Марјанн

Efeskih? Ima na netu.

Свети Григорије Ниски је у свом Великом катихизису учио да је таква промена не само могућа, већ и да је неминовна. Међутим, Црква то учење није прихватила (тзв. учење о апокатастази). Е сад, можемо се питати зашто Црква није прихватила учење да ће се сви спасити и да је пакао, како је Свети Григорије говорио, огањ очишћења? По мом мишљењу, Црква то није прихватила из могућа два разлога: 1) или зато што заиста неће бити апокастазе; 2) или зато што ће је бити, али није добро (из пастирских, педагошких и других сличних разлога) о томе сада говорити.
У мом тексту, који сам изнад линковао, изнео сам и питање које сам себи већ дуги низ година постављам - хоће ли Бог, ако спаси мене, спасити и оне које волим, будући да мог идентитета нема без мојих ближњих. То сам питање поставио и свом духовнику, великом молитвенику и истинском Божјем човеку, оцу Нектарију (Татарину), игуману манастира Средиште (код Вршца). Добио сам овај одгвор - Хоће, ако то не нарушава њихову слободу.

Ако је одбачено, а јесте, није одбачено без разлога - садрђај тог списа Црква није препознала као исказ своје вере. Зато се на њега не можемо позивати, ако ћемо да размишљамо као хришћани и људи Цркве.
 
Исувише буквализујеш ствари, о реалностима за које апостол Павле рече да "око не виде, ухо не чу и у срце човечије не уђе". Уносиш реалност садашње, историјске егзистенције у нешто што је, ако имамо вере у то, потпуно другачије - нешто што, опет по речима апостола Павла, видимо као у загонетки, као у огледалу и што тек треба да познамо лицем к лицу. 
Ужитак раја је један и једини - гледање лица Божјег, познање Бога, које ће и у самој вечности имати своје вечно кретање, вечно напредовање, како апостол каже, из славе у славу. Бог је сладост раја, а не наслађивање мукама грешника (забога!?). Речи Аквинског пре треба разумети као педагогију (да човек више љуби Бога, знајући да је спашен од заслужене пропасти), а не као буквалну реалност раја (ако би било другачије, Аквинског онда уопште не треба слушати).
 Са становишта хришћанске онтологије, нирвана јесте мртвило - јединство у којем се не види мноштвеност, не види се конкретност егзистенције (како рекох, као што кап воде, као конкретна, ишчезне када се утопи у океан). Насупрот таквом јединстви, Христос се моли за другаије јединство: Оче, молим те да сви једно буду, као ти и ја што смо једно, да и они са нама једно буду...
Отац и Син и Дух Свети јесу једно, али нису један. То је тајна божанског живота као љубави, јединство које садржи мноштво - Јединица која је Тројица и Тројица које је Јединица. Но, то је велика тема о којој бих могао да причам на неком предавању... Тријадологија и антропологија.

Први пут чујем за Откровење Петрово? Јел то неки апокриф?
Ако имаш тачну референцу на Августина, ваљало би да погледам цео контекст његовог писања. Оно што овде видим да нема никаквог радовања мукама оних у паклу. Како рекох, такво учење постоји у исламу.
 
Чак ни овде не видим да се свети радују мукама оних у паклу. Мени ово више личи - радују се јер виде од чега су спашени, а не да се наслађују мукама дргих људи. То би заиста било морбидно.
 
Ово је већ јерес.
 
Да и верују да их заправо више неће бити, као конкретне егзистенције. Нирвана је ништа друго него безлично стапање у општост. Бива исто као и када кап воде сјединиш са океаном. То што они називају нирваном, ми називамо управо паклом.

Проблем је што се пакао схвата као некаква наметнута казна, а не као стање остварено човековом слободом, која је коначно пројављена као самољубље и деструкција. Пакао је одвојеност, личеност личносног идентитеа - личеност живота као љубави. Ту није птање за Бога зашто то дозвољава, јер о таквој пројави слободе одлучује човек, а не Бог. Бог је попут сунца које једнако све обасјава својим зрацима. Онај ко се за сусрет са сунцем добровољно припремио, сунце бива на радост. Онај пак ко није, од истог тог сунца изгори. Није дакле до сунца, које је у оба случаја једно и исто, него до човека који је тако створен да у синергији са Богом треба да доврши себе као биће. Божји савет који претходи стварању човека гласи - Да створимо чпвека по лику нашем и по подобију нашем. Међутим, сам акт стварања изгледа овако: И створи Бог човек а по лику своме... Подобије је прећутано. Зашто? Зато што је оно задато човеку. Лик Божји (икона Божја) је дата човеку - то су ум, разум и самовласност. Са тим силама лика човек може и вчастан је да у садејству са Богом оствари и оно "по подобију". И управо ту лежи рај и пакао - како год, обоје су плод човекове воље. И сада ако поново поставимо питање, зашто Бог допушта да постоји пакао, одговор је - зато што постоје људи који желе тако нешто. Њихово насилно одвлачење у рај било би укидање њихове слободе - пакао већи и од самог пакла. Када су апостоли питали Христа да им покаже Царство небеско, Он им је одговорио - "Царство Божје је унутра у вама". Ако је Царство унутра у човеку, онда свакако може да буде и оно друго - све сходно настројењу човекове воље.

Писали су м. Иларион Алфејев и Дејвид Бентли Харт о томе. Погледај њихове књиге на ту тему.

Не знам. Свакако постоји проблем. С практичног аспекта. Aко проклетници не добијају глорификована тела (што је предуслов за могућност патње), онда је немогуће да не изгоре у огњу. Августин је покушавао да „докаже“ како је то могуће наводећи пример пауна. Наиме, у то време се веровало да је месо пауна нетрулежно, иако није глорификовано. Авугстин је прибегао емпиријској демонстрацији да докаже вечност паклених мука:
Јер ко до Бога Творца свих ствари је дао месу пауна његова антисептичка својства? Ово својство, када сам први пут чуо за то, мени је деловало невероватно; али тако се збило у Картагени да ми је птица ове врсте била скувана и послужена, и, одвојивши погодно парче меса од груди, наредио сам да се чува, и када је било држано толико дана да се било које друго месо усмрди, било ми је донесено и стављено преда ме, и није било никаквог смрада. Након одлагања за тридесет и више дана, још увек је остало у истом стању; и годину дана после, такође, осим што је било мало скупљеније, и сувље.
Quis enim nisi Deus creator omnium dedit carni pauonis mortui ne putesceret? Quod cum auditu incredibile uideretur, euenit ut apud Carthaginem nobis cocta apponeretur haec auis, de cuius pectore pulparum, quantum uisum est, decerptum seruari iussimus; quod post dierum tantum spatium, quanto alia caro quaecumque cocta putesceret, prolatum atque oblatum nihil nostrum offendit olfactum. Itemque repositum post dies amplius quam triginta idem quod erat inuentum est, idemque post annum, nisi quod aliquantum corpulentiae siccioris et contractioris fuit.

У раном хришћанству је анихилационистички поглед на пакао био предоминантан (где огањ евентуално сагори проклетнике). Постојао је и универзалистички полед, где огањ и паклене муке исправљају свест, и инферналистички где су проклети подвргнути вечним мукама. Инферналистички је коначно победио у средњем веку, просто из морално-педагошких разлога. Нпр. у Откровењу Петровом, ранохришћанском документу који је својевремено био врло популаран (неки су сматрали да њега треба уврстити у канон, а не Откровење Јованово), детаљно су описане паклене муке, али на крају је описан и процес којим ће се проклетници евентуално спасти, али после тога стоји навод (Петар заповеда Клименту) да се то не шири даље, да се не би људи још више покварили.

@Ćiriličar Хвала ти на комплиментима, али заиста не знам ништа у вези са рукополагањем, нити да ли ће га бити, нити када ће га бити ако га буде. А и не запиткујем никога о томе, додуше. У Божјим је рукакама све и ту се уопште не секирам - радим оно што ми је дато. Није то ствар само вере, већ и неких година, које по природи ствари смирују човека. Ја имам 48 и од мене има и квалитетнијих и млађих које треба ангажавоти на неким новим, одговорним дужностима. Потом, нисам никакав "напуцани теолог". Има тога доста што мени, у акдемском смислу, недостаје (то бих у разговору уживо таксативно могао да наведем). То што недостаје наравно није важно за спасење, али јесте за то да се буде на неком вишем академском нивоу бављења теологијом. Што се тиче писања, ја већ пишем. Овде можеш видети моју библиографију:
Библиографија.pdf (weebly.com)
Е сад, можда ти мислиш да треба и да ја могу више... Али то је то. Уз ово што овде пише, преводим списе Светог Августина (имамо око 400 страна превода његових списа, највише против пелагијанства), а спремам и једну књигу о његовом тумачењу Символа вере (у којој ће бити и преводи два или три његова тумачења вере).

Ако знаш како да дођем до њих, реци ми. Радо ћу писати (уз претходни благослов свог архијереја).

Посматрано из перспективе есхатона - дакле, из перспективе коначног стизања историје до свог циља, то тако бива. То је, за сада, искључиво Божја перспектива - Он види коначно, вечно, свршено. Ми, будући да смо у историји, то јест на путу ка њеном свршетку (ка есхатону), видимо стварност као фрагменте који се смењују. Имамо, дакле, искуство живота као покрет и промену. Бог зна све те покрете, али у свим тим покретима он, као некакав каузални ланац, познаје и наше воље. Из Његове перспективе знања, они који су свети неће отпасти, а они коју су "сасуди гнева" (како каже апостол Павле) неће се покајати - не зато што их Бог на то приморава, већ зато што зна свршетак свега. Обзиром да је наше искуство живота историјско, покретно, променљиво - тешко је и готово немогуће ово философски спаковати у свој ум. Остаје да прихватимо са вером и да Бог зна све што ће се догодити, али и да постоји наша слобода одлучивања. То јесте парадокс. Њега није могуће избећи јер овде укрштамо две стварности, две позиције гледања: божанску (вечно) и људску (временито).

Зато што без слобде није могуће коначно остварење човека - љубав, као учешће у вечном, божанском животу. Како рекох, ради тог циља је Бог и створио човека и свакако је знао да ће многи до њега, крог Христа и стићи. Постојање пак ових других (како кажеш проклетих) није воља Божја, већ последица њихове воље. Бог ради првих, а не ради других ствара човека.

И човек, родитељ, рађао би своју децу, чак и онда када би унапред знао да му нека неће бити послушна и да ће му окренути леђа. Просто је љубав таква - она тежи да дарује живот, по сваку цену.

@Александар Милојков 'Оће ли бити рукоположења? Питање је лично али сам си износио овде о томе, зато питам. Иначе - пошто си на форуму "део намештаја" па те знам(о) - сматрам да би био добар свештеник, користан народу, и било би ми драго.
Узгред, ви високо "напуцани" теолози...јест да морате тамо да пишете те радове/радиће, да фуснотирате и да се рангирате....али, знаш сам да од тога нема ић. Ти учиш децу, то је добро. Преводиш, то је добро...изгледа да ниси гребатор, има те свуда а нема те нигде. Треба да те рукоположе...
Још једна опаска - лични став - имаш јако јасан, једноставан, бритак израз...то је одлика људи који, поред начитаности (релативно) приме и благодат, који верују у то што пишу/говоре и који не говоре јер су то само тако измозгали. Рецимо...ето Ђого...и попо је, и млад се начитао и натитулисао....не може да се изрази к'о ти, иако је срчан, веран и др. Зашто ти ово говорим...мислим да треба да почнеш да пишеш о актуелним темамам у друштву. Да кратким текстовима (па ти си човек сажетка, то је врлина, не она "иза седам гора" што читамо по размим текстићима - јака ствар "накитити"  текст/есеј, па штошта рећи, а ништа не рећи)....сугестијица од неког ко није од јуче...пиши о актуелним друштвеним проблемима, дај им толошки поглед...и...ту ће ти "гране озеленети"...
Пиши за "Политику", баци пар текстова у јавност и неће ти дати мира...ти знаш да наступиш...Таталовић и сл., ма ОК момци, него не могу они да одговоре у неколико десетина секунди, пред камерама, а немају тај дар наступа ни писаног ни лајв....живи се стресно, брзо, информативно лудило...ту не пролази туц-муц и фусноте...а нема теологија шта да измишља топлу виду....спуштајте се у народ...

@Марјанн Када ђацима у гимназији тумачим ово и слична питања, објасним то кроз једну моју шаљиву анегдоту.  Наиме, када сам био њихових година (16, 17, 18), пошто сам увек био брбљив и у неком центру пажње међу својим другарима, развијао сам и теорије за освајање девојака. Тако, по једној мојој тадашњој теорији, свака девојка која ти се свиди је у самом старту већ 75% твоја. Другари су ме знатижељно питали - како, како, објасни?
Ево овако. Постоје четири фактора који се морају испунити да се деси љубав и сваки од њих носи 25% љубавне грађе. Први фатор - да ти можеш (да си слободан за љубав); други фактор - да она може (да је слободна, да већ нема момка); трећи фактор - да ти хоћеш и четврти фактор - да она хоће. И онада - ја могу, она може, ја хоћу. То је нешто што одмах на почетку знам и зато је љубав већ била 75% ту.  Још само да она пристане и то је то - ето љубави.  Наравно, најчешће се тих последњих 25% показало као кључно, најтеже, најкомпликованије.
Е тако ти је и са Богом и са човеком: Бог може и хоће. Човека је створио да може и дао му власт да одлучи да ли хоће. У тих човекових 25% стоји рај или пакао.

Па није га створио да буде проклет, него да живи вечно, животом самог Бога - позван је на обожење. Тајна тог живота се зове љубав. За Бога се у Библији каже да је љубав (1. Јн. 4, 8). Љубав не може постојати без слободне воље. Створено биће, као оно које није вечно и које започиње своје постојање као слободно биће, иницијално ту слободу остварује као слободу избора. Но та слобода избора је мала слобода. Велика, потпуна слобода налази се у коначном остварењу човека, у његовом обожењу. То је слобода као вечна љубав, божанска љубав, тројична љубав. У тај живот човек ступа кроз Христа, Оваплоћеног Сина Божјег. То је и разлог Оваплоћења - Бог је постао човек да би човек постао бог.
Да, Бог је и пре стварања знао да ће неки отпасти од свог коначног назначења, да ће слободу остварити као негацију, мржњу, самољубље... Али је исто тако знао и да ће се многи спасити кроз Христа. Ради ових других је и створио човека и свет.

То је питање за стручњаке из литургике. Некада су постојали и типици који нису били монашки, али су временом ови други постали општи. Ипак, дневни круг богослужења се у парохијској пракси сажима, у односу на манастир. Ту су сва богослужења, али се она не одвајају увек временски, већ се сажимају. По мом мишљењу, треба се трудити да у храму на молитви будемо што чешће, колико нам то наше животне обавезе дозвољавају. Суштина свих суштина је Света Литургија са неизоставним причешћем.

Мој си фаворит за награду Највећа теолошка глупост изречена у 2021! 

Док овде неки паламуде, ја сам поменуо прекјуче ујутро Милојкову жену код Петке и замолио је да је пробуди из коме. Тада се и пробудила. Петка зна шта сам јој рекао, а неки овде нека замишљају. Весели Милојица ми после отписа: 
"Aleksandar Milojkov
Zoran Djurovic помињи и даље, тебе Бог из неког разлога слуша. :: Хвала ти драги мој Аво".
Зато ми делује сумануто што овде неки узимају да причају о Ис природама, о којима ништа не знају, а не баве се постом и молитвом. 

АВА РИМСКИ ПОСТАО ДУХОВНИК БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ! Драги пријатељи, од јуче, 15. августа, године Господње 2021, постављен сам актом Патријарховим сабратом и духовником у цркви Ружици и капели свете Петке на Калемегдану. Такође сам постављен и у Информативну службу СПЦ. Перипетије које су биле ових месеци су разлог мог ретког појављивања на ФБ и ЈТ. Наставићемо и овде дружење, а моћи ћете од 1. да ме четвртком видите у Ружици уживо. Неки су помислили да их игноришем јер ме није било, а и кад сам се на кратко појављивао то је било у стилу Сфингиних енигми:))) – Но, свако ко зна крокодиле међ' којима морам да пливам, разуме ове разлоге. Многи ће се овоме обрадовати и учествовати у Авиној радости, а многи ће – као нпр. Родољуб Лазић – бити огорчени. Овај гест не значи само неки Авин успех, него је и велики знак да се прозори у СПЦ отварају да уђе мало промаје. Напомињем да мој пријем за Архиепископију не значи да сам in toto прихваћен, односно да се мој прошли рад може у целости потписати – јер ни сам не бих све могао потписати – него да је део уметничког и научног рада, као и ревновања за црквено јединство препознат као такав. Закључен је још један мој животни циклус и сада иде закључни у коме се своде рачуни и у коме намеравам да завршим разне научне и уметничке пројекте који су започети. Захваљујем се пред Господом свим драгим пријатељима који су ме подржавали и у овоме што је било, а што је дубоко обележило наш црквено-духовни живот, где су посебну улогу имале Поуке. О томе ће се писати у будућности, јер су темељи наше обнове, иако постављени пре више деценија, били стално ојачавани у мору искушења. И често решења нису била добра. Зато од истраживача очекујемо објективни суд, колико је то могуће. Морам да се нарочито захвалим мојој жени, Сузи, јер се сви њој диве, док мене доживљавају као неког пешадинца. Хвале њену побожност и дуготрпељивост, јер то у мени не могу да нађу:))) Велики поздрав свима!
 
https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=4538250459552719&id=100001034309037

Томислав Терзин (Др.Хајд) ради на универзитету у Канади у својству професора. Ту предаје генетику студентима по стандардном курикулуму
Томислав Терзин (Др.Џекил) ради на јутјубу, у својству шарлатана и адвентистичког проповједника који нема никакве везе са његовом професуром на факултету. 

Znam da je virus izolovan.
 
Izvinjavam se na reakciji, u brzini sam pomislio da je pisao jedan drugi forumas sa kojim vec imam duzu raspravu na tu temu.

težak bolesnik