пољске господином Савом, кога имамо радост и благослов да ових дана угостимо у нашој домовини. Налазимо се међу вама као учесници научног скупа чија тема је еутаназија. Овај проблем, наведен у наслову мог говора, недавно се појавио у читавој икумени, и то на веома интензиван начин. Са њим се многи у различитим државама успешно хватају у коштац, и поред тога што је познато да је у неким земљама почео да се развија као званичан државни концепт; имамо недавну одлуку Холандије да активира закон о еутаназији, и сличну одлуку коју је недавно донела и Белгијска влада. У црквеној химнографији последовања опела смрт је окарактерисана као трагичан догађај људског живота: „плачем и ридам када помислим на смрт, и видим како у гробовима лежи по лику Божијем саздана наша красота, без облика, без славе, немајући вида…“ Писац ове химне је, у наставку службе, сам себи дао одговор на питање смрти, који представља и одговор сваког хришћанина: „Гроб Твој Христе извор васкрсења нашега, показа се као живоносан, као лепши од Раја, ваистину светлији од сваке царске одаје…“ Апостол многобожаца, Павле, оснивач Цркве у Солуну и Атини, и многих других Цркава широм васељене, у посланици упућеној Коринћанима објашњава да је Господ укинуо смрт, називајући је „последњи човеков непријатељ“ (1Кор. 15, 26), и, у наставку ове посланице и свог расуђивања о смрти, изговара познате речи: „Ако мртви не устају да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети!“ (1Кор. 15, 32). Због тога наша Црква непрестано узноси молитве за своје вернике да им крај живота буде „хришћански, без бола, непостидан, миран“. Дакле, моли се за оно што ми хришћани називамо „хришћански крај“, како је наведено у прозби горепоменуте јектеније, а чему су стари Грци дали назив еутаназија. Ова, лака за разумевање, грчка реч која је еволуирала у међународни термин еутаназија (ευθανασία), је сложеница и састоји се од придева „ευ“ (или епског „εϋ“), са значењем „добар, леп, храбар, племенит“, и речи θάνατος која означава смрт. Антигона, у Софокловој истоименој трагедији, је починила „добру смрт“ (καλώς θανείν) (Софокле, Антигона, стр. 97), изабрала је, дакле, да умре часно, не обешчашћено, сахрањујући свог брата Полиника. Исту ствар захтева и Хектор од Ахила пред њихов двобој, дакле, да немају „лошу смрт“ (κακό θάνατο), како се и дословце наводи у оригиналном тексту Хомерове Илијаде. Како је, у својој докторској дисертацији Euthanasie in der Antike (Wilhelms Universitat Munster, 1982), нагласио T. Потоф (Potthoff), појам еутаназије у античко време није подразумевао превремени крај несрећног, очајног и болног живота, и нигде није изједначен са данас актуелним концептом „потпомогнуте смрти“ (види такође и Αφρ. Αβαγιανού, „Ευθάνατος θάνατος. Το καλώς θανεϊν στην αρχαία Ελλάδα“). Данас је општеприхваћено мишљење да еутаназија подразумева да лекар, или неко други, донесе одлуку о окончању пацијентовог живота, директно или индиректно, из разлога „самилости“, „олакшања од бола“, или испуњавања пацијентове жеље да има, како је називају, наводно „достојанствену смрт“. Становиште Цркве о еутаназији О проблему еутаназије пре извесног времена говорио сам на Медицинском факултету Универзитета у Крајови, у Румунији, где сам покушао да објасним да смо до тога да говоримо о достојанственој смрти, или о помоћи за њену реализацију, дошли из саосећања, јер су код данашњег човека љубав и оданост према Богу и његовим ближњима деградиране и замењене утилитаризмом и логиком. Ми, као хришћани, не можемо да прихватимо, било директни или индиректни, прекид нечијег живота, јер сматрамо да на то немамо право. Живот не представља нешто наше, нешто што нам припада, нити смо га ми створили да бисмо њиме управљали онако како ми то желимо. Када се, 28. новембра 2000. године, холандски парламент (почетком априла 2002. године овај закон је ступио на снагу) одлучио за легализацију еутаназије, у наредних неколико дана, тачније 14. децембра исте године, Свети Синод Грчке Цркве издао је саопштење чије су главне тачке биле, дозволите ми да на њих подсетим вашу љубав: Живот је највиши дар од Бога, и почетак и крај живота су у Његовим рукама (Јов 12, 10). Тренуци у човековом животу који су повезани са његовим почетком и крајем, као што су, на пример, слабост, бол и слична искушења, у себи скривају јединствену светост и творе мистерију која захтева нарочито поштовање од стране његових сродника, лекара, медицинског особља и друштва. Исти тренуци погодни су за грађење приснијих односа међу људима, развијање љубавних односа у заједници, испољавање саосећања и милосрђа. Захтев неких пацијената за еутаназијом у суштини представља питање наше љубави према њима и наше жеље да остану са нама. Постојање бола у човековом животу, као и било ког другог искушења, представља „саучесника у спасењу“, и понекад, према Св. Григорију Палами, и „унапређује здравље“ (ΕΠΕ, Θεσσαλονίκη1985, τ. 9, стр. 264). Ипак, Црква признајући болест људске природе, увек човекољубиво од Бога захтева избављење „од сваке невоље, опасности и принуде“, али се понекад моли и за крај живота болесника (молитва при исхођењу душе). Ми људи се молимо, а не одлучујемо о животу и смрти. Еутаназија, која се у овом свету оправдава као „достојанствена смрт“, у стварности представља потпомогнуто самоубиство, дакле, комбинацију убиства и самоубиства. Такозвано „право на смрт“, што представља правно признавање еутаназије, могло би да еволуира у опасност за живот пацијената који нису у стању да испуне финансијске услове лечења и хоспитализације. У чему своје упориште налазе ставови за прихватање еутаназије, творећи на тај начин различите проблеме који произилазе из њене примене? Једно од објашњења које, испитујући разлоге (логику) оних који подржавају еутаназију, можемо добити јесте утицај њихове перцепције живота и веровање да би се човеков живот могао процењивати на основу снаге и капацитета његовог продуктивног рада. Овакво становиште води их до логичног закључка да је човек достојанствен само онда када је снажан и здрав, и да би друштво требало бити састављено само од таквих, „достојанствених“ људи. Ово представља један исти концепт веровања да је човек скуп ћелија које складно и заједно функционишу као једна велика машина, која се непрестано квари и поправља, а када заврши свој век трајања одбацује. Још сам 1974. указао на чињеницу да се крећемо у правцу окрутног, нехуманог и немилосрдног друштва. Тада је (јула 1974. године, у магазину Хуманиста), потписан тзв. „Манифест за еутаназију“, од стране многих научника, међу којима је био и добитник Нобелове награде, француски биохемичар Жак Моно, који је неколико година раније формулисао теорију да су универзум и човек производи случајности и нужности (наравно, није могао да објасни како се догодило толико „случајних подударности“ и због чега би ово представљало „нужност“), и да је, по логичком следу ствари, човек господар самога себе и може (слободан је) да ради шта год пожели. Желео бих да вашој љубави наведем кратак одломак из овог „манифеста“, који показује начин материјалистичке антиципације живота. У њему је, дакле, написано да човек „има право да умре достојанствено, да има слободу да користећи разум одлучи о начину своје смрти, те да му се морају обезбедити средства да умре мирно и лако када његов живот изгуби свако достојанство, смисао и будуће перспективе.“ Овде се, како је манифест окарактерисала професорка Л. Мелина (L. Melina Bioetica, Piemme, Casale Monferrato, 1998), ради о „реторици смрти“, такође и о „бесмисленом разлогу“ за њу, управо због тога што се у наведеном манифесту смрт дефинише као право, а не чињеница или догађај из човековог живота. Једино право које човек поседује је да се заштити и да уради све што може да остане у животу који му је даровао Бог. Овакав став о животу као највећем дару кога имамо од Бога, али и дугу према Њему, налазимо и код Хипократа, који не само да апсолутно одбацује еутаназију него чак и захтева од лекара да се закуне да „неће никада никоме давати смртоносни лек, чак ни уколико би овај то захтевао, нити ће му саветовати да га узме.“ Преносећи Хипократову заклетву у данашње време, професор А. Спаноло наглашава да је „смисао медицинског деловања да лечи и даје живот, а не да шири смрт; смрт никада не може представљати медицинску делатност“ (A. Spagnolo, „Perche non condiviso l’ eutanasia“, у Le Scienze, бр. 88 (1996), стр. 52-53). Многи лекари широм света имају исти став као проф. Спаноло: њихово прихватање еутаназије, дакле, значило би њихов пораз и њихово укидање! Разлог оваквог става је што чак и са медицинског становишта авантура смрти није неукротива, јер човек може дати смисао и овом свом искуству. Једно истраживање Универзитетског биомедицинског кампа (Biomedical Campus) показало је да ниједан пацијент који је захтевао еутаназију, није је желео само и једноставно из жеље да умре. Ову његову жељу условљавају три разлога, који су, такође, под индиректном контролом модерног друштва: физички бол, фрустрација због слабљења његових природних сила и страх да не представља терет сродницима. Уколико би се пацијент уверио да један, или сва три од наведених проблема бива третиран са љубављу и интересовањем здравствених радника или његових сродника и пријатеља, то би имало позитиван ефекат на његову одлуку да не захтева еутаназију. Друго објашњење за позитиван став према еутаназији је веровање одређених људи да у свету не постоји ништа осим материје, да живот не поседује светост и да је нераскидиво повезан само са спољашњом лепотом и физичким и финансијским стањем. Са доминацијом, у неким модерним друштвима, оваквог, материјалистичког односа према мистерији нашег постојања на овој нашој гостољубивој планети, развија се у њима тенденција „појефтињења“ живота; живот у оваквим друштвима губи сваку вредност, чиме се отвара могућност његовог лаког уклањања или постајања предметом тортуре и експлоатације. На овом месту имам обавезу да кажем да су они који покушавају да униште хришћанске друштвене вредности и наметну нехумана схватања (логике) као што је еутаназија, истовремено наметнули (себи) и огромну одговорност према историји, зато што уништавањем ових вредности, доказаних вековима и прихваћених у свести људи као најбољим за напредак и њихову радост, људе варваризују и претварају их у једнодимензионална бића којима је „све дозвољено“. Информације које нам долазе из различитих делова света су алармантне, јер ће ове „логике“ наићи на плодно тло. У Аустралији, на пример, према Medical Journal of Australia, 30% смртних случајева у болницама догодило се након одлуке лекара да прекину терапију код пацијената у терминалној фази болести. Одговарајућа цифра за Холандију је 16%, Белгију 18% и Сједињене Америчке Државе 11%. У Холандији је 2000. године било 2123 званично регистрованих случајева еутаназије, од којих је 1893 спроведено код пацијената у терминалној фази канцера. Објашњење о разлогу прихватања еутаназије од стране холандских држављана, које је понудио проф. Арт Гкизолф гласи да је за то одговорна њихова „култура калвинистичког корена“. У истим коренима налазе се и разлози за прихватање абортуса и брака између хомосексуалаца (La Repubblica, 2. 4. 2002, стр. 12). Ово је непријатно, али је чињеница да смо, имајући почетак у фалсификованим хришћанским схватањима секуларизованих Холанђана и оних који са њима деле иста животна становишта, достигли до данашњег формалног усвајања еутаназије, која за нас не представља достојанствено решење, већ увреду и презир према светињи човековог постојања. Ипак, морам да додам да за будућност човечанства постоји нада, садржана у чињеници да већина друштава и организованих држава показује реакције на правну легализацију еутаназије. Ова чињеница је плод њиховог спознања да отварање овог уског пролаза за ефикасно спровођење смрти, олакшава планове неким безаконим интересима и ствара ноћне море друштву, у којем ће бити места само за здраве, богате и успешне људе. Јер ће, на крају, друштвено бављење ближњима само логиком и етиком, а без љубави у Христу, довести до његове дехуманизације. До данас, осим Холандије, државе у којима је дозвољена условна еутаназија (коју, као такву, по мом мишљењу није лако држати под контролом), су: Аустралија, Јапан, Немачка, Данска, Шведска, Белгија и Кина, док је у Сједиљеним Америчким Државама врховни суд омогућио свакој од држава да сама одлучи да ли ће да дозволи или не еутаназију и потпомогнуто самоубиство. Држава Орегон је, на пример, легализовала самоубиство уз помоћ фармацеутских средстава која се могу набавити у апотекама и на рецепт лекара. Калифорнија је, такође, извршила декриминализацију еутаназије, док је држава Вашингтон донела одлуку о њеној легализацији, да би после референдума из 1991. године овај закон био укинут. На овом месту бих напоменуо да је, у последњем случају, питање које се налази у директном односу са моралом друштвене заједнице добило одговор непосредно од њених чланова (народа), који су поништили одлуку делегата. У Швајцарској је примена еутаназије декриминализована у Циришком кантону; у Великој Британији судови, на које је прешла одлука о еутаназији, тешко дају такво одобрење, док је у Француској предлог закона о еутаназији, предат од стране члана француског парламента Бернара Кушнера, у парламенту наишао на озбиљну опозицију. Већина земаља је, дакле, одбила да прихвати закон о примени еутаназије. Посматрајући из ове позиције, веома сам задовољан резолуцијом Савета Европе од 26. марта прошле године, у којој је упућен позив свим државама чланицама да „одржавају апсолутну забрану уласка добровољног завршетка живота код пацијента са неизлечивим, или болестима у терминалној фази“. Такође, само неколико дана пре него што је изабран, председник Француске Жак Ширак, је дао изјаву да не види позитивне стране еутаназије, али да се залаже за истраживања о медицинским методама које ће олакшати последње дане пацијентима у терминалном стадијуму (La Croix, 16. 4. 2002, стр. 8). Проблем који се недавно појавио углавном у Холандији, где се, рекли смо, већ примењује закон о еутаназији, јесте ко ће одредити да је бол за пацијента „неподношљив и неизлечив“. Управо је председник Холандске краљевске медицинске асоцијације Руд Хагенув пре неколико дана признао да је „дефинисање границе (бола) и даље тешко и да се непрестано налазимо у фази истраживања“ (La Croix, 3. 4. 2002, стр. 4). Такође је и недавни случај пред холандским правосуђем показао управо збуњеност и неспособност холандског друштва да одреди границе које ће дозволити примену еутаназије. У Амстердаму је, дакле, Апелациони суд донео осуђујућу пресуду лекару који је спровео еутаназију над бившим сенатором Ентваром Бронгкесманом, јер је овај, како је лекар у својој одбрани навео, „остарио“, био „у болу“ и био „уморан од живота“. Лекар је осуђен јер његови наводи нису могли бити доказани. Такође, поменути председник Холандске краљевске медицинске асоцијације је признао да чак и данас, када се развојем науке непрестано побољшава и лечење бола, није лако утврдити када је бол за пацијента постао неподношљив. Када се ово узме у обзир, требало би да поздравимо и благословимо напоре оних лекара који се труде да различитим терапијским средствима пацијентима помогну у ослобађању од бола у терминалном стадијуму њиховог живота, и на тај начин, онима који подржавају еутаназију, понуде научни и људски одговор. При том, не бих желео да заборавим да споменем љубав и емоционалну подршку медицинског особља, породице и пријатеља, која представља незаменљив елемент подршке пацијентима у лечењу бола. Од тренутка примене закона о еутаназији у државама које су је прихватиле, јавили су се нежељени ефекти и проблеми и у другим државама (које нису дозволиле еутаназију), од којих је најупечатљивију такозвани „маркетинг смрти“, односно организовање еутаназије као услужне делатности, где су муштерије пацијенти који желе еутаназију, или сродници и старатељи у случајевима њеног спровођења против пацијентове воље и сагласности. Италијанско правосуђе је, у априлу прошле године, започело истрагу због притужби да постоји илегална мрежа, која се бави пружањем помоћи сродницима и наследницима богатих пацијената, који имају жељу да их се отарасе, како би што пре добили очекивано наследство. Тако пацијенте преносе у Холандију или Швајцарску и „легално“ над њима спроводе еутаназију. Према истрази која је у току, накнада за овакву илегалну акцију, која се назива „олакшавање“, креће се у распону од 3.600–5.100 евра. Ваша високопреосвештенства, поштоване еминенције, уважена господо професори, браћо и сестре, заиста је изванредна случајност да се овај научни симпосион одржава у току васкршњег периода, у коме славимо „тродневно Христово Васкрсење, које нам је донело живот вечни. Јер Богородица Марија, невенчана Дева, није окусила девичанске болове, већ је вољом Божијом и благодаћу Духа Светога родила Створитеља векова, од Бога Бога Слова; тако је и земља ослобођена од болова смрти, из своје утробе, када је Он то наредио, ослободила Цара јеврејскога, зато што није могла да задржи у себи тело које доноси бесмртност“ (Св. Григорије Ниски, Εις την φωτοφόρον και Αγίαν Ανάστασιν του Κυρίου, ΒΕΠΕΣ, τ. 69, стр. 252). За нас хришћане не постоји никаква дилема у односу на обавезу да се уз дужно поштовање односимо према нашем телу, од његовог стварања до његове природне смрти, јер је, како нас учи апостол Павле, „тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога“ (1Кор. 6, 19). И управо због тога што тело представља храм Божији у коме се налази Дух Свети, „ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог“ (1Кор. 3, 17). И због тога што се још у овом телу обезбеђују слава и бесмртност након његовог васкрсења, по речима које нам је упутио апостол Павле, „Онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна тела Духом својим који живи у вама“ (Рим. 8, 11). Велики отац Цркве Св. Григорије Ниски учи нас управо о оживотворавању наших тела у дану општег Васкрсења и о њиховој бесконачној вредности. Тако је на постављена питања да ли ће, на пример, преминули млади људи у вечности живети са физичким недостацима које су имали током свог живота, било урођеним или стеченим, и да ли ће старци васкрснути са слабим и увелим телима која су имали у најслабијим годинама свог живота, или болесници са неизлечивим болестима у последњим и предсмртним стањима, Св. Григорије из Нисе дао одговор уверавајући нас да ће сваки човек, без обзира на ситуацију у којој је умро, бити нешто налик пшеничном класу. Када га, дакле, сушимо пламеном греха и претрпљеним искушењима на земљи, и када га земља узме и раствори кроз смрт, у пролеће нашег васкрсења, голо зрно нашег тела ће поново постати клас, висок, богат и усправан, који ће се простирати на небеским висинама и бити китњасто украшен, и имати друге богодоличне особине, и сви ћемо бити са прворођеном лепотом Адама од пре пада. Такође, свети отац нас учи и о светости нашег тела, учењем које мора оставити снажан утисак чак и на најсавременијег научника, специјалисту из области генетског инжењеринга, да се душа у телу не налази на једном одређеном месту, већ да је присутна у свим његовим деловима и на тај начин се налази у сваком од њих, односно у свакој ћелији појединачно. Са којим, онда, правом интервенишемо у животима наших ближњих, створених по икони и подобију Божијем, уништавајући и рушећи храм који је Он изградио? И у древном спису Дидахи – учење дванаесторице апостола, налазимо идентичну идеју о поштовању људског тела. У другој заповести поменутог списа је истакнуто да је забрањено да се човеку одузме живот у било ком облику и стању: „Друго правило учи: Не убиј, не чини прељубе, не развраћују децу, не чини блуда, не укради, не врачај, не употребљавај мађије, не убијај дете кад се зачне, нити га погуби кад се роди.“ Такође, нешто даље у Дидахију се наводи да су пут смрти и губитка својих душа изабрали они који су, поред свега другог, „убице деце или убице Божијих створења“ (Βας. Μουστάκη, „Απ. Πατέρες“, изд. Οικ. Παπαδημητρίου, стр. 10 и даље). Стога је очигледно да за нас хришћане убиство, абортус, чедоморство, такође и еутаназија, представљају веома тежак грех. Закључак Назив мог данашњег излагање је „Црква и проблем еутаназије“. Наравно, један хришћанин са овим нема никаквих проблема, јер не прихвата еутаназију. Овај проблем, међутим, има друштво које допушта да се деградира, по превасходству Божије створење, посматрајући га као свеукупност његових ћелија, случајно пронађеним на одређеној планети и случајно повезаним како би обављале своје функције. Овакво друштво се претвара у немилосрдну власт и заинтересовано је искључиво за здраве и снажне јединке, док све остале води у правцу, наводно, достојанствене смрти. Ми хришћани проповедамо љубав и поштовање према сваком човеку, без обзира на његов пол, расу или веру, од тренутка његовог зачећа па све до последњег тренутка његовог живота. За нас је фетус човек, као што је то и осуђеник на смрт. Желео бих да посаветујем оне који подржавају еутаназију да не затварају очи. Од тренутка када се роди, човек живи своју смрт: када изгуби драгу особу, када је болестан, када му се промени тело због напредовања старости. И само човек који у Христу побеђује грех превазилази смрт. Ово је реалност. У свету без Христа смрт представља потресну и трансцендентну реалност. Без Христа се човек, иако теоријски подржава, у пракси нехумано унижава. Деградирана је, такође, и заједница било какве регулације да доноси о људским правима и грађанским слободама. Надам се да ће ово бити узето у обзир приликом израде Устава Европске уније 21. века. Ми хришћани, увек и свима проповедамо Христа, распетог и васкрслог за спасење сваког човека, проповедамо да су наши животи у Његовим рукама, да смо заинтересовани за све што нам се догађа, али да немамо право да исправљамо Божији план. За нас, дакле, еутаназија представља декадентни друштвени феномен, повреду, а никако подршку човековом достојанству. И, заједно са блаженопочившим старцем Јустином Поповићем, исповедамо да је Васкрсли Господ све у свему: Он је оно што је Лепо, Добро, Истинито, Нежно, Радосно, Божанско, Мудро, Вечно. Он је сва наша Љубав, сва наша Истина, сва наша Радост, сво наше Добро, читав наш Живот, вечни живот у свој божанској бесконачности и безвремености. Па стога, увек изнова и непрестано и безброј пута кличемо: Христос Васкрсе! (Ιουστίνου Πόποβιτς, Ανθρωπος και Θεάνθρωπος, изд. Παπαδημητρίου, стр. 48­-49). Хвала вам што сте ме саслушали! И још једном: ΧΡΙΣΤΟΣ ΑΝΕΣΤΗ! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Бог нека је увек са вама! Извор: Теологија.нет

Римокатолички бискуп Рејкавика Давид Тенсер и старешина православне ставропигијалне парохије Светог Николаја у Рејкјавику протојереј Тимотеј Золотуски у свом заједничком саопштењу иступили су против еутаназије, а поводом нацрта законског предлога о којем ће се расправљати у парламенту ове земље. Они су се у виду писма обратили овом Парламенту и изразили заједничко гледиште по питању еутаназије. У писму се истиче да било какво убиство или помоћ некоме да самог себе убије не може се сматрати ни добром смрћу („еутаназијом“), нити помоћу при смрти (помоћ некоме ко умире), него је то преступ. „Ни у једном случају не можемо одобрити такве чинове, јер они нарушавају природне законе и противрече основним моралним начелима хришћанства,“ каже се у писму. Аутори писма су такође изразили наду да се о нацрту закона неће расправљати у Парламенту Исланда. Како је изјавио православни свештеник у Рејкјавику, ово заједничко саопштење сведочи да је то само практични плод договора патријарха московског Кирила и папе Фрање у Хавани 12. фебруара 2016. године. На том сусрету предстојатељи двеју Цркава су се договорили о заједничкој подршци традиционалних хришћанских и моралних вредности и притом истакли да су „недопустиви“ еутаназија, абортус, једнополне везе. Извор: Катпрес (превод - Информативна служба СПЦ) Хришћански свет |