Претражи Живе Речи Утехе

Зашто свака генерација Срба мора да одговори на Лазареву „дилему“? Дух дише где хоће, али тамо где дише гради Цркву. Тако је и владика Николај, својом личношћу, ауторитетом и пастирским старањем дао црквени оквир једном харизматичном спонтаном народно-религиозном покрету. Резултат се особито показао на обнови монашког кадра који је из тог покрета поникао. Један од центара здравих богомољачких заједница била су села око манастира Тумана. Оно што је наше братство наследило и што се трудимо да у истом духу одржимо јесу народна празнична сабрања око манастира као својеврсна особеност и традиција српског монаштва, каже у разговору за „Печат“ протосинђел Петар Богдановић, сабрат манастира Тумане. У туманској светињи срећу се два велика свеца, један из 14. и други из 20. века. Како се десило да у драматичним историјским временима која су живели и Свети Зосим и Свети Јаков буду зрно из кога ће се разбуктати верау Србији? Божији домострој спасења света открива се у оквиру конкретних историјских околности. Зато ми православни прошлост посматрамо као историју спасења где можемо сагледати како Бог плански продире из вечности и постепено нам приправља пут ка Царству Небеском. На основу тога постоји утврђено предање да у лику појединих светитеља можемо сагледати конкретно деловање Бога, који на тај начин својој цркви у датим историјским околностима, тј. у свакој епохи, шаље своје изабранике који слободно прихватају Крст да буду носиоци духовне обнове. Верујем да уопште није случајно што се након шест векова од блаженог упокојења Светог старца Зосима под сводовима Туманске цркве данас налази и кивот с моштима Светог Јакова. У најмању руку, повезује их то што сте и сами лепо поменули, делање у врло тешким и драматичним временима. Међутим, њихова мисија се не завршава њиховим биолошким крајем. Посебно је интересантно да данас у свеукупном житију оба светитеља више се страница може исписати на основу онога што светитељи чине након представљења него пре. Њихова житија и даље се пишу из Царства Божијег. Свети Зосим део је струје синаита који су се доселили у Србију кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. Како објашњавате да у времену готово апокалиптичном, које су обележила турска освајања и потписивање Флорентинске уније, најтврђа струја православља своје уточиште налази у Србији? Долазак синаита у тадашњу Србију представља једну изванредну духовну инјекцију нашем народу. На стотине светогорских и синајских подвижника је у таласима долазило под окриље владалачког омофора кнеза Лазара. Међу њима остала су позната имена на десетине чувених духовника. Неки од њих су Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Роман Ђуниски, Свети Сисоје, Јован Стјенички, као и Свети Зосим, али и други. Mожемо слободно издвојити личност нашег Светог кнеза Лазара као неког ко је имао кључну улогу у овом за наш народ светом феномену. Очигледно је мученичка жртва Светог кнеза само потврдила оно што је он већ раније одабрао – да буде чувар и бранитељ православља. Позивао је и с љубављу примао ове свете подвижнике и делатно им помагао да устроје манастире, пружајући им сигурност и заштиту. С друге стране, они су утврдили православље у нашем народу, обновили монашки начин живота, подизали светиње, оставили нам своје свете мошти које до дана данашњег показују чудотворну силу живота у Духу светом. Даћу себи за право да изнесем претпоставку да је управо присуство синаита у 14. и 15. веку у Србији имало за последицу да смо међу ретким Црквама које нису потписале Флорентинску унију. То све говори у прилог томе да је наша црква често кроз историју била кадра да преузме кључну улогу у тренуцима тешким по васцело православље. У савременом контексту не чуди чињеница да православна васељена посебно гледа на став наше помесне цркве о питању украјинског проблема и очувања канонског поретка. Да ли је чињеница да је ова струја дала бројне светитеље сажети деманти онима који сматрају да су канони постали претежак терет за човека? Основна порука исихастичког предања православне вере уопште и јесте то да је циљ живота у Христу обожење, тј. да се постане светим. Очистивши подвигом умносрдачне молитве своја срца и живо заједничарећи с Господом у светим Тајнама Цркве, исихасти су бивали удостојени да се на њима оствари блаженство и да опитно учествују у нествореним божанским енергијама и већ сада предокушају обожење. Они су о томе и сведочили, поучавајући нас да наш циљ није да тек будемо моралнији људи или да се нашом делатношћу оствари некакав социјални мир, већ да окусимо дарове Духа светог, да Господом превазиђемо ограничења наше пале природе и остваримо истинску слободу синова Божијих очекујући коначну победу над смрћу у догађају Свеопштег Васкрсења. То је она суштина коју православље нуди и у она и у ова и у сва времена. То је такође оно што је суштински потребно човеку. Верујем да зато толики народ долази у манастир Тумане, не зато што смо им ми монаси нешто посебно занимљиви већ да додирну Бога у тајни Светог причешћа, да окусе од светости светитеља, да осете благодат, да изађу из оквира свакодневице и удахну дах вечности, да нађу исцељење и душе и тела. Потреба за исцељењем у крајњем је потреба да се превазиђе смрт и то је увек актуелна тема. Свако време има свој лични печат, и слажем се да Црква у различитим временима мора различитим језиком да говори, али суштина је непромењена. Плашим се да претерана потреба да будемо допадљиви савременом свету неће дати много плода. Ученици Светог Григорија Паламе насељавали су и румунско приобаље све до Крајоле. Како с тим у вези објаснити покушаје румунизације Срба и неканонског деловања Румунске православне цркве на канонској територији СПЦ? Што се тиче црквеног дела проблема, не постоји апсолутно никакв основ, ни историјски ни актуелни ни социјални а камоли канонски ради кога би се могло и у најмањем оправдати овакво деловање. Канонски поредак Цркве је у о том питању веома јасан. Помесне цркве су устројене тако да се припадност конкретним епархијама заснива на основу територије а не националности. Сваки крштени православац који активно живи на територији једне епархије, тој епархији и припада и за њега одговара надлежни епископ, односно парох. Како се ко национално изјашњава нема никакву важност. Отуда румунски свештеници немају канонско право да делују на територији наше помесне цркве, само зато што се неко представља као Румун. Био бих слободан да закључим да је упитању злоупотреба Цркве ради некаквих политичких циљева. Хвала Богу, ради се још увек о изузецима. Апсолутна већина влашког становништва су верна чеда Српске православне цркве, а и у националном смислу се најчешће изјашњавају као Срби. То потврђује и случај да када оду у дијаспору, где на једној територији имамо канонско присуство више помесних црква, између осталих и српске и румунске, влашко становништво у апсолутној већини иде управо у храмове Српске православне. Тај податак оповргава тврдњу румунске јерархије да СПЦ врши било какав притисак на влашко становништво. Појединачни мотиви неретко немају везе с вером или идеологијом већ с материјалном коришћу. Свети Јаков Арсовић, тумански светитељ над чијим се моштима данас дешавају чудеса и исцељења, био је углађени дипломата с два доктората са Сорбоне. Монашки постриг прима после једне беседе владике Николаја. Да ли је његов животопис најбољи одговор онима који у СПЦ виде азил за неписмене и недоучене Србе? Та тема је стара и у својој основи је дубоко теолошке природе и управо се најбоље да сагледати кроз анализу тзв. Паламитске теологије. Познање Бога плод је реалног партиципирања и заједничарења у бићу Божијем преко Његових нестворених енергија, и то познање није плод интелектуалне рефлексије. Опет, подвижничко богословље не одбацује интелектуални рад већ га, ако је то потребно, ставља у службу претходно доживљеног живог искуства Цркве. На тај начин видимо да спасење у православљу обухвата учешће свих реалности бића човечијег, преображавајући а не одбацујући интелект. Тако да у лику Григорија Паламе имамо једног од најобразованијих и најумних људи свога времена, али који је тај таленат у својој пуној мери искористио ради одбране православног искуства насупрот схоластичке хришћанске филозофије. Светом Јакову световно образовање није могло открити Бога, за разлику од сусрета са Светим владиком и простим али побожним и богомудрим богомољцима. Зато је он на себе преузео тежак подвиг јуродивости Христа ради, радикално се одричући логике овога света; међутим, по благослову и послушању, био је кадар и те како открити интелектуалну димензију своје личности уређујући мисионарске часописе и пишући чланке теолошке садржине. Злонамерне аутошовинисте бих само подсетио да је велики део богатства европске културе настао на хришћанским темељима, те се намеће питање ко заправо ради у правцу враћања у некакав мрак људске цивилизације. У временима када комунисти укидају слободу говора Свети Јаков остаје слободан духом. Попут Аве Јустина и он бди над својим страдалним народом, држећи ватрене беседе. Једна од њих коштаће га живота. Где су данас следбеници ова два велика источника српског православља? Хвала Богу да их и данас има и верујем да ће их бити до краја света и века. Свима је познато какву су храброст и ревност, достојну хришћанског имена, показали наши архијереји и духовници током страдања нашег народа у ратовима 90-их у Босни и Херцеговини, у Хрватској, на Косову и Метохији, затим у одбрани светиња у Црној Гори, онда у непоколебивом сведочењу Косовског завета. Па и данас током актуелне пандемије сведоци смо да су се неки од наших архијереја храбро и гласно успротивили једној глобалној пропаганди где су непосвећени под изговором бриге за здравље покушали микроскопима да завире у Тајну над Тајнама где и анђелима није дозвољено да завире, и покушали да Свето причешће прогласе извором заразе, али не само то већ и да нама православнима такав став наметну, не либећи се при томе ни отвореног и недобронамерног ругања. Уважавајући сваку жртву и поштујући све здравствене мере и препоруке које је наша црква ревносно спроводила, ипак постоји и граница која кад се пређе, наша вера бива озбиљно угрожена. Порука појединих наших архијереја одјекнула је широм васцелог хришћанског рода, где је, морамо признати, неретко доминирао мук. Манастир Тумане испуњава заповести Светог владике Николаја отварајући врата за хиљаде поклоника. Колико је важно чување и неговање саборности на којој је владика толико инсистирао? Наша вера није идеологија нити религија већ Црква, а Црквa је догађај литургијског сабрања. Отуда је саборност везана за само биће Цркве. Црква није апстрактан појам, који постоји сам по себи мимо догађаја литургијског сабрања. Зато Црква није ни институција јер се конституише кроз догађај сабрања, мимо кога не постоји као нека безлична константа. Зато увек изнова идемо на литургију јер на тај начин пре творимо Цркву, него што улазимо у њу као у нешто што постоји ван нас. Зато је наша одговорност велика, јер залог Божијег присуства међу нама налази се делом и у нашим личним одлукама да учешћем на богослужењима градимо Тело Христово. Ми се трудимо да тај народ који долази у наш манастир управо вежемо за литургију. Све наше беседе су у суштини позив на причешће и учешће на трпези Господњој, али такође учимо народ да након посете нашем манастиру наставе да с истом ревношћу иду и у своје парохијске цркве. Из перспективе неког ко се подвизава у заветном манастиру, чувару светосавског предања осведоченог у страдању кнеза Лазара и његове војске на Косову, како тумачите све гласније позиве да ова генерација Срба стави тачку на више од шест векова дугу косовску драму? Да ли су без „мита“ о Косову све наше битке изгубљене? Језик којим је изречено предање Косовског завета једнак је јеванђелском језику. Усуђујем се рећи да је Косовски завет на известан начин српска верзија јеванђеља. Господ је најдубље истине постојања саопштавао кроз приче, а не путем филозофских система. Предање о Косовском завету сажима све најсветије, највредније, најпоучније у вези с нашим народним бићем. Питање је колико познајемо тај језик. Потребан нам је кључ вере да бисмо дешифровали поруку. Али садржај те поруке није никакав мит, нити бајка већ нешто апсолутно реално и невероватно снажно. Јеврејски народ је веровао у предање да ће се вратити у обећану земљу и на основу тога успео да очува идентитет, издржи прогоне и сатирања и на крају после много векова и дочека да се врати. Косовски завет данас представља један од ретких изворишта јединства нашег народа, иначе по много чему раздељеног, али и извориште смисла. Зар је то мало? Шта данас има такву силу? Косовски завет није музејски експонат већ залог будућности, те је према томе увек актуелан, не може се занемарити и свака генерација Срба мора одговорити на Лазареву „дилему“, било потврдно или одрично. Колико је важно „сагласје“ Српске цркве и српске државе око темељних националних питања, те да ли се теорија симфоније односи на било коју власт или постоји принцип старији од теорије симфоније? Црква је у овоме свету странац, али је кадра да у креативном сусрету са сваком културом живљења пројави преображавајућу моћ која освећује а не одбацује. Тако је и у случају односа Цркве са световним властима. Различити политички системи и власти су се на различите начине односили према Цркви, неки више а неки мање благонаклоно, а неки пак потпуно непријатељски. Природа Цркве и природа световне власти су различите, те је тако и с њиховим крајњим циљевима, али у случају нашег народа већина деоница оба пута ка тим одредиштима се подудара. То отвара могућност за креативну сарадњу коју сматрам благословеном и веома корисном. Позивајући се на Светог старца Порфирија, мислим да је битније да представници власти буду хришћани, него да се залажемо за хришћанске странке или друге политичке моделе с префиксом „хришћански“. Чак и када говоримо о славном периоду симфоније у доба Немањића, верујем да је опет значајнију улогу имао лични моменат у односу на принцип. У својим дневничким белешкама с ратног Косова, на опаску оца Никчевића да се овде може само погинути, блаженопочивши митрополит Амфилохије одговара питањем: „А гдје је лепше изгубити главу?“ У којим се то координатама реализује овакво подвижништво? Какав је то народ који и када гине васкрсава? „Србин је Христов, радује се смрти“, одговара ђакон Авакум својој мајци када га она моли да се привремено одрекне вере не би ли сачувао живот. Највећи капитал сваког човека јесте сопствени живот. Опет логика Царства Божијег нас учи да наш живот вреди онолико колико смо спремни да се жртвујемо за другога. Христос каже да нема веће љубави од те да положимо живот за ближњег. Тако мученик није онај који је обезвредио свој живот већ сасвим супротно. Ако ни за шта нисмо спремни да се жртвујемо, то би значило да не поседујемо никакве значајне вредности у своме животу. Мноштво мученика који је наш народ дао сведочи о узвишености, величини и богатству духовне ризнице нашег народа. То је зато што верујемо у Васкрсење, тј. у победу живота над смрћу, што знамо да је коначна победа Христова, без обзира на резултат појединачних битака. О мисионарству манастира Тумане, као и о делатном милосрђу братије доста се говори. Да ли је социјално учење, као уосталом и све истине за којима трагамо, утемељено у јеванђељу? Решење свих социјалних проблема наступиће кад Христос дође поново и укине смрт, односно када наступи Царство Небеско. Зато је основна улога Цркве да служи литургију као залог будућег века. Зато социјална ангажованост Цркве не произлази из некаквог институционализованог плана и пројекта, већ управо из литургијског искуства. Црква је Тело Христово, а када један уд страда, цело тело страда. Црква нема никакву амбицију да оствари социјални мир, правду и благостање у овоме свету и веку, али кад нам се ближњи нађе у невољи, сасвим је логично да ћемо гледати да помогнемо. Зато су у православљу примери харитативне делатности најчешће спонтани. Тако је и у нашем манастиру. Мноштво људи који долазе у наш манастир омогућава нам да лакше повежемо оне којима је потребна помоћ с онима који су ради и кадри да је пруже, а све у име Христово. То је један од добрих примера колико је моћан саборни карактер наше вере. ПЕЧАТ View full Странице

Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе. У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са функције такође тражио Синод? Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку. Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати? Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије. Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве? То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог? Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу. Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго? И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити. Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ? То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни. Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица? Рекао бих: да. Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене? Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно. У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета? Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан. Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како? Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења. Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету? Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена. Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ? Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета. Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију. Зашто је важно очување аутономије ПБФ? Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења? Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети? Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати. Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају? Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да буде јасна – пропаст. Имате ли још нешто да кажете на крају? Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог? Извор: Теологија.нет View full Странице

sozercanje.wordpress.com/2019/05/23/саопштење-на-саопштење Саопштење на Саопштење Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, издао је „алтернативно“ Саопштење Светог Архијерејског Сабора СПЦ?![1] Поред тога што у медијима, на све могуће и немогуће начине, имамо замагљивање чињеница по питању тога да ли се Епископ Максим покајао за (неке) своје ставове или није, имамо сада и алтернативнна Саборска Саопштења! Тако је Митрополија црногорско-приморска издала Саопштење које, с обзиром на оно што знамо, није у свим својим деловима Саопштење Светог Архијерејског Сабора СПЦ, иако се тако зове! Или можда ми сви ипак живимо у матриксу у коме је стварност релативна ствар? Како да ово схвати верујући народ? Да ли су постојала два СА Сабора СПЦ или само један? Ако је један да ли је ово преправљено Саопштење заиста Саопштење целог Сабора или је то Саопштење Митрополита Амфилохија о Саопштењу СА Сабора СПЦ? Надам се да сте довољно збуњени, да не постављам додатна питања. Митрополит Амфилохије у „своме“ (?) саопштењу СА Сабора има следеће измене. Подвучени текст означава измене и додатке, а текст у угластим заградама означава делове који су избачени из Саборског Саопштења. … …На позив Његове Светости, Патријарха српског г. Иринеја (уместо: На позив Сабора), Патријаршију су посетили председник Републике Србије г. Александар Вучић и председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. После заседања, у свечаној дворани за пријеме, Сабор је са дужном пажњом саслушао излагања двојице српских лидера о стању и проблемима нашег народа у Србији и Републици Српској, [али и шире, као и] о напорима [и неравноправној борби са моћницима] за очување Косова и Метохије у саставу Србије, [и о свеобухватној помоћи државе Србије нашем народу да опстане на најсветијој српској земљи, Косову и Метохији] као и о братској сарадњи државних органа, образовних и културних установа и свих осталих носилаца јавне одговорности у Србији и у Републици Српској, на добро нашег народа с обе стране Дрине и на његово опште добро, ма где да живи. Својим Саопштењем о Косову и Метохији, Свети Архијерејски Сабор је поновио свој непроменљиви став са претходна два Сабора. … Размотрено је и стање наше Цркве у такозваном региону, односно у државама створеним на развалинама бивше Југославије, при чему је констатовано да су анимозност и дискриминација у односу на нашу Цркву присутне, у већој или мањој мери, готово свуда – у Хрватској, Босни и Херцеговини, Северној Македонији, а нарочито у Црној Гори, где је недавно од стране Владе Црне Горе утврђен (уместо: потврђен)антиевропски и антицивилизацијски предлог закона о Црквама и верским заједницама. Тим предлогом закона се специјално и намерно дискриминишу Епархије црногорско-приморска и будимљанско-никшићка, а предвиђа се чак и отимање светих храмова и њихово проглашавање за власништво државе (!). Таква решења укидају неотуђиво право грађанина на слободу вероисповести и савести и представљају директно мешање у унутрашње црквене послове. Ту су и покушаји насилног одузимања светињâ у корист канонски и реално непостојеће „Црногорске Православне Цркве” и претње да ће бити срушене поједине богомоље (црква на планини Румији и крстионица на Превлаци). Наравно, свуда – и у Црној Гори, и у Хрватској, и другде – има не мало часних појединаца и читавих заједница и организација које се залажу за правду и слободу свих. Тешко је и стање наше аутономне Охридске Архиепископије у Северној Македонији, где тренутно нема директног прогона архиепископа Јована, епископâ, клирикâ, монахâ и верникâ, али им стално над главом виси Дамоклов мач новог судског гоњења. Упркос томе, наша Црква је и даље, као и до сада, спремна за дијалог са тамошњом Црквом која већ деценијама пребива у расколу и позива је за решење проблема на аутентично канонској основи. Највећи проблем Православне Цркве данас јесте црквени раскол у Украјини и промашени покушај Цариградске Патријаршије да тај проблем реши „преко колена”, на своју руку, без дијалога са канонском Црквом у Украјини и са Руском Православном Црквом као целином и без свеправославног саветовања. С тим у вези, Сабор остаје при свом досадашњем ставу: наша Црква не признаје новоустановљену парацрквену структуру у Украјини, на чијем челу су грађани Денисенко и Думенко, а налази се у литургијском и канонском општењу само и искључиво са канонском Украјинском Православном Црквом, на чијем челу се налази Његово Блаженство митрополит Онуфрије, и са свим осталим канонским Православним Црквама. Везано за ово питање Сабор је примио у своју седницу Његово Блаженство Архиепископа кипарског г. Хризостома, саслушавши став Кипарске Цркве по овом питању , сагласан ставу Српске Православне Цркве. … Па да погледамо редом ове измене. …На позив Његове Светости, Патријарха српског г. Иринеја (уместо: На позив Сабора), Патријаршију су посетили председник Републике Србије г. Александар Вучић и председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. Колико нам је познато, председници су посетитили Сабор, и Сабор (скоро сви архијереји) је заседао у разговору са председницима, а не само Патријарх. Ако је Патријарх предложио такав сусрет, Сабор је очигледно прихватио предлог. Јер да није прихватио предлог онда не би Сабор (архијереји) седели са председницима у беседи. Зар не? Према томе, да ли је позив упутио Патријарх испред Сабора, или Сабор с Патријархом на челу, потпуно је неважна техникалија. Сабор је са дужном пажњом саслушао излагања двојице српских лидера о стању и проблемима нашег народа у Србији и Републици Српској, [али и шире, као и] о напорима [и неравноправној борби са моћницима] за очување Косова и Метохије у саставу Србије, [и о свеобухватној помоћи државе Србије нашем народу да опстане на најсветијој српској земљи, Косову и Метохији] Да ли ово избацивање речи „али и шире“ значи да председници нису говорили о проблемима нашег народа осим у Србији и Републици Српској? Будући да је тај део избачен може се то помислити. Али ипак то звучи прилично невероватно с обзиром да ће држава (Србија) да уложи одређена средства у неке епархије изван земље, како смо чули у медијима. Или можда ово избацивање значи да наш народ изван Србије и Републике Српске нама проблема о којима би могло бити речи!? Избачено је у „неравноправној борби са моћницима“. Да ли то значи да борба није неравноправна и није са моћницима? Можда је ипак ово само сматрано за преоштар речник за једно Саборско Саопштење? Избачено је помињање свеобухватне „помоћи државе Србије нашем народу да опстане“ на Косову и Метохији? Да ли то значи да држава не помаже наш народ на Косову и Метохији? Или значи да председници нису говорили о некој таквој евентуалној помоћи? Или та помоћ се не сматра помоћ за опстанак народа? На крају када је реч о „украјинској кризи“. Везано за ово питање Сабор је примио у своју седницу Његово Блаженство Архиепископа кипарског г. Хризостома, саслушавши став Кипарске Цркве по овом питању , сагласан ставу Српске Православне Цркве. Овај део не постоји у Саборском Саопштењу, али постоји у овом „Саборском Саопштењу“ Митрополије црногорско-приморске. Сви знамо да је Архиепископ кипарски примљен у Патријаршију. Знамо и да је било речи о украјинском питању. Знамо и да је он изнео своје виђење решења украјинског проблема, и уопште проблема који је изазвао самовољни поступак Патријарха Вартоломеја. Оно што не знамо је следеће. Не знамо (барем не преко медија) да је виђење решења проблема Архиепископа кипарског г. Хризостома заиста и „став Кипарске Цркве“. Архиепископ неке помесне Цркве није помесна Црква! И његов став није нужно и став Цркве. Нарочито када га он не носи у неком званичном капацитету. А чули смо на ТВ Храм да је посета Архиепископа кипарског Београду била „приватна посета“! С тим што је примљен у Патријаршију где је у току било заседање СА Сабора СПЦ. Друго, ми не знамо какав је уопште тај став кипарске Цркве, ни да ли он уопште постоји као званични став. Јер то уопште није формално, а тиме ни јавно, обелодањено. Треће, став кипарске Цркве о садашњој ситуацији у Украјини не мора да буде нужно истоветан (кипарском) виђењу решења проблема ове кризе. То су две различите ствари. Једно је став о садашњој ситуацији, а друго је мишљење о могућим наредним корацима. У горњем уметку у саопштење Сабора СПЦ, није јасно разграничено између ове две ствари. Само стоји да је саслушан став кипарске Цркве и да је он сагласан са ставом СПЦ! Став о чему? О украјинској ситуацији или о могућем решењу? Четврто, веома је упитно поистовећивање става наше Цркве, са ставом кипарске Цркве у околностима у којима уопште не знамо какав је тај став. А из овог додатка у Саопштење не знамо ни о чему је тај став. То је рецепт за будуће проблеме. Јер се наш Сабор није изјашњавао о кипарском ставу (за који не знамо да постоји), а потпуно је нереално без детаљног разматрања донети закључак да ми мислимо истоветно о овако комплексном проблему. Пето, наш Сабор се није изјаснио ни о кипарском сценарију за решење проблема односно о могућем виђењу изласка из кризе. Уколико је неко свеобухватно виђење изнето. Према томе, ни наше виђење решења тога проблема не може бити истоветно кипарској визији решења, кад ми то још нисмо ни разматрали! Ваљда логички след налаже да се то разматра након што се саслуша предлог. Ако архијереји сматрају да су адекватно размотрили предлог кипарског Архиепископа и већ одлучили по томе питању, онда треба да постоји одлука са прецизним детаљима. У том случају оваква конструкција типа „ми исто мислимо“ је такође потпуно непримерена. Имајући све ово у виду, поставља се озбиљно питање зашто је уопште потребно да ова реченица стоји у Саборском Саопштењу? До те мере потребно да се прави овакав медијски спектакл са два Саопштења о једном истом Сабору! Нарочито је важно ово питање због тога што је ова последња измена једина суштински битна измена у овом „алтернативном“ Саопштењу, које, из неког разлога, објављује Митрополија црногорско-приморска? Остале измене су, као што сви могу да виде, козметичке или помало полемичке природе, по питању више политичких ставова или афинитета, него било чега другог. Али ова последња измена се тиче еклисиологије, и као таква јесте најважнија. И сам Сабор (ма коме год саопштењу веровали) каже да је црквени раскол у Украјини „највећи проблем Православне Цркве данас“. Према томе, овај додатак у Саборско Саопштење, по важности, превазилази све остало. Од какве користи је тај додатак, и коме је био потребан и зашто? чтец Ведран Гагић 23.мај.2019. [1] https://mitropolija.com/2019/05/18/saopstenje-za-javnost-svetog-arhijerejskog-sabora-2/

Поштовање, У андроид апликацији Православац додата је нова опција. Наиме, на календару за сваки дан у години исписује која зачала треба да се читају из апостола и јеванђеља. Сад корисници могу на врло лак начин, кликом на линк да прочитају зачало из апостола или јеванђеља за текући дан. Пошто је још у фази израде, па Вас молим да сваку уочену грешку или неисправан линк пошаљете на маил или можете и у коментарима описати о чему се ради. Апликацију можете преузети на гоогл плај продавници https://play.google.com/store/apps/details… Све остале апликације можете погледати на овом линку: https://play.google.com/store/apps/developer… За све детаљније информације посетите и званични сајт http://hodocasnik.com/ Можете погледати и на званичној фејсбук страници www.facebook.com/pravoslavneandroidaplikacije