bursach

Не знам шта је бесан аутомобил, нисам возач.
Не возе југо јер не траје дуго.
Шта је овде тачно грех? Молим те, папагајски се понављају напамет научене "примедбе" са друштвених мрежа, ви сви као да сте клонирани. Шта тачно ти очекујеш од свештеника и због чега? Пази, не монаха, већ свештеника. Не мораш мени да одговориш, одговори себи. Шта тебе лично погађа да ли неки свештених вози ауто одређене марке? Да ли то говори више о теби него о том свештенику?

Иако сам престао после опомена да пишем овде, да не бих опет некога, не дај Боже увриједио или испровоцирао да мене вријеђа, не могу да не реагујем на количину бесмисла који се овде просипа. Стави неко слику паркинга на школском игралишту и сви оспу дрвље и камење на Цркву, а нико тачно не зна која су аута црквена, а која од општинских, градских и покрајинских функционера. Испада да свако може да има службени ауто само су свештеници нижа бића која треба да возе кршеве или да буду остављени на милост и немилост да их неко повезе. Ако се погледа чувена слика Сеоба Срба види се да патријарх и владике не иде пјешке , него да јашу добре коње, а увијек су владике имале добре кочије.
А и да свештеник нема ауто, наће му нешто друго да замјере. 

не слушала него се допинговала... Цвеће кафнало је феноменално "урадио" а овде је одвалио
 

Кад на младо пољско цвијеће, бисер ниже поноћ нијема... А сузе саме "иду"...
 

Седим у полумраку у једном нашем средњевековном манастиру. Ово је, на срећу, један од оних манастира који је сачуван потпуности у коме се види и осећа историја у сваком милиметру. Манастир је осветљен у току вечерњег и јутарњег служења само са пар свећа што даје још већу лепоту и мистику овог места. Монаси читају, наизменично, више и не разазнајем шта, очигледно ми је пажња попустила као по обичају, а и... јако је тешко ући у траг свим тим канонима који се читају јако брзо и неразговетно. Помало сам чак и љут што не разумем и што не могу да разазнам речи већ само тон гласа који је исти, онако мајсторски усаглашен. Помишљам да је то чак и смешно, јер, опет се губи суштина зарад форме, али... погледам себе и видим да сам ту, а нисам.
Негде сам тамо. Одлутао у неким својим мислима и пространствима која ме вуку и задржавају негде изван овог видеокруга. Лепо је бити негде тамо увиђам, помало чак и зачуђен да то помишљам на овако посебном месту дискретно осветљеним воштаницама. Питам се, зар не бих био овде и сада да сам задовољан ониме шта видим и осећам баш ту где јесам и ко сам... Не, то нема везе са местом у коме сам се налазио већ са душевним расположењем и душом која је упорно решила да оде негде, било где, само да не стоји ту, огољена пред Творцем. У овом полумраку, чини ми се, све много јасније видим и уз гласове монаха чије речи не разазнајем, своје врло јасно чујем, што чини душу узнемиреном. Има право свакако. Ту се суочава са собом. Просто, лакше јој је побећи него се суочити са собом. Схватио сам већ тада колико је тешко бити монах, јер баш ту, наизглед у миру и самоћи ти се суочаваш за аждајом која из тебе извире и њу кротиш, ако успеш.
Размишљам о свему што ми помисли диктирају. О љубави, о породици, о људима који ми се нађу у видеокругу, о самоћи, о пропуштеним приликама... покушам да докучим где сам највише погрешио, и наравно, пронађем мноштво грешака, али више сам у потрази за неком која би била кључна за ово стање бекства у коме сам. Наизглед ми се чини да сам нешто пронашао. Немир креће још јаче да навире, чак и очи засузе. Крећем да испитујем, попут скенера целу ситуацију стављам на сиви сто и снимам, фотографишем из више угла, заузимам различите положаје, ставове, рашчлањавам целу причу на ситне делове, покушам да проникнем у сваки од њих и да бар разумем шта се догодило, зашто сам у том тренутку баш тако одреаговао и поступио. И баш када мислим да сам до нечега дошао и нашао нешто опипљиво наиђем на зид. И тако у круг, зид се испречи, ћорсокак.
Мој зид, бар у тим мислима, је моје срце. Не да се отворити. Немам кључ, а нисам га ни имао у тим моментима када је било неопходно откључати га. Било је немогуће применити силу. Силовање душе и срца не би донело ништа друго до горких плодова и тога постајем свестан, чак и разумем себе, али... зашто нисам истрајао? – почињем да постављам питање. Зашто се нисам сломио? Подижем поглед и обраћам Му се: зашто ме ниси сломио?! Зашто си ћутао и ниси ми дао чисто срце?! Како да знам шта је добро за мене, ако ми већ срце бива закључано и залеђено?!
Тргнем се, баш ту, и друге помисли крећу да навиру и размишљам о томе да је кључ свега моја залеђеност срца и да ми је потребан лекар, па чак и практичан, неко ко ће умети поред мене и Бога да загледа у моје срце и замоли га да се одмрзне. Као да предалеко одлазим у својим мислима, неки нови немир већ достиже свој врхунац. Згрчим се и кажем: помилуј... опрости... и тако некако се заврши. Бар тај моменат.
Вратио сам се, канон и даље траје, речи и даље не разазнајем, али почиње све полако да буде мање битно, јер стојим пред Њим и док гледам у Њега, све више видим себе као препреку. Подижем главу и поново Га погледам у очи и изговарам, тако да се и сам изненадим одакле ми те речи: Ко си ти, Христе? Опрости, али ја Те не познајем. Говорим да верујем у Тебе, да сам Твој, али ја Те нажалост још увек не познајем.
Изненађен изговореним, а опет и способношћу да изнесем ову своју истину, осетим да је цела унутрашњост пометена. Више ништа неће бити исто, оголио сам се употпуности. Осећања крећу да навиру попут вртлога, сећања попут филмског платна да се приказују, осећам бол и радост, тугу и мир, страх и немир... Све у једном. И стојим затечен... У моменту осетим, да ово није све, да ће овог пута одговорити, и ја не знам шта са тим. Уплашен сам. Ипак, као да се припремам за овај судбоносни тренутак и одједном, изговарам: Опрости, али не могу. Нисам спреман.
Изговарам и сам себе збуњујем изреченим. Попут немог посматрача, збуњен, узбуђен и зачуђен, стишавам се и просто ми није јасно шта се догодило. Ни како сам га призвао, а ни како је дошло до тога да се повучем пред Њим. Желео сам да задржим тај осећај, да се поново вратим, да поново покушам, али просто, није време. Нисам спреман.
Неки мир се појављује, готово ни од куда. Питања која су надолазила просто су се губила јер нису имала никакву више вредност ни тежину. Суштинска потреба човековог бића је разговор са Њим, увиђам, па тако све остало бива јефтино, бар у том моменту.
У једном разговору са игуманом, он ми говори: Да ли ти заиста верујеш да је ОН ту и сада? Да ли ти знаш да ОН јесте ту и да је свеприсутан? И потом потврђује. ОН ЈЕСТЕ. Као да је одзвонило у мојој унутрашњости. Он јесте... Он је заиста ту. Баш овде и баш сада. Бог.

У 1. седмици Васкршњег поста на једном православном форуму читамо исповест једног хомосексуалца који без пардона пише како води изузетно "активан телесни живот". Знате шта, то је ем непристојно ем крајње дегутантно. Па се ви љутите колико хоћете. Је ли ико икада од нас хетеросексуалних овде писао о свом животу на тај начин? Бар нека нас поштеди детаља.
Прави или криви мушкарац се не мери по томе да ли подржава и оправдава хомосексуалност или не. Страшно.

Sa dvojicom drugara kao studenti krenuli peske kuci iz Cacka za Valjevo. Prepesacili oko 40 km. Pored nas vozili kao manijaci, nigde policije. Samo smo se molili da ne bude rata opet kao 1999. Muka nam je i dan danas od politike i politicara.
 

Sa dvojicom drugara kao studenti krenuli peske kuci iz Cacka za Valjevo. Prepesacili oko 40 km. Pored nas vozili kao manijaci, nigde policije. Samo smo se molili da ne bude rata opet kao 1999. Muka nam je i dan danas od politike i politicara.
 

Sa dvojicom drugara kao studenti krenuli peske kuci iz Cacka za Valjevo. Prepesacili oko 40 km. Pored nas vozili kao manijaci, nigde policije. Samo smo se molili da ne bude rata opet kao 1999. Muka nam je i dan danas od politike i politicara.
 

Sa dvojicom drugara kao studenti krenuli peske kuci iz Cacka za Valjevo. Prepesacili oko 40 km. Pored nas vozili kao manijaci, nigde policije. Samo smo se molili da ne bude rata opet kao 1999. Muka nam je i dan danas od politike i politicara.
 

Sa dvojicom drugara kao studenti krenuli peske kuci iz Cacka za Valjevo. Prepesacili oko 40 km. Pored nas vozili kao manijaci, nigde policije. Samo smo se molili da ne bude rata opet kao 1999. Muka nam je i dan danas od politike i politicara.
 

Није Кроулијева капа, него алуминијумска фолија, спречава продор ХААРП и осталих зрачења у мозак

Гитара, дефинитивно, јер ју свирам. Поготово Пако Де Лусија. Његов концерт у Сан Франциску са Џоном Меклафлином и Ал Ди Меолом (Фрајдеј најт ин Сан Франциско) сматрам врхунским дометом гитаре. Први тактови Mediterrian Sundance-a буде у мени искрену радост срца. Потом клавир. Све од Чајковског бих могла хипнотисано да слушам сатима. И чело. Но византијско појање, односно благи људски глас је ипак најдивнији инструмент.
Праштајте на гњаважи.

Хармоника, гусле фрула, гајде.
 

У суштини било који инструмент али у рукама мајстора. Јер инструмент је само алат.
Иначе неким редоследом: виолина, хармоника, фрула (Бора Дугић)....не знам да ли се рачуна хор, оркестар од различитих инструмената......ипак они сви делују као један инструмент.
 

У суштини било који инструмент али у рукама мајстора. Јер инструмент је само алат.
Иначе неким редоследом: виолина, хармоника, фрула (Бора Дугић)....не знам да ли се рачуна хор, оркестар од различитих инструмената......ипак они сви делују као један инструмент.
 

Године 1948. Тито долази у сукоб са Стаљином. Југославија је на ивици рата, а као право решење чини се... атомска бомба.

Када су 1945. године експлодирале две атомске бомбе, то је означило крај рата. Другог светског. Исто тако, експлозије су огласиле почетак једног другог рата, хладног, између дојучерашњих савезника. А тај хладни рат само је чекао да га неко подгреје. Амерички председник Хари Труман изјавио је да онај ко има овакво оружје, има власт над целим светом. Наравно, слично су помислили и у Кремљу.
Некако у то време, у САД је започела такозвана „уранијумска грозница”. Власт је охрабривала грађане да сами трагају за оним што се звало „магични метал”, а било је неопходно за производњу атомског оружја. Гајгерови бројачи су се продавали по радњама, обичан свет их је куповао, а по разним бестрагијама размилели су се трагачи с уређајима у рукама.

Ако би бројач негде указао на повећану радиоактивност, забијала се табла с назнаком да је то место рудник тога и тога, и кретало у копање. Ако би неко имао среће да стварно набаса на уранијум, влада је куповала све, до последњег грама. Влади камен, новац на руке, многи су се тако обогатили. Људи спојили лепо и корисно.  Владала је девиза да више уранијума значи више наоружања, а то значи већу сигурност „слободног” света од нове опасности. Комунизма.

Научници су се клели да је СССР бар тридесет година далеко од производње своје бомбе. А онда је, негде у лето 1949. године, у западним престоницама дигнута узбуна. На филмовима које је користио амерички шпијунски авион, који је летео изнад Тихог океана, откривени су знаци јаке јонизације. Биће да је авион морао да пролети кроз подручје захваћено јаком, вештачком радијацијом. Исти они научници, недуго пре тога потпуно убеђени да су Совјети још на нивоу масовних тенковских напада, схватају шта то значи. Стаљин има бомбу! И ту бомбу је управо испробао негде у забитима Сибира. Успешно. А онај хладни рат управо је почео да се подгрева.
Где је права руда?
У то доба СФРЈ је већ годину дана у сукобу са СССР и њеним сателитима. Од Резолуције Информбироа 1948. године, учестале су чарке на границама, повећана нервоза, рат се чини неизбежан. ЈНА прави планове за груписање снага у Босни, пошто су ондашње планине углавном непроходне, и тамо совјетска премоћ у техници и тенковима много мање може да дође до изражаја него, на пример, у Војводини, за коју се сматрало да ће бити прегажена за неколико дана.

У јеку сукоба, генерал Удбе Јово Капичић, добија један необичан задатак од највишег руководства. По сваку цену треба да нађе где у Југославији има урана.

Како је деценијама касније сведочио, Јово је од физичара Павла Савића сазнао да то не може да открије без преносног Гајгеровог бројача, који они немају. Ако немају они, има у Америци. И онда Капичић спроводи набавку. Пошаље неког човека, са све кофером у коме се налазило 300.000 долара, у САД. Нису имали појма колико тај уређај кошта, али ће толики новац ваљда бити довољан. Када је овај стигао у Вашингтон, поверио је амбасадору којим послом је дошао. Амбасадор је почео да се савија од смеха. Зацењен, једва је објаснио да бројач може да се купи дословно у свакој радњи. И кошта неких стотинак долара. Све то у склопу оног масовног трагања за уранијумом. Шта ће, човек покупује неколико комада, па право за Београд.

А управо тај Павле Савић, који је упутио на Гајгеров бројач, већ је годину дана обитавао у близини Београда, у Винчи. Физичар светског гласа, који је тридесетих година у Паризу, са Иреном Жолио-Кири, започео прве огледе бомбардовања језгра атома, и тиме био на милиметар од открића фисије. Истраживања и вероватну Нобелову награду прекинуо је рат, а касније су их завршили други, који су их искористили за прављење атомске бомбе.
Савић је рат провео као шифрант Врховног штаба, непосредно уз Јосипа Броза Тита. По ослобођењу, Тито га шаље у СССР, да се упозна са достигнућима тамошње науке. Овај се укључује у истраживања совјетског нобеловца Петра Капице. Међутим, већ 1946. године, током посете СССР, Тито обилази Савића на Техничком институту у Москви, те га позива да се врати:
 – Хајде, Пајо, врати се ти у земљу, да ми правимо наш институт.
Паја се брже боље спаковао и вратио, а већ следеће године одлучено је да се гради институт. Савић је обилазио Торлак, Земун Поље, али је Тито изабрао Винчу. Место је било савршено: на Дунаву, што је било неопходно због хлађења реактора, мирно и од града одвојено, а около ништа. Ни једне једине куће. Само бостан. Место се звало Змијак. Ускоро је Савић схватио и зашто. Смукова на све стране, а ни сељаци нису били баш вољни да се одрекну земље. После „пријатељског” убеђивања људи у кожним капутима, мештани су „добровољно” продавали земљу.

Савић је лично нацртао лабораторије. Физичку, физико-хемијску, биолошку. Па онда павиљоне. Па електротехничку лабораторију. Убрзо је институт почео да добија обрисе. Савићу, који је до тада самовао у Винчи спавајући у штали, где је било најтоплије, придружио се чувени француски физичар Робер Вален, убеђени комуниста. Пројекат је био под сталним назором свемогуће Удбе, као установа од највишег значаја и највеће тајности. Тајна полиција питала се за све, од директора до физичких радника. Савић се сећао како су послали неког седмоструког ударника из Раковице, који ништа није знао о атомској физици. Кад су га питали где ће, он је као као из топа дрекнуо:
 – У атомски институт!
А установа се званично звала „Институт за испитивање структуре материје”. Због шпијунаже.
Док је Савић институт постављао на ноге, ваљало је наћи уранијум. Рудари су 1947. године код Прокупља нашли некакав зелени камен. Послали су га у Београд, у Министарство рударства. Оданде пошаљу чувеног геолога др Милана Ристића, да подробније испита случај. Експедиција је донела још узорака са тог подручја, да би после испитивања код истог оног Павла Савића установили да је радиоактивност појачана. „Уранска грозница” могла је да почне.
Аматери, на ноге!
За разлику од САД, где је држава препустила иницијативу грађанима, овде се радило по совјетском систему. Тамо КГБ, овде Удба. А они не спавају. О свему, па и најситнијим резултатима морали су да буду обавештавани, а Ристићу је нуђено да му један мајор Удбе буде у обезбеђењу, што је овај одбио. Шта ће младом научнику обезбеђење? У Удби су се плашили киднаповања, што је био обичај распрострањен у целом свету.
Како испитивања на оном месту код Прокупља нису дала резултате, и уранијум је нађен само у траговима, то се наставио рад на терену. Свака дојава подробно се испитивала, геолози су имали завидну километражу, понегде су остајали месецима. А то је строго теренски посао. Цокуле на ноге, ранац на леђа, „гајгер” у руке, па по планинама. Кад казаљка крене да игра, копај! Већином без успеха.

Ристић се онда досетио да је пре рата, по пољима и брдима Краљевине Југославије, трагало много којекаквих аматера који су тражили рудно благо и  скривено злато. Вероватно су имали некакве податке, о неком необичном камењу. Само, где су они сада? Опет се укључила Удба. Нашли су једног од тих пустолова, неког Поповића. Где би, него у затвору? Издржавао је неку казну, па га ови одвоје од осталих, обећају му бољу храну, али да се сети свих геолога аматера које је знао пре рата. Овај је данима писао, а Удба проверавала.
Тада је стигла и нека пошиљка из Македоније. Удба нађе пошиљаоца, неког хоџу. Дотични је послао једну црну каменчину. Обећају му огромну награду ако покаже где је нашао камен. Ристић и екипа крену с њим, а он их одведе на Кајмакчалан. Уређаји су остали неми све док Ристић није схватио да је камен највероватније из лежишта избацила граната, током битке у Првом светском рату. Па ти сад нађи одакле. Одустали су од даљег истраживања, а хоџа без награде.

Истраживачи су наставили да бауљају по планинама. Ишли су на бугарску границу, где су сељаци почели чудно да их загледају. Неки с ранцима мотају се по чукама, то мора да су шпијуни. Нису једном пријављивали војсци, која је организовала потере за „диверзантима”. А и припуцало се на геологе. Такво време... Онда су се вратили на Стару планину, где су постојали неки показатељи да можда има уранијума. Године 1948. нађена је слаба жица, да би 1950. наишли на велику количину рудаче, с већим процентом уранијума. Све то у околини Калне.
Удба је убрзо обезбедила радну снагу, робијашку. Четници, усташе, ибеовци, разни злочинци, копали су даноноћно. Обећано им је да ће, ако ископају одређену количину рудаче, бити пуштени на слободу. Кад су натрапали на озбиљну жицу, у Калну и Алин До стигли су озбиљни рудари. Наравно, нико није знао шта се копало. Речено им је да траже бакар. Копачима је ионако било свеједно. А у сепарацији у Кални се, уместо бакра, добијао жути колач. Уранијум. Складиштио се у бурадима, у посебно грађеним бункерима.
За то време, институт у Винчи је већ стао на ноге, а по главама руководства СФРЈ почеле су да се роје многе необичне замисли. Едвард Кардељ је изјавио:
 – Морамо имати атомску бомбу! Морамо, макар нас годинама стајало половине свих прихода...
Отрежњење
Како је Павле Савић знао о каквој се играчки ради, а савршено је добро знао и колике су му могућности и шта му је све недостајало, а није био ни превише оран да прави бомбу, то је већ 1950. године добио физичара и шпијуна Стевана Дедијера за судиректора Института. Овај је био далеко склонији сарадњи по партијској линији и, кад му је Тито саопштио да има да створи бомбу, Дедијер је прихватио, без превише размишљања. Убрзо ступа у везу с Норвежанима. Уз причу о слободној радничкој класи, изокола су саопштене и жеље о истраживању атомске енергије. Строго у научне сврхе, наравно.

Године 1953. уговара набавку десет тона тешке воде, право из Норвешке. Дедијер потписује уговор о испоруци првих пет тона. Причало се да је приликом испоруке успео да прошверцује и неку мању количину високообогаћеног уранијума. Почетком 1955. године оснива се Савезна комисија за нуклеарну енергију. Колики је био значај Комисије говори чињеница да јој је на челу био Александар Ранковић, министар унутрашњих послова. Оно што је до тада било под режимом најстроже тајне, постаје још тајније, ако је то икако било могуће. Винча постаје забрањени град. Удба надзире све запослене, укључујући и њихове породице.

Убрзо, дошло је до отопљавања односа са СССР. Стаљин је умро, Никита Сергејевич Хрушчов осудио је стаљинизам, и састао се са Титом. СФРЈ је 1955. године купила реактор од Совјета, а 1958. године у Винчи је саграђен реактор нулте снаге. Стигао је и онај совјетски, снаге 6,5 мегавата. Занимљиво је да је допремљен вагонима, преко Мађарске, у којој у то време букти устанак против совјетске власти. Коначно, пуштен је у рад у децембру 1959. године.

Посао око куповине реактора склопио је Ранковић, мимо Павла Савића, који је званично био други човек Комисије. Савић је сведочио да га је Ранковић подругљиво питао како тумачи да су Совјети од свих уговора, потписаних по отопљавању односа, испунили једино онај око испоруке реактора. Научник је збланутом полицајцу објаснио да реактор не служи за развијање економије, већ за њено уништавање. Служи само за обуку кадрова, а не доноси никакве приходе. Скупа играчка, другим речима.
У посао око бомбе укључио се и Војнотехнички институт, онда загребачки институт „Руђер Бошковић”, па љубљански „Јозеф Штефан”, и још неке важне установе. А таксиметар је све време куцао, у доларима и другим чврстим валутама. Како се нису ослањали ни на једну од две нуклеарне силе, научници су лако западали у ћорсокаке. Једноставно, све су морали сами. А то је коштало. Трошкови су убрзо отишли у небо. Полако, то су почели да увиђају и политичари.

А опет, СССР није више био претња, Тито је оснивао покрет несврстаних, и желео је да се прикаже као главни заговорник нуклеарног разоружања. А како то да уради, ако у Винчи покушава да направи бомбу? Винча је убрзо пребачена на неке друге, овај пут цивилне, пројекте. Тито је волео да води своје госте, поготово из несврстаних земаља, у институт, и да показује достигнућа југословенске науке. О бомби – ни речи.
И ЈНА је урадила анализу аргумената за поседовање атомске бомбе. Тамо је стајало да је поседовање бомбе практично призивање напада истом. Другим речима, ако неко ко хоће да нас нападне зна да имамо или правимо бомбу, онда има изговор да употреби своју. А стајало је и да Југославија не може и вероватно никада неће ни моћи да гради бомбу, не само због политичких, већ и због новчаних разлога. Коначно, Комисија 1974. године предаје Винчу на управљање Републици Србији, а ова никако није имала новца за разбацивање на снове о атомским бомбама. И ту је био крај, бар за неколико година.

Нови замајац прича о бомби је добила после Титове смрти. За време мандата Секретара за народну одбрану адмирала Бранка Мамуле (1982–1988) поново су покренути планови о раду Винче. Овај пут, имали су и покриће: градњу нуклеарне електране у Кршком. Постојала су два напоредна програма: војни „План А” и цивилни „План Б”. Све је уприличено тако да „План Б” допуњава „План А”, да га снабдева материјалом, а уједно служи и као маска.
Ипак, до изградње прототипа никада није дошло, пошто је средином 1987. године „План А” обустављен. И „План Б” окончан је Законом о забрани изградње нуклеарних реактора из 1989. године. Коначно, уз невиђене мере обезбеђења, у новембру 2010. године, последње количине радиоактивног материјала из Винче, од кога би можда могле да се направе мање бомбе, оне прљаве, пребачене су из Србије у Русију. То је била највећа акција ове врсте у историји, а уједно и крај сна о нашој атомској бомби. Стварног или не, али остаје реченица Милована Ђиласа поводом прављења бомбе:
„Кад се нађеш у шуми са курјацима, тада мораш да завијаш.”
ФИЛМ О БОМБИ
У институту у Винчи дошло је и до једног трагичног догађаја.
Петнаестог октобра 1958. године, Павлу Савићу, који је тада био на предавањима у Београду, јавили су да је реактор „просвирао”, да је ушао у критично стање. Овај је сео у кола и стуштио се ка институту. Сви су брзо извучени, а зграда запечаћена. Њих шесторо, присутних у том тренутку, осетили су да их нешто штипа за очи, а то је била јака радијација која је стварала азот-моноксид. Чак ни алармни уређаји нису били укључени. Целу екипу Савић је хитно пребацио у Онколошки институт. Тамо су им одузели све металне предмете, повадили металне зубе и измерили радијацију. Дозе су биле смртоносне. Савић је вест одмах јавио Александру Ранковићу и тражио одобрење да се одмах обрати болници „Кири” у Паризу, професору Жамену. Они су у то време имали поступак замене коштане сржи оболелих, али још у огледној фази. А ваљало је наћи и даваоце сржи. Жамен је прихватио, а срж су дали Французи, добровољци.

Петоро озрачених је преживело, а о епопеји и жртвовању за потпуно непознате људе управо почиње да се снима филм, у режији Драгана Бјелогрлића. Сценарио, под називом „Чувари формуле”, за ову комбинацију трилера и љубавне драме написао је Вук Ршумовић, аутор награђиваног филма „Ничије дете”. Чекамо...
Политикин Забавник (3340/2016)

VSB verovatno si mislio na Tosevskog...posto pricas u muskom rodu, a ne na ovu zemsku...
Elem, po domovima zdravlja i cudima se nudi i reiki i slicna nju ejdz papazjanija, ako neko radi u zdravstvenoj ustanovi to ama bas nista ne znaci po pitanju autoriteta.
Radni terapeut je obicno neko u tim ustanovama ko je zaduzen za primenu neke zajednicke aktivnosti tipa crtanja, pravljenja necega rukama i slicno, posto prica o vezbama disanja mozda se bavi fizikalnom medicinom...al ni sve to ne govori vise o njoj kao strucnjaku.
 
Kako bre nema tela u pravoslavlju? A metanije? Kuku i lele sto bi rekao moj stari prota, svakom kome padne dijeta na pamet efikasno smanjujem kilazu, sto metanija dnevno uz par molitvi i eto resenja.
Pravoslavlje gleda na telo kao na hram duse i itekako smo duzni da se staramo o zdravlju i krepkosti tela, samo ne da od toga pravimo idole.
Cakre su idoli, mislim, imas tackice na telu koje kad stimuliss tvoje duhovno se isceljuje. 
Sta je to nego posmatranje tela kao idola, njuejdz paganizam i verovanje u ima tu nesto.
Pravoslavlje ne voli puno tu mistiku, aktivnosti da, kroz fizicki rad, kroz jednostavnost, a ne dugmice na telu.
 
Ovde se moze lepo primeniti onaj crtez sa fejsa, kad neko kaze oh my God ako je budista jao divno ako kaze Gandi jao sjajno, a ako pravoslavac kaze onda ju fuj vidi religiju.
Pravoslavlje je mnogo sire i mnogo sadrzajnije, samo bez tolike pompe.

Кад ово прочитам, чланак из Зоне Сумрака о чудовишту које су Албанци добили да га пребаце да коље Србе, али оно се отргло и сад коље Албанце по Јужној Митровици делује много интелигентно.

Руска православна црква је спремна да преузме бригу о дјеци жена које одбију да изврше абортус
Руска православна црква је спремна да на себе преузме бригу и васпитање деце жена које одбију да изврше абортус, а немају могућност да брину о детету, изјавио је патријарх Московски и целе Русије Кирил

Руски патријарх је то изјавио приликом посете московској „Кући за маму” поводом Васкрса. „Кућа за маму” је црквено уточиште за жене у другом стању које су се нашле у тешкој животној ситуацији.„Црква треба да има начин да помогне овим женама: треба да постоје овакве куће, можда и већи број њих, где би могле да буду прихваћене жене које немају где да оду или које смо убедили да одустану од абортуса”, изјавио је патријарх Кирил, а преноси „Взгляд”.
Он је истакао да је помоћ често потребна „сасвим младим девојкама”, које се боје да се врате кући и немају средства за живот. РПЦ, уверен је патријарх, „треба да пружи смештај и заштиту” тим женама.
„Ако жена ипак не може да брине о детету, ми треба да га задржимо код нас. Али то не треба да буде усвајање, ни одузимање родитељских права”, изјавио је патријарх. „Треба да јој кажемо: ти ћеш остати мајка, можеш овамо да долазиш, можеш да виђаш своје дете, и можеш у сваком тренутку да га поведеш са собом, али само га оставите да живи, а ми ћемо вам помоћи да га одгајите и васпитате.”
„Наше добре речи морамо поткрепити реалним делима. Тада нико неће упирати у нас прстом: да, лако је говорити, а шта можете реално да урадите?” – изјавио је патријарх. Он је истакао да РПЦ „није много богата”. „Ми не можемо да градимо ексклузивне велике собе, сад смо смештени у овој малој кући, али то је наш мали, али реалан допринос ономе што проповедамо”, истакао је он.
На Васкрс руски патријарх увек посећује људе којима је потребна помоћ и брига: ветеране, инвалиде, сирочад. Ове године патријарх је посетио „Кућу за маму”, која је отворена крајем 2012. године. Кризни центар може да прими до десет жена са децом. Помоћ им се пружа независно од узраста, држављанства, националности и вероисповести. Центар је досад помогао не само држављанкама Русије, него и држављанкама Украјине, Молдавије, Таџикистана, Венецуеле  и Конга.
Раније је Министарство здравља Русије истакло да се број абортуса у Русији за пет година смањио за скоро 25%.
Извор: Руска реч
http://www.mitropolija.com/ruska-pravoslavna-crkva-je-spremna-da-preuzme-brigu-o-djeci-zena-koje-odbiju-da-izvrse-abortus/

Uspeo sam da otvorim nalog, ali ne mogu da podesim onaj deo oko dana rodjenja, nema padajuceg menija? Pa samim tim ne mogu da zavrsim taj deo podesavanja......
Jel do mene ili je do sajta?

Поштовани пријатељи,
 
Сећате се да смо говорили да ћемо покренути тзв. "црквени" фејсбук, тј. Pouke.org- Orthodox social network?  Е, дошао је тај дан
 
 
Покренули смо за сада малу причу, за коју се надамо да ће порасти...
 
Потребни су нам људи са идејама, са вољом да нам помогну око уређења мреже, дизајнери, преводиоци, кодери... али који желе да учествују у овом пројекту, да волонтерски подрже нашу малу причу.
 
 
Ко је расположен нека затражи приступ овде или на мејл [email protected],  с тим што би овде написао у чему би помогао...ОКо 30-ак људи ће сигурно добити приступ.
 
Нећемо да журимо, али ако заједно будемо радили, сигурно ћемо направити нешто много добро
 
Ваше Поуке.орг
 
 

Тачније њено величанство математичарка Милева Марић.

А последње прасе у низу, гледано с` лева на десно - генетски модификовано. Израстао му  солундар

Ово је чист пример удара вегетаријанских тајних служби на нас месождере.
 
Као сви су шокирани, али им је лепо када плате сухомеснате производе 100, 200 динара. Све је то лепо, треба водити рачуна о здрављу, али за "здраву" исхрану треба доста пара, а пара нема, па тако када људи уђу у мегамаркете и изваде новчаник, пре ће да узму пилетину од 200 дин, него неку која природно кљуца и није товљена за 500, 600 дин. Све се третира хемикалијама, од воћа и поврћа до меса, то је већ постало нормално, али је ненормално ако је нешто изнад дозвољених норми, јер нису ни ти закони за џабе. Али је најјаче када се шокирају они који стално једу виршле и паштете, а то се добија од најгорих отпадака и то од када је света и месне индустрије.
Месари и месна индустрија су највеће преваре, месо жљ класе, стављају у а класу, наплаћују са све папиром-месечно да потроше и 10 кг папира, то је 10 кг наплаћеног меса... па затим они метални делови на кобасицама... све се то наплаћује.
Мислим нисмо ми ту измислили топлу воду, нити преваре, то се ради свугде у свету, ето јел скоро било у Шведској афера да су продавали обојено свињско месо, као телетину, па се муслимани побунили.
А о соковима, слаткишима и осталим стварима да не причамо, ту има хемикалија колико хоћеш. Али је најважније да је у границама и да не штети организму.
Није Матијевић крив, него поред ових вегетаријанских тајних служби, криви смо и ми, да из српског ината сви одемо на село, друга би прича била, јели би здраво и квалитетно, села не би била празна, кренула би пољопривреда, хранили би целу Европу, а етичари би могли да окаче њихову демагогију о клин. Зато гласајте на следећим изборима за редни број 7, тј за мене и моју малу, али јаку странку ЕПП (европска партија пивопија) и РП (радничка партија)-држим 2 странке и у коалицији смо. Хвала и живели!