Претражи Живе Речи Утехе

Свете Тајне – Тело и Крв Христа су најдрагоценија Светиња на земљи. Већ овде, у реалијама земаљског света Евхаристија нас чини заједничарима Небеског Царства. Зато хришћанин треба да се труди да буде изузетно опрезан кад је у питању ова Тајна. Има искушења која вребају хришћанина који жели да се причести. Треба да их знамо и да се заштитимо од њих. Једна искушења претходе примању Светих Тајни, а друга следе после Причешћа. На пример, једно од главних искушења које је данас врло раширено, везано је за оцену личних особина свештеника који служи Литургију. Тако невидљиви непријатељ међу верницима покушава да посеје гласине о греховима свештенослужитеља и о томе да не треба да се причешћују код сваког свештеника. Ако примете да свештеник има неке мане, због нечега мисле да не треба да се причешћују код њега и да се благодат Причешћа због тога наводно смањује. У «Отачнику» се наводи прича о томе како је код једног отшелника долазио презвитер из оближње цркве који му је давао Свете Тајне. Неко је посетио пустињака, испричао му је грехове презвитера и кад је презвитер дошао следећи пут, отшелник му чак ни врата није отворио. Презвитер је отишао, а старац је зачуо глас Божији: «Људи су приграбили суд Мој.» После тога отшелнику је било дато виђење. Видео је златни бунар с необично добром водом. Овај бунар је поседовао неки губавац који је захватао воду и наливао је у златну посуду. Отшелник је одједном осетио неиздрживу жеђ, али пошто се гадио губавца, није хтео да узме воду од њега. И опет је зачуо глас: «Зашто не пијеш ову воду? Шта има везе ко је захвата? Он само захвата и налива у посуду.» Отшелник се пренуо, схватио је смисао виђења и покајао се за свој поступак. Затим је позвао презвитера и замолио га је да му даје Свето Причешће, као и раније. Тако и ми пре Причешћа не треба да размишљамо о томе колико је побожан свештеник који обавља Тајну, већ о томе да ли смо ми сами достојни да будемо причесници Светих Дарова. Подсетићемо да Свете Тајне нису лично наслеђе свештеника. Он је само служитељ, а Свете Дарове дели Сам Господ. Посредством свештенослужитеља у Цркви делује Бог. Зато је светитељ Јован Златоуст говорио: «Кад видиш да ти свештеник даје Дарове, знај да... Христос пружа руку ка теби.» Зар ћемо одбацити ову руку? Дешава се да хришћани, који се редовно причешћују Светим Тајнама, трудећи се да воде пажљив духовни живот, неочекивано доживе искушење у виду нечистих и хулних помисли. Невидљиви непријатељ покушава да својим нападима оскрнави ум хришћанина и да на тај начин поремети његову припрему за Причешће. Али помисли су попут ветра који дува независно од наших жеља. Свети оци нам заповедају да се не усредсређујемо на мисли које долазе, како се не бисмо заглибили у сталним унутрашњим сукобима. Што више прежвакавамо помисао, тим реалнија она постаје у нашој души и теже јој се можемо супротставити. Боље је да игноришемо све помисли, а ум затварамо у речи молитве, знајући да помисли које нам долазе нису наше, већ непријатељске. Пажљива, топла молитва одагнава сумрак лукавих напада, душа се ослобађа мисленог угњетавања и стиче благодатни мир. У нашем духовном животу је могуће и овакво искушење. Хришћанин се усрдно спрема за примање Светих Тајни, пости, уздржава се од световних забава и дела, брижљиво се припремајући за Исповест. Али чим се причести радосно одбацује сваки духовни труд као сувишно, непотребно бреме. Он се наивно нада да ће га сад примљена благодат сама заштити и покрити без икаквог напора с његове стране. На крају долази до раслабљености, човек се лако повлачи и поново погружава у вртлог светске сујете. Безбрижно се ослањајући на помоћ Божију, овакав човек ускоро губи дарове Светог Причешћа. Важно је да запамтимо да нас благодат Божија не спасава без нас. А у аскетском учењу Цркве постоји појам «синергије», односно «сарадништва». Господ изграђује и преображава душу уз наш стални лични напор, учествовање и сарадњу. Постоји искушење супротног карактера. Видећи да извесно време после Тајне на нашу душу поново пада греховна прашина, малодушан човек пада у очај и сматра да Тајне Исповести и Причешћа нису имале већег смисла. Какав смисао има прибегавање Тајнама, кад у нама делује испољава грех? Међутим, кад се не бисмо исповедали и причешћивали, не бисмо примећивали у себи ништа греховно, изгубили бисмо осећај за грех и почели бисмо потпуно равнодушно да се односимо према свом спасењу. Кад у собу продре сунчев зрак он показује колико има прашине у ваздуху, исто тако у светлости благодати Тајни постају видљиви наши недостаци и немоћи. Духовни живот представља непрекидну борбу против зла, непрестано решавање задатака, које живот поставља пред нас, остваривање воље Божије у свим условима. И треба да се радујемо ако нам и поред нашег сталног спотицања Господ даје могућност да се очистимо од грехова и да усходимо ка добру вечног живота у Тајни Причешћа. Често се може наићи и на следеће искушење. Причесник ишчекује да благодат Тајне у њему обавезно изазове неко посебно осећање које није од овога света, па почиње да ослушкује себе у потрази за узвишеним осећањима. У оваквом односу према тајни крије се егоизам који се једва може распознати, пошто човек делотворност Тајне мери личним унутрашњим осећајем, задовољством или незадовољством. А то са своје стране крије две опасности. Као прво, човек који се причестио може сам себи да сугерише да су у њему заиста настала нека посебна осећања као знак Божанске посете. Као друго, ако није осетио ништа неземаљско, љути се и почиње да тражи зашто се то десило, пада у сумњичавост. Опасно је то, истаћи ћемо још једном, што човек сам у себи ствара посебна «благодатна» осећања, наслађујући се у себи производима сопствене маште, или се једе због сумњичавости. У оваквим ситуацијама важно је да имамо на уму да се духовни живот не базира на осећањима и опажајима, који могу бити и варљиви, већ на смирењу, кроткости и једноставности. Светитељ Теофан Затворник је о томе говорио: «Многи унапред желе да добију од светог Причешћа ово и оно, а затим, не видећи то, бивају збуњени, па се чак колебају и у вери у силу Тајне. А кривица није у Тајни, већ у овим сувишним домишљањима. Немојте ништа себи обећавати, већ све препустите Господу, молећи Га за само једну милост – да вас укрепи на свако добро дело које Му је угодно.» За нас не треба да буду првостепени озарења и насладе, чак и ако је у питању Божанска благодат, већ предавање себе у руке Божије, смиравање своје воље пред вољом Божијом. Ако је Богу угодно, Он ће нам, наравно, дати осећај Своје благодати. Али по правилу, за све остају на снази јеванђељске речи: «Царство Божије не долази на видљив начин» (Лк. 17, 20). Благодат ће тајанствено и постепено преобразити људску душу, тако да ми сами не можемо и не треба да оцењујемо и меримо колико смо већ постали блиски Богу. Зато се живот таквог човека преображава, и он у својим поступцима све више и више постаје истински служитељ добра. У духовном животу хришћанина све треба да се гради на искрености, једноставности и природности. Овде не треба да постоји ништа сложено, вештачки створено. Зато је недопустиво стварати у својој души изузетна «благодатна» стања, недопустиво је да сами смишљамо нека невероватна осећања после причешћивања Светим Христовим Тајнама. Вероватно је једино осећање на чији значај треба обратити пажњу после Причешћивања, осећање душевног мира, смирења, с којим нам је лако да се молимо Богу и с којим се миримо са ближњима. Дакле, кад дођемо у храм, потрудимо се да избегнемо усредсређивање на сопствене, субјективне доживљаје и фантазије у вези с оним што видимо и чујемо. Потрудимо се да се потпуно усредсредимо на саму Литургију, да једноставно и природно стојимо пред Богом. У вези с искушењима можемо да чујемо и следеће питање: зашто после Причешћа ни из далека не долази увек до олакшавања животних потешкоћа? Односно, понекад обавезно очекујемо да после Причешћа све у нашој личној судбини треба да потече равно и глатко. Да бисмо схватили одговор на ово питање треба да се сетимо да се у Тајни Евхаристије причешћујемо Телом распетог Господа и Крвљу, која је проливена за наше грехове. Причешћујемо се Оним Ко је Сам пострадао и ако је Њему угодно Он нам оставља наше тешоће како бисмо и ми претрпели свој крст. Уосталом, после достојног Причешћивања Светим Тајнама душа постаје јача и често се испоставља да је оно што нам се чинило као неразрешив проблем, ствар која се лако може решити и која не представља проблем који смо раније замишљали. Људи који се обраћају Богу налазе се под Његовим посебним Божанским Промислом. Сваком причеснику Господ даје оно што му је неопходно у датом тренутку: некоме радост, како би човек надахнут Светим Причешћем даље ишао с већом сигурношћу, а некоме искушења и тешкоће, јер се не причешћујемо због пролазног благостања, већ ради вечног, што се не може достићи без стрпљивог ношења сопственог крста. На крају желим да кажем нешто о деловању Светих Тајни ослањајући се на један пример из живота. Док сам похађао Московску богословску средњу школу, често сам посећивао једну старицу, монахињу Нину, која је живела у Сергијевом Посаду у близини Свето-Тројицке Сергијеве Лавре. Имала је већ преко 80 година патила је од многих болести, ноге су јој биле у чиревима, тако да мати Нина скоро да није могла да хода. Због бола и усамљеног живота понекад су је савладавали роптање, сумње и бриге. Али кад се исповедала и причешћивала Светим Тајнама – а причешћивала се код куће – истог тренутка би се дешавала задивљујућа промена. Доводио сам код ње свештеника са Светим Даровима и добро се сећам овог чуда које се редовно понављало. Преда мном је до малочас била стара и уморна жена, а кад би се исповедила и примила Свете Тајне, њене очи су зрачиле дивном светлошћу, то је било потпуно ново, обновљено, светло и преображено лице, и у овим мирним и просветљеним очима није било ни сенке негодовања, роптања и бриге. Ова светлост је сад грејала друге и њене речи после Причешћа постајале су сасвим посебне, а у души су се расејавале све недоумице, тако да би сад сама крепила ближње. Тако Свети Дух у Тајнама Цркве дарује човеку чистоту, а чистота је непомућено, јасно виђење свега и свих, чист доживљај живота. Чак и ако поседује сва блага света човек не може да постане срећан – и неће то постати ако не стекне унутрашње благо, ако га не прожме благодат Светог Духа. Овај неизрециви дар света Црква нуди човеку у Тајни Светог Причешћа. Свештеник Валерије Духањин https://srpska.pravoslavie.ru/82463.html

Некако нисам рад да пишем о овоме али опет не могу а да престанем да размишљам како је могуће да се представљамо као Хришћани и да нам је у исто време савршено логично да не прилазимо Христу? То је ИДИОТИЗАМ који једноставно не могу да схватим. Знам, и разумем, тзв. аргументе о достојности и о недостојности, који су у принципу веома лабави и тотално нелогични ако погледамо изблиза и ако погледамо литургијски. Хајде зато да их погледамо сада заједно: Пре свега – тзв. достојност. Хајде да срушимо прво тај табу! Хајде да погледамо трезвено и не оптерећени туђим закључцима. Знам, рекао је овај и рекао је онај, али верујте да су такође небројени Оци рекли управо супротно овима, док су Васељенски сабори подржали и потврдили ову опцију о којој ја пишем сада вама. Да, претпостављам да су и сви ти ваши „ови и они“, који говоре о тзв достојности, чули за исте те Саборе али су ипак одлучили да заузму сасвим супротан став, а самим тим, и ја сада одлучујем да заузмем овај став. Свој став! Који је, за разлику од става свих тих ваших „ових или оних“, ипак базиран на саборском предању цркве. Дакле, ко је достојан? НИКО! И чему онда уопште и питање о томе ако смо сви, па ма колико гирица појели, идаље само удостојени? Зар заиста мислите да постоји нека квота достојности или ограничење удостојавања? Размислите добро, јер управо вашим током размишљања је својевремено ишла Католичка црква када је увела наук о Пургаторијуму, што је био један од четири догматске промашености Запада, због којих је и дошло до Велике шизме 1054. Ипак, и ми смо онда нешто слично измислили – Митарства – ваљда да би остали на курсу људског размишљања и наметања истог, као Божијег. Јер управо то јесте ово сабирање и одузимање достојности и удостојавања. Требало би, драги моји, мало да се бавите хуманитарним радом. Мало да поклањате и онда бисте схватили. Када рецимо одете до Тиршове и тамо има различите и разнолике деце. Има чак и оних, са вашкама. Ипак, ви свима дајете поклоне, па ма како та деца била различита у свом интелектуалном и у свом физичком стању. Да, уместо што измишљате „топлу воду“, отиђите до Тиршове и поклањајте, па ћете онда ваљда схватити концепт ДАРА! Ипак, мала сугестија пре тог вашег похода – ДАР је бесплатан и ни на који начин се не може заслужити, и то је једина али БУКВАЛНО једина разлика између поклона и трговине. Надам се да разумете концепт? А сада погледајмо назив Причешћа. Тамо се каже да су то ДАРОВИ? Тамо свештеник каже: „Твоје од Твојих, ради свега и за све“? Па чекај, о каквом то „заслуживању“ причамо? О каквим то припремама говоримо? Заправо – ко то говори? црква не, будите сигурни у то. Или, не будите лењи, па погледајте сами одлуке Васељенских сабора по тим питањима. Немојте да станете у свом истраживању на „рекао овај или рекао онај“. Погледајте ви шта је црква рекла (имате на мом Јутјуб каналу видео о томе под називом „Ко је достојан“). Или боље, идите и напокон поклоните неком нешто, па ћете онда и сами схватити оно што је црква на Васељенским саборима изразила као стандард прилажења Христу Спасу. Други табу – обавезна исповест! Заиста по овоме видим колико смо ми недовољно литургијски интегрисани а то није ни за зачудити јер ипак причамо о овоме, а овај мој текст није усамњен на небу полемике око Причешћа. Свих припрема и заслуга, које ето не служе ничему али „ваља се“ да их човек уради, па онда десном ногом да закорачи, три пута се прекрсти и тд и сл… Вратимо се исповести! Да, исповест и исповедање је ОБАВЕЗНО и оно је у склопу самог тока Литургије. Претпостављам да сте чули за молитву „Верујем и исповедам….“ . Чујте је поново! Будите концентрисани на речи које изговарате а онда схватите да на Литургији не постоје „тек речи“ изречене ето… форме ради или „ваља се“ да се каже или …. схватате? Свака РЕЧ молитве јесте ДЕЛО, а на Литургији посебно! (Погледајте Јн 1:1) Дакле, ви сте том молитвом ИСПОВЕДИЛИ своје веровање, али и своју промашеност (грех) мимо Христа и ви тим речима тражите Христа, припремате се за Христа и напокон – ПРИСТУПАТЕ ХРИСТУ! Јасно, зар не? Трећи табу – пост! Пре свега, Евхаристијски пост је јасан, и ретко ко не може да га држи (то је оно од 12 навече па до Причешћа), дакле свако га држи и тиме изражава да „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4:3-4) Затим, учините математику! Израчунајте посне дане у току године и ставите их наспрам мрсних дана. И онда разумите НАПОКОН да ви свакако постите пред Причешће, јер став цркве је: „Када се пости, ПОСТИ СЕ, када се мрси, МРСИ СЕ!“ Али, Литургија не стаје у мрсу, нити се служи само за свештенство, што ће рећи – ПРИЧЕСТИ СЕ! У посту – пости, у мрсу – мрси, али – ПРИЧЕСТИ СЕ УВЕК! јер Литургија се служи, а централни моменат је Евхаристија. Заправо литургија и јесте Евхаристија, као што и учешће у истој јесте учешће у Евхаристији. То је апсолутни императив нашег живота! Погледајте став цркве о посту! Погледајте да је недопустиво да се пости 7 дана јер субота је само једна која се пости (Велика субота) те самим тим, ако би заиста постили 7 дана, ви бисте два прекршаја канонска направили, а добро се злим не постиже, зар не? (ап. Павле) Онда, не постоји униформни пост. Није за сваког исто. Никада није било, а није ни сада. Па мућните мало главом! Може ли дојиља, трудница, физички радник, службеник у банци, путник, војник, oнај који болује…. да посте исто? Да ли заиста неко од вас тако мисли? Пошто црква тако не мисли… А да, знам…. рек’о овај рек’о онај… „Са стахом Божијим, вером, надом и љубављу ПРИСТУПИТЕ!“ – рече неко… МИСЛИТЕ О ТОМЕ! Свештеник Угрин Поповић www.cudo.rs/свештеник-угрин-поповић-рече-неко-о-т/?fbclid=IwAR00jH6Ghco3486yqSIdEoRTmhhonsGJyoQzfvPEaAq0Hu2Y7ij7IgpA9do

-Радио Беседа: У сусрет прославе Патрона Епархије бачке- На дан спомена на Чудо које је архистратиг Михаило учинио у граду Хони (Колоси) у Малој Азији, 19. септембра по новом, а 6. по старом календару, пунота Епархије бачке прославиће Патрон. Ове, 2020. године, прослава ће бити уприличена у храму Рођења светога Јована Претече у Сомбору. О догађају који се збио у Колоси, о томе шта је Патрон, у чему је смисао његовог прослављања и како ће ове године бити прослављен, говорили су протонамесници Саво Николић, архијерејски намесник сомборски, и Срђан Нешић, парох при Светојовановском храму, као и г. Милан Степановић, публициста и историчар. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 22. маја, на празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, храмовне славе манастира Врањина, са свештенством Свету архијерејску литургију у овој древној немањићкој светињи на Скадарском језеру. Звучни запис беседе У току Свете службе Божије крштен је и миропомазан Василије Паљевић а на малом входу Високопреосвећени је подарио игумански штап досадашњем настојатељу врањинске светиње оцу Игњатију, истичући да је ово послије дуго времана први званични игуман ове обитељи Св. Николаја. “Нека ти Господ да снаге заједно са својим братством и пријатељима ове свете обитељи, да се духовно и морално обнављате и да обнављате ову светињу, да она процвјета и да кроз њу проговори дјело Светога оца нашега Николаја Мирликијског Чудотворца”, казао је том приликом владика. Отац Игњатије је заблагодаривши владици, братији, свештеницима, указао и дужно поштовање породици пострадалих: Дарка Вујошевића, Ратка, Јане и Нине Кумбуровићима. “Дадох обећање, даће Бог и љубав ове братије и ваша очинска љубав да издржим и да се још јаче утврдим и у ангелском чину и у овом позиву”, казао је игуман Игњатије у свом кратком благодарном слову. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да се Христово васкрсење већ двије хиљаде година прославља широм васељене а у исто вријеме прослављајући Христа васкрслога из мртвих, ми се сјећамо и чувствујемо све оне који су Њега прославили и посвједочили кроз вјекове. Подсјетио је да данас поред Светога оца Николаја, преноса његових моштију у 11. вијеку из Мира Ликијскога у град Бари, гдје се и данас налазе, прослављамо Светог мученика Христифора, Светог пророка Исаију који је посвједочио Христа Господа 700 година прије Његовога рођења и прорекао да ће Дјева родити Сина и даће му име Емануил: “Пророк Исаија који је Духом Светим надахнут и уздигнут до небеса, први је чуо глас и пјесме светих ангела и архангела око Престола Божијег на небесима Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот… Ту пјесму је чуо Св. пророк Исаија, пренио и записао, и она се пјева до данашњега дана”, бесједио је владика, подсјетивши на многобројна његова пророчанства међу којима и Силазак Духа Светога на Гору сионску. Даље је казао да је врањинска светиња мјесто свједочења Христа распетога и васкрслога преко Светога оца Николаја, коме је овај свети храм посвећен, истичући да су се многи уградили у ову немањићку светињу кроз вјекове, те да су до данас сачуване повеље којима ју је Свети Стефан Првовјенчани обдарио. Како је нагласио овдје је и Свети Сава долазио а мошти његовог ученика првог зетског епископа Илариона су биле у овој светињи све до великог њеног страдања од Турака 1843. године, када су настрадале: “Историја ове светиње је везана за историју наше Митрополије и 800 година њенога постојања, везана је за Св. Симеона Мироточивога, за Св. Саву, Св. Стефана Првовјенчанога, Илариона подвижника и дивнога епископа зетскога, и све оне који су се кроз вјекове овдје Бога прослављали.” Како је казао ова светиња је везана и за оне који су се у вријеме Црнојевића овдје окупили када је надирала турска сила и када је Млетачка република загосподарила била овим крајевима и Пречистом Крајинском и наметала своје унијатске епископе и митрополите. “Онда су Црнојевићи и ондашњи главари зетски тражили да они хоће да прихвате Млетачку власт, да би се спасили од турске окупације, али под условом да митрополит буде њиховог поријекла и вјере, као што се и догодило. И није прекинута та жива заједница унутар Митрополије зетске, Митрополије црногорске, од тада и до тада па ево и до данашњега дана”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски. Посебно је нагласио тај живи континуитет Зетске митрополије, накнадно назване Црногорском митрополијом, због лажних историчара који тврде како је наводно од тога времена био некакв зетски митрополит који нема везе са Српском православном црквом: “Једна потпуно бесмислена и лажљива историјска прича. На тим лажима данас многи покушавају да граде ову нашу древну Зету, Црну Гору. Ова светиња је везана управо за тај древни период од времана Св. Саве и Митрополита Илариона па све редом до тога страдања у 15. вијеку а од тада до наших времена”, рекао је Митрополит Амфилохије. Нагласио је да је веома значајно да се ова немањићка, светосавска, светоиларионовска светиња обнови, да се обнове њени конаци које је подизао књаз и краљ Црне Горе, а који су порушени послије Другог свјетскога рата у вријеме када је ту био јеромонах Роман, који је овдје прогоњен. “У то вријеме су Скојевце организовали из Подгорице да прогоне калуђера и да разарају овај манастир а сада Бог удесио да наш отац Игнатије, нови игуман ове светиње, са подгоричком омладином, са братством Светога Симеона Мироточивога и Светога Николаја, обнавља ову древну светињу. Обнављајући се кроз њу, обнавља и наше и своје памћење за тај живи континуитет врањинске светиње кроз вјекове и за све оне који су себе уградили до краља Николе и до најновијих времена, као и за оне који су овдје пострадали: Дарко, Ратко, Јана и Нина, који су себе уградили у ову светињу и њихов спомен ће остати незабораван”, поручио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Архиепископ цетињски је након Литургије предводио литију око храма, освештао и пререзао славски колач. Честитајући празник пожелио је обнову ове светиње, подсјећајући да је изнад манастира, гдје су почела ископавања темеља старога храма посвећенога Св. Сави, пронађен и гроб највероватније ктитора а, како је казао владика, могуће и некога од зетскиха епископа. “Надамо се да ћемо обновити тај Храм Светога Саве јер је он старији од свих храмова који су подигнути у његову част и у Србији, Босни и Црној Гори”, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије Овогодишњи кум славе био је Богдан Паљевић, који је крстио сина Василија, док је кумство за идућу годину преузео Игор Пренкић. Извор: Митрополија црногорско-приморска