Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'академске'.
Found 13 results
-
Веронаука, протести и искушења академске теологије
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Пре нешто више од годину дана био сам изненађен критичким освртом који је проф. др Оливера Петровић, светски познат стручњак из области развојне психологије – тачније из области развоја религиознoг мишљења – дала у вези са Наставним планом и програмом Верске наставе. Иако се она у највећој мери усредсредила на Наставни план и програм за први и други разред основне школе, и у вези са тим дала драгоцене сугестије, њена оцена тицала се читавог нашег курикулума, тј. начелне методологије којом, по њеној оцени, он одише. Прва критика проф. Петровић тиче се нашег недовољног уважавања чињенице да деца предшколског узраста већ поседују религиозно мишљење и имају религиозна искуства, у најширем смислу те речи; а друга се тиче не узимања у обзир стварних потреба религиозног развоја деце и младих, чији је заједнички именилац потреба за богопознањем. Богопознање је, по мишљењу проф. Петровић – са којим се у потпуности слажемо – увек мистичан чин; оно је у већој мери ствар искуства и доживљаја, а не разумевања и поимања. Са друге стране, приступ у нашем курикулуму је, по њеној оцени, исувише објашњавалачки, рационалистички и социоцентричан. Ми тајну богопознања настојимо да објаснимо и приближимо онима који су изван ње, шта само по себи није спорно – то и Господ чини својим параболама – међутим, смер објашњења јесте споран. За разлику од Господњих парабола, које настоје да слушаоце уведу у тајну богопознања (мистагогија), наша објашњења настоје да тајну богопознања сведу, да је разоткрију и учине разумљивом без искорака ка Богу, без приближавања Њему. То је, иначе, искушење којем је поклекла академска теологија на Западу. Међитим, није никаква тајна да је хришћанство у Западној Европи у великој кризи. У том смислу, драгоцено је лично сведочанство и професионална оцена проф. Петровић о разлозима који су до кризе довели. Када је 80-тих година, као млади научник, дошла у Оксфорд желела је да, поред осталог, сазна шта се тачно догодило са докторском тезом Преподобног Јустина Ћелијског. Сазнала је, на најнепосреднији могући начин, да је она одбијена због његовог хиперкритичког става према протестантизму. Оштрица критике протестантске теологије, од стране Преподобног Јустина, била је усмерена на оно шта бисмо назвали академизацијом теологије. Реч је о покушају немогућег: да без метаноје, без преумњења, богословље постане разумљиво и прихватљиво академској и широј друштвеној заједници. Теологија која покушава нешто тако, следећи обезбожену хуманистику у стопу – а некада и предњачећи – удаљује се од истина у које треба да верује, које треба да живи и сведочи, а оне јој временом представљају све већи терет. Оваква теологија временом почиње да сматра успехом управо то што Реч Божију не проповеда у сили и Духу Светоме, са пуним убеђењем (1. Сол. 1: 5), већ што са пуним уздржањем, тобоже „академским“, у испразности људске мудрости изговара речи које никоме и ни за шта нису потребне. Теологија-по-мери-људској или „ангажована теологија“ – како је њени протагонисти радо називају – по правилу предано осмишљава, оправдава и имплементира неку, било коју, идеологију – најчешће владајућу. Није тајна да су у прошлости управо теолози и теолошки аргументи играли важну улогу у легитимацији и имплементацији идеологија националсоцијализма и комунизма. Савремени академски теолози, међутим, неретко се утркују да покажу како неолиберализам своје сокове црпи управо из Светога Писма! Истина је, међутим, да таква теологија служи туђим боговима, скованим и обликованим по науци и вештини људској, и да никакве везе – осим номиналне – нема ни са Светим Писмо ни са Светим Предањем. Нажалост, дух академизма је, током претходне две деценије, захватио и наш Православни богословски факултет у Београду. Овоме су најпре сведочили студенти, слушајући поједине професоре који су, у почетку стидљиво, а потом све смелије и гласније одбацивали дух православне побожности. У најбољем случају они би га толерисали – док се не замени једним новим, академским. И то није била само ствар „недовољног“ образовања старијих или мање образованих свештеника и лаоса, него управо ствар побожности. Наиме, заједнички именилац ових професора био је одбацивање страха Божијег – који је почетак мудрости (Пс. 110: 10)! За њих је почетак мудрости била јерес апокатастазе. а отуда је долазио и њихов негативан став према: монаштву, посту, молитви, подвигу, послушању – једном речју према читавом Православном Предању. Њихов однос према Светим Тајнама, постао је свима јасан у доба короне – премда је нама студентима био јасан и много раније. Сасецали би сваку националну идеју и везу са богословљем наше Цркве као „превазиђену“, али су зато неговали и подстицали левичарске и грађанистичке идеје код студената. Са студентима који су били одушевљени њиховим „богословљем“, делили су, поред осталог, и негативан став према „догматичности“ Цркве и према њеном „недемократском“ поретку. Ово потоње их је посебно болело, јер је гушило њихову „слободну академску мисао“. Сећам се да је, непосредно после погрома Срба у марту 2004. године, један од поменутих професора, јавно и веома бурно реаговао на жељу блаженопочившег владике Атанасија (Јевтића) да студентима пренесе утиске о страдању нашег народа на Косову и Метохији: „Шта он мисли!? [викао је у амфитеатру] Eно му стадион [указујући руком ка стадиону ОФК 'Београд'] па нека држи митинге и предавања до миле воље. Ово је академска установа!“. Били смо заиста шокирани и саблажњени наступом овог професора. Нико од нас, међутим, није био изненађени када је управо он 2018. године, стао на чело групе својих колега који су покушали да изведу пуч на Православном богословском факултету. Наиме, дух који је на њиховим предавањима провејавао више од две деценије, сабрао се, оснажио и оваплотио у покушају да црквени факултет (sic.!) отму из окриља Цркве, и ставе га искључиво под окриље Универзитета у Београду; као да њихова служба није била служба Цркви, него некој апстрактној академској заједници, чију би суштинску незаинтересованост за учење Цркве управо они требало да потврде и оправдају својим „ослобођењем“. Када је, дакле, умрла свака нада да ће се ови професори вратити црквеном поретку, Црква је реаговала и стала на пут квазиинтелектуалном и квазиакадемском, а у суштини – то са жаљењем пишем – протестантском духу ових професора. Нажалост, они су заједно са својим истомишљеницима током последњих неколико месеци „подигли улог“ – иду на „све или ништа“. Они више не покушавају да отргну црквени факултет из окриља Цркве, него да саму Цркву отргну из окриља Јеванђеља! Учешће Цркве у студентским протестима проглашавају јеванђељском обавезом, а истинском Црквом, групу људи која се сабира око идеје права, правде и демократије, иако им је добро познато да међу њима има и оних који немају никакве везе са Црквом – напротив! Истовремено и непрекидно хушкају демонстранте на сопствену браћу и сестре у Цркви који не деле њихово одушевљење протестима, стварајући атмосферу линча, вређајући небивалим увредама, претећи списковима и јахањем, тврдећи да је и најмања уздржаност знак издаје; одбијајући чак и да чују њихове аргументе, дискредитујући их и одбацујући унапред као издајничку пропаганду – иако су они, заправо, у потпуности јеванђељски. Са њима би се и могло разговарати када би остали верни макар идеји либерализма и критичког мишљења; али, авај, синови (и кћери) противљења неће ни како они хоће! Остаје нам да се надамо да ће се смирити, извинити за увреде и претње – или макар јавно оградити од оних који то чине – те да ће до разговора ипак доћи. У сваком случају, за нашу Цркву, за наше богословске школе, професоре и вероучитеље важно је да будемо свесни искушења и грешака којима је подлегло хришћанство на Западу. Рационализација вере и популизам, иако у једном тренутку могу наићи на одобравање значајног броја људи, не јачају, него слабе потентност црквене мисије. Наше је, дакле, оно шта је наше било одувек: да јачамо у Духу Светоме, у богопознању и светом начину живота, и да објављујемо да ће Бог судити живот свакога човека, Он који је бескрајно праведан тако да се ни једно тело пред Њим не може оправдати (Пс. 142: 2); али и да подсећамо да милост односи победу на суду (Јак. 2: 13) и да је Господ бескрајно милостив (Пс. 144: 8), тако да прима дарове покајања – жртве искупљења. Да позивамо, дакле, свакога човека да узме учешћа у заједничком приносу коначних и савршених дарова покајања – Тела и Крви Христове – ради опроштаја кривице, и ради победе над грехом у нама уздарјем које добијамо за тај принос, Духом Светим, даром усиновљења, којим ако ходимо вољу Очеву чинимо (Гал. 5: 16). На крају желео бих да поделим и једно лично сведочанство проф. Оливере Петровић, које представља својеврстан печат овом нашем осврту. У погледу спора Оксфорд vs. Јустин Поповић, она је дуго година била на страни Оксфорда, поготово на почетку своје научне каријере. Међутим, данас, на основу дугогодишњег професионалног и животног искуства, она је у потпуности на страни о. Јустина: „Данас сам уверена, оче, да је отац Јустин био у праву – пророчки у праву!“. Јереј Стеван Јовановић https://www.suncanik.info/post/veronauka-protesti-i-iskusenja-akademske-teologije -
Реаговање проф. др Предрага Драгутиновића на идеолошке нападе председника Савета Универзитета у Београду проф. др Александра Поповића. као и ректора Универзитета у Београду проф. др Иванке Поповић на Православни богословски факултет и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве У последње време сведоци смо честих јавних наступа појединих највиших представника Универзитета у Београду, који себи допуштају, на основу функције коју тренутно обављају на Универзитету, да износе неистините и тенденциозне тврдње, при чему стварају утисак да то чине у име највиших органа Универзитета, Сената и Савета, иако у стварности за тако нешто немају никаква овлашћења тих тела. Последњих дана од стране једног од највиших представника Универзитета у Београду могла се чути следећа реченица: „Дакле, од 1920, кад је почео да ради, до 1952. он (мисли се на Православни богословски факултет) је био апсолутно, хајдемо условно рећи цивилни Факултет, дакле Синод и Сабор нису имали утицај на његов рад“. Реч је о апсолутној неистини, што је видљиво из само једног осврта на законодавство Краљевине Југославије. У Закону о Српској Православној Цркви из 1929. године изричито стоји: „Свети Архијерејски Синод настојава и стара се да предавања на православним богословским факултетима државних Универзитета буду у сагласности са науком православне вере. У случајевима осведочене несугласности предузима код Министра просвете потребне мере, да се оне отклоне. Професори и доценти Богословског факултета који се бирају по Закону о универзитету постављају се, пошто се претходно утврди и верска подобност кандидата оценом Светог Архијерејског Синода“. Наведена неистина представника Универзитета у Београду није плод незнања, јер је цитирани пропис више пута истакнут у досадашњим дискусијама унутар универзитетских тела поводом Статута Православног богословског факултета. Онај који је неистину изговорио у јавности, међутим, хтео је да истину заглуши значајем своје функције на Универзитету, чију историју јавно на тај начин фалсификује. Иста јавно изговорена неистина није ни случајна, већ је тенденциозно изговорена, у склопу координираног напада на Статут Православног богословског факултета. У истом наступу на телевизији, исти високи представник Универзитета у Београду изјавио је да Статут Православног богословског факултета није у складу са Статутом Универзитета у Београду, као и да је то утврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. И та изјава је једнако непоштена као и претходна, јер из тенденциозно ограниченог чињеничног стања сугерише потпуно погрешан закључак. Поменути професор је, наиме, пропустио да саопшти да мишљење Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду о наводној неусаглашености два статута није усвојено од стране Сената, а такође је пропустио да помене да је исти Одбор, само у другом саставу, у претходних деценију и нешто више три пута дао управо супротно мишљење – да два статута јесу у сагласности. Јавно саопштавање закључка да је Статут Православног богословског факултета наводно несагласан са Статутом Универзитета у Београду од стране поменутог високог представника Универзитета практично представља злоупотребу његовог положаја, јер ни тај професор, ни Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду нису власни да коначно утврђују то питање. Статут Православног богословског факултета је општи акт и на снази је, и као такав може да буде оспорен само у одговарајућем поступку. Професор може да има мишљење, као што мишљење може да има и Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду, али кад се та мишљења саопштавају, треба нагласити да су то управо само мишљења, уместо да се аподиктично саопштава да постоји несагласност два статута, као да је то у одговарајућем поступку утврђена чињеница. Слично томе, честа су иступања универзитетских тела и представника који са ауторитетом таквог свог положаја износе ставове који не изражавају став институције коју представљају. Поменути професор позвао се на закључак Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду, иако Сенат Универзитета у Београду тај закључак није усвојио. Такође, средином месеца априла текуће године појавило се једно саопштење Ректорског колегијума Универзитета у Београду. На први поглед једно у низу многих саопштења Ректорског колегијума Универзитета у Београду, али ово је имало специфичан карактер будући да је два дана пре појављивања овог саопштења одржана седница Сената Универзитета у Београду, где је речено да ће након седнице бити састављено саопштење и послато деканима факултета да на њега дају сагласност, како би се исто сматрало саопштењем Сената. Како је само неколико декана потврдило ово саопштење, те стога није било потребне већине за доношење одлуке, оно се није могло издати као саопштење Сената Универзитета у Београду, већ у прилагођеној форми дато је као саопштење Ректорског колегијума. Ова чињеница, која је непозната јавности, открива нелегитимну позадину саопштења Ректорског колегијума. Оно заправо не представља став Универзитета у Београду, већ мишљење људи који се могу набројати на прсте обе руке, при чему Сенат Универзитета у Београду броји четрдесет шест чланова, те је стога веома спорна легитимност оваквог саопштења. Посебно је интересантан и садржај овог саопштења Ректорског колегијума у коме се наводи следеће: „ Управа Универзитета подсећа да се напори Универзитета и његовог Православног богословског факултета у правцу усклађивања текста факултетског Статута са одговарајућим вишим правним актима још увек реализују у оквирима који су постављени закључцима универзитетског Одбора за статутарна питања и делатностима радне групе које за циљ имају отклањање сваке недоумице на плану законске заснованости факултетског Статута“. Наизглед лепо срочено, али поново уз тенденциозно изостављање кључних чињеница. Поменути закључци Одбора за статутарна питања само дан раније нису усвојени на Сенату Универзитета у Београду, те се стога поставља питање са којим легитимитетом се исти помињу. Ово је исто као кад би суд правоснажно ослободио грађанина сваке одговорности, а тужилац наставио да се залаже за одређену врсту и висину кривичне санкције, као да се одговорност подразумева. Сваки наступ после 14. априла 2021. године, након поменуте седнице Сената, где се говори о неусаглашености Статута Православног богословског факултета са Статутом Универзитета у Београду, може представљати искључиво лично мишљење појединца, али никако не може бити дат са ауторитетом представника Универзитета. Статут Православног богословског факултета последњи пут добио је сагласност од стране Сената Универзитета у Београду 20. новембра 2018. године и као такав је у потпуности законит и легитиман, док поменуто накнадно мишљење Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду не производи правне последице. Колика је корист позитивног мишљења о Статуту Православног богословског факултета уколико исто није усвојено од стране Сената, толика је и правна тежина мишљења и закључака Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду који нису усвојени на Сенату. Начин на који се наступа и како се поједине теме представљају од стране органа и појединаца који представљају Универзитет у Београду показују својеврсну академску незрелост. Многа питања са којима се данас сусрећемо у друштву тек сада се налазе на прелазу из комунистичког тоталитарног једноумља у начин посматрања и разумевања ствари усклађен са политичком и личном слободом и правима у демократском друштву. Очигледно да се историја понавља. Као што је не тако давне 1952. године Православни богословски факултет мучно осетио насилни долазак тоталитарне идеологије комунизма, тако и сада, тај исти Факултет осећа непријатно ослобађање од преосталог наслеђа те исте тоталитарне идеологије. Крајње је време да одређени делови академске заједнице Универзитета у Београду схвате да је Београд главни град Србије, а не авнојевске Југославије, као и све последице које из тога произилазе. др Предраг Драгутиновић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду Извор: Дневни лист Политика, 22. мај 2021. године
-
- неакадемски
- гласи
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Покушавају да елиминишу Богословски факултет из академске заједнице
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
Појединци из врха универзитетске управе врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ, време је да се са тим престане Вест да је проф. др Родољубу Кубату, предавачу на Православном богословском факултету (ПБФ) на предмету Стари завет, уручен отказ на факултету на основу одлуке Светог архијерејског Синода да му повуче благослов за службу учења, што је према статуту овог факултета неопходни услов за рад, била је тема и на недавној седници Сената Универзитета у Београду. Своје чуђење том приликом није крила ректорка УБ проф. др Иванка Поповић, која је и пре овог случаја медијима изјавила да би ПБФ требало да размисли о својој позицији у окриљу универзитета. Иако то није директно речено, стиче се утисак да део универзитетске заједнице, када говори о решавању питања ПБФ, жели да овај факултет измести или из окриља цркве или из окриља универзитета. Говорећи о овим питањима, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник Савета Православног богословског факултета, каже да ова тема стиче препознатљиве политичке црте у универзитетским и ширим друштвеним оквирима. „Не удубљујући се у природу благослова Светог Синода и отежавајући другима да разумеју врхунски значај овог документа за православне теологе, поједини универзитетски наставници и часници целокупан случај користе у циљу скретања пажње са других проблема који одавно постоје у животу УБ. Тако је одвећ познато да неколицина најгласнијих професора са једног факултета спочитава наводну незаконитост на ПБФ, не би ли тиме, примера ради, била прикривена чињеница да је њихова институција на државни буџет пријавила 20 одсто више запослених него што их заиста има. Како је могуће да професори који су незаконито изабрали декана свог факултета (о чему постоје писмене представке) конструишу теорије о наводној незаконитости у избору декана Богословског факултета? Појединци из врха универзитетске управе истовремено на разне начине врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ. Надам се да медијска манипулација о факултету нема за циљ обесхрабривање или недајбоже политичку злоупотребу наших студената! Правници нам упорно указују на кривичну одговорност појединаца с тим у вези. Време је да се са тим престане”, поручује у разговору за „Политику” митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Који је био законски основ да Синод повуче благослов професору Кубату? Иако нисам правник по струци, случај др Кубата ме је принудио да проучим референтне прописе. Стога и без заморног образлагања битних одредби могу са сигурношћу рећи да је овај поступак потпуно у складу са релевантним прописима као што су Закон о раду, Закон о високом образовању и Статут Универзитета у Београду, као и Статут и Правилник о раду Православног богословског факултета. То значи да Свети архијерејски Синод има легитимно право на давање и одузимање одобрења за службу учења на највишој теолошкој институцији која је проистекла из недара Српске православне цркве и која као саоснивач и пуноправни члан Универзитета у Београду такође у потпуности учествује у животу ове институције. Прекид радног односа др Кубата последица је губитка лиценце за рад на факултету, јер се без такозваног благослова Светог Синода не могу испунити услови за остварење радног односа и извођење наставе на факултету. Остављајући шире образложење правним експертима, изразићу и чуђење што ико помишља да је уопште могуће да црква васпитање сопственог подмлатка, будућих свештеника, епископа, вероучитеља и шире богословско-хришћанске елите препусти неком другом. Наш факултет је права светиња српског народа, материца његовог препорода! Сличну улогу имају и теолошки факултети широм света. Да институција давања и повлачења одобрења за службу поучавања није специфичност ригидних српских владика, него да има статус цивилизацијског стандарда, сведоче бројни примери европских и светских универзитета у чијим саставима такође постоје теолошки факултети и чије историје такође бележе сличне случајеве. Стога ме такође чуди што појединци у овоме виде основ и шансу за елиминацију Православног богословског факултета из академске заједнице. Такав став неодољиво подсећа на страшно полувековно доба (1952–2004) у којем је ПБФ идеолошком одлуком комунистичког режима био насилно стављен изван маргина академског живота и потпуно је супротан начелима модерног демократског друштва на чијим крилима је ПБФ (са све кључном одредбом) враћен у окриље УБ. Зато бих са жаљењем констатовао да оваква интерпретација случаја др Кубата свесно подгрева осећај непријатељства у познатим идеолошким и политичким групама, које се затим конкретизује у погледу институције Богословског факултета и православља као животног опредељења. Можете ли нам објаснити због чега је Свети архијерејски Синод донео овакву одлуку? Пре свега, читаоцима треба објаснити да Свети архијерејски Синод није некакво „небеско тело” које је светлосним годинама удаљено од атмосфере у којој живе и раде наставници и студенти Православног богословског факултета. Чланови Светог Синода су и сами били студенти исте институције на којој данас предају и студирају они који од надлежних црквених институција имају одобрење за свој ангажман. Одлука Светог Синода није донета без основа. Према закључку овог тела, њој је претходило дуготрајно антицрквено и противфакултетско деловање др Кубата, којим је преко друштвених мрежа, штампаних и електронских медија, као и на друге посредне и непосредне начине, неповратно нанета штета најважнијим институцијама и угледу Српске православне цркве. Деловање др Кубата се убрзо одразило на велики део наставног особља, а делимично и на живот студената. Чак је и нама који га дуго познајемо и који смо заиста братски чинили све, па и на личну штету, да му омогућимо живот више него достојан професора богословља (омогућивши му, на пример, да са породицом скоро деценију бесплатно станује у згради ПБФ и пруживши му прилику да на основу управљања омањим студентским домом прима још једну професорку плату у истом периоду), напредовање на катедри и бројне друге привилегије, тешко је то објаснити. Из тих разлога се Наставно-научно веће факултета скоро па једногласно обратило Светом архијерејском Синоду и затражило преиспитивање компетенција др Кубата за поседовање дозволе за рад на ПБФ. Целокупном поступку се не може оспорити ни законитост, ни демократичност. У гласању је двадесет и осам наставника затражило став Синода, док је против тога (уз др Кубата) био само један млађи колега. Наши наставници и са њима студенти јасно су показали да желе да сачувају своју светињу, Православни богословски факултет. „Не дамо светиње!” – и овде је громогласно одјекнуло. Као председник школског одбора и митрополит загребачко-љубљански, задужени сте и за Православну гимназију у Загребу. Како прoтиче школска година у условима пандемије ковида 19 у овој јединој гимназији СПЦ? Хвала вам што сте читаоце подсетили да је „Катарина Кантакузина Бранковић” једина гимназија Српске православне цркве. Заслуга за ову чињеницу не припада мени, будући да сам ову институцију затекао доласком на чело Митрополије загребачко-љубљанске пре шест година. Такође сам вам захвалан што тим поводом имам прилику да поменем свог претходника блажене успомене митрополита Јована Павловића (1936–2014), који је оснивањем ове школе и подизањем за њу изузетно модерне и функционалне школске зграде крунисао вековне просветне напоре српског народа на просторима данашње Хрватске. Што се пак текуће године тиче, настава се, према мерама Министарства науке и просвете и Завода за јавно здравство Републике Хрватске, одвија уживо. Но, ми смо за случај потребе припремили још два модела. Према једноме би се путем интернета периодично одвијао само део наставе, док би, према другоме, настава искључиво била на даљину. Искрено се молимо Богу да за тиме уопште не буде потребе. Какав је положај српске православне гимназије у хрватском образовном систему, ко су ђаци, колико је интересовање за школовање? Посебно ми је драго што ова гимназија општег типа већ петнаест година успешно функционише у оквиру државног система. У њој сваке године стаса генерација матураната, која затим успешно наставља образовање на високошколским институцијама у Хрватској, Србији и у другим земљама Европе и света. Већина ученика су православни Срби. Они кроз понуђени модел образовања изучавају и матерњи језик, ћирилично писмо, теме из националне историје, географије и уметности. Православну веронауку похађају сви ђаци, при чему они са вишим интересовањем имају прилику да се непосредније укључе у светотајински живот цркве. Овом приликом желим да истакнем и битну новину у структури новопримљених ученика. Она се види у томе што је од њих 24, који су ове године уписали први разред, тачно половина из Загреба. Иначе је број ђака из урбаних средина раније био знатно мањи, по једно или двоје у разреду. Не правећи разлику међу ученицима, ову промену најпре схватам као знак ослобађања нашег народа од страха. То је битан знак успешности гимназије и њеног преданог кадра, али и напора друштва, града Загреба, као и нас у цркви и српској заједници. Животне околности српске мањине у Хрватској током последњих деценија су биле такве да су у њима увек до изражаја долазиле речи апостола Павла упућене цркви у античком Коринту: „Бдите, стојте у вери, држите се мушки, будите јаки. Све да вам бива у љубави.” (1 Кор 16, 13) Овај позив на будно проматрање света данас је још више подстакнут духом постиндустријског друштва и глобалне културе, које заједно са професорским колегијумом настојимо да упознамо у сегменту који се тиче одрастања младих. Сетимо се и протекле годишњице „Олује”, која је ове године, осим, нажалост, уобичајене српско-хрватске поделе, донела и поделу унутар саме српске заједнице због учешћа представника српске мањине на њеном обележавању у Книну. Како да превазиђемо ове поделе и може ли и црква да помогне на том путу изградње помирења, јединства и суживота? Став цркве се најчешће не слаже са оним погледима који управљају историјом, а који, иако проистекли из просте жеље за бољитком човечанства, понекад парадоксално губе осећај за његову најбитнију димензију. Став цркве је увек и једнако, међутим, једноставан и јединствен. Порука цркве о миру и суживоту, поштовању међу људима и народима, није и не сме бити условљена променама у друштвеним и историјским процесима. Удишући ту јеванђелску заповест, и чланови цркве су позвани да на обрасцу љубави и мира успостављају комуникацију у свету. Православни Срби у Хрватској су распети између основног захтева за преображај себе и свог окружења, са једне стране, и трагичних успомена из ближе и даље прошлости, са друге. Међутим, уколико се духовни простор цркве не злоупотреби ради продубљивања подела и мржњи, него остане веран себи и разуме као истински простор праштања и љубави – у којем вечно одјекује песма са Христовог рождества: „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14) – онда су перспективе суживота и међусобног обогаћивања и прожимања могуће. Одатле се сушта улога цркве на просторима Хрватске састоји у способности чувања и преображавања сећања без злопамћења, уз упирање живог погледа ка Христу као једином мерилу свега. У том осећају опште одговорности превасходно настојим да повереним верницима помогнем да живе без притисака и претњи, без страха. Исто начело примењујем и када су други у питању. Стога подстичем свако настојање које води отупљивању оштрица и помирењу Срба и Хрвата, ма колико понекад долазиле осуде и неразумевање с било које стране. Сигуран сам да су свесне и несвесне поларизације на „ми” и „они” по сваку цену директно против воље Христове, а самим тим и против човека као таквог, да служе као простор манипулације појединаца и појединих група за остварење својих сваковрсних личних интереса. Имајући то у виду, трудим се да у какофонији разних лажних, заводљивих људских умовања, ослушкујем глас јеванђеља, знајући да ће ме Христос питати шта сам ја учинио другима, а не они мени. http://www.politika.rs/scc/clanak/465256/Pokusavaju-da-eliminisu-Bogoslovski-fakultet-iz-akademske-zajednice- 2 коментара
-
- покушавају
- елиминишу
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Покушавају да елиминишу Богословски факултет из академске заједнице
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
Појединци из врха универзитетске управе врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ, време је да се са тим престане Вест да је проф. др Родољубу Кубату, предавачу на Православном богословском факултету (ПБФ) на предмету Стари завет, уручен отказ на факултету на основу одлуке Светог архијерејског Синода да му повуче благослов за службу учења, што је према статуту овог факултета неопходни услов за рад, била је тема и на недавној седници Сената Универзитета у Београду. Своје чуђење том приликом није крила ректорка УБ проф. др Иванка Поповић, која је и пре овог случаја медијима изјавила да би ПБФ требало да размисли о својој позицији у окриљу универзитета. Иако то није директно речено, стиче се утисак да део универзитетске заједнице, када говори о решавању питања ПБФ, жели да овај факултет измести или из окриља цркве или из окриља универзитета. Говорећи о овим питањима, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник Савета Православног богословског факултета, каже да ова тема стиче препознатљиве политичке црте у универзитетским и ширим друштвеним оквирима. „Не удубљујући се у природу благослова Светог Синода и отежавајући другима да разумеју врхунски значај овог документа за православне теологе, поједини универзитетски наставници и часници целокупан случај користе у циљу скретања пажње са других проблема који одавно постоје у животу УБ. Тако је одвећ познато да неколицина најгласнијих професора са једног факултета спочитава наводну незаконитост на ПБФ, не би ли тиме, примера ради, била прикривена чињеница да је њихова институција на државни буџет пријавила 20 одсто више запослених него што их заиста има. Како је могуће да професори који су незаконито изабрали декана свог факултета (о чему постоје писмене представке) конструишу теорије о наводној незаконитости у избору декана Богословског факултета? Појединци из врха универзитетске управе истовремено на разне начине врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ. Надам се да медијска манипулација о факултету нема за циљ обесхрабривање или недајбоже политичку злоупотребу наших студената! Правници нам упорно указују на кривичну одговорност појединаца с тим у вези. Време је да се са тим престане”, поручује у разговору за „Политику” митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Који је био законски основ да Синод повуче благослов професору Кубату? Иако нисам правник по струци, случај др Кубата ме је принудио да проучим референтне прописе. Стога и без заморног образлагања битних одредби могу са сигурношћу рећи да је овај поступак потпуно у складу са релевантним прописима као што су Закон о раду, Закон о високом образовању и Статут Универзитета у Београду, као и Статут и Правилник о раду Православног богословског факултета. То значи да Свети архијерејски Синод има легитимно право на давање и одузимање одобрења за службу учења на највишој теолошкој институцији која је проистекла из недара Српске православне цркве и која као саоснивач и пуноправни члан Универзитета у Београду такође у потпуности учествује у животу ове институције. Прекид радног односа др Кубата последица је губитка лиценце за рад на факултету, јер се без такозваног благослова Светог Синода не могу испунити услови за остварење радног односа и извођење наставе на факултету. Остављајући шире образложење правним експертима, изразићу и чуђење што ико помишља да је уопште могуће да црква васпитање сопственог подмлатка, будућих свештеника, епископа, вероучитеља и шире богословско-хришћанске елите препусти неком другом. Наш факултет је права светиња српског народа, материца његовог препорода! Сличну улогу имају и теолошки факултети широм света. Да институција давања и повлачења одобрења за службу поучавања није специфичност ригидних српских владика, него да има статус цивилизацијског стандарда, сведоче бројни примери европских и светских универзитета у чијим саставима такође постоје теолошки факултети и чије историје такође бележе сличне случајеве. Стога ме такође чуди што појединци у овоме виде основ и шансу за елиминацију Православног богословског факултета из академске заједнице. Такав став неодољиво подсећа на страшно полувековно доба (1952–2004) у којем је ПБФ идеолошком одлуком комунистичког режима био насилно стављен изван маргина академског живота и потпуно је супротан начелима модерног демократског друштва на чијим крилима је ПБФ (са све кључном одредбом) враћен у окриље УБ. Зато бих са жаљењем констатовао да оваква интерпретација случаја др Кубата свесно подгрева осећај непријатељства у познатим идеолошким и политичким групама, које се затим конкретизује у погледу институције Богословског факултета и православља као животног опредељења. Можете ли нам објаснити због чега је Свети архијерејски Синод донео овакву одлуку? Пре свега, читаоцима треба објаснити да Свети архијерејски Синод није некакво „небеско тело” које је светлосним годинама удаљено од атмосфере у којој живе и раде наставници и студенти Православног богословског факултета. Чланови Светог Синода су и сами били студенти исте институције на којој данас предају и студирају они који од надлежних црквених институција имају одобрење за свој ангажман. Одлука Светог Синода није донета без основа. Према закључку овог тела, њој је претходило дуготрајно антицрквено и противфакултетско деловање др Кубата, којим је преко друштвених мрежа, штампаних и електронских медија, као и на друге посредне и непосредне начине, неповратно нанета штета најважнијим институцијама и угледу Српске православне цркве. Деловање др Кубата се убрзо одразило на велики део наставног особља, а делимично и на живот студената. Чак је и нама који га дуго познајемо и који смо заиста братски чинили све, па и на личну штету, да му омогућимо живот више него достојан професора богословља (омогућивши му, на пример, да са породицом скоро деценију бесплатно станује у згради ПБФ и пруживши му прилику да на основу управљања омањим студентским домом прима још једну професорку плату у истом периоду), напредовање на катедри и бројне друге привилегије, тешко је то објаснити. Из тих разлога се Наставно-научно веће факултета скоро па једногласно обратило Светом архијерејском Синоду и затражило преиспитивање компетенција др Кубата за поседовање дозволе за рад на ПБФ. Целокупном поступку се не може оспорити ни законитост, ни демократичност. У гласању је двадесет и осам наставника затражило став Синода, док је против тога (уз др Кубата) био само један млађи колега. Наши наставници и са њима студенти јасно су показали да желе да сачувају своју светињу, Православни богословски факултет. „Не дамо светиње!” – и овде је громогласно одјекнуло. Као председник школског одбора и митрополит загребачко-љубљански, задужени сте и за Православну гимназију у Загребу. Како прoтиче школска година у условима пандемије ковида 19 у овој јединој гимназији СПЦ? Хвала вам што сте читаоце подсетили да је „Катарина Кантакузина Бранковић” једина гимназија Српске православне цркве. Заслуга за ову чињеницу не припада мени, будући да сам ову институцију затекао доласком на чело Митрополије загребачко-љубљанске пре шест година. Такође сам вам захвалан што тим поводом имам прилику да поменем свог претходника блажене успомене митрополита Јована Павловића (1936–2014), који је оснивањем ове школе и подизањем за њу изузетно модерне и функционалне школске зграде крунисао вековне просветне напоре српског народа на просторима данашње Хрватске. Што се пак текуће године тиче, настава се, према мерама Министарства науке и просвете и Завода за јавно здравство Републике Хрватске, одвија уживо. Но, ми смо за случај потребе припремили још два модела. Према једноме би се путем интернета периодично одвијао само део наставе, док би, према другоме, настава искључиво била на даљину. Искрено се молимо Богу да за тиме уопште не буде потребе. Какав је положај српске православне гимназије у хрватском образовном систему, ко су ђаци, колико је интересовање за школовање? Посебно ми је драго што ова гимназија општег типа већ петнаест година успешно функционише у оквиру државног система. У њој сваке године стаса генерација матураната, која затим успешно наставља образовање на високошколским институцијама у Хрватској, Србији и у другим земљама Европе и света. Већина ученика су православни Срби. Они кроз понуђени модел образовања изучавају и матерњи језик, ћирилично писмо, теме из националне историје, географије и уметности. Православну веронауку похађају сви ђаци, при чему они са вишим интересовањем имају прилику да се непосредније укључе у светотајински живот цркве. Овом приликом желим да истакнем и битну новину у структури новопримљених ученика. Она се види у томе што је од њих 24, који су ове године уписали први разред, тачно половина из Загреба. Иначе је број ђака из урбаних средина раније био знатно мањи, по једно или двоје у разреду. Не правећи разлику међу ученицима, ову промену најпре схватам као знак ослобађања нашег народа од страха. То је битан знак успешности гимназије и њеног преданог кадра, али и напора друштва, града Загреба, као и нас у цркви и српској заједници. Животне околности српске мањине у Хрватској током последњих деценија су биле такве да су у њима увек до изражаја долазиле речи апостола Павла упућене цркви у античком Коринту: „Бдите, стојте у вери, држите се мушки, будите јаки. Све да вам бива у љубави.” (1 Кор 16, 13) Овај позив на будно проматрање света данас је још више подстакнут духом постиндустријског друштва и глобалне културе, које заједно са професорским колегијумом настојимо да упознамо у сегменту који се тиче одрастања младих. Сетимо се и протекле годишњице „Олује”, која је ове године, осим, нажалост, уобичајене српско-хрватске поделе, донела и поделу унутар саме српске заједнице због учешћа представника српске мањине на њеном обележавању у Книну. Како да превазиђемо ове поделе и може ли и црква да помогне на том путу изградње помирења, јединства и суживота? Став цркве се најчешће не слаже са оним погледима који управљају историјом, а који, иако проистекли из просте жеље за бољитком човечанства, понекад парадоксално губе осећај за његову најбитнију димензију. Став цркве је увек и једнако, међутим, једноставан и јединствен. Порука цркве о миру и суживоту, поштовању међу људима и народима, није и не сме бити условљена променама у друштвеним и историјским процесима. Удишући ту јеванђелску заповест, и чланови цркве су позвани да на обрасцу љубави и мира успостављају комуникацију у свету. Православни Срби у Хрватској су распети између основног захтева за преображај себе и свог окружења, са једне стране, и трагичних успомена из ближе и даље прошлости, са друге. Међутим, уколико се духовни простор цркве не злоупотреби ради продубљивања подела и мржњи, него остане веран себи и разуме као истински простор праштања и љубави – у којем вечно одјекује песма са Христовог рождества: „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14) – онда су перспективе суживота и међусобног обогаћивања и прожимања могуће. Одатле се сушта улога цркве на просторима Хрватске састоји у способности чувања и преображавања сећања без злопамћења, уз упирање живог погледа ка Христу као једином мерилу свега. У том осећају опште одговорности превасходно настојим да повереним верницима помогнем да живе без притисака и претњи, без страха. Исто начело примењујем и када су други у питању. Стога подстичем свако настојање које води отупљивању оштрица и помирењу Срба и Хрвата, ма колико понекад долазиле осуде и неразумевање с било које стране. Сигуран сам да су свесне и несвесне поларизације на „ми” и „они” по сваку цену директно против воље Христове, а самим тим и против човека као таквог, да служе као простор манипулације појединаца и појединих група за остварење својих сваковрсних личних интереса. Имајући то у виду, трудим се да у какофонији разних лажних, заводљивих људских умовања, ослушкујем глас јеванђеља, знајући да ће ме Христос питати шта сам ја учинио другима, а не они мени. http://www.politika.rs/scc/clanak/465256/Pokusavaju-da-eliminisu-Bogoslovski-fakultet-iz-akademske-zajednice View full Странице- 2 нових одговора
-
Међународни апел православних академских теолога Светом Синоду Српске Православне Цркве у заштиту академске мисли The Orthodox World Фото: www.bfspc.bg.ac.rs Петак, 1. новембар, 2019. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, Ми, православни академски теолози, изражавамо наше дубоко незадовољство одлуком Синода Српске Православне Цркве (од 8. јула 2019) којом је епископу Максиму (Васиљевићу) и Марку Вилотићу одузет синодски благослов за предавање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Марко Вилотић, доцент на предмету Историја религије при катедри за хришћанску философију и религиологију, избачен је због тога што је узео двогодишње неплаћено одсуство. Разлози за ускраћивање благослова доценту Вилотићу засновани су искључиво на погрешном тумачењу законских регулатива Универзитета у Београду. Вилотић је, наиме, оптужен да је противзаконито узео суботњу годину прошле године, као и да није имао право да тражи продужетак одсуства у облику неплаћеног одсуства у наредне две године, иако су му оба захтева једногласно одобрена, а њихова правна утемељеност експлицитно је потврђена дописима Генералног секретара Универзитета у Београду. Двојица наставника су били такође и потписници Става (2017) у коме су тврдили да је теорија еволуције прихваћена од стране научне заједнице биолога и да ми, као теолози, поштујемо ту чињенцу. У Ставу се није тврдило да је теорија еволуције истинита, беспрекорна или незамењива. Они су просто тврдили да теорија еволуције не противречи нужно хришћанској вери и да стога као теолози не треба да пружамо подршку псеудо-научним теоријама. Међутим, синодска одлука ово користи против њих, правећи тако опасан преседан у историји Православне Цркве, проглашавајући одређену научну теорију за супротну хришћанском веровању. И док стајемо у одбрану и изузетности Марка Вилотића, намеравамо да кажемо нешто више о епископу Максиму (Васиљевићу). Веома смо благословени тиме што Његово Преосвештенство познајемо и лично и кроз његове списе, те стога своје сведочанство придружујемо многим православним хришћанима који га високо цене. Са жаром делимо црквени консензус широм света према коме се епископ Максим (Васиљевић) сматра једним од најистакнутијих православних теолога нашег времена, са међународним признањем, и он је личност коју би многе теолошке школе пожелеле да имају међу својим наставницима. Епископ Максим Васиљевић пружа богодани одговор за носталгију наших дана: епископ служења и привржености, теолог који говори језик евхаристије и онтологије, интелектуалац који је укључен у континуиран плодан дијалог са другим дисциплинама. Стога је више него очигледно да снажно одбацујемо невероватне оптужбе за синкретизам о којима смо сазнали. Надаље, поштујемо његову неуморну трудољубивост – редовно предузимање дугих путовања како би помогао студентима да теолошки узрастају, као и усрдно управљање великом епархијом у којој ужива поштовање и љубав свога стада. Не можемо а да не споменемо радионице и семинаре које организује, као и изванредну издавачку делатност Севастијан преса којом се православна теологија шири посвуда у Америци и свету. Треба истаћи и његове напоре на издавању два велика тома (о задужбинама Косова и о историји Српске Цркве у Америци) за шта му, претпостављамо, Свети Синод Српске Цркве дугује захвалност. Поред наведеног, Синод Српске Православне Цркве је допринео ескалацији проблема тиме што је 22. октобра 2019. ускратио свој благослов Епископу Браничевском, Игнатију Мидићу, да настави да служи као Декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, јер је овај истакнути теолог одбио да уручи отказ наставницима о којима се води спор: епископу Максиму и доценту Вилотићу. Захтев за отказом је одбачен због тога што је Синод погрешно протумачио законе и административна правила и регулативе које уређују постављење, запослење и уклањање наставника Факултета. Следствено, Синод је наставио са оваквим погрешним тумачењем, захтевајући да Веће факултета смени Епископа Игнатија са места Декана. Синод свесно одбија да призна да су његови правни аргументи неосновани и упркос томе наставља да инсистира на њиховом усвајању, тврдећи да су одлуке Синода коначне и да се о њима не може расправљати. Ми не можемо појмити да је православни дух усагласив са ауторитарним одлукама, донетим без претходног саслушања двојице професора и њихових колега, а да не спомињемо њихове студенте. Уклањање академских радника који нису занемаривали своје обавезе, као и приписивање лажних оптужби које подривају слободу говора и академског мишљења, представља у најмању руку порицање истине Цркве и онога чему се надамо. Уз све поштовање према Светом Синоду Српске Православне Цркве, ми уједињујемо своје гласове апелујући на њега да повуче ове одлуке. Потписници: Yannaras, Chrestos. Professor Emeritus, Panteion University of Athens, Greece – Doctor Honoris Causa, Theological Faculty of the University of Belgrade, Serbia Breck, John. Professor Emeritus, Saint Sergius Orthodox Theological Institute of Paris, France Dimitrov, Ivan Zhelev. Professor Emeritus, Faculty of Theology “Saint Kliment Ohridski”, University of Sofia, Bulgaria Kalyvas, Alkiviades. Professor Emeritus, Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Louth, Andrew. Professor Emeritus, Durham University, UK – Honorary Fellow, Vrije University of Amsterdam, Netherlands Patsavos, Lewis. Professor Emeritus, Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Plekon, Michael. Professor Emeritus, The City University of New York – Baruch College NY, USA Stavropoulos, Alexandros. Professor Emeritus, National and Kapodistrian University of Athens, Greece Stylianopoulos, Theodore. Professor Emeritus, Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Vasileiadis, Petros. Professor Emeritus, Aristotelian University of Thessaloniki, Greece – President of World Conference of Associations of Theological Institutions Zaharopoulos, Nikolaos. Professor Emeritus, Aristotelian University of Thessaloniki, Greece – former vice dean, Neapolis University of Pafos, Cyprus Andreopoulos, Andreas. University of Winchester, UK Asproulis, Nikolaos. Volos Academy for Theological Studies, Greece – Hellenic Open University, Greece Athanasopoulou-Kypriou, Spyridoula. Hellenic Open University, Greece Bakker, Michael. Vrije University of Amsterdam, Netherlands Barnet, John. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Bathrellos, Demetrios. Hellenic Open University, Greece – The Institute for Orthodox Christian Studies, Cambridge, UK – Emory University, Atlanta GA, USA Behr, John. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA – Vrije University of Amsterdam, Netherlands Bouteneff, Peter. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Bucur, Bogdan. Duquesne University, Pittsburgh PA, USA Chapnin, Sergei. Former Professor of Saint Tikhon’s University, Moscow, Russia Chryssavgis, John. Greek Orthodox Archdiocese of America Cohen, Will. University of Scranton PA, USA – President of the Orthodox Theological Society in America Croitoru, Ion. University of Valahia, Târgoviște, România Demacopoulos, George. Fordham University NY, USA Despotis, Sotirios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – Hellenic Open University, Greece Fanaras, Vasileios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – Ethics Expert of European Commission Filiotis, Chrestos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Gallaher, Anastasios Brandon. University of Exeter, UK Gavrilyuk, Paul. Founding President of International Orthodox Theological Association – University of St. Thomas, Saint Paul MN, USA Gkikas, Athanasios. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Hovorun, Cyril. Loyola Marymount University, Los Angeles CA, USA – Acting Director of the Huffington Ecumenical Institute Jillions, John. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Joanides, Charles. Nyack College, Alliance Graduate School of Counseling, NY, USA Kalaitzidis, Pantelis. Volos Academy for Theological Studies, Greece – University of Thessaly – Hellenic Open University – Research Fellow, KU Leuven, Belgium – Member of the Executive Committee of the European Academy of Religion Kapriev, Georgi. St. Climent Ochridski University, Sofia, Bulgaria. Karakolis, Chrestos. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Kasselouri, Eleni. Hellenic Open University, Greece Kattan, Assaad Elias. University of Muenster, Germany Keramidas, Dimitrios. Hellenic Open University, Greece Kizenko, Nadieszda. State University of New York at Albany NY, USA Kornarakis, Konstantinos. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Kostache, Doru. Sydney College of Divinity, Australia Koufogianni, Panoraia. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Ladouceur, Paul. Trinity College, University of Toronto, Ontario – University of Laval, Quebec, Canada Lena, Joan. Vrije University of Amsterdam, Netherlands Macaila, Dumitru. Ovidius University of Constanța, Romania Makarov, Dmitry. The Urals State Conservatoire, Ekaterinburg, Russia Makrides, Vasileios. University of Erfurt, Germany Mamalakis, Philip. Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Maras, Anastasios. Hellenic Open University, Greece Meyendorff, Paul. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Mitralexis, Sotirios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – University of Winchester, UK Morelli, George. Chairman of the Department of Chaplain and Pastoral Counseling, Antiochian Orthodox Christian Archdiocese of North America, La Costa CA, USA Moschos, Demetrios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Naydenov, Ivaylo. Faculty of Theology “Saint Kliment Ohridski”, University of Sofia, Bulgaria Nikolakopoulos, Konstantinos. Ludwig-Maximilians-University of Munich, Germany Paert, Irina. University of Tartu, Estonia Panagiotopoulos, Petros. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Papanikolaou, Aristotle. Fordham University NY, USA Papathanasiou, Athanasios. University Ecclesiastical Academy of Athens, Greece – Hellenic Open University, Greece Pappas, Harry. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Passakos, Demetrios. University Ecclesiastical Academy of Athens, Greece Pavlov, Pavel. Vice-Dean of Faculty of Theology “Saint Kliment Ohridski”, University of Sofia, Bulgaria Rochelle, Gabriel. Saint Sophia Ukrainian Orthodox Theological Seminary, New Jersey – Honors College, New Mexico State University, Las Cruces NM, USA Roeber, Anthony. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Roddy, Nicolae. Creighton University of Omaha NE, USA San Chirico, Kerry Patrick Clark. Villanova University, Philadelphia PA, USA Saroglou, Vassilis. University of Louvain, Belgium – President of the International Association for the Psychology of Religion Sharp, Andrew. South University, Richmond VA, USA Shoemaker, Stephen. University of Oregon at Eugene, USA Skedros, James. Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Skliris, Dionysios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Schneider, Richard. St. Vladimir’s Theological Seminary – Trinity College, University of Toronto – Professor Emeritus, York University, Toronto – Emeritus President Canadian Council of Churches Stamoulis, Chrysostomos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Stavros, George. Boston University MA, USA Stavrou, Michel. Saint Sergius Orthodox Theological Institute of Paris, France Struve, Daniel. University of Paris Diderot, France Thermos, Vasileios. University Ecclesiastical Academy of Athens, Greece Tollefsen, Torstein Theodor. University of Oslo, Norway Tsalampouni, Ekaterini. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Tsironis, Chrestos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Tsompanidis, Stylianos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Turcescu, Lucian. Concordia University of Montreal, Quebec, Canada Woloschak, Gayle. Northwestern University, Chicago IL, USA Ventis, Haralambos. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Vlantis, Georgios. Volos Academy for Theological Studies, Greece Vletsis, Athanasios. Ludwig-Maximilians-University of Munich, Germany Voulgaraki, Evangelia. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Vrame, Anton. Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Yangazoglou, Stavros. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – Hellenic Open University, Greece Извор: International Orthodox Academic Theologians Appeal to the Holy Synod of the Serbian Orthodox Church to Protect Academic Thought, The Orthodox World, 5. Nov. 2019. The Orthodox World Међународни апел православних академских теолога Светом Синоду Српске Православне Цркве у заштиту академске мисли TEOLOGIJA.NET Овај међународни апел православних теолога, 91 научника из 42 академске институције из 13 земаља, сачињен је услед...
- 98 нових одговора
-
- међународни
- апел
-
(и још 11 )
Таговано са:
-
Ниш: Призив Светога Духа на почетку нове академске године
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније, поводом почетка нове академске школске године, служио је у недељу 21. октобра у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу Свету архијерејску Литургију са молитвеним чином призива Светог Духа. Епископу Арсенију саслуживало је братство Саборног храма, а Литургију је увеличало појање Црквеног хора „Бранко“ којим је руководила госпођа Сара Цинцаревић. Звучни запис беседе Владике Арсенија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Храм је био испуњен ђацима, студентима и њиховим учитељима и професорима, као и благочестивим народом, који су дошли да узму учешће у молитвеном чину. Након прочитаног Јеванђеља, Епископ нишки се обратио сабранима пригодном беседом,говоривши о Сејачу и семену, причи која се највише односи и на ученике, али и на све нас,како би слушањем примили добро семе и као добра земља доносили добре плодове. „Овде са нама видимо и више деценего иначе и то са својим учитељима и наставницима истуденте са својим професорима.Данас ћемо се… …помолити за благослов Божији, успех и напредак у науци свих који се учите, али и за мудрост и стрпљење оних који ће вас учити.“ Извор: Епархија нишка -
Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније, поводом почетка нове академске школске године, служио је у недељу 21. октобра у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу Свету архијерејску Литургију са молитвеним чином призива Светог Духа. Епископу Арсенију саслуживало је братство Саборног храма, а Литургију је увеличало појање Црквеног хора „Бранко“ којим је руководила госпођа Сара Цинцаревић. Звучни запис беседе Владике Арсенија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Храм је био испуњен ђацима, студентима и њиховим учитељима и професорима, као и благочестивим народом, који су дошли да узму учешће у молитвеном чину. Након прочитаног Јеванђеља, Епископ нишки се обратио сабранима пригодном беседом,говоривши о Сејачу и семену, причи која се највише односи и на ученике, али и на све нас,како би слушањем примили добро семе и као добра земља доносили добре плодове. „Овде са нама видимо и више деценего иначе и то са својим учитељима и наставницима истуденте са својим професорима.Данас ћемо се… …помолити за благослов Божији, успех и напредак у науци свих који се учите, али и за мудрост и стрпљење оних који ће вас учити.“ Извор: Епархија нишка View full Странице
-
Литургијски почетак нове академске године на Богословском факултету у Фочи
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи 8. октобра 2018. године призивом Светог Духа почела је нова академска 2018/19. година. Претходно је у храму Светог Саве у Фочи, који је још у изградњи, свету архијерејску Литургију служио Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Владислав Топаловић, декан Богословског факултета и архијерејски заменика, Милутин Андрић, Владимир Ступар и Ненад Тупеша, протојереји Александар Видаковић и Никола Ковач, као и ђакони Ранко Ковач и Будимир Гардовић. Извор: Српска Православна Црква-
- литургијски
- почетак
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
На Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи 8. октобра 2018. године призивом Светог Духа почела је нова академска 2018/19. година. Претходно је у храму Светог Саве у Фочи, који је још у изградњи, свету архијерејску Литургију служио Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Владислав Топаловић, декан Богословског факултета и архијерејски заменика, Милутин Андрић, Владимир Ступар и Ненад Тупеша, протојереји Александар Видаковић и Никола Ковач, као и ђакони Ранко Ковач и Будимир Гардовић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
- факултету
- богословском
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Родољуб Кубат: Перспективе и проблеми академске теологије [II]
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Теолошки
Теологија као наука, то јест научно истраживање у оквиру теолошких дициплина може се назвати теолошком археологијом. У основи то је критичко и вишеслојно истраживање и проучавање сопствене прошлости, било да се ради о библијским истраживањима, било патролошким, литургичким, канонским, догматским, црквено-историјским и другим. Теолошка археологија се примарно ослања на археолошка, текстуално-литерарна, историјска, културолошко-социолошка и друга истраживања која доприносе бољем увиду у свет теолошких идеја које су основни предмет таквог приступа. То значи да се теолошком археологијом истражује историја теолошких идеја, при чему су јој од фундаменталне помоћи друге науке. Сам појам теолошка археологија је комплексан и представља порив, начин и сврху теолошко-научних истраживања. Стога ћемо га на тај начин и рашчланити: 1) Порив за теолошком археологијом темељи се на базичном уверењу да су Истине вере садржане, пре свега, у светописамском тексту, као и у историји његовог тумачења. У контексту порива за теолошком археологијом, треба посебно нагласити хришћанску херменеутичку оријентацију. Према темељном библијско-хришћанском виђењу, постоји непрекинут континуитет Цркве од почетака до данас. Већ је у Старом Савезу присутан унутарбиблијски интерпретативни ток, у којем се успоставља тумачењска веза између ранијих и каснијих текстова, позивањима типа „као што је писано“ или преко експланаторних глоса. Новосавезни текстови недвосмислено показују колико се њихови писци ослањају на Стари Савез. Од почетака постновосавезног доба, јасно је уочива теолошка аргументација која своје упориште тражи у Писму. У Писму се налазе Истине вере и оне се морају у њима откривати. Основни разлог таквог схватања састоји се у чињеници да су теолози Цркве – од новосавезног доба па надаље – полазили од тога да је библијско-хришћанска вера исторична. Бог се јављао кроз историју и своју вољу саопштавао човеку. Према хришћанском концепту – за разлику од гностика, јелинских философа и касније просветитеља – до Бога се не долази знањем коме није потребна историја. Истине вере су се откривале у историји, прво Старог Савеза, да би се потом показале у Исусу Христу. Будући да се Бог јављао кроз историју, то јест у прошлости, неопходно је на томе базирати теолошко истраживање и промишљање. Егзегетима и теолозима ране Цркве није била прихватљива претерана јелинска алегореза која је у потпуности занемаривала историјско-граматички смисао текста. Исказана констатација не значи да је према тој концепцији Бог деловао само у прошлости. Бог је, према хришћанском схватању, присутан у садашњости. Присуство Бога у свету је једно од темељних схватања хришћанске теологије. Стога, библијски текст има своју изразито синхронијску димензију – он је упућен сваком претпостављеном читаоцу. То, истовремено, не значи „неограничену“ слободу у теолошким промишљањима, која теологију заснивају на крајње субјективном концепту, било да се наглашава рационални или интуитивно-контемплативни моменат. За теолошко промишљање су потребне смернице – пре свега, Писмо. Откривањем изворног контекста у којем настаје теолошки исказ уоквирује се поље разумевања текста и сузбија субјективизам. Креативни мислиоци хришћанске древности управо су тако промишљали. Василије Велики сматра да је нужно теолошки промишљати кроз призму Писма: „јер нас је Писмо научило томе да не дозволимо своме уму да маштари“. Истоветно размишља и Августин: „не смемо да тежимо томе да исказ Писма одговара нашем схватању, него да наше схватање одговара исказу Писма“. Од самих почетака је очигледан порив за истраживањем сопствене прошлости, да би се у њој откривале Истине вере. 2) Порив за истраживањем прошлости мора да има своје методолошке оквире. На основу гореназначеног, може се делом констатовати да су се још библијски писци, а нарочито каснији хришћански теолози, ослањали на већ постојећу методологију. Новозаветни писци су се често користили мидрашком егзегетском методом. Јелински оци су се у основи служили методама карактеристичним за тадашњи јелински свет. Сиријски теолози су се користили егзегетским методама својственим сопственој култури. Већ ти историјски моменти сугеришу да је питање методе опште културолошко питање. Мисао се испољава кроз одређене форме или структуре мишљења. Да би садржина мишљења била комуниколошки могућа, нужно је да се конституише у препознатљивим оквирима, на општем пољу значења и разумевања. Није важно само шта мислити него и како мислити. Овај увид имплицира констатацију да је питање методе опште културолошко питање, питање духа епохе. Ми се, наравно, овде нећемо детаљније бавити питањем настајања и одликовања метода, нити њиховом идејном позадином. Битно је нагласити да је метода општа ствар, она је формални и структурални моменат испољавања речи, мисли, као и начин трагања за нечим – истовремено је и експланаторна и хеуристична. Промене духа времена подразумевају и промене методе. Без обзира на комплексност проблема који се тиче духа времена и постојеће методе, могло би се уопштено рећи да су научна и историјска свест врло присутне и у великој мери представљају „невидиве“ оквире савремене методолошке свести. Савремени европски човек мисли исторично и научно-истраживачки. Савремена слика света управо је тако формирана. Већ та чињеница сугерише да се и теолошка методолошка свест мора прилагодити општој методи. Заправо, није само реч о „прилагођавању“ него теолошко промишљање мора бити структурисано методом, као нечим инхерентним. То у основи значи да историјска свест и научно-истраживачки менталитет постављају пред теолога императив критичког промишљања. Наравно, сâм процес истраживања подразумева својеврсну методологију која одговара предмету истраживања. Одлика савремених истраживања на пољу духовних наука огледа се у методолошкој синтези постојећих метода које углавном потичу из историје и филологије. Плуралност егзегетских метода одраз је увида у мањкавост појединачних метода, као и уважавање многих аспеката савремених херменеутичких оријентација. Најзаступљеније херменеутичне оријентације у фокус стављају аутора и његов свет (историјско-критичка метода, социолошко-историјска егзегеза, унутарбиблијско тумачење, историјска психологија и нова археологија). Поред класично-дијахроног приступа, све већи простор заузимају методе усмерене на текст и његов свет (лингвистичко-структурална анализа, нова литерарна критика, реторичка анализа, канонски приступ итд), на читаоца и његов свет (историја учинка, психолошки приступ, теологија ослобођења, феминистичка теологија итд) и традиционалније усмерени приступи (догматски, литургички, аскетски итд). У основи историјско-критичка метода и даље чини основу за теолошка истраживања, што је и природно. Остали приступи све више допуњавају општи методолошки оквир, често као допуна дијахроном приступа, али и независно. Наравно, достигнућа историјског критицизма представљају опште наслеђе савремене методологије. 3) Сврховитост теолошке археологије по себи није упитна. Ипак, ту ствари нису до краја јасне. Шта се заправо тражи у Писму и у историји његовог тумачења? Природан одговор би гласио да се у Писму и у Предању траже Истине вере. Истине вере, међутим, као дубинске структуре, никада се не саопштавају у некаквом вакууму. Заправо, Истине вере у форми теолошког исказа на површину избијају у сучељавању са „фактором споља“. Теологија је и настајала у ‘сусрету’ Истина вере и „фактора споља“. Теолошки искази у библијским текстовима – без обзира на карактер њиховог настанка и касније литерарно преношење – јесу израз вере изазван одређеном ситуацијом. Теологија је увек људски одговор који настаје у одређеном животном контексту. Теолог на основу Истина вере у датом контексту, који можемо назвати „фактор споља“, износи теолошки исказ. Међутим, тај исказ је увек упућен неком – реципијенту. Теолошки исказ конституише и реципијент. Сам реципијент је један од елемената „фактора споља“, као што је то читав сплет у којем настаје исказ. Спољашњи фактор је промењива вредност – условљена временом, простором, културом. С друге стране, Истина вере је константа, мада „у себи“ има динамику испољавања и развоја. Истине вере се у Старом Савезу виде као идеја Савеза између Бога и човека, затим идеје монотеизма и месијанизма. У Новом Савезу, Истине вере огледају се у рађање Месије, његова искупитељска смрт и васкрсење. У каснијој хришћанској теологији, то су тријадолошки и христолошки догмати, с тим што се узима у обзир контекст њиховог настанка. Саме Истине вере ишчитавају се из Писма; оне су присутне и у историји његовог тумачења. Међутим, и само Писмо је настало у додиру Истина вере и „фактора споља“. То значи да поред истраживања Истина вере, суштински је важно схватити „фактор споља“. Тежиште теолошко-археолошког истраживања требало би да фокусира и освести тај специфичан „додир“, да би било могуће „ухватити“ логику и модел настанка теолошког исказа. Сврха теолошке археологије је освешћивање теолошког кода. Истраживање се не може зауставити на томе шта су ранији теолози (библијски и каснији) мислили и који су они смисао хтели да дају тексту него како и зашто су тако промишљали. Сва ова истраживања добијају на значају када се покушају имплементирати у примењеној теологији, која представља одговор на егзистенцијална питања вере. Међутим и сами теолошки исказ као егзистенцијални одговор, има своје различите аспекте, који се односе на његову природу, оквир и домет. По истом принципу, као и када је у питању теолошка археологија, рашчланићемо овај феномен: 1) Пре свега треба нагласити да је теологија људски одговор на тајну Божијег откривања човеку и Божијег присуства у свету и у историји, она је егзистенцијално тумачење тих догађаја у конкретном животном контексту. Библијски списи управо то сведоче. Старосавезни текстови говоре о односу који је Бог успоставио са изабраним народом. Библијски списи нису богословско-философски трактати које су састављали умни и надахнути људи у „ванвременском вакууму“. Пример вансеријског уздизања људског духа јесте Платон, рецимо када пише свог Тимаја. Платонова размишљања у том спису нису заснована на неким конкретним историјским догађањима – она су изнад свега плод необичне људске генијалности која тежи да расветли и докучи вечне истине постојања. Платон о Демијургу не просуђује кроз конкретну историјску перспективу. У односу на Платона и сличне философске концепте, за библијске текстове пре би се могло рећи да представљају теологију историјских догађаја. То је теолошко вредновање и тумачење догађаја који су се десили и дешавали у историји народа Израила, с тим што је такво вредновање и тумачење у доброј мери условљено животном ситуацијом у којој су настали сами списи. Теолошки исказ је условљен оним што у њега уносе аутор и реципијент то јест када аутор говори о Богу, увек је то и његова представа Бога и конкретна намера, док је код реципијента то, пре свега, порив за егзистенцијалним одговором у конкретној животној ситуацији. Неизбрисив остаје траг времена. 2) Теологија није ‘приватна ствар’, слободан говор лишен одговорности, него нужно имплицира црквену димензију. Теологија је посредовање смисла и сведочење вере. Теолошки искази у Старом Савезу имали су за циљ очување и изградњу заједнице изабраног народа. Исту функцију теологија има у Новом Савезу и у каснијој историји хришћанске Цркве. Заправо, аутентичном теологијом се може сматрати само оно што у Истини вере изграђује и утемељује заједницу верујућих. Тај феномен је поготово видив у процесу обликовања светописамског канона. Каноничност текстовима давала је њихова употребна вредност у оквиру заједнице верујућих. Наиме, библијски текстови који су ушли у канон прошли су процес прихватања од стране заједнице – старосавезних Израилаца или касније Цркве. За неке текстове тој процес је трајао неколико векова. Многе књиге нису ушле у коначни канон управо из разлога што заједнице у њима нису препознале трајну вредност. Према сличној логици, одвијала се и потоња историја хришћанске теологије. То је нарочито видиво на примерима саборâ. Наиме, одлуке неког сабора су постале нормативне тек када су прошле „унутрашњу проверу“, када су заживеле у конкретном животу Цркве и тек када их је заједница верујућих препознала као израз сопствене вере и свог практичног искуства. Тако су и сами сабори и њихова теологија вредновани. Познато је да су многи сабори сазивани са претензијом да буду васељенски. Међутим, статус васељенског сабора легитимисао се кроз живот Цркве. Само уколико је његова теологија усвојена, а његове се одлуке одразиле на живот целокупне Цркве, он је добијао статус васељенског сабора. Теологија многих отаца Цркве препознавана је као аутентичан теолошки исказ, ако је као таква препознавана и реципирана од стране Цркве. Само она теологија која на неки начин изграђује и утемељује Цркву, добија статус теологије Цркве. 3) Битан моменат који се тиче теологије јесте питање њеног домета или граница. Већ изречена констатација да је теологија људски одговор на тајну Божијег присуства у свету и у историји, то јест егзистенцијално тумачење тих догађаја у конкретном животном контексту, сугерише да је у теологији суштински присутна антрополошка компонента. Догађај теологије се збива на релацији човек – човек, укључујући присуство Духа Светог. Међутим, човекова перцепција стварности је контекстуална и парцијална. Теолошки ум стварност Божијег присуства која се, пре свега, огледа у Божијем откривању у историји, разумева контекстуално – дакле епистемолошки и егзистенцијално условљено. Ум „хвата“ њему докучиво, али тај ум је претконципиран вером као егзистенцијалним моментом, с једне стране, и структуром мишљења, с друге. Теолошка истина је истина која се тиче конкретне егзистенције. Међутим, теолошки исказ се уобличава у постојеће мисаоне форме и символе који као „споне комуникације“ допиру до другог. Истовремено чин присуства Бога није објективна, самоочигледна категорија, нити је то метафизичка спекулација ослобођена историјског контекста. Теолошки исказ је егзистенцијално тумачење неочигледног, с циљем да се посредује и уочи смисао вере. Конкретно речено, теолошки исказ је мисаона рефлексија повезана са три тачке: присуство Бога („нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим“ [1Кор 12, 3]), теолог (писац) и реципијент (заједница верујућих). Библијски текстови сведоче да теолошки исказ не може да претендује на свеобухватност. Бог се не доживљава као апсолут којег човек покушава да схвати по себи. То је каснија одлика нарочито јелинских отаца склоних метафизичкој спекулацији, мада су и они јасно наглашавали да је Бог надсушаствен. Библијски писци не размишљају о Богу изван контекста живота. Библијски Бог јесте Бог који се као делатан открива човеку и сагледив је у мери у којој се делатно открива. У својој нествореној свеобухватности, Бог је „неухватив“ за човекову мисао јер је Он својом суштином неухватив. Будући да је то темељна епистемолошка поставка библијско-теолошке мисли природно је да теолошки исказ не може да претендује на потпуност и универзалност. Заправо, теолошки исказ није дефиниција постојеће и унапред познате Истине, која се језиком као медијумом посредује, него је он пре догађај језика у његовом покушају да „захвати“ Истину у конкретном животном контексту. На то упућује и један библијски текст: „јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас“ (Мт 10, 20). Теолошки исказ је „догађај додира“ Духа Светог и човека и истовремено „догађај исказа“ аутора и реципијента. Да би се боље разумела важност адекватног односа теолошке археологије и примењене теологије навешћемо неколико примера: Један од карактеристичних примера јесте Пост 1 или Шестоднев, текст који је вековима привлачио посебну пажњу и био инспирација многим теолошким идејама, али изазивао и изазива богословске контраверзе. Вековима се постављало питање: како овај текст разумети? Неки су га тумачили алегоријски, други пак дословно, из њега су извлачени различити догматски закључци. У новије време су се појавиле разне теорије. У вртлогу разних мишљења није лако ухватитити смисао текста. У таквим ситуацијама научна истраживања могу бити од пресудне важности. Литерарна анализа показује да је овај текст изворно представљао химна Богу творцу, а не теолошко-догматски трактат. Наиме, писац је у једном тада постојећем светонадзору и комуниколошком коду изнео основне Истине библијске вере: 1) Бог је створио свет својом вољом, то јест свет није настао у процесима борбе међу боговима; 2) свет је добар, и 3) човек је створен по лику и подобију Бога, а не од крви злог демона – као што се говори нпр. у Енума елишу. Богословске импликације таквих увида су вишеструке. Једна од њих, нама из познатих разлога посебно занимљив, јесте питање теорије еволуције. Сасвим је очигледно да писац Шестоднева не говори о редоследу и поступности стварања, тако да се овај текст не може узимати као библијско-теолошки аргумент против теорије еволуције. Узгред, теорија еволуције је непомирива са библијско-хришћанским разумевањем живота и смисла у другим тачкама. Дакле, увиди до којих долази теолошка археологија имају суштински допринос за даља теолошка промишљања, тј. на давање теолошког одговора у датим контекстима. Још занимљивији, конкретнији и пластичнији пример може бити научни увид на основу којег је очигледно да су новосавезни списи литерарно уобличени према грчким књижевним обрасцима. Тако су првобитне Христове изреке (Q) или Арамејски Матеј прекомпоноване у Еванђеља која су литерарно блиска грчким биографијама, док је ап. Павле своје посланице писао по моделу античке епистолографије. Научни увид да су свети писци искорачили из дотадашњих јеврејских књижевних жанрова и преузели грчке много говори само по себи. Пре свега, то да се теологија не може свести само у ‘традиционалне оквире’, него су нужни искораци ка свету. Такође је релевантно сазнање из којих разлога су хришћани почели да славе Рођење Христово 25. децембра. Познато је да не постоји забележен датум Христовог рођења, нити су хришћани у прва три века славили Божић. Тек се од IV века почео славити овај празник. Одабир датума слављења показује базичну интенцију теологије као егзистенцијалног чина. Наиме, празник Христовог рођења почео се славити на дан када су стари Римљани празновали да „Непобедивог сунца“ (Sol invictus). Ово је по себи фасцинантан увид, јер се њиме показује сва отвореност и флексибилност тадашње Цркве да сведочи веру у Христа. Наведени примери до којих се долази научним истраживањем или, како сам је назвао, теолошком археологијом имају вишеструко важне импликације за примењену теологију. То посебно важи за нашу богословску средину, окошталу у љуштурама разноврсног конзервативизма. Нама су проблеми: нови календар, богослужбени језик, јурисдикције, пост итд. Постали смо робови наших људских слабости, које оправдавамо на различите начине тако да смо у теологију, као егзистенцијално размишљане, увели банални религијски страх који нас поробљава. Ту теолошка археологија може помоћи теологији. Када се кроз научна истраживања открију светли и типски примере аутентичне теологије, стварају се претпоставке за даље промишљање теологије као слободног, егзистенцијалног говора о Богу. Академска теологија има могућност да допре до тога, јер се користи читавим корпусима знања и научном методологијом. Међутим, недостаје јој продор у свет, недостаје јој егзистенцијално промишљање „сада и овде“. То јој озбиљно прети да постане ствар еснафа. Уколико тако нешто жели да избегне (што је и природно), мораће да направи „сретан спој“ теолошке археологије и примењене теологије. -
У претходном делу (објављеном 23. 5. 2018. на Теологија.нет сајту) већ сам указао да је нужно савремену теологију сагледати из два аспекта: 1) теологију као егзистенцијални одговор на питања вере; и 2) теолошка истраживања која управо треба да помогну при изналажењу одговора. Намерно сам нагласио научна истраживања у оквиру теологије. Таква истраживања јесу новији феномен у теологији, може се рећи нужни „изум нововековља“. Из више разлога научна истраживања су данас незаобилазна. Као што је у доба отаца грчког говорног подручја, теологију било готово немогуће промишљати без философског инструментаријума, тако данас у многим ставкама научна истраживања помажу да се дође до ваљаног теолошког промишљања. То се, пре свега, односи на истраживање сопствене прошлости. У библистици је то изучавање Писма и оквира у којем је настало да би се боље схватила његова порука; у патристици је то изучавање осветоотачког наслеђа, које подразумева вишеслојне стручне анализе; у канонском праву је потребно изучавати историју развоја канона и ширих друштвених оквира у којима су настајали; у литургици је то изучавање историје богослужбених форми итд. Све су ово важне ставке да би се уопште могла разумети теологија. Поготову су то важни корективи и инструкције за теолошко промишљење као егзистенцијални одговор. Ради бољег разумевања, вратићемо се већ назначеном разликовању између теолошке археологије и примењене теологије, и покушати указати на суштинску важност њиховог адекватног односа. Јежи Новосјелски, Без наслова, 1984. Теологија као наука, то јест научно истраживање у оквиру теолошких дициплина може се назвати теолошком археологијом. У основи то је критичко и вишеслојно истраживање и проучавање сопствене прошлости, било да се ради о библијским истраживањима, било патролошким, литургичким, канонским, догматским, црквено-историјским и другим. Теолошка археологија се примарно ослања на археолошка, текстуално-литерарна, историјска, културолошко-социолошка и друга истраживања која доприносе бољем увиду у свет теолошких идеја које су основни предмет таквог приступа. То значи да се теолошком археологијом истражује историја теолошких идеја, при чему су јој од фундаменталне помоћи друге науке. Сам појам теолошка археологија је комплексан и представља порив, начин и сврху теолошко-научних истраживања. Стога ћемо га на тај начин и рашчланити: 1) Порив за теолошком археологијом темељи се на базичном уверењу да су Истине вере садржане, пре свега, у светописамском тексту, као и у историји његовог тумачења. У контексту порива за теолошком археологијом, треба посебно нагласити хришћанску херменеутичку оријентацију. Према темељном библијско-хришћанском виђењу, постоји непрекинут континуитет Цркве од почетака до данас. Већ је у Старом Савезу присутан унутарбиблијски интерпретативни ток, у којем се успоставља тумачењска веза између ранијих и каснијих текстова, позивањима типа „као што је писано“ или преко експланаторних глоса. Новосавезни текстови недвосмислено показују колико се њихови писци ослањају на Стари Савез. Од почетака постновосавезног доба, јасно је уочива теолошка аргументација која своје упориште тражи у Писму. У Писму се налазе Истине вере и оне се морају у њима откривати. Основни разлог таквог схватања састоји се у чињеници да су теолози Цркве – од новосавезног доба па надаље – полазили од тога да је библијско-хришћанска вера исторична. Бог се јављао кроз историју и своју вољу саопштавао човеку. Према хришћанском концепту – за разлику од гностика, јелинских философа и касније просветитеља – до Бога се не долази знањем коме није потребна историја. Истине вере су се откривале у историји, прво Старог Савеза, да би се потом показале у Исусу Христу. Будући да се Бог јављао кроз историју, то јест у прошлости, неопходно је на томе базирати теолошко истраживање и промишљање. Егзегетима и теолозима ране Цркве није била прихватљива претерана јелинска алегореза која је у потпуности занемаривала историјско-граматички смисао текста. Исказана констатација не значи да је према тој концепцији Бог деловао само у прошлости. Бог је, према хришћанском схватању, присутан у садашњости. Присуство Бога у свету је једно од темељних схватања хришћанске теологије. Стога, библијски текст има своју изразито синхронијску димензију – он је упућен сваком претпостављеном читаоцу. То, истовремено, не значи „неограничену“ слободу у теолошким промишљањима, која теологију заснивају на крајње субјективном концепту, било да се наглашава рационални или интуитивно-контемплативни моменат. За теолошко промишљање су потребне смернице – пре свега, Писмо. Откривањем изворног контекста у којем настаје теолошки исказ уоквирује се поље разумевања текста и сузбија субјективизам. Креативни мислиоци хришћанске древности управо су тако промишљали. Василије Велики сматра да је нужно теолошки промишљати кроз призму Писма: „јер нас је Писмо научило томе да не дозволимо своме уму да маштари“. Истоветно размишља и Августин: „не смемо да тежимо томе да исказ Писма одговара нашем схватању, него да наше схватање одговара исказу Писма“. Од самих почетака је очигледан порив за истраживањем сопствене прошлости, да би се у њој откривале Истине вере. 2) Порив за истраживањем прошлости мора да има своје методолошке оквире. На основу гореназначеног, може се делом констатовати да су се још библијски писци, а нарочито каснији хришћански теолози, ослањали на већ постојећу методологију. Новозаветни писци су се често користили мидрашком егзегетском методом. Јелински оци су се у основи служили методама карактеристичним за тадашњи јелински свет. Сиријски теолози су се користили егзегетским методама својственим сопственој култури. Већ ти историјски моменти сугеришу да је питање методе опште културолошко питање. Мисао се испољава кроз одређене форме или структуре мишљења. Да би садржина мишљења била комуниколошки могућа, нужно је да се конституише у препознатљивим оквирима, на општем пољу значења и разумевања. Није важно само шта мислити него и како мислити. Овај увид имплицира констатацију да је питање методе опште културолошко питање, питање духа епохе. Ми се, наравно, овде нећемо детаљније бавити питањем настајања и одликовања метода, нити њиховом идејном позадином. Битно је нагласити да је метода општа ствар, она је формални и структурални моменат испољавања речи, мисли, као и начин трагања за нечим – истовремено је и експланаторна и хеуристична. Промене духа времена подразумевају и промене методе. Без обзира на комплексност проблема који се тиче духа времена и постојеће методе, могло би се уопштено рећи да су научна и историјска свест врло присутне и у великој мери представљају „невидиве“ оквире савремене методолошке свести. Савремени европски човек мисли исторично и научно-истраживачки. Савремена слика света управо је тако формирана. Већ та чињеница сугерише да се и теолошка методолошка свест мора прилагодити општој методи. Заправо, није само реч о „прилагођавању“ него теолошко промишљање мора бити структурисано методом, као нечим инхерентним. То у основи значи да историјска свест и научно-истраживачки менталитет постављају пред теолога императив критичког промишљања. Наравно, сâм процес истраживања подразумева својеврсну методологију која одговара предмету истраживања. Одлика савремених истраживања на пољу духовних наука огледа се у методолошкој синтези постојећих метода које углавном потичу из историје и филологије. Плуралност егзегетских метода одраз је увида у мањкавост појединачних метода, као и уважавање многих аспеката савремених херменеутичких оријентација. Најзаступљеније херменеутичне оријентације у фокус стављају аутора и његов свет (историјско-критичка метода, социолошко-историјска егзегеза, унутарбиблијско тумачење, историјска психологија и нова археологија). Поред класично-дијахроног приступа, све већи простор заузимају методе усмерене на текст и његов свет (лингвистичко-структурална анализа, нова литерарна критика, реторичка анализа, канонски приступ итд), на читаоца и његов свет (историја учинка, психолошки приступ, теологија ослобођења, феминистичка теологија итд) и традиционалније усмерени приступи (догматски, литургички, аскетски итд). У основи историјско-критичка метода и даље чини основу за теолошка истраживања, што је и природно. Остали приступи све више допуњавају општи методолошки оквир, често као допуна дијахроном приступа, али и независно. Наравно, достигнућа историјског критицизма представљају опште наслеђе савремене методологије. 3) Сврховитост теолошке археологије по себи није упитна. Ипак, ту ствари нису до краја јасне. Шта се заправо тражи у Писму и у историји његовог тумачења? Природан одговор би гласио да се у Писму и у Предању траже Истине вере. Истине вере, међутим, као дубинске структуре, никада се не саопштавају у некаквом вакууму. Заправо, Истине вере у форми теолошког исказа на површину избијају у сучељавању са „фактором споља“. Теологија је и настајала у ‘сусрету’ Истина вере и „фактора споља“. Теолошки искази у библијским текстовима – без обзира на карактер њиховог настанка и касније литерарно преношење – јесу израз вере изазван одређеном ситуацијом. Теологија је увек људски одговор који настаје у одређеном животном контексту. Теолог на основу Истина вере у датом контексту, који можемо назвати „фактор споља“, износи теолошки исказ. Међутим, тај исказ је увек упућен неком – реципијенту. Теолошки исказ конституише и реципијент. Сам реципијент је један од елемената „фактора споља“, као што је то читав сплет у којем настаје исказ. Спољашњи фактор је промењива вредност – условљена временом, простором, културом. С друге стране, Истина вере је константа, мада „у себи“ има динамику испољавања и развоја. Истине вере се у Старом Савезу виде као идеја Савеза између Бога и човека, затим идеје монотеизма и месијанизма. У Новом Савезу, Истине вере огледају се у рађање Месије, његова искупитељска смрт и васкрсење. У каснијој хришћанској теологији, то су тријадолошки и христолошки догмати, с тим што се узима у обзир контекст њиховог настанка. Саме Истине вере ишчитавају се из Писма; оне су присутне и у историји његовог тумачења. Међутим, и само Писмо је настало у додиру Истина вере и „фактора споља“. То значи да поред истраживања Истина вере, суштински је важно схватити „фактор споља“. Тежиште теолошко-археолошког истраживања требало би да фокусира и освести тај специфичан „додир“, да би било могуће „ухватити“ логику и модел настанка теолошког исказа. Сврха теолошке археологије је освешћивање теолошког кода. Истраживање се не може зауставити на томе шта су ранији теолози (библијски и каснији) мислили и који су они смисао хтели да дају тексту него како и зашто су тако промишљали. Сва ова истраживања добијају на значају када се покушају имплементирати у примењеној теологији, која представља одговор на егзистенцијална питања вере. Међутим и сами теолошки исказ као егзистенцијални одговор, има своје различите аспекте, који се односе на његову природу, оквир и домет. По истом принципу, као и када је у питању теолошка археологија, рашчланићемо овај феномен: 1) Пре свега треба нагласити да је теологија људски одговор на тајну Божијег откривања човеку и Божијег присуства у свету и у историји, она је егзистенцијално тумачење тих догађаја у конкретном животном контексту. Библијски списи управо то сведоче. Старосавезни текстови говоре о односу који је Бог успоставио са изабраним народом. Библијски списи нису богословско-философски трактати које су састављали умни и надахнути људи у „ванвременском вакууму“. Пример вансеријског уздизања људског духа јесте Платон, рецимо када пише свог Тимаја. Платонова размишљања у том спису нису заснована на неким конкретним историјским догађањима – она су изнад свега плод необичне људске генијалности која тежи да расветли и докучи вечне истине постојања. Платон о Демијургу не просуђује кроз конкретну историјску перспективу. У односу на Платона и сличне философске концепте, за библијске текстове пре би се могло рећи да представљају теологију историјских догађаја. То је теолошко вредновање и тумачење догађаја који су се десили и дешавали у историји народа Израила, с тим што је такво вредновање и тумачење у доброј мери условљено животном ситуацијом у којој су настали сами списи. Теолошки исказ је условљен оним што у њега уносе аутор и реципијент то јест када аутор говори о Богу, увек је то и његова представа Бога и конкретна намера, док је код реципијента то, пре свега, порив за егзистенцијалним одговором у конкретној животној ситуацији. Неизбрисив остаје траг времена. 2) Теологија није ‘приватна ствар’, слободан говор лишен одговорности, него нужно имплицира црквену димензију. Теологија је посредовање смисла и сведочење вере. Теолошки искази у Старом Савезу имали су за циљ очување и изградњу заједнице изабраног народа. Исту функцију теологија има у Новом Савезу и у каснијој историји хришћанске Цркве. Заправо, аутентичном теологијом се може сматрати само оно што у Истини вере изграђује и утемељује заједницу верујућих. Тај феномен је поготово видив у процесу обликовања светописамског канона. Каноничност текстовима давала је њихова употребна вредност у оквиру заједнице верујућих. Наиме, библијски текстови који су ушли у канон прошли су процес прихватања од стране заједнице – старосавезних Израилаца или касније Цркве. За неке текстове тој процес је трајао неколико векова. Многе књиге нису ушле у коначни канон управо из разлога што заједнице у њима нису препознале трајну вредност. Према сличној логици, одвијала се и потоња историја хришћанске теологије. То је нарочито видиво на примерима саборâ. Наиме, одлуке неког сабора су постале нормативне тек када су прошле „унутрашњу проверу“, када су заживеле у конкретном животу Цркве и тек када их је заједница верујућих препознала као израз сопствене вере и свог практичног искуства. Тако су и сами сабори и њихова теологија вредновани. Познато је да су многи сабори сазивани са претензијом да буду васељенски. Међутим, статус васељенског сабора легитимисао се кроз живот Цркве. Само уколико је његова теологија усвојена, а његове се одлуке одразиле на живот целокупне Цркве, он је добијао статус васељенског сабора. Теологија многих отаца Цркве препознавана је као аутентичан теолошки исказ, ако је као таква препознавана и реципирана од стране Цркве. Само она теологија која на неки начин изграђује и утемељује Цркву, добија статус теологије Цркве. 3) Битан моменат који се тиче теологије јесте питање њеног домета или граница. Већ изречена констатација да је теологија људски одговор на тајну Божијег присуства у свету и у историји, то јест егзистенцијално тумачење тих догађаја у конкретном животном контексту, сугерише да је у теологији суштински присутна антрополошка компонента. Догађај теологије се збива на релацији човек – човек, укључујући присуство Духа Светог. Међутим, човекова перцепција стварности је контекстуална и парцијална. Теолошки ум стварност Божијег присуства која се, пре свега, огледа у Божијем откривању у историји, разумева контекстуално – дакле епистемолошки и егзистенцијално условљено. Ум „хвата“ њему докучиво, али тај ум је претконципиран вером као егзистенцијалним моментом, с једне стране, и структуром мишљења, с друге. Теолошка истина је истина која се тиче конкретне егзистенције. Међутим, теолошки исказ се уобличава у постојеће мисаоне форме и символе који као „споне комуникације“ допиру до другог. Истовремено чин присуства Бога није објективна, самоочигледна категорија, нити је то метафизичка спекулација ослобођена историјског контекста. Теолошки исказ је егзистенцијално тумачење неочигледног, с циљем да се посредује и уочи смисао вере. Конкретно речено, теолошки исказ је мисаона рефлексија повезана са три тачке: присуство Бога („нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим“ [1Кор 12, 3]), теолог (писац) и реципијент (заједница верујућих). Библијски текстови сведоче да теолошки исказ не може да претендује на свеобухватност. Бог се не доживљава као апсолут којег човек покушава да схвати по себи. То је каснија одлика нарочито јелинских отаца склоних метафизичкој спекулацији, мада су и они јасно наглашавали да је Бог надсушаствен. Библијски писци не размишљају о Богу изван контекста живота. Библијски Бог јесте Бог који се као делатан открива човеку и сагледив је у мери у којој се делатно открива. У својој нествореној свеобухватности, Бог је „неухватив“ за човекову мисао јер је Он својом суштином неухватив. Будући да је то темељна епистемолошка поставка библијско-теолошке мисли природно је да теолошки исказ не може да претендује на потпуност и универзалност. Заправо, теолошки исказ није дефиниција постојеће и унапред познате Истине, која се језиком као медијумом посредује, него је он пре догађај језика у његовом покушају да „захвати“ Истину у конкретном животном контексту. На то упућује и један библијски текст: „јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас“ (Мт 10, 20). Теолошки исказ је „догађај додира“ Духа Светог и човека и истовремено „догађај исказа“ аутора и реципијента. Да би се боље разумела важност адекватног односа теолошке археологије и примењене теологије навешћемо неколико примера: Један од карактеристичних примера јесте Пост 1 или Шестоднев, текст који је вековима привлачио посебну пажњу и био инспирација многим теолошким идејама, али изазивао и изазива богословске контраверзе. Вековима се постављало питање: како овај текст разумети? Неки су га тумачили алегоријски, други пак дословно, из њега су извлачени различити догматски закључци. У новије време су се појавиле разне теорије. У вртлогу разних мишљења није лако ухватитити смисао текста. У таквим ситуацијама научна истраживања могу бити од пресудне важности. Литерарна анализа показује да је овај текст изворно представљао химна Богу творцу, а не теолошко-догматски трактат. Наиме, писац је у једном тада постојећем светонадзору и комуниколошком коду изнео основне Истине библијске вере: 1) Бог је створио свет својом вољом, то јест свет није настао у процесима борбе међу боговима; 2) свет је добар, и 3) човек је створен по лику и подобију Бога, а не од крви злог демона – као што се говори нпр. у Енума елишу. Богословске импликације таквих увида су вишеструке. Једна од њих, нама из познатих разлога посебно занимљив, јесте питање теорије еволуције. Сасвим је очигледно да писац Шестоднева не говори о редоследу и поступности стварања, тако да се овај текст не може узимати као библијско-теолошки аргумент против теорије еволуције. Узгред, теорија еволуције је непомирива са библијско-хришћанским разумевањем живота и смисла у другим тачкама. Дакле, увиди до којих долази теолошка археологија имају суштински допринос за даља теолошка промишљања, тј. на давање теолошког одговора у датим контекстима. Још занимљивији, конкретнији и пластичнији пример може бити научни увид на основу којег је очигледно да су новосавезни списи литерарно уобличени према грчким књижевним обрасцима. Тако су првобитне Христове изреке (Q) или Арамејски Матеј прекомпоноване у Еванђеља која су литерарно блиска грчким биографијама, док је ап. Павле своје посланице писао по моделу античке епистолографије. Научни увид да су свети писци искорачили из дотадашњих јеврејских књижевних жанрова и преузели грчке много говори само по себи. Пре свега, то да се теологија не може свести само у ‘традиционалне оквире’, него су нужни искораци ка свету. Такође је релевантно сазнање из којих разлога су хришћани почели да славе Рођење Христово 25. децембра. Познато је да не постоји забележен датум Христовог рођења, нити су хришћани у прва три века славили Божић. Тек се од IV века почео славити овај празник. Одабир датума слављења показује базичну интенцију теологије као егзистенцијалног чина. Наиме, празник Христовог рођења почео се славити на дан када су стари Римљани празновали да „Непобедивог сунца“ (Sol invictus). Ово је по себи фасцинантан увид, јер се њиме показује сва отвореност и флексибилност тадашње Цркве да сведочи веру у Христа. Наведени примери до којих се долази научним истраживањем или, како сам је назвао, теолошком археологијом имају вишеструко важне импликације за примењену теологију. То посебно важи за нашу богословску средину, окошталу у љуштурама разноврсног конзервативизма. Нама су проблеми: нови календар, богослужбени језик, јурисдикције, пост итд. Постали смо робови наших људских слабости, које оправдавамо на различите начине тако да смо у теологију, као егзистенцијално размишљане, увели банални религијски страх који нас поробљава. Ту теолошка археологија може помоћи теологији. Када се кроз научна истраживања открију светли и типски примере аутентичне теологије, стварају се претпоставке за даље промишљање теологије као слободног, егзистенцијалног говора о Богу. Академска теологија има могућност да допре до тога, јер се користи читавим корпусима знања и научном методологијом. Међутим, недостаје јој продор у свет, недостаје јој егзистенцијално промишљање „сада и овде“. То јој озбиљно прети да постане ствар еснафа. Уколико тако нешто жели да избегне (што је и природно), мораће да направи „сретан спој“ теолошке археологије и примењене теологије. View full Странице
-
Родољуб Кубат: Перспективе и проблеми академске теологије [I]
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Теолошки
Тражење историјског (првобитног) смисла текста – средишња преокупација историјско-критичке методе – окаменило је библијску поруку у удаљеној историјској тачки која се налази у свету далеком од нашег. Теолошка истраживања су добила наглашено археолошко-дескриптивну ноту. Раздробљени библијски текст као да је изгубио киригматску силу. Из тог разлога неретко личи на мртво слово које научници непрестано сецирају. Слично се дешава и са другим теолошко-научним дисциплинама. Упркос чињеници да се годишње публикују стотине студија и научних радова, сведоци смо тога да је Библија књига са малим утицајем на живот савременог човека, поготово на европским просторима. Силина библијске поруке, која је надахњивала теологе још од старосавезних времена, данас је бледа и спорадична, поготово у смислу осмишљавања нових теолошких исказа заснованих на библијском тексту и историји његовог тумачења. Аналогно томе, савремена академска теологија је у извесној кризи широм хришћанског света. Те чињенице све више доводе под знак питања савремену теологију, њено значење и сврху у животу Цркве. Битно је нагласити да је савремена теологија у највећој мери академска теологија. Одавно се темељна теолошка промишљања дешавају у академским оквирима. Међутим, тешко је дати језгровиту и прецизну дефиницију академске теологије као такве; лакше је делом описати шта све она јесте. Академска теологија, пре свега, подразумева осмишљено конципирање теолошког исказа и његову мисаону коресподенцију и интеракцију са општим духом времена. Поврх тога, она је критичко промишљање засновано на одређеним епистемолошким поставкама. У нашем јелинско-европском контексту, академска теологија подразумева научне и философске моменте. То у основи подразумева шири спектар духовних и интелектуалних могућности мишљења. Поготово је савремена библијска теологија или библистика уопште изграђена на чврстим академским темељима. Да бисмо тај феномен боље појаснили, ваљало би се укратко осврнути на историјат теологије, с посебним нагласком на њен академски модел. Битно је нагласити да је од најранијег доба старосавезне историје постојала теологија као егзистенцијални одговор на тајну Божијег деловања у историји и откривања човеку. Она се развијала у различитим формама које су увелико биле условљене различитим животним околностима. На почетку је то било углавном усмено саопштавање и преношење. Међутим, временом је у Израилу све већу улогу почела да игра писана реч и то се одразило на саму теологију. Све више је тумачење светописамског текста давало оквир теологији. У старосавезним списима, најприсутније су наративна и поетска теологија које су одговарале духу Израилаца. Већ се у новосавезним списима експлицитније узимају у обзир и други народи – и ту се дешавају извесне промене теолошког исказа. Међутим, прве значајније промене у теолошком дискурсу појављују се од времена све интензивнијег сусрета библијско-јудеохришћанске мисли са јелинским светом. То су, заправо, почеци једног специфичног начина обликовања теолошких исказа који се може називати академском теологијом. Када је хришћанство озбиљније ступило на јелинско тло, пред богословима ране Цркве се све више наметала велика јелинска култура као нови „фактор споља“. Такав изазов је између осталог захтевао добро познавање како сопствене вере, тако и јелинске философије и културе уопште. Први хришћански теолог који је схватио значај изучавања јелинских текстова био је Јустин Мученик. Јустин је сматрао да је неопходно изучавати јелинске ауторе јер се божанска мудрост може наћи и код њих. То је у основи значило да поред читања Писма и других црквених текстова, треба изучавати и јелинску литературу јер се и у њој могу наћи „семени логоси“. Историјски пут Цркве и нови изазови указивали су на то да за преношење библијске киригме није више био довољан „језик рибара“, морала се језиком и методама тадашњег јелинског света сведочити Истина вере. Теолози ране Цркве су све више, поред црквених текстова, изучавали богату античку литературу. Уз то, теолози тога доба и сами су били Јелини. То је свакако подразумевало известан образовни модел. Хришћани су већ у 2. веку основали сопствену теолошку школу у Александрији, која је била организована по моделу јелинских философских школа. У школи се изучавало Свето Писмо, теологија, реторика, класична литература и философија. Сличан образовни систем био је касније заступљен у другим хришћанским школама. Истакнути теолози патристичке епохе прошли су студијске програме хришћанских и паганских школа (Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти). Наравно, природа теолошког образовања се временом мењала. Опсег и форма општег и богословског образовања, као и њихова употребна вредност, није била истоветна кроз дугу историју хришћанства. У доба високе патристике, када се „фактор споља“ огледао у виду јелинизма, теологија је морала да буде промишљен одговор утемељен, с једне стране, на Истинама вере, а с друге, форма исказа одговарала је духу културе и језика тадашњег света. Теолошки исказ саображен је важећој и стандардизованој форми до те мере да је он у својој унутрашњој структури кодиран по принципима тадашњег ума који га је мисаоно саодређивао. Касније се испоставило да је то био пресудан моменат инкултурације Еванђеља у јелински свет. Хришћанско средњовековље је у много чему специфично у односу на златно доба патристике. У том дугом периоду није било значајнијих изазова, а теологија је своје становиште заснивала углавном на достигнућима ранијих векова. Крајем средњег века, пала је Византија, а средиште науке и образовања постала је Западна Европа. Међутим, и ту су се убрзо почеле дешавати значајне промене. Европски хуманизам и ренесанса, научна револуција и просветитељство стварају нову слику човека и нову слику света и уједно су том сликом и сами обликовани. Француска револуција и одвајање државе и Цркве, просветитељско глорификовање људског разума и одбацивање ранијих форми, у основи је значило нешто сасвим ново за теологију, нови „фактор споља“. Европски човек је престајао да се осећа подаником царске власти која је током средњег века била у присној спрези са Црквом. Средњовековно хијерархијско устројство распало се пред ударима нових идејних таласа. Наивне представе света су одумирале, а под наивним се пре свега мислило на ранију религијску слику света. Свет се кроз процес рационализације и модернизације, по визији Макса Вебера, ослободио зачараности (Entzauberung der Welt), што су неки теолози описали речима „свет је постао пунолетан (die mündige Welt)“. Европа није доживела само спољашње промене. Дошло је до озбиљних унутрашњих метаморфоза. Десили су се коперникански обрти, не само на пољу природних наука него и хуманистичких. Успон природних наука афирмисао је и нову методологију која се дубоко одразила на нови начин мишљења. Научна револуција је трансформисала концепт физичког свемира. Идеја сврховитости Богом установљеног света замењена је парадигмом науке која се није ослањала на ауторитет традиције и откривених истина, него на знање које происходи из посматрања, експериментисања и математичког размишљања. Разум је престајао да буде помоћно средство при спознаји откривене истине и афирмисан је као радикално аутономан и кадар да проникне у тајне природе. Научна истраживања почињу масовно да се примењују у привреди и индустрији; њих додатно поспешују експанзивистички политички интереси. Нови век је доба процвата универзитета и научних института. Уопште, социјални и економски процеси створили су нову друштвену атмосферу битно различиту у односу на раније векове. Све је то савременог човека довело до нове самосвести. Истовремено, савремени човек је развио историјску и истраживачко-критичку свест. Почела је да га занима прошлост у већој мери него раније, и то на један специфичан начин. Занимање за прошлост, поготово за антички свет, покренуто је још у доба хуманизма и ренесансе. За разлику од ранијих интересовања, оно је добило наглашено научну форму. У суштини, највећи друштвени утицај имало је научно исраживање порекла човека и људског друштва. Нови цивилизацијски талас вишеструко се одразио на живот Цркве, а самим тим и на теологију. Теологија је изгубила примат који је имала у средњем веку. У процесу раздвајања Цркве и државе, школе и универзитети су се све више удаљавали од Цркве, а то је и саму академску теологију одвајало од Цркве. Теологија се налазила пред изазовима процеса секуларизације – раздвајања Цркве и државе, науке и религије. Држава и наука бивале су све моћније и блискије, од црквеног универзитета дошло се до државног. У тим транзицијама академска теологија је пратила школу – удаљавајући се од Цркве. Нововековни рационализам подвргао је критици дотадашња теолошка схватања – на удару је нарочито било Свето Писмо. Библија је почела да се, широм европских универзитета, изучава као и свака профана књижевност. Наглашено дијахронијски приступ светописамском тексту је библијским студијама подигао академски ниво, али се егзистенцијални, синхронијски моменат губио у жару научних расправа. У новим духовним и научним процесима, теологија се позиционирала као једна од хуманистичких наука у оквиру нововековних универзитета. То је пред теологе поставило специфичне универзитетске стандарде који се битно одражавају на академско-научна теолошка истраживања. Ипак, учвршћивање академских позиција негативно се одразило на еклисијално-егзистенцијалну димензију теологије. Основни проблем који се појављује пред нововековном и савременом академском теологијом јесте њен однос са конкретним животом Цркве, то јест савременим верујућим људима. Све је приметније да живот Цркве већ одавно иде током који се не одражава довољно на академску теологију, нити академска теологија много утиче на њега. Такве околности су временом створиле растући јаз између академске теологије и конкретног живота Цркве. У ширим црквеним круговима стиче се утисак да је академска теологија мање-више самодовољна l’art pour l’art. Теолошке дискусије углавном остају у круговима стручно иницираних теолога-научника. Таква мишљења, иако нису сасвим тачна, у основи разоткривају базичну слабост и рањивост савремене академске теологије. С’ правом се поставља питање да ли Црква и академска теологија стоје у одговарајућем саодносу. Ако богословље није у служби Цркве, онда из еклисијално-егзистенцијалне перспективе такво богословље није смислено. С друге стране, академска теологија се сусреће са још једним проблемом. Наиме, савремени академски концепт подразумева суштинску везу између научних истраживања и конкретног живота. Савремени свет у великој мери почива на научном академизму. То посебно важи за природне и техничке науке. Резултати научних исраживања примењују се у различитим областима. Тако, на пример, стручњаци за агрономију у научним институтима стварају различите хибриде који одговарају одређеном климатском подручју, а они се потом примењују у широј пољопривредној производњи. Фармацеути изналазе нове врсте лекова који се касније примењују у медицинске сврхе. Технолошка истраживања врше се пре свега у научним лабораторијама, да би тек касније нашла примену у серијској призводњи (аутомобилска индустрија, рачунарска технологија итд). Научна истраживања се примењује не само у техничко-технолошким и природним наукама него и у неким друштвено-хуманистичким. Тако се право, економија и психологија заснивају такође на релевантним проучавањима. Сврха свих тих истраживања је достизање одређених увида који се касније примењују у различитим сферама друштвеног живота. Ако савремену академску теологију функционализујемо у неком општем образовно-културолошком смислу, онда се може говорити о њеној оправданости. Опште религијско истраживање може бити смислено из културолошке, социолошке, антрополошке или историјско-политичке перспективе. На европским просторима, посебну тежину има хришћанство. За разумевање многих феномена европске традиције и културе, потребно је извесно познавање хришћанства. Такве врсте истраживања, иако важне, за Цркву, то јест у конкретном животу верујућих ипак нису довољне. Ако се теолошка истраживања и промишљања не одражавају довољно на живот Цркве нити се реалне потребе Цркве у довољној мери рефлектују на академску теологију, то значи да гледано из угла научно-академске оправданости (изузимајући општеобразовни и културолошки аспект), академска теологија није довољно продуктивна. Резултати до којих долазе теолози немају одговарајућу примену у животу Цркве. Самим тим је доведена у питање њена еклисијална димензија. Управо из тих разлога, све се више намеће питање како теологију вратити на црквено-друштвену сцену, а да се притом очува њен академско-научни (критички) профил и она остане еклисијално утемељена. Ствар додатно отежава и то што у савременом богословском моделу образовања не постоји потребна интеракција са другим наукама. Друге науке су неко „нужно зло“. Као да се кроз њих не може осмишљавати теолошки исказ, то је само привилегија чисте теологије. Уопште, читав систем теолошког образовања је затворен и прегломазан. С друге стране, историјска утемељеност академске теологије и реалне потребе за њом, јасни су знаци да се она не може превазићи и одбацити. Академско и еклисијално су два основна момента савремене теологије. Међутим, то су и два различита аспекта саме теологије, од чије комплементарности зависи много тога. Пре свега, важно је направити разлику између теологије као науке и теологије као ангажованог теолошког исказа који се тиче заједнице верујућих и света уопште. Познавање библијске науке, патристичке, догматске и других, тек је један аспект теологије. Он се огледа у изучавању изворâ теологије, њене историје и њених могућности. Теологија као наука може се именовати као теолошка археологија, док се теологија као еклисијално-егзистенцијални исказ у датим животним ситуацијама може назвати примењена теологија или само теологија. Наредно питање, које се по следу унутрашње логике намеће, јесте однос теолошке археологије и примењене теологије, посебно с обзиром на академски моменат. Али о томе ће бити нешто више речи у наставку, који би убрзо требао да се појави на истој адреси. -
При читању теолошко-егзегетских текстова из различитих области библијских наука или из разних теолошких дисциплина уопште, све чешће се намеће питање: шта је њихов смисао, каква је функција и сврха такве теологије у животу Цркве? Таквом питању замах дају многе стручне студије које већина људи (верујућих или не) не може да разуме. Нововековна научно-теолошка истраживања као да нису довољно помогла савременој теологији у њеној намери да савременом човеку сведочи Истине вере. Јежи Новосјелски, Без наслова, 1984. Тражење историјског (првобитног) смисла текста – средишња преокупација историјско-критичке методе – окаменило је библијску поруку у удаљеној историјској тачки која се налази у свету далеком од нашег. Теолошка истраживања су добила наглашено археолошко-дескриптивну ноту. Раздробљени библијски текст као да је изгубио киригматску силу. Из тог разлога неретко личи на мртво слово које научници непрестано сецирају. Слично се дешава и са другим теолошко-научним дисциплинама. Упркос чињеници да се годишње публикују стотине студија и научних радова, сведоци смо тога да је Библија књига са малим утицајем на живот савременог човека, поготово на европским просторима. Силина библијске поруке, која је надахњивала теологе још од старосавезних времена, данас је бледа и спорадична, поготово у смислу осмишљавања нових теолошких исказа заснованих на библијском тексту и историји његовог тумачења. Аналогно томе, савремена академска теологија је у извесној кризи широм хришћанског света. Те чињенице све више доводе под знак питања савремену теологију, њено значење и сврху у животу Цркве. Битно је нагласити да је савремена теологија у највећој мери академска теологија. Одавно се темељна теолошка промишљања дешавају у академским оквирима. Међутим, тешко је дати језгровиту и прецизну дефиницију академске теологије као такве; лакше је делом описати шта све она јесте. Академска теологија, пре свега, подразумева осмишљено конципирање теолошког исказа и његову мисаону коресподенцију и интеракцију са општим духом времена. Поврх тога, она је критичко промишљање засновано на одређеним епистемолошким поставкама. У нашем јелинско-европском контексту, академска теологија подразумева научне и философске моменте. То у основи подразумева шири спектар духовних и интелектуалних могућности мишљења. Поготово је савремена библијска теологија или библистика уопште изграђена на чврстим академским темељима. Да бисмо тај феномен боље појаснили, ваљало би се укратко осврнути на историјат теологије, с посебним нагласком на њен академски модел. Битно је нагласити да је од најранијег доба старосавезне историје постојала теологија као егзистенцијални одговор на тајну Божијег деловања у историји и откривања човеку. Она се развијала у различитим формама које су увелико биле условљене различитим животним околностима. На почетку је то било углавном усмено саопштавање и преношење. Међутим, временом је у Израилу све већу улогу почела да игра писана реч и то се одразило на саму теологију. Све више је тумачење светописамског текста давало оквир теологији. У старосавезним списима, најприсутније су наративна и поетска теологија које су одговарале духу Израилаца. Већ се у новосавезним списима експлицитније узимају у обзир и други народи – и ту се дешавају извесне промене теолошког исказа. Међутим, прве значајније промене у теолошком дискурсу појављују се од времена све интензивнијег сусрета библијско-јудеохришћанске мисли са јелинским светом. То су, заправо, почеци једног специфичног начина обликовања теолошких исказа који се може називати академском теологијом. Када је хришћанство озбиљније ступило на јелинско тло, пред богословима ране Цркве се све више наметала велика јелинска култура као нови „фактор споља“. Такав изазов је између осталог захтевао добро познавање како сопствене вере, тако и јелинске философије и културе уопште. Први хришћански теолог који је схватио значај изучавања јелинских текстова био је Јустин Мученик. Јустин је сматрао да је неопходно изучавати јелинске ауторе јер се божанска мудрост може наћи и код њих. То је у основи значило да поред читања Писма и других црквених текстова, треба изучавати и јелинску литературу јер се и у њој могу наћи „семени логоси“. Историјски пут Цркве и нови изазови указивали су на то да за преношење библијске киригме није више био довољан „језик рибара“, морала се језиком и методама тадашњег јелинског света сведочити Истина вере. Теолози ране Цркве су све више, поред црквених текстова, изучавали богату античку литературу. Уз то, теолози тога доба и сами су били Јелини. То је свакако подразумевало известан образовни модел. Хришћани су већ у 2. веку основали сопствену теолошку школу у Александрији, која је била организована по моделу јелинских философских школа. У школи се изучавало Свето Писмо, теологија, реторика, класична литература и философија. Сличан образовни систем био је касније заступљен у другим хришћанским школама. Истакнути теолози патристичке епохе прошли су студијске програме хришћанских и паганских школа (Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти). Наравно, природа теолошког образовања се временом мењала. Опсег и форма општег и богословског образовања, као и њихова употребна вредност, није била истоветна кроз дугу историју хришћанства. У доба високе патристике, када се „фактор споља“ огледао у виду јелинизма, теологија је морала да буде промишљен одговор утемељен, с једне стране, на Истинама вере, а с друге, форма исказа одговарала је духу културе и језика тадашњег света. Теолошки исказ саображен је важећој и стандардизованој форми до те мере да је он у својој унутрашњој структури кодиран по принципима тадашњег ума који га је мисаоно саодређивао. Касније се испоставило да је то био пресудан моменат инкултурације Еванђеља у јелински свет. Хришћанско средњовековље је у много чему специфично у односу на златно доба патристике. У том дугом периоду није било значајнијих изазова, а теологија је своје становиште заснивала углавном на достигнућима ранијих векова. Крајем средњег века, пала је Византија, а средиште науке и образовања постала је Западна Европа. Међутим, и ту су се убрзо почеле дешавати значајне промене. Европски хуманизам и ренесанса, научна револуција и просветитељство стварају нову слику човека и нову слику света и уједно су том сликом и сами обликовани. Француска револуција и одвајање државе и Цркве, просветитељско глорификовање људског разума и одбацивање ранијих форми, у основи је значило нешто сасвим ново за теологију, нови „фактор споља“. Европски човек је престајао да се осећа подаником царске власти која је током средњег века била у присној спрези са Црквом. Средњовековно хијерархијско устројство распало се пред ударима нових идејних таласа. Наивне представе света су одумирале, а под наивним се пре свега мислило на ранију религијску слику света. Свет се кроз процес рационализације и модернизације, по визији Макса Вебера, ослободио зачараности (Entzauberung der Welt), што су неки теолози описали речима „свет је постао пунолетан (die mündige Welt)“. Европа није доживела само спољашње промене. Дошло је до озбиљних унутрашњих метаморфоза. Десили су се коперникански обрти, не само на пољу природних наука него и хуманистичких. Успон природних наука афирмисао је и нову методологију која се дубоко одразила на нови начин мишљења. Научна револуција је трансформисала концепт физичког свемира. Идеја сврховитости Богом установљеног света замењена је парадигмом науке која се није ослањала на ауторитет традиције и откривених истина, него на знање које происходи из посматрања, експериментисања и математичког размишљања. Разум је престајао да буде помоћно средство при спознаји откривене истине и афирмисан је као радикално аутономан и кадар да проникне у тајне природе. Научна истраживања почињу масовно да се примењују у привреди и индустрији; њих додатно поспешују експанзивистички политички интереси. Нови век је доба процвата универзитета и научних института. Уопште, социјални и економски процеси створили су нову друштвену атмосферу битно различиту у односу на раније векове. Све је то савременог човека довело до нове самосвести. Истовремено, савремени човек је развио историјску и истраживачко-критичку свест. Почела је да га занима прошлост у већој мери него раније, и то на један специфичан начин. Занимање за прошлост, поготово за антички свет, покренуто је још у доба хуманизма и ренесансе. За разлику од ранијих интересовања, оно је добило наглашено научну форму. У суштини, највећи друштвени утицај имало је научно исраживање порекла човека и људског друштва. Нови цивилизацијски талас вишеструко се одразио на живот Цркве, а самим тим и на теологију. Теологија је изгубила примат који је имала у средњем веку. У процесу раздвајања Цркве и државе, школе и универзитети су се све више удаљавали од Цркве, а то је и саму академску теологију одвајало од Цркве. Теологија се налазила пред изазовима процеса секуларизације – раздвајања Цркве и државе, науке и религије. Држава и наука бивале су све моћније и блискије, од црквеног универзитета дошло се до државног. У тим транзицијама академска теологија је пратила школу – удаљавајући се од Цркве. Нововековни рационализам подвргао је критици дотадашња теолошка схватања – на удару је нарочито било Свето Писмо. Библија је почела да се, широм европских универзитета, изучава као и свака профана књижевност. Наглашено дијахронијски приступ светописамском тексту је библијским студијама подигао академски ниво, али се егзистенцијални, синхронијски моменат губио у жару научних расправа. У новим духовним и научним процесима, теологија се позиционирала као једна од хуманистичких наука у оквиру нововековних универзитета. То је пред теологе поставило специфичне универзитетске стандарде који се битно одражавају на академско-научна теолошка истраживања. Ипак, учвршћивање академских позиција негативно се одразило на еклисијално-егзистенцијалну димензију теологије. Основни проблем који се појављује пред нововековном и савременом академском теологијом јесте њен однос са конкретним животом Цркве, то јест савременим верујућим људима. Све је приметније да живот Цркве већ одавно иде током који се не одражава довољно на академску теологију, нити академска теологија много утиче на њега. Такве околности су временом створиле растући јаз између академске теологије и конкретног живота Цркве. У ширим црквеним круговима стиче се утисак да је академска теологија мање-више самодовољна l’art pour l’art. Теолошке дискусије углавном остају у круговима стручно иницираних теолога-научника. Таква мишљења, иако нису сасвим тачна, у основи разоткривају базичну слабост и рањивост савремене академске теологије. С’ правом се поставља питање да ли Црква и академска теологија стоје у одговарајућем саодносу. Ако богословље није у служби Цркве, онда из еклисијално-егзистенцијалне перспективе такво богословље није смислено. С друге стране, академска теологија се сусреће са још једним проблемом. Наиме, савремени академски концепт подразумева суштинску везу између научних истраживања и конкретног живота. Савремени свет у великој мери почива на научном академизму. То посебно важи за природне и техничке науке. Резултати научних исраживања примењују се у различитим областима. Тако, на пример, стручњаци за агрономију у научним институтима стварају различите хибриде који одговарају одређеном климатском подручју, а они се потом примењују у широј пољопривредној производњи. Фармацеути изналазе нове врсте лекова који се касније примењују у медицинске сврхе. Технолошка истраживања врше се пре свега у научним лабораторијама, да би тек касније нашла примену у серијској призводњи (аутомобилска индустрија, рачунарска технологија итд). Научна истраживања се примењује не само у техничко-технолошким и природним наукама него и у неким друштвено-хуманистичким. Тако се право, економија и психологија заснивају такође на релевантним проучавањима. Сврха свих тих истраживања је достизање одређених увида који се касније примењују у различитим сферама друштвеног живота. Ако савремену академску теологију функционализујемо у неком општем образовно-културолошком смислу, онда се може говорити о њеној оправданости. Опште религијско истраживање може бити смислено из културолошке, социолошке, антрополошке или историјско-политичке перспективе. На европским просторима, посебну тежину има хришћанство. За разумевање многих феномена европске традиције и културе, потребно је извесно познавање хришћанства. Такве врсте истраживања, иако важне, за Цркву, то јест у конкретном животу верујућих ипак нису довољне. Ако се теолошка истраживања и промишљања не одражавају довољно на живот Цркве нити се реалне потребе Цркве у довољној мери рефлектују на академску теологију, то значи да гледано из угла научно-академске оправданости (изузимајући општеобразовни и културолошки аспект), академска теологија није довољно продуктивна. Резултати до којих долазе теолози немају одговарајућу примену у животу Цркве. Самим тим је доведена у питање њена еклисијална димензија. Управо из тих разлога, све се више намеће питање како теологију вратити на црквено-друштвену сцену, а да се притом очува њен академско-научни (критички) профил и она остане еклисијално утемељена. Ствар додатно отежава и то што у савременом богословском моделу образовања не постоји потребна интеракција са другим наукама. Друге науке су неко „нужно зло“. Као да се кроз њих не може осмишљавати теолошки исказ, то је само привилегија чисте теологије. Уопште, читав систем теолошког образовања је затворен и прегломазан. С друге стране, историјска утемељеност академске теологије и реалне потребе за њом, јасни су знаци да се она не може превазићи и одбацити. Академско и еклисијално су два основна момента савремене теологије. Међутим, то су и два различита аспекта саме теологије, од чије комплементарности зависи много тога. Пре свега, важно је направити разлику између теологије као науке и теологије као ангажованог теолошког исказа који се тиче заједнице верујућих и света уопште. Познавање библијске науке, патристичке, догматске и других, тек је један аспект теологије. Он се огледа у изучавању изворâ теологије, њене историје и њених могућности. Теологија као наука може се именовати као теолошка археологија, док се теологија као еклисијално-егзистенцијални исказ у датим животним ситуацијама може назвати примењена теологија или само теологија. Наредно питање, које се по следу унутрашње логике намеће, јесте однос теолошке археологије и примењене теологије, посебно с обзиром на академски моменат. Али о томе ће бити нешто више речи у наставку, који би убрзо требао да се појави на истој адреси. View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.