after_silence

kriminalac 319.gif 319.gif Medo, rekla bih ti da ako neces da prihvatis te ponude prosledis ih meni, ali ne ide 0205_whistling kriminalac Otac ce mi dobiti infarkt, ipak je on stariji svestenik, dovoljno ga potresam i ovako bleh Nego cini mi se da smo mi ipak mazohisti "po prirodi" i bar sam ja kod sebe videla mnogo puta to neko nastrano uzivanje u patnji, kao da nam i patnja "daje smisao", pa ajde bolje ista nego nista. Ali nije tako, pa cisto i fizicki gledano. Mnogo je vise energije potrebno da se "pati" nego da se bude radostan. Kazem namerno radostan, a ne srecaan. Proces zaljenja i tuge jeste sasvim normalan, naravno da niko ne ocekuje ni od koga da bude "hepi", pticice cvrkucu cvece cveta... Ali i to tugovanje ima svoj pocetak, sredinu i kraj i nije samo sebi cilj. Ne dajte se! Verujte mi nemate za cim da "zalite". Proveli ste neko vreme zajedno, bili ste "srecni" i naucili puno toga o sebi. Koliko god da ste davali dobili ste mnogo vise, samo postanite toga svesni. Pogledajte sebe ne kao bogalje nego kao bogate ljude, obogacene za jedno neverovatno iskustvo koje ma koliko se tesko zavrsilo ipak je uticalo na vas i promenilo vas, poboljsalo vas. dada To ako je jedna zena ili jedan muskarac mislila\o da niste "dobri" za nju\njega, ne znaci da niste muskarci ili zene niti da ste manje vredni ili sada osakaceni, "raspusteni" ili krivi za ne znam ti ja sta. Pokusajte da razmisljate o tome na taj nacin, ne znam da li cete moci. Moji ljubavni jadi su ipak drugacijeg tipa kriminalac kriminalac

Evo par zanimljivih tekstova na tu temu, evo i linkova: http://www.stetoskop.info/Agresija-i-agresivnost-453-c20-content.htm http://www.vox-magazin.com/ENIGMA%20KONFLIKTA.html http://www.mycity.rs/Neuroloska-oboljenja/Pravilno-rukujte-svojim-besom.html I ono sto sam vec postavila ovde, o asertivnom ponasanju itekako moze pomoci, jer upravo moramo naci balans izmedju agresije i pasivnosti. Da naucimo da saopstavamo drugima svoje stavove, misli i osecanja i da reagujemo na tudja, ali "zlatnom sredinom", da na bes ne odgovaramo besom.

Лечење срама Схватање како нас срам везује и како да почено да се ослобађамо Роберт Д. Калдвел, богослов Срам је унутрашње искуство осећања ,,нежељености''. То је осећај безвредности, одбацивања, изопштености. Кривица веровање да је та особа учинила нешто лоше; срам је уверење да је неко лош. Срам је веровање да неко није вољен зато што га је немогуће волети. Срам увек носи у себи исти осећај да не постоји ништа што се може учинити да се очисти његово тегобно и отровно присуство. Срам се не може излчити, он се мора некао истрпети, упити, позлатити, минимизирати или порекнути. Срам је толико болан, толико штетан да особе развију стотине стратегија да га претрпе, свесних и несвесних, затупљујућих и уништавајућих, да би избегли његово мучење. Срам је најгора могућа ствар која се може десити, зато што срам, у свом најдубљем значењу, тврди да неко није достојан да живи у својој сопственој заједници. У овом сасвим несавршеном свету где су нас све одгојли родитељи који су на своји начин оковани срамом, ми смо научили како да осећамо срам – неки више од других. Постоје четири врсте породице које су најсклоније рађању срамом оптерећеног потомства – злостављајуће, запостављајуће, контролишуће и мешајуће породице. Да би схватили нешто о томе како срам настаје у сваком од ових породичних удружења је почетак свести о пореклу и димамици сопственог срама, и почетак првих корака његовог пада. СРАМОТВОРЦИ Запостављајућа породица Џон је долазио кући сваке вечери мајци која је била депресивна. Она је кукала у кревету и померала се само да би узела нешто за себе или се жалила о својим патњама. Џон се кретао на врховима прстију, чекајући на њу све време, правећи од себе мајку своје мајке. Мартину су његови родитељи рекли да су га много волели. Био је одличан учененик, спортиста и музичар, али његови родитељи готово никада нису долазили да га виде на његовим перформансама, чак ни када је био говорник на банкету Друштва Части. Џенет је васпитао читав низ слуги и дадиља који су потпуно преузели бригу о њој. Мајка и отац су били далека бића за која се чинило да су увек заузети нечим од ,,тренутне важности'' и само би успут застали за оно што су они сматрали да је за њу било ,,квалитетно време*''. * Kвалитетно време – непреводиво, израз који означава време током којег родитељи проводе време са својом децом. У овим домаћинствима свака особа је имала повремени наглашај да је цене или да чак постоји. Постоји пар искустава толико узнемирујућих колико покушај разговора после кога следи слаб или никакав одговор. Радије бисмо да се свађамо него да смо запостављени. Страст, ризик и бол су пријемчивији него запостављање – случајно или намерно. Ми смо рођени за контакт, ми живимо и развијамо се њиме. У запостављајућем домаћинство, ово се губи, и ми осећамо запостављање као нешто лоше са нама – после свега, ако ,,њих'' није брига да се занимају нама, онда то ,,мора бити'' наша кривица. Дете, немајући перскептиву која би му помогла да види да је овај свет дисфункционалан, а не оно, осећа да је третирано као не-особа као да нема права на постојање. Контролишућа породица У овој породици се влада уредбом. То је ауторитативна, строга или свемешајућа породица. Контролишућа продица је она где се свака претња од одступања од ,,начина-како-треба'' брзо уништава. Ово је породица ,,лекција клавира, штагод'', ,,урадићеш сваки делић домаћег пре него што можеш да причаш са другарима'', ,,не одговарај док ти се не обрате''. Ово је породица коју са јасношћу и страшћу представља Друштво мртвих песника: амбицијом заслепљени отац је ,,знао'' шта је ,,најбоље'' за свог сина, наметну му своје очинско виђење, никада ни не видевши права интересовања свога сина, што је имало катастрофалне последице за његов осећај вредности и вољу за животом. Ово је пример како срам створен родитељском доминирајућом контролом може учинити да дете верује да ме постоји ,,оно'' које вреди чувати: и тако постаје немогуће да оно живи по својим жељама, и како не може дати родитељу оно што хоће, оно нема избора сем да се убије. Контролишућа породица носи дубоки срам. Њено ,,решење'' је да учини спољашњост ,,савршеном'', и тиме, можда, сакрије и заборави на унутрашњу трулеж. Родитељи у овој породици не могу да толеришу никакву варијацију њихових кристалисаних идеја и стилова, стога они обраћају мало пажње на самосвесне жеље индивидуалца да крене ка самоиспуњењем. Мешајућа породица Ово је породица са неодређеним, хаотичним или лако померљивим границама. То је симбиотичка породица у којој никада није јасно где једна особа почиње а друга се завршава. То је породица један позајмљује одећу другог без дозволе, јер постоји стална претпоставка да што припада једном пирпада свима, и да ,,Ако ја то желим'', онда би моје дете, родитељ, брат или сестра хтели да ми то дају. У помешаној породици свако дели туђи животни систем, као сијамски близанци. Не учи се да се гледа у сопствену унутрашњост ради спознаје о самоме себи, већ у друге чланове породице. Дете које је срећно када је његова мама срећна и тужно када је његова мама депресивна је измешано. Дете које присуствује свим препиркама између родитеља и које је увучено у њих, често окривљено за исте или приупитано за утеху или савет од стране његових родитеља, живи у помешаној породици. Дете на кога се ослањају као на ,,татиног малог помоћника'' или ,,маминог малог снагатора'' до те тачке да он почиње да се дефинише као носећи стуб среће сопствених родитеља живи у помешаној породици. Meшајућа породица у огромној мери ограничава осећај индивидуалног индентитета, и стога и осећај индивидуалне ефикасности и одговорности. Ако неко није ,,одвојен'', како може донети праву одлуку о свом месту у породици, и, том линијом, у свету. Такође, мешање се врло тешко уочава ако му неко припада, јер мрежа постаје део сопствене личности. Особа има удела у породичном сраму, у породичној неспособности да буде снажна у свету, породичним осећањима подређености, и то само зато што она припада породици а не због нечега што је учинила. Мешајућа породица је одлучила да покуша да се суочи са сопственом слабошћу и срамом тиме што се међусобно сједињује у покушају да добије бројчану надмоћ, и у реципрочним оправдањима заснованим на емоцијама, сваљивању кривице и потврђивању. На несрећу, резултат је губитак личне моћи. Подељени срам је и даље срам. Злостављајућа породица Ово је агресивна, нападајућа породица. Она може бити емотивно, физички или сексуално злостављајућа. Она може бити имплицитно или експлицитно злостављајућа. Ово је породица у којој срам продире најдубље, јер злостављани осећа да је он оштећено ,,ја'' и да га та повреда чини неподобним да учествује у овом животу са другима. Ово је породица која можда злоставља дете док је врло мало, у њему стварајући осећај безвредности коме он, у његовом каснијем животу, не може дати когнитивни садржај. Оно просто осећа безвредном и да не постоји друго него да то наново осети сваки пут када доживи неуспех, одбијање или агресивни чин. Емотивно злостављајућа породица исмева, кажњава и омаложава. Ово је породица где старији и снажнији угрожавају млађе и слабије. Изнова и изнова, Сара је од своје мајке слушала исто причу од своје маме: ,,Ти си била најружнија беба коју је рода имала, али је због милости наших срца и сажаљења према теби, знајући да те нико други неће узети, донела нам је тебе. Треба да нам будеш довека захвална''. У једном непознатом граду Рејчел је морала са овим да се сналази: ,,Не могу да те поднесем. Изађи из ове хотелске собе одмах!'' И у поноћ, у непознатом граду, ова десетогодишња девојчица је била избачена из собе њених родитеља за ту ноћ. Физички злостављајућа породица батина, удара и користи емотивно застрашивање претњом о још више батина и ударца. Она може ускратити оброке или постлати дете да обавља физички кажњиве послове.Алфредова вилицу је поломио његов крупни отац када му је рекао у тренутку тинејџерске храбрости: ,,Тата, имам право а останем до касно као и остала деца!'' Томаса су терали да носи цигле са једне стране дворишта до друге цело послеподне да би демонстрирао своју спознају да су његови родитељи главни. Џенис, једанаестогишњакињу, су тукли док јој се отоци нису појавили на стражњици зато што њена ,,религиозна'' мајка није могла да поднесе када је њеној ћерки излетела псовка. Деца не разликују себе од свога тела, и физички злостављајућа породица има искуства у нападању и омаложавању саме сржи нечијег бића. Ми смо насилна култура, и већина особа у Америци је осетила срам – јер не можемо да осетимо нечију ,,вредност'' када трпимо његове болне и понижавајуће нападе на наше тело – физичко злостављање некад у њиховим животима. Сексуално злостављајућа породица задире најдубље у психу особе да би изазвала срам. (И мада сексуално злостављање обично извршава једна особа у породици, скоро увек постоји сагласност другог родитеља или деце, свесни или несвесни, да би се избегла стварност тог понашања). По неким сведочанствима, барем једна о три жене и један од седам мушкараца су били сексуално злостављани. Сексуално злостављајућа породица улази у тело детета, његово средиште постојања: у његово сексуалн оја. Сексуално злостављање има многе облике, од отворених до суптилних. То могу бити ,,слатке'' опаске оца о развијајућим грудима његове ћерке, или мајка која купа свог сина када има осам година. То могу бити редовни клистири или сексуално експлицитни ,,образовни материјал'' дат у детиње руке када оно није спремно за тако нешто. То може бити старији брат који стално пипа своју сестру, претећи да ће је извређати ако икоме ,,каже''. И, наравно, то могу бити директни чинови када се дете злоупотребљава ради сексуалног задовољства одраслог кроз гениталну стимулацију и/или сношај. Дете-жртва је умртвљено, губи осећај сопствености, ствара страшну тајну са напасним родитељем, стрално се брине да ће се поновити (и заиста, често се то и деси: један истраживач је рекао да се сексуално злостављање понови у просеку 83 пута, када је једном започето). Често дете осећа – зато што је толико младо, она има мало или нимало когнитивног разумевања ,,због чега'' – да не вреди ништа сопственој породици, и самим тим самоме себи. Оно осећа злостављање као повреду његових осећања, слободе и дискретне стварности његовог тела. Оно осећа као да је у вези са њим нешто погрешно. И оно постаје, у сопственим очима, предмет гађења и кривице. Ови ожиљци и срамотворство су акутни. ТЕРЕТИ СРАМА Срамом-оковане особе, сматрајући да су озбиљно опогаљене, без достојанства, и да једва припада свету, безуслововно имају да се последице њихове срамосвесности пројављују врло негативно у многим областима њиховог живота. У центру срамом-оковане особе је пропаст самопоуздања. Како се неко осећа обесчашћено и без припадања, онда осећање добрих ствари у вези са собом, осећај самопоуздања се безизбежно губи. Када су нечије границе недефинисане а осећај самог себе ,,погрешан'', тада та особа једва да има осећај ,,себе'', а камоли лепо мишљење о себи. ,,Срамљење'' особе чини да она тоне колико год може. Јер особа која је била осрамљена нема изласка, осећа да не може ништа да учини да среди ствари. Нешто неодређено али оштро је продрло у његову душу. Срамом-окована особа може постати или извршилац или жртва, или, највероватније, неко ко осцилира између ова два стања. Ако му његова искуства омогућавају да приступи сраму, он може искалити свој бол и бес на другима слабијим од себе у тренутној заједници породице и пријатеља. Друга особа за коју је одбрана мање агресивна, ако је наново осрамљена, ће вероватно поново пасти у своју редовну улогу жртве, пошто се осећа природно у тој околини јер је и раније била права жртва у њеној породици. Пошто је научила како да ,,користи'' прилику, она се усавршила у изигравању жртве за оно мало утешних награда које постоје – нешто сажаљења, нешто уштогљености. За починиоца постоји тренутни осећај освете и моћи, за жртву, кратак додир са мучеништвом – и ван ових малих утеха, очај немоћи и учешће у врзином колу срама. Срам родитеља постаје срам деце и тако даље... Срамом-оковане особе имају проблема у интимним везама Пошто мисли толико лоше о себи, она не жели други да је знају, очекивајући да ће ,,он'' засигурно видети какво је она срамотно сворење. Тако она ствара лажну фасаду, претвара се и позира и чини све за шта верује да ће импресионирати друге, али она никада не може учинити оно што је суштина интимности – да се разоткрије другоме у великом ризику по њу. Депресија често запоседа срамом-оковане особе. Депресија је мртва тачка између беса и утучености. Осећа која не осеђа своју част неће знати како да се наљути, јер би то било превише агресије за њега који је васпитан са толико мало осећаја да и он има право да осети поштовање. Са друге стране, срамом-поседнута особа не може да осећа тугу, јер је превише разочарења и бола у покушају да се верује да он може стварно бити битан другоме, и обрнуто. Депресију означавају отуђење и недостатак праве прилике да се све среди. У центу депресије је осећај губитна, и срамом-окована особа носи највећи губитак, губитак цењеног себе. Из губитка се још теже испливава како та особа осећа да је она само делом свесна величине свог губитка, пошто је лишена искуства и модела за часну бригу и васпитање. Срамом-окована особа је контролошућа, уштогљена и перфекциониста Она је морала да надокнади што никада није осетила љубав. Њено искуство ,,љубави'' је супротно од нашироко причаном, идеализованом концепту ,,безусловне љубави''. Срам долази од тога да је сва ,,љубав'' условна. А то значи наравно да љубав никада није потпуна, никада коментар на то каква је она заправо особа, већ то како она задовољава своје родитеље тиме што задовољава њихова ишчекивања и захтеве. Тако она покушава да среди свој живот на ,,савршен'' начин да би надокнадила хаос у везама свога срца. Не осећајући топлину љубави, она очајнички покушава да контролише свет и није способна да толерише било какво скретање. У безљубавном свету, ,,радити исправно'' доноси једине награде које она може да стекне. Она живи врло пажљиво, јер сам поклиз може изазвати да она изгуби свој крхи хват над стварима. Срамом-окована особа се привезује за свој имиџ, после свега то је најпозитивнија ствар у вези ње. Она верује да она нема истинско право ,,ја'', да је невољена, да није поштована, или некоме потребна, и тако мора да учини себе пријемчиву љубави, да се чини да је достојна поштовања, и да ствара илузије да је незаменљива другима. Она доста ради на томе. Она живи са овом приказом, често прелазежи од пренадуване и подцењене верзије себе саме. Она не тежи ка самоиспуњењу, већ испуњењу сопственог имиџа. Срамом-окована особа је огуглала и/или надувана. Живот је сам по себи толико болан тако да иде путем самохипнозе, или улази у самоизазвано стање транса тако да би њено искуство било издржљивије. Она живи под анестезијом, осећајући што мање бола је могуће. Наравно, она не може осетити нити страст нити задовољство. ЛЕЧЕЊЕ СРАМА Срам је свеприсутан и дубок. Он се не поправља лако, јер је он стање наше психе и душе. Али са храброшћу, пажњом и простим тешким радом излечење је могуће. Ево неколико мисли за лечење вашег срама: Допустите себи да научите, изнова и изнова,: да ваш срам није ваша кривица. Већина од ваших срамотних искустава су се десила рано у вашем животу – када сте били мали а свет родитеља и других старатеља деловао врло велики. Ваше основно осећање безначајности, ,,срама'' који иде далеко у ваш ум и душу, се појавило дуго пре него што сте имали икаквог ,,избора'' у томе. Срам је ваш природни организамски одговор на терете и захтеве ваше породице. Сматрајући да ће вас осећај срама натерати да урадите онако како они желе (захтеви дисфункционалне срамом-оковане породице су ирационални и недоследни, јер породица само зна да је несрећна и да не зна шта би ствари учинило бољим – дете постаје жртвено јагње за породичну неспособност да решава своје животне проблеме), ваши родитељи су намеравали да ви осетите срам у вези себе за ваше ,,лоше'' понашање. Некада, чак су и рационализовали срам као ,,за ваше добро''. Али шта се заправо десило је су успели да се ви осећате лоше у вези вас самих, јер нисте имали оно што су они захтевали пошто нисте имали нити снаге нити талента да се промените да би вас они посматрали са одобравањем. Али, како сте били дете, нисте схватали да су ваши родитељи дисфункционалне особе у породици; ви нисте знали ни за један од њихових неуспеха већ су их на вас накалемили одрасли. Ваша једина ,,водиља'' је је оно што вас је чинило да се осећате ужасно – срам – у вези себе што нисте успели да успете. Понављам, није ваша кривица. Сретни се са срамом, искуси га, осети га. Пошто сте ви ваша сећања, ваша прошлост, ваше радости и ваше таленти, тако сте ви такође ваше искуство срама. Нема бега од било ког дела вас, ваше искуство срама је у вашим неутронима и вашим ћелијама. Оно што можете да научите је да га не поричете или побољшавате, већ да га признате, присвојте и унесете у сбе. После свега, оно је само болне успомена, не непобедиви демони. Оно вас не може повредити као раније – и мада верујете да може – јер ви нисте рањиви као када сте били као мали. Неке ствари су се промениле, а једна од њих је перспектива и позиција коју имате као одрасли да се суочите без пораза са срамним искуствима која вам свет нуди. Нема ничег срамотног у вези срама. Имате свако право да будете своји. Заслужили сте то тиме што сте преживели окружење осрамоћујућих људи. Постоји велика заједница осрамљених који чекају да се усуде да се повере другима довољно да буду отворени и рањиви. Дељење вашег срама са њима ће бити један од начинда да формирате снажне и трајне везе са другима. Ваш осећај срама може бити ваш канал ка емпатији и емотивном додиру ка срцима дуригх и... ви ћете се смејати са Вуди Аленима, Роџер Дејнџерфилводима и Вупи Голдверзима света док вам помажу да присвојите сав тоталитет вашег срама и заједно се са вама семју и плачу у вези њега. Не постоји јача веза од подељеног срама који се претвара у везу разумевања и узајамне подршке ради узајамног лечења. Замените срам са зрелом кривицом. О кривици се обично лоше пише – као и што треба – ако, и само ако се прича о неуротичној кривици – кривица која се самобичује и ништа не мења. Ако причате о зрелој кривици, онда је кривица један од великих изума природе. Јер зрела кривица вам омогућава да знате шта је неприхватљиво, и нуди вам прилику да урадите нешто у вези тога. Срам, са друге стране, вам доноси осећање толико дубоко и толико неспособно за схватање да вам одаје утисак да ништа не можете учинити по том питању. Да илуструјемо: Џон осећа срам у вези тога да никада не може бити успешна пословна особа. Шта год да се деси, уназађење, ,,искљивање'' шефа, он осећа да је због тога што је ,,у основи неспособан'', он оклембеси своју главу и спушта очи и траћи енергију. Тражењем ,,памети'' и храбрости да се процени као ,,крив'' за непокретност и слаб тренин, он почиње да ствара и постиже циљеве који су могући за њега. Тако он поставља извесне стандарде, и ако их не постигне, он има право да се осећа кривим за неуспех може да повећа своје трудове за успехом, или да редефинише своје циљеве. Он се преселио у самосвест да се његово достојанство може дефинисати реалним могућностима, не нефокусираним или ,,сакривеним'' захтеива срамотворних очекивања. Створите нове родитеље. Морате учити из искуства да ви нисте недостојна припадања људском друштву и да бисте лечили ваш срам ви морате створити сами себи здраву породицу. Мислите о прилици када сте се храбро одупирали онима који су желели да се осећате лоше. Мислите о томе како сте мислили о пријатељу, о љубавнику или наставнику на чије сте мишљење могли да рачунате у вашој борби. То мишљење је направило разлику. Оно је направило суштинску разлику у томе да сте ви наставили напред и учинили то искуство позитивним. Морате створити нову породицу. Ово може звучати чудно, али ви то већ чините – клубови, цркви, професионална друштва су обавезе; љубавници, пријатељи, бракови су обавезе. Успех или неуспех вашег пута ка исцељењу вашег срама зависи од ваше способности да се окружите онима који сматрају да сте пријемчиви љубави, који су вас подржавали, који навијају за вас током вашег пута у живот, који вам могу пренети то да су они ту за вас чак и када им се не допада ваше понашање – и ка онима који вам могу помоћи да се опоравите. "slobodan prevod" izvornog teksta Healing Shame Understanding How Shame Binds Us and How to Begin to Free Ourselves Robert D. Caldwell, M.Div.

Tavita, to kroz sta je prolazio tvoj prijatelj mi je poznato u smislu da poznajem i ja jednu osobu slicnog zivota i slicnih sklonosti. Kako pomoci? Kao i svima nama, postoje i strucna lica koja pomazu, postoje i psiholozi i psihijatri koji ne veruju u tu pricu da je homoseksualizam nasledan ili blabla nego itekako "lece" od te bolesti, postoje nacini i za to. Ako ostavimo po strani svestenike, nek mi oci odavde oproste ali ja ne poznajem ni jednog svestenika koji ima toliko znanja, strpljenja i iskustva da se bori sa tim problemom i cesto napravi veci belaj i odmogne coveku, postoje ljudi koji pomazu. Prvo ta osoba mora da zeli da se promeni i kao za sve da veruje da moze da se promeni. To je sada drugi problem, mi volimo da igramo igrice i mnogi ljudi dolaze sa stavom "cik me izleci", uvek je lakse ostati u naucenom modelu ponasanja i podeljenih uloga, jer kako neko rece lek je uvek gorak, ne postoji lako resenje problema, laka je samo "uteha", kada on trazi olasanje za nastalu teskobu, a ne resenje problema. Cak i kada uvidja da ima problem i pozeli da ga resi otpori u lecenju su jako veliki. Sa psiholoske strane gledano ti otpori su sasvim normalni ali mu je neophodna strucna pomoc. Svi smo mi slabasni prema sebi, a grubi prema drugima. I to je zivotna borba, ne postoji bivsi peder kao sto ne postoji izleceni alkoholicar ili narkoman ili kockar, to je sve zaleceno i borba traje do smrti. Daleko od toga da oni ne mogu "normalno" ziveti, ali jednom toliko poremecena osnova se tesko leci. Ljudi nisu svesni sta je za coveka seksualnost, sta je za coveka poremecaj na tom nivou i koliko je to kompleksno i sveobuhvatno. Ko to na svojoj kozi nije osetio, taj moze samo da trubi nesto uopsteno. To je srce covekovo, nesto njegovo najintimnije koje se posle preteze na sve ali bukvalno sve sfere njegovog zivota. Kada se to poremeti na ovaj ili druge nacine, onda je sacuvaj se ko moze i onda je to svakodnevna borba do krvi. Jednom u razgovoru otac Ivan rece "ljudi znate li vi sta je molitva takva kojom se Hristos molio, da mu je tekla krv i znoj", e pa takvu borbu vode oni kojima je seksualnost poremecena i to vode borbu na apsolutno svim frontovima. Zato je to strasno i dugotrajno ali covek treba da bude svestan toga i da se aktivno bori. Da aktivno zamrzi greh i da ga prezre, da odluci citavim bicem da ce se boriti protiv njega, a koliko ce dugo trajati i koliko ce padova imati, kakav ce "rezultat" biti, to zna samo Bog. Ko uspe da se izbori sa sobom i svojom poremecenom seksualnoscu da li zbog homoseksualizma ili neceg drugog, taj je zaista veliki u Hristu i Gospodu jako drag. Nece uspeti svako, vecina njih nece, ali uz pomoc Boga, strucnjaka, prijatelja i porodice, sve se moze. Jos nesto sto se svestenika tice i crkve, Tavita eto vidis ovaj moj prijatelj ima suprotno iskustvo, sta vise, nije nailazio na osude u crkvi posto doduse nije "aktivan" nego bas naprotiv, svi su bili u fazonu "ma opusteno ako ti to ne radis, ok je apstiniraj i dobro je", ali nisu svesni da je to jos gore, jer on i dalje oseca zelju ka osobama istog pola, a uljuljkuje se time da eto ne gresi pa je ok. I ta zelja moze da se iskoreni i mora. Svako od nas se bori sa sobom svakodnevno, sa krsta se ne silazi...

osamucen Evo sad malo citata iz knjige "Otrovni roditelji", Susan Forward. Prica o raznim vrstama nasilja nad decom od strane roditelja, zanemarivanjem, emotivnim zlostavljanjem i svemu losem i o tome kako oprostaj jeste u redu, ali da ima i svoje mesto i vreme i nacin i da on nikako ne znaci zaborav tj "nista se nije desilo". NE MORATE OPROSTITI U ovom trenutku možda ćete se zapitati: "Nije li prvi korak oprostiti svojim roditeljima?". Moj odgovor je ne. To može mnoge šokirati, razljutiti, užasnuti ili zbuniti. Većinu nas je usmjeravana da vjerujemo upravo suprotno - da je oproštaj prvi korak prema oporavku. Zapravo, nije nužno oprostiti roditeljima da bismo se osjećali bolje i promijenili svoj život! Naravno, svjesna sam da je ovo udarac u lice nekima od naši najcjenjenijih religijskih, duhovnih, filozofskih i psiholoških principa. Prema judo-kršćanskoj etici: "Griješiti je ljudski, opraštati božanski".Također sam svjesna da postoje mnogi stručnjaci u različitim pomagačkim profesijama koji iskreno vjeruju da je opraštanje ne samo prvi korak, već često i jedini korak nužan za postizanje unutrašnjeg mira. Ne slažem s tim nimalo. Na početku profesionalne karijere i sama sam vjerovala da je oprostiti ljudima koji su vas povrijedili, posebno roditeljima, važan dio procesa ozdravljenja. Često sam ohrabrivala pacijente - od kojih su mnogi bili teško zlostavljani - da oproste okrutnim ili zlostavljajućim roditeljima. Uz to, mnogi su od pacijenata dolazili na terapiju tvrdeći da su već oprostili svojim otrovnim roditeljima, ali otkrila sam da se najčešće nisu osjećali bolje zbog toga. I dalje su se osjećali loše u vezi sa samima sobom. I dalje su imali svoje simptome. Opraštanje im nije donijelo nikakve značajne ili dugotrajne promjene. Zapravo, neki su se od njih osjećali čak i manji sposobnima. Govorili su stvari poput: "Možda nisam dovoljno oprostio" "Moj svećenik je rekao da u svom srcu nisam potpuno oprostio" ili: "Zar ništa ne mogu napraviti kako treba?" Dugo sam i ozbiljno razmatrala pojam opraštanja. Počela sam se pitati može li ono zapravo zaustaviti napredak u oporavljanju, umjesto da ga unaprijedi. Shvatila sam da postoje dvije strane opraštanja: odustajanje od potrebe za osvetom i oslobađanje od onog dijela odgovornosti koji se odnosi na krivnju. Nisam imala puno problema u prihvaćanju ideje da se ljudi trebaju riješiti potrebe za osvetom. Osveta je sasvim normalna, ali negativna motivacija. Ona vas uvlači u opsesivne fantazije o uzvraćanju udarca da biste postigli zadovoljenje; ona stvara mnogo frustracije i nesreće i zapravc radi protiv vaše emocionalne dobrobiti. Usprkos tome što osveta može biti vrlo slatka na trenutak, ona neprestano uzburkava emocionalni kaos između vas i vaših roditelja, trošeći dragocjeno vrijeme i energiju. Odustajanje od potrebe za osvetom je težak, ali svakako zdrav korak. Međutim, druga strana opraštanja nije mi bila sasvim jasna. Osjećala sam da je pogrešno neupitno osloboditi nekoga njegove odgovornosti, posebno ako je ta osoba ozbiljno zlostavljala nevino dijete. Zašto biste, za ime svijeta, trebali "oprostiti" ocu koji vas je terorizirao i tukao, koji je od vašeg djetinjstva napravio živi pakao? Kako biste trebali "previdjeti" činjenicu da ste gotovo svaki dan morali dolaziti u mračnu kuću i brinuti se o pijanoj majci? I biste li zaista morali "oprostiti" ocu koji vas je silovao kad ste imali 7 godina? Što sam više razmišljala o tome, bilo mi je jasnije da je to oslobađanje zapravo drugi oblik negiranja: "Ako ti oprostim, možemo se praviti da ono što se dogodilo nije bilo tako strašno". Shvatila sam da je taj aspekt opraštanja zapravo onemogućavao mnoge ljude da nastave sa svojim životima. Zamka opraštanja Jedna od najopasnijih stvari kod opraštanja jest to što opraštanje narušava vašu sposobnost da se riješite svojih nakupljenih emocija. Kako možete biti svjesni svoje ljutnje prema roditelju, kad ste mu već oprostili? Odgovornost može ići na samo jedno od dva mjesta: prema van, na ljude koji su vas povrijedili, ili prema unutra - u vas same. Netko mora biti odgovoran. Tako možete oprostiti svojim roditeljima, ali završiti mrzeći, u zamjenu, sebe. Također sam primijetila da su mnogi pacijenti žurili u opraštanje, kako bi izbjegli veći dio bolnog rada u terapiji. Oni su vjerovali da su putem opraštanja pronašli prečicu za oporavak. Dosta ih je "oprostilo", napustilo terapiju i završilo upadajući još dublje u depresiju ili tjeskobu. Neki su se od pacijenata čvrsto držali svojih fantazija: "Sve što trebam je oprostiti i bit ću izliječen, imat ću prekrasno mentalno zdravlje, svatko će svakoga voljeti, grlit ćemo se i napokon ćemo biti sretni." No, prečesto bi otkrivali da ih je prazno obećanje oprosta jednostavno dovelo do još većeg razočaranja. Neki su doživjeli navalu dobrog raspoloženja, ali to nije dugo potrajalo jer se zapravo ništa nije promijenilo u načinu na koji su se osjećali, niti u obiteljskim odnosima. Sjećam se jedne posebno dirljive scene sa Stephanie, čije iskustvo ilustrira neke od tipičnih problema prijevremenog oprosta. Stephanie, 27-godišnjakinja, bila je ekstremno pobožna kršćanka kad sam je srela. U dobi od 11 godina silovao ju je očuh. Nastavio ju je zlostavljati, sve dok ga majka nije izbacila iz kuće (iz drugih razloga) godinu kasnije. Tijekom slijedeće četiri godine Stephanie je bilo zlostavljalo nekoliko od majčinih brojnih partnera. Sa 16 godina pobjegla je od kuće i postala prostitutka. Sedam godina kasnije, jedna mušterija nasmrt ju je pretukla. Dok se oporavljala u bolnici, Stephanie je srela liječnika koji ju je nagovorio da posjeti njegovu crkvu. Nekoliko su se godina kasnije vjenčali i dobili sina. Ona je iskreno pokušavala ponovno izgraditi svoj život. Međutim, usprkos novoj obitelji i novoj vjeri, Stephanie se osjećala bijedno. Dvije je godine išla na terapiju, ali i dalje se nije mogla otresti svoje intenzivne depresije. Tada je došla k meni. Uključila sam je u jednu od svojih grupa žrtava incesta. U prvoj nas je seansi Stephanie uvjeravala da je ostvarila svoj mir i da je oprostila i svom očuhu i svojoj hladnoj, neprikladnoj majci. Rekla sam joj da će, ako se želi riješiti svoje depresije, morati "ne-oprostiti" na neko vrijeme, kako bi došla u kontakt sa svojom ljutnjom. Inzistirala je na tome da duboko vjeruje u opraštanje i da joj nije potrebna ljutnja da bi se oporavila. Medu nama se razvila poprilično snažna borba, dijelom zbog toga što sam tražila od nje da napravi nešto bolno, ali i zato što su njezina religijska uvjerenja bila u suprotnosti s njezinim psihološkim potrebama. Stephanie je odgovorno radila svoj posao, ali je odbijala dotaknuti svoj bijes. Međutim, malo po malo, počeli su se pojavljivati njezini ispadi ljutnje u ime drugih ljudi. Na primjer, jedne je večeri zagrlila drugog člana grupe, govoreći: "Tvoj otac je čudovište. Mrzim ga!" Nekoliko tjedana kasnije napokon je izašao na vidjelo njezin vlastiti potisnuti bijes. Vrištala je, psovala i optuživala svoje roditelje da su joj uništili djetinjstvo i osakatili je kao odraslu osobu. Nakon toga, zagrlila sam je dok je jecala. Mogla sam osjetiti kako se njeno tijelo opušta. Kad se smirila, upitala sam je izazovno: "Kakvo je to ponašanje za jednu dragu kršćansku djevojku?" Nikad neću zaboraviti njezin odgovor: Pretpostavljam da Bog želi da se oporavim, više nego što želi da oprostim. Ta je noć za nju bila prekretnicom. Ljudi mogu oprostiti otrovnim roditeljima, ali bi to trebali učiniti na kraju - a ne na početku - svog emocionalnog čišćenja. Ljudima je potrebno da budu ljuti zbog onog što im se dogodilo. Moraju prežaliti činjenicu da nikad nisu imali roditeljsku ljubav za kojom su žudjeli. Potrebno im je da prestanu umanjivati ili obezvrjeđivati nanesenu štetu. Prečesto "oprosti i zaboravi" znači "pretvaraj se da se nije dogodilo".

Kako i zašto oprostiti Kad smo zaista povređeni, poslednje što nam pada na pamet jeste da oprostimo. Nešto iznutra traži osvetu. Oko za oko, suza za suzu, zub za zub, ljutnja za ljutnju. Logika emocionalne odmazde: želim da osetiš kako se ja osećam, želim da ti vratim taj paketić emotivnog otrova. Da bismo zaista oprostili i oslobodili se razarajućeg tereta povređenosti, treba da prevaziđemo logiku odmazde i počnemo da negujemo logiku saosećanja. Gubeći se u vlastitim osećanjima, neki ljudi počnu da „vraćaju“ u želji da povrede osobu na isti način na koji su sami bili povređeni. Međutim, takvim se ponašanjem samo udaljavaju od sebe. Uzmimo primer žene koja je, pošto je otkrila da njen suprug ima ljubavnicu, odlučila da i sama nađe ljubavnika. Na taj mu se način „osvetila“, a zapravo je samo postala udaljenija od onoga što je njeno prirodno funkcionisanje. Htela je da zadrži supruga, ali nije mogla da mu oprosti, pa je ljutnju zamenila ljubavništvom iz osvete. Tako je postala „kao on“. Iz straha od gubitka, zanemarila je da sagleda kako bi za nju bilo prirodno da reši taj problem i preuzela je njegovu metodu koja ju je samo rastrojila. Izrazite osećanja Svako povređivanje doživljavamo kao vrstu agresije i zbog nesnalaženja u situaciji, iz nemogućnosti da oprostimo, ponekad se identifikujemo s agresorom. To znači da postoji opasnost da postanemo poput onoga ko nas je povredio. Na taj način kao da se osiguravamo od budućeg, sličnog povređivanja. Osećamo se naoružanima onim čime smo sami bili povređeni, po logici „ako te neko na ulici ubode nožem, sledeći put izađi napolje s nožem u džepu“. Ko zna, u nekom trenutku možda nekoga i ubodeš. Dok te rana boli, zaboravljaš da se pitaš da li ti je to u prirodi ili ne. Nož je metafora psihičke, emocionalne povrede. Takvim naoružavanjem stvara se prividna ravnoteža – sada i ja mogu učiniti ono što je učinjeno meni – a ono što se zapravo događa jeste da povređena osoba prihvata tuđa pravila igre i na sebi primenjuje model funkcionisanja koji nije njen. Tako se loš, povređujući obrazac funkcionisanja širi, preslikava na druge i samim tim (kao delotvoran sistem emocionalnog preživljavanja) jača. Kad smo povređeni, kao da stalno zaboravljamo onu najjednostavniju istinu (koja je i inače prečesto van dohvata uma sklonog stalnim komplikacijama), a to je da možemo da budemo i da smemo da se pokažemo onakvima kakvi zaista jesmo: tužni, ljuti, preplašeni, deprimirani. Naše je osnovno ljudsko pravo da izrazimo kako se osećamo. Manevar koji povređena osoba često napravi ne bi li se zaštitila od vlastitih neželjenih osećanja jeste beg iz srca u glavu. Naša osećanja smeštena su u grudima. Tu stanuju toplina, ljubav i mir, ali i težina, tuga i bol. Kad pobegnemo iz grudi u glavu, ohladimo se, obuhvatimo situaciju racionalno, pohvatamo konce i imamo osećaj kontrole. Razmišljajući o mogućim situacijama i dijalozima, pokušavamo da predvidimo svoje i tuđe reakcije simulirajući stvarnost pomoću fantazije. Testirajući sve moguće opcije, rešavajući mentalne ukrštenice razapete među neuronima u mozgu, sve više zaboravljamo da boravimo niže, u dualnom carstvu – kako praznine i bola tako i mekoće i mira – u carstvu svojih osećanja. Ne osećamo se uvek srećno i na vrhuncu. Tek kada smo u stanju da priznamo sebi da je paleta naših osećanja vrlo široka i da obuhvata i svetle i tamne tonove, možemo biti u kontaktu s onim kako se zaista osećamo. Neki ljudi uopšte nisu u stanju da prihvate i priznaju vlastitu povređenost. To smatraju znakom slabosti i pred sobom i pred drugima. Pod tom iluzijom nepovredivosti krije se, zapravo, velika osetljivost. Greške roditelja Unutrašnja krhkost dobro je spakovana pod masku emocionalne nedodirljivosti koja osobu onemogućava da oseti sebe, druge i punoću života. Prirodno je da smo povredivi. Ne, naravno, od svakoga i ne na bilo koji način, ali doza osetljivosti mora da postoji, inače smo zatvoreni u statičnu, „dovršenu“ sliku o sebi i ne možemo da napredujemo. Budući da je jedan od najzahtevnijih poteza što se tiče praštanja oprostiti svojim roditeljima, mnogi se postavljaju „iznad“ emotivnog bola koji su im roditelji svojim postupcima naneli. Tu nastupaju različita opravdanja tipa: „I njihovi su roditelji činili iste greške“ ili „Radili su najbolje kako su znali“ i sl. To mogu biti činjenice, ali ne i opravdanja. Verovatno je i Hitler imao nesrećno detinjstvo. Je li time to što je činio opravdano? Većina roditelja napravila je mnogo grešaka u odgajanju dece. Moći osetiti ljutnju i tugu zbog njihovih postupaka zapravo je temelj praštanja. Tek kada sebi dopustimo „zabranjena“ osećanja prema svojim roditeljima, možemo da počnemo da ih doživljavamo kao obične ljude koji greše, a ne kao tatu i mamu koji se, po nepisanom pravilu, moraju opravdavati, poštovati i voleti. Svaki proces praštanja počinje suočavanjem s osećanjima za koja bismo najradije želeli da ih nema. Posle toga, kad smo u kontaktu s vlastitom povređenošću, možemo da pokušamo da sagledamo šta nas zapravo boli. Kakve smo poruke o sebi dobili time što smo bili izloženi ponašanju koje nas je povredilo? Ako je povreda, na primer, centralizovana oko poruke „Ti ne vrediš“ ili „Ti ne zaslužuješ pažnju“, onda se možemo zapitati da li je to i inače naš problem. Provlači li se taj obrazac i kroz druge odnose? Pošto sagledamo centar svoje povrede, ljutnja ili tuga koju osećamo više neće biti ista jer će fokus s druge osobe (ti si me povredio/povredila) biti pomeren na nas (moja povređenost govori mi nešto o meni). Kuda s povređenošću Ljudi koji u sebi nose puno krivice ponekad konstantno kopaju po sebi. Sama reč krivica govori da je tu u pitanju iskrivljena slika sebe, kao u talasastom ogledalu. Pokušavajući da ispravimo tu sliku o sebi konstantnim razmišljanjem o tome šta smo pogrešno uradili, samo je još više iskrivljujemo. Takvo razmišljanje uvek iznova vraća vlastita neprijatna osećanja. Druga osoba pri tom je na pijedestalu, u nadređenom položaju prema ja koje se koprca u pronalaženju greške u vlastitom sistemu. Greške, međutim, postoje i u sistemima drugih. Istina je da ne možemo menjati druge već jedino sebe, ali to ne znači da ne smemo jasno i glasno da izrazimo ono što nam je zasmetalo, izazvalo tugu, ljutnju ili želju za prekidom odnosa. Kad smo u stanju da to kažemo drugoj osobi, ali ne iz želje da nam se izvini, opravda ili iskupi, onda to znači da smo iznutra, sami sa sobom, započeli proces praštanja. Mnogi ljudi nisu u stanju ili odbijaju da shvate i da se osveste gde su pogrešili. No, upravo zbog potrebe da taj neko uvidi i prizna vlastitu slabost ili problem i izvini se za svoje ponašanje, naš unutrašnji mir zavisi od nje ili njega, što povređenosti pridaje i osećaj bespomoćnosti. Mnogi se, čekajući da taj neko otvori oči, dobrano načekaju. Neki nikad ne dočekaju, a grizu se jer bez toga nisu u stanju da oproste. Proces bezuslovnog opraštanja (kad se ne traži ili ne očekuje ništa za uzvrat) može biti olakšan produbljivanjem razumevanja nečijeg ponašanja. Na primer, ako neko odbija, odbacuje ili obezvređuje nečiju ljubav iz straha od bliskosti, to znači da emociju ljubavi doživljava kao napad. To je, zapravo, vrlo tužno. Takav problem osobu čini emocionalno hendikepiranom, izolovanom i nesrećnom. Ljutnju i tugu, pošto im se dopustilo da postoje i da budu izražene, zamenjuje saosećanje. Na taj način pomičemo pažnju s delovanja koje nas je povredilo, na osobu koja stoji iza takvog ponašanja. Povređivanje često proizlazi iz vlastitog bola onog koji povređuje, samo što zbog pomanjkanja informacija o drugoj osobi to nismo uvek u stanju da razumemo. U osnovi saosećanja je pomirenost sa situacijom kakva jeste i jednom kad osetimo saosećanje, istinsko je praštanje nadomak ruke. Ljudi često maltretiraju i izražavaju agresiju jer su i sami bili žrtve fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja. Iz vlastite nemoći izvukli su pouku da se, kako bi preživeli, moraju identifikovati s tim „moćnikom“. Međutim, iako svako zašto ima svoje zato, to ne znači da je takvo ponašanje opravdano i da ga treba tolerisati. Dubljim razumevanjem uzroka i posledica nečijeg ponašanja možemo se osloboditi vezujućih niti koje se na emotivnom nivou luče iz rane povređenosti. Saosećanje oslobađa, rastvara nevidljive spone koje ljude vežu da se ponašaju po ustaljenim obrascima koji ih drže zajedno, a zapravo ih unesrećuju. Kad oseti saosećanje, kad je u stanju da kaže: „Meni je, zapravo, nje/njega žao“, čovek onda može da autonomno odluči: otići ili ostati, pokušati još nešto ili ne pokušati. Nedovršeni emotivni procesi nastavljaju se i posle smrti onog kojem se nešto zamera. Ako neko ne može da oprosti neke postupke umrloj majci ili ocu, onda je važno dovršiti to na neki drugi način – terapijskim procesom ili nekim drugim korigujućim odnosom u kojem se slobodno mogu izraziti osećanja. Oslobođenje je uvek moguće. Kako će se odvijati, pitanje je strpljenja, samosvesti i iskrenosti prema samome sebi. U procesu je uvek važno da budemo tamo gde jesmo, da se osvesti ono iznutra, umesto da iz silne potrebe za oslobođenjem sami sebe lažemo da smo oprostili ili da iz silne potrebe da nekoga zadržimo pogrešno verujemo kako nema druge nego trpeti. Dubinsko otpuštanje, opraštanje onome od koga smo se osetili povređenima, zahteva stalno suočavanje sa samim sobom. Ići prema srži svog ljudskog postojanja znači upoznavati se kako sa svojim kvalitetima tako i sa svojim slabostima i svojim bolom. Zaboravih link http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php/topic,1399.0.html

Maso, podsetila si me na jedan tekst, stariji doduse, evo sad cu da ga postavim u zasebnu temu da bude preglednije.... Pazi, mislim da je sasvim "normalno" da ako smo jednom povredjeni zauzmemo takav stav "koga zmija ujede i gustera se boji" ali da i to mozemo promeniti uz trud i rad naravno... Kazu da je projekcija najcesci mehanizam kod "manje inteligentnih" ljudi, dok visoka inteligencija biva povezana sa racionalizacijom i vecitim trazenjem izgovora i "racionalnih obasnjenja"...

After je malo u vecoj guzvi posto ima ispite ovih dana, ali nastavice.Vremenom sam sklupljala dosta tekstova o raznim temama, evo postavih sad jos jedan, meni se svideo clanak Voje Curcica, ko ne zna, muza Vesne Brzev, njihov rad zaista jako cenim, a Vesnu sam imala prilike i licno da upoznam.

Из угла психолога Кад душа пати, тело боли Све болести требало би посматрати у повезаности психичких и органских чинилаца, будући да трећина болесника одлази лекару због органских симптома изазваних емоционалним поремећајем Прим. др сц. мед. Војислав Ћурчић, неуропсихијатар-психоаналитичар Од античких времена се сматрало да је човек јединствено психофизичко биће и да постоји нераскидива повезаност тела и душе, али је тек у прошлом веку медицински прихваћено да снажни емоционални доживљаји имају велики утицај на здравље. Супротно схватању да је узрок болести искључиво органске природе, савремена неурофизиолошка, психолошка и социолошка истраживања су потврдила да је болест увек и психичке и физичке природе, будући да телесна болест мења психу болесника, а да неповољни психички доживљаји могу утицати на здравље и ток болести. Најновија медицинска сазнања указују да започињање и ток многих поремећаја, од кардиоваскуларних до аутоимуних, могу бити изазвани запаљењским супстанцама (цитокинима) и да је њихово стварање под директним утицајем негативних емоција и стресних искустава. Успех у лечењу је много већи када се у терапији психосоматских реакција и болести примењују искуства клиничке и психосоматске медицине. За овај приступ лечењу залаже се и наш истакнути психијатар прим. др сц. мед. Војислав Ћурчић, директор Болнице за психијатрију Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић“, који је недавно организовао симпозијум „Соматоморфни поремећаји и соматизација“. На овом скупу стручњаци из земље и иностранства изложили су најновија сазнања о сложеном односу душе и тела и њиховом међусобном утицају на све болести. Када тело „проговори” Како емоције налазе пут до разних органа и када настају психосоматске болести ? Поделите бригу са пријатељима – Патолошка веза душа–тело ствара се соматизацијом, односно када оптерећујући и стресни доживљаји не могу да се „прораде” и разреше психичким апаратом, већ се узнемиреност „празни“ преко вегетативног нервног система у ткива и органе. Овакав начин комуникације психе и тела у почетку изазива само поремећај функција: убрзава се рад срца, повећава крвни притисак, мења се ритам дисања. Да ли ће емоције оставити последице на организам, то се не може лако предвидети, јер њихово деловање зависи од више чинилаца, првенствено од наслеђем предодређеног реаговања, врсте осећања, важности која им се придаје, образаца формираних ранијим искуствима и научених модела понашања, као и од начина живота, социјалне средине и претходних болести – наводи др Ћурчић. У дуготрајно неповољнимемоционалним стањима стварају се биохемијске супстанце које не морају одмах да буду штетне. Организам од њих може да се ослободи радом мишића током ходања, трчања, или неке друге физичке активности. Нажалост, на послу или неком другом месту где се од нас очекује уздржаност, принуђени смо да мирујемо и да отрпимо терет непријатних осећања. Управо у таквим ситуацијама, у којима психички терет не можемо да смањимо ни разговором, стварају се услови за настанак психосоматске болести. Од нашег саговорника сазнајемо такође да патолошка веза душа–тело не настаје само у стресним ситуацијама.Непријатна осећања (психичка траума) настала чак и у заборављеним догађајима могу да имају исти неповољни учинак када их оживе слична или нека друга актуелназбивања која поново активирају потиснута осећања и реакције. На тај начин се овај стари образац реаговања готово аутоматски понавља. Заташкавање осећања Према париској психосоматској школи, најзначајнији узрок у настанку психосоматских болести је специфичан начин менталног функционисања, који би се могао назвати „претерана адаптација“. Речје о особама које су током раног живота научиле да делују без много имагинације и размишљања, конкретно и практично. И касније у животу друштвена правила налажу да будемо рационални, ефикасни и успешни, размишљамо „како треба“. – Прихватањем оперативног (прагматичног, прецизног, репродуктивног) модела мишљења као животног стила и таквом рационализацијом живота губе се машта и креативност на којима се заснивају поједини механизми психичке одбране, као што су фантазија, хумор и емоционална реакција и пражњење. Заташкавање и занемаривање сопствених осећања имају за последицу и такозвани емоционални заборав који се испољава недостатком речи за осећања и немогућношћуда се емоционални доживљаји изразе и опишу (алекситимија) – каже др Ћурчић. Ко су кандидати за психосоматске болести? То су добро прилагођене особе са великом способношћу савладавања које у тренуцима адаптационог исцрпљивања и попуштања психолошке одбране испољавају телесне реакције. Ове особе су склоне да „прогутају“ и занемаре свој немир, љутњу, бес, тугу, агресију, или нека друга оптерећујућа осећања. Тешко прихватају промене и проблеме у односима с другима, не подносе конфликтне ситуације или немају капацитет да их разреше, нису склоне креативним и компромисним решењима. Имају изражену потребу за редом, радом и тачношћу. Прагматичне су у решавању сопствених и туђих емоционалних тешкоћа, а своја незадовољства не изражавају, већ су њихова понашања увек у друштвено дозвољеним границама. Преосетљиве су и на бол. Своје тело као туђе – Психолошки профил особе која је склона психосоматским обољењима обележава недостатак контакта са својим осећањима и немогућност њиховог препознавања. Те особе своје тело доживљавају као да је туђе и дафункционише независно од њихове психе. Склоне су да осећања замењују сталним акцијама и да разна дешавања у себи и око себе схватају крајње практично и отуђено. Савет „ради нешто да не мислиш“ може бити од користи, понекад је и спасоносан, али само и искључиво привремен. Стално затрпавање активностима није добро, јер је то облик бекства од суочавања са собом и оним што нас заиста оптерећује – примећује наш саговорник. Лекови не решавају психичке тешкоће Сви људи, ма колико били снажни, могу у ванредним и стресним околностима да реагују телесним симптомима, објашњава др Ћурчић, али захваљујући добрим психичким механизмима и тешке животне ситуације остају само пролазне животне епизоде и не изазивају трајније телесне поремећаје. Када,међутим, стресори превладавају наше психичке снаге ремети се и психичко и телесно функционисање. Како можемо себи да помогнемо?Многи се заваравају мислећи да себи могу помоћи исправљањем последица или симптома. Увек је потребно пронаћи узрок психосоматских реакција, чак и када се користе медикаменти. Страхови, лупање срца, претерано знојење, немир ногу, несаница могу се медикаментима или неким другим процедурама само ублажити, али не и излечити. Према речима др Ћурчића, увек се треба запитати шта је то што изазива у нама немир, нервозу, љутњу или тугу, како стресна ситуација делује на нас и како можемо да је разрешимо. Ако нам та размишљања не помогну, требало би их поделити с пријатељима или отићи лекару. Уколико се медицинским лечењем, пре свега лековима, не постигну резултати, или се симптоми понављају без постојања органске болести и када животне недаће утичу на одржавање или даље погоршање болести – требало би отићи психијатру или психологу. Он ће различитим психотерапијским моделима помоћи да се психичка стања и телесне сметње повежу, разреше узроци трпљења и тиме помогне психолошки и телесни опоравак. Вера Бошковић Izvor: http://forum.burek.com/mentalno-zdravlje-t385326.60.html

Koji je vas najcesce koriscen mehanizam odbrane?Sta se vi kod sebe primetili i primecujete najcesce i kako se sa njima borite? Obrambeni mehanizmi Obrambeni mehanizmi za zaštitu ega pomažu pojedincu da izadje na kraj s tjeskobom, kako ona ne bi preplavila ego. Oni nisu patološko, već normalno ponašanje. Mogu pomoći u prilagodbi, ako ne postanu životni stil izbjegavanja suočavanja sa stvarnošću. Obrambeni mehanizmi koje netko koristi ovise o razini njegova razvoja i o stupnju tjeskobe. Imaju dvije zajedničke osobine: poriču ili iskrivljuju stvarnost i djeluju na nesvjesnoj razini. Evo opisa nekoliko uobièajenih mehanizama obrane ega: Potiskivanje Prema Freudu, potiskivanje je jedan od najvažnijih procesa i ono je temelj mnogih mehanizama obrane ega i neurotskih poremećaja. Upravo pomoću obrambenih mehanizama prijeteće ili bolne misli i osjećaji isključuju se iz svijesti. Freud potiskivanje objašnjava kao nevoljno uklanjanje nečega iz svijesti. Pretpostavlja se da je većina bolnih dogadjaja iz prvih pet godina života uklonjena upravo na taj način; pa ipak, ti dogadjaji utjeèu na kasnije ponašanje. Poricanje Poricanje ima obrambenu ulogu sličnu onoj koju ima potiskivanje, no poricanje obično djeluje na predsvjesnoj i svjesnoj razini. Poricanje stvarnosti vjerojatno je najjednostavniji od svih obrambenih mehanizama; to je način iskrivljivanja onoga što pojedinac misli i osjeća ili toga kako procjenjuje traumatsku situaciju. Sastoji se od obrane protiv tjeskobe “zatvaranjem jednog oka” pred prijetećom stvarnošću. U tragičnim dogadjajima poput rata ili u drugim nesrećama ljudi često mire pred stvarnošću koju bi bilo previše bolno prihvatiti. Reaktivna formacija Jedan način obrane od prijetećeg poriva je aktivno izražavanje suprotnog poriva. Razvojem svjesnih stavova, uvjerenja i ponašanja dijametralno suprotnih uznemirujućim željama, ljudi se ne moraju suočiti s tjeskobom koja bi se javila kao posljedica prihvaćanja takvih vlastitih dimenzija. Ljudi mogu skrivati mržnju iza fasade ljubavi, mogu biti vrlo umiljatima osjećajući negativne reakcije ili mogu okrutnost zamaskirati izuzetnom ljubaznošću. Projekcija Sljedeći mehanizam samozavaravanja sastoji se od pripisivanja drugima vlastitih neprihvatljivih želja i poriva. Požuda, agresivnost i drugi porivi tumače se vlasništvom “onih ljudi tamo, a ne mojim”. Na primjer, muškarac koga seksualno privlači vlastita kći može tvrditi da se ona ponaša zavodnički prema njemu. U tom slučaju, on ne mora prepoznati vlastite želje ili izlaziti na kraj s njima. Premještanje Jedan od načina ublažavanja tjeskobe jest oslobadjanje od poriva njihovim usmjeravanjem od prijetećeg objekta prema “sigurnijoj meti”. Premještanje se sastoji od usmjeravanja energije prema drugom objektu ili osobi, kada su prvotni objekt ili osoba nedostupni. Na primjer, slabić koji se plaši svoga šefa dolazi kući i iskaljuje se na svojoj djeci. Racionalizacija Neki ljudi smišljaju “dobre” razloge kako bi opravdali oslabljen ego. Racionalizacija pomaže u opravdavanju određenih postupaka i ublažavanju udaraca povezanih s razočaranjem. Kada se ljudi ne uspiju zaposliti na radnom mjestu za koje su se natjecali, pronalaze logične razloge svoga neuspjeha i katkada uspijevaju uvjeriti sebe da to mjesto ionako nisu htjeli. Sublimacija Prema Freudovu mišljenju, mnoga umjetnička dostignuća posljedica su preusmjeravanja seksualne ili agresivne energije u druge kanale, one koji su obično društveno prihvatljivi, a katkada im se čak i divimo. Na primjer, agresivni porivi mogu biti usmjereni u atletske aktivnosti, čime osoba nalazi način izražavanja agresivnih osjećaja i, k tome, često biva nagrađivana i hvaljena. Regresija Neki ljudi okreću se postupcima koje su prerasli. Zahvaljujući povratku na ranije razvojne faze, zahtjevi više nisu tako veliki kao ranije. Kada su suočeni s jakim stresom ili krajnjim izazovima, ljudi mogu nastojati svladati svoju tjeskobu čvrsto se držeći nezrelih i neprikladnih postupaka. Na primjer, djeca koja se uplaše u školi mogu pribjegavati postupcima kao što su plakanje, izrazita ovisnost o drugima, sisanje palca, skrivanje ili se mogu “prilijepiti” za učitelja. Nastoje se vratiti u razdoblje svoga života koje je bilo sigurno. Introjekcija Mehanizam introjekcije sastoji se od preuzimanja i “gutanja” vrijednosti i standarda drugih ljudi. Na primjer, neki zatvorenici koncentracijskih logora izlazili su na kraj sa strašnom tjeskobom tako što su prihvaćali vrijednosni sustav neprijatelja identificirajući se s agresorom. Sljedeći primjer je zlostavljano dijete, koje preuzima zlostavljajući roditeljski način svladavanja stresa i tako nastavlja krug zlostavljanja djece. Valja napomenuti da postoje i pozitivni oblici introjekcije, na primjer uključivanje roditeljskih vrijednosti ili osobina i vrijednosti terapeuta (pod pretpostavkom da nisu posve nekritički prihvaćeni). Identifikacija Premda je identifikacija dio razvojnog procesa kojim djeca uče ponašanja u okviru spolne uloge, to može biti i obrambena reakcija. Ona može pojačati osjećaj vlastite vrijednosti i osobu zaštititi od osjećaja neuspjeha. Prema tome, ljudi koji se općenito osjećaju manje vrijednima poistovjećuju se s uspješnim pothvatima, organizacijama ili ljudima, u nadi da će biti doživljeni vrijednima. Kompenzacija Kompenzacija se sastoji od prikrivanja opaženih slabosti ili stvaranja određenih pozitivnih osobina radi nadoknade ograničenja. Tako, na primjer, djeca koja ne dobivaju pozitivnu pažnju i priznanje mogu razviti ponašanja namijenjena dobivanju barem negativne pažnje. Ovaj mehanizam može imati izravnu prilagodbenu vrijednost, a može biti i pokušaj osobe da kaže: “Nemoj gledati ono po čemu sam manje vrijedan/na, već me promatraj kroz ono u čemu sam uspješan/na.”

Ma ko pozuruje, odma da ga usporimo dada Ovo su vrlo delikatne teme jer mi cesto brkamo pojmove i sve trpamo u isti kos. Pogotovo ljudi kada udju u veru misle da je i cilj da izgube "sebe", svoje "ja", svoje "samopouzdanje" i da se "predaju volji Bozijoj", samo sto ta predaja i to gubljenje sebe idu u sasvim nekom drugom pravcu od onog zdravog i normalnog. Voli bliznjeg svog kao samoga sebe, sto kaze vladika Nikolaj, ne mozes dati zivot, ako ga ne volis i ne cenis, jer to onda nije darovanje zivota nego bacanje i to je greh. Sto kazu bogoslovi trebamo biti autenticni ljudi, licnosti, a ne ljudi koji nece imati ni svog ja i kojima ce drugi vecito "krojiti" zivot. Od onog konstantnog "oce blagoslovi" do mnogo gorih i dubljih stvari. Sami snosimo odgovornost za svoje postupke i ako cemo vec odgovarati za sopstveni zivot, hajde da makar i greske koje cinimo cinimo po sopstvenom izboru i nahodjenju i da stanemo iza toga sto radimo, govorimo i mislimo kao neceg sto mi jesmo, kako god nama to strasno i jezivo izgledalo. Zato je najlakse pobeci od sebe u "poslusanje" i u "revnost" ali sizofrene licnosti ne mogu ostvariti odnos sa Bogom u punoci, one su rascepljene izmedju onoga sto bi zelele biti i onoga kako misle da treba da budu. Ove tehnike se uce, pogotovu nama koji smo doziveli kao i ti to "ti si nesposoban", "ti ne umes nista kako treba" i jos toliko toga. Uci se reci "ne" i covek treba da nauci da postuje sebe, e da bi ga i drugi postovali. Jer niko ne zeli za prijatelja, muza, zenu, komsiju, radnika, nekog ko se postavlja kao rob i ko svima sluzi kao otirac. Tako da i za nas "matore" ima nade da cemo nauciti ono cemu nas nisu naucili nasi roditelji 0705_read

Termini "asertivnost" i "asertivno ponašanje" postaju na našim prostorima deo svakodnevnog jezika. Reči su anglosaksonskog porekla (eng. assertive i assertive behaviour) u značenjima pouzdanog, odgovornog i samopotvrdnog ponašanja ličnosti kada su ugrožena njena legalna prava. Asertivnost je sposobnost da se iskreno izraze mišljenje, osećanja, stavovi i prava, bez anksioznosti, na način koji neće ugroziti tuđa prava Asertivno ponašanje se nalazi na pola puta između agresivnog ponašanja i bežanja iz specifične si­tuacije. Međutim, nije lako biti asertivan. Čovek najmanju dozu asertivnog ponašanja iskazuje baš u situacijama kada je takvo ponašanje neophodno. Paradoksalno! Mnogi smatraju da je lakše biti asertivan u nekim siutacijiama, nego u drugim. Ovo ima smisla... Puno je lakše biti staložen u prisustvu stranaca, nego u prisustvu nekoga koga volimo i ko se može naljutiti ako iskreno ispoljimo osećanja. Ali, što nam je važniji odnos sa nekom osobom - toliko je bitnije biti asertivan! Asertivno ponašanje doprinosi da se poveća poštovanje drugih prema nama... Drugi nas opažaju kao osobe koje poštuju sebe, koje su vredne pažnje, koje su privlačnije. Odakle potiče neasertivno po­našanje? Mnogi od nas smatraju da je potrebno uvek zadovoljiti i/ili popustati drugima, da nije lepo razmišljati o svojim potrebama iznad potreba drugih, ili da ne treba 'talasati' - da ako neko kaže ili uradi nešto što se nama ne sviđa, treba samo prećutati i držati se podalje od te osobe u budućnosti. Ako imate problema da kažete "ne" čak i kada zaista treba da kažete "ne", ako osećate da ljudi 'gaze preko vas', ako imate problema da držite svoj bes pod kontrolom,... od velike pomoći će biti ako naučite ne­što o asertivnoj komunikaciji. U tom slučaju, asertivne tehnike (J. Zdrav­kovic, 2004) vam mogu znatno olakšati život. Tehnika otvaranja (eng. self disclosure) Ako su sagovornici dve bliske i ravnopravne osobe, koristeći tehniku otvaranja oni slobodno, bez straha od posledica, izražavaju kako pozitivna tako i negativna oseća­nja u odnosu na doživljavanje neke problematične situacije. Na taj način osoba uči da slobodno govori o sopstvenim željama, strahovima, slabostima, vrlinama, maštanjima i prižeIjkivanjima, bez straha da će je sagovornik loše proceniti. Izrazi koje koristimo pri upotrebi ove tehnike su: "Čini me nervoznim/om)", "Povređuje me", "Ne dopada mi se", "Uznemirava me", "Plaši me"... Da bi primena tehnike bila efikasnija, korisno je posužiti se sledećom dijaloškom shemom; * 0tvaranje("0sećam se...") * Razlozi koji objašnjavaju ta­kvo osećanje * Tačno izražavanje sopstvenih htenja i želja u odnosu na sagovornika i problematičnu situaciju * Smisaoni, realističan i ostvarIjiv predlog za razrešenje situacije. * Zahtev sagovorniku da se iskreno izjasni o predlogu. Muž: Jesi li spremna? Krećemo. Žena: Još nisam. Više o tehnikama asertivnog ponašanja možete pročitati u knjizi Jezdimira Zdravkovića "Veštine vladanja sobom" Zograf, Niš 2004. Muž: Požuri onda! Neću da te čekam. Idem da upalim kola... Žena; Čini me nervoznom kada me tako požuruješ. Muž: A koliko se tek ja unervozim čekajuci te, ovako 'spreman za pokret'... Žena: Da, ali... volela bih da poštujes vreme dogovoreno za izlazak, kao što smo se dogovorili. Ova tehnika je pogodna za razrešavanje sukoba između supružnika, ljubavnih partnera i prijatelja. Tehnika zamagljivanja (eng. fogging) Osoba uči da prihvati deo istine u manipulativnoj kritici upućenoj na njen račun, ali da u pogledu procene situacije ostane sopstveni sudija. Rečenica u okviru tehnike zamagljivanjem se sastoji iz dva dela. Prvi deo rečenice je 'diplomatskog karaktera' jer se sagovorniku priznaje pravo da ima pravo na sopstvenu istinu. U drugom delu rečeničnog dijaloga, međutim, osoba realno brani svoje legalno pravo. Majka: Suknja ti je užasno kratka, zar ne misliš da bi trebalo da nosiš duže suknje? One su sada u modi. Ćerka: U pravu si. Duže suknje su u modi. Ali se uz ovu bluzu najviše slaže baš ova suknja. Tehnika vracanja lopte (eng. negative inquiry) Primenom tehnike vraćanja lop­te osoba se uči da se uspešno nosi sa manipulativnom kritikom. Umesto automatizovanih reakcija (kontranapad ili bekstvo), koje se javljaju u najvećem broju slučajeva, osoba treba da upitnim rečenicama prinudi kritičara da jasno i precizno otkrije sta je zapravo pravi predmet njegove kritike. Suočavanjem argumenata sa kritičarem, osoba, s jedne strane, ublažava svoj iracionalni strah od kritike i, s druge strane, prekida kritičke primedbe druge stra­ne u sukobu, jer je ova prinuđena da se konkretno izjasni u čemu se kritika sastoji. Radnik: Plata za prethodni mesec mi je smanjena, da li mogu da dobijem objašnjenje? Šef: Nisi dobro obavio svoj posao. Radnik: Da li biste bili ljubazni da mi kažete konkretnije o propustima Šef: Uf, pa odakle da počnem... Radnik: Evo čekam.... Šef: Bilo je tu puno stvari... Radnik: Da li biste bili ljubazni da mi kazete nešto konkretnije? Tehnika tajm auta (eng. time out) Ova tehnika je pogodna u rukovanju problemima koji se često javljaju između roditelja i male dece. Analogno sa tajm autom u košarci, osoba u nekom dijaloškom suko­bu privremeno "prekida igru", bez upuštanja u raspravu. Princip "nema igre" odnosi se samo na dijalog u kome se otkriva da sagovornik ispoIjava nerealne zahteve. Inače, "ima igre" u svim drugim situacijama u kojima dijalog teče normalno. Dete: Idem napolje da se igram. Majka: Ne slažem se sa tom idejom da izađes jer si prehlađen. Dete: Ali, hoću napolje, mamice... Majka: Ne dolazi u obzir. Dete: A Marko i Nikola su napoIju... i igraju se... Majka: Izaći ćeš kada ti bude boIje. Dete: Hoću sada! Samo malo... Majka: Rekla sam ne. Dete: Hoću da se igram ispred zgrade! Hoću napolje ... (ponavija kroz plač) Majka: (nastavlja da kuva ručak, bez upuštanja u dalju raspravu) Tehnika priznavanja greške (eng. negative assertion) Kod tehnike priznavanja greške osoba se suočava sa strahom od odbacivanja i nesavršenosti. Priznavanje greške u ravnopravnim i emoci­onalnim odnosima može biti znak zrelosti ličnosti, ali ishitreno prihvatanje krivice u nekim profesionalnim relacijama nije mudra odluka. Postoje situacije u kojima neko treći treba da donese odluku o krivici. Žena: Jesi li ti normalan? Gde si do sada? Skroz sam se prepala. Tre­balo je da dođes kući pre pet sati. Muž: Žao mi je što si se uplašila. Trebalo je da ti javim da sam otišao sa kolegama na ručak. I još smo se toliko zapričali da sam potpuno zaboravio na vreme. Trudiću se da se tako nešto ne ponovi. Tehnika kompromisa (eng. workable compromise) U slučajevima kada se stavovi osoba u dijalogu razlikuju, konfliktnu situaciju, kako u emocionalnim, tako i u poluprofesionalnim i profesionalnim odnosima, moguće je, ponekad, rešiti jedino kompromisom. Službenik: Neka pozadina bude plava. Službenik2: Ma, ne... ja bih radije crvenu. Službenik: Kakva crvena! Biće grozno... ipak je plava pravi izbor. Službenik2: Efektnije će biti da stavimo crvenu. Plava je totalni promašaj. Službenik: A da mi izaberemo neku 'treću' boju? Službenik2: Pa,... hajde. 'Zlatna sredina'... Nevolja nastaje u onim situacija­ma kada kompromis iz objektivnih razloga nije moguće postići ili kada je kompromisno rešenje štetno po osobu. Postoje, dakle, stvari oko kojih nije moguće praviti kompromis. Tehnika pokvarene ploče (eng. broken record) U odbrani svojih prava osoba treba uporno, dosledno, bez objašnjenja i produbljivanja problema da zahteva da joj druga osoba omogući ostvarenje tog prava. Službenica: Ne, ne mogu ići na ručak sa Vama. Kolega: O... Molim Vas, pođite samnom na ručak, neće trajati dugo... Službenica: Žao mi je, danas imam obaveze. Kolega: O... Molim Vas, hajdete, ja Vas vodim... Službenica: Žao mi je, danas imam obaveze... Uporan, dosledan i monoton zahtev sagovornika dovodi do ludila. Zato se preporučuje uzdržavanje od upotrebe ove tehnike u emocionalno ravnopravnim odnosima. Njena primena može kod partnera ili partnerke izazvati bes i mučninu. Korišćenje tehnike pokvarene ploče nije preporučljivo i u slučajevima kada na "pokvarenu ploču" osobe koja brani neko svoje pravo sagovornik reaguje emitovanjem sopstvene "pokvarene ploče". Tehnika ponovljenog asertivnog odgovora (eng. repeated assertion) Tehnikom ponavljanja asertiv­nog odgovora osoba teži da uvaži činjenice koje ističe sagovornik, ali uporno brani sopstveno pravo. Prilikom korišćenja ove tehnike dopušta se osobi da, ako je to potrebno, u kratkim crtama opiše svoju poziciju u vezi sa osnovnim problemom. Tehnika se bez posledica može primenjivati u sukobu ravnopravnih, emocionalno vezanih osoba. Osobu koja je primenjuje u cilju odbrane ugroženih prava sagovornik ne mora doživljavati kao agresivnu, nametljivu i dosadnu. Devojka: Dragi, hajdemo večeras u bioskop. Mladić: Žao mi je, rado bih išao, ali ne mogu. Dogovorio sam se sa Mirkom da gledamo večeras fudbal. Devojka: Pih... Nema dosadnije stvari na svetu. Tebi je fudbal važniji od mene? Mladić: Znaš da si mi važnija i da te volim, ali, isto tako, znaš da uživam u fudbalu. Devojka: Dobro, i šta ako propustiš jednu utakmicu? Sve su iste... oni fudbaleri samo jure za loptom. A meni se tako izlazi... i ide mi se u bi­oskop. Mladić: Potpuno razumem da ti ne volis fudbal, ali ja ne mogu da otkažem dogovor s Mirkom. Tehnika paradoksalnog odgovora (eng. paradoxical statements) Neki autori oprezno preporučuju da osoba na agresivne primedbe, zluradosti i opaske sagovornika, koristi paradoksalni odgovor u želji da se nekorektnost u komunikaciji vrati agresoru poput bumeranga. Međutim, reakcije tog tipa na agresiju sagovornika, na tankoj su granici između asertivnog i agresivnog ponašanja. Korišćenje ove tehnike zahteva od osobe koja je izložena verbalnoj agresiji suptilnost u jezičkom izražavanju i fino prepoznavanje nijansi u komunikaciji. Momak: Jesi li mogla da obučeš kraću suknju. Devojka: Nisam, na pranju je. Zaključak Kao što smo videli u primerima, izbor tehnike diktira situacija, a u zavisnosti od prirode odnosa osoba koje komuniciraju i prirode problema. Jako je bitno da, pored verbalnog, obratimo pažnju i na neverbalno ponašanje. Suočite se sa sagovornikom 'lice u lice'; stojite ili sedite uspravno, zadržite otvoren i opušten stav; budite ljubazni, ali sa ozbiljnim izrazom lica; vaš glas tre­ba da je smiren i blag, nikako plačIjiv ili oštar. I na tom polju treba biti asertivan. Udruženo korišćenje tehnika asertivnog ponašanja, njihovo kombinovanje daje boiji rezultat nego korišćenje samo jedne od tehnika, izolovano od ostalih. Treba da komuniciramo, i to asertivno - izraziti svoje ideje, želje, potrebe. Ne treba čekati da drugi pročitaju naše misli. To se neće desiti.

Budite samopouzdani - lepše ćete se osećati Autor: ass dr Olivera Žikić Asertivnost je oblik ponašanja u kome dominira samopouzdanost. Asertivnost je i veština koja pomaže osobi da se adekvatno (pravilno) postavi u očuvanju sopstvenih prava, a da ne naruši tuđa prava, da bez nelagodnosti ispolji sopstvena osećanja, te da dostigne svoje ciljeve i interese. Nizak nivo asertivnosti se ispoljava kroz defanzivno ili agresivno ponašanje. U stručnoj, psihijatrijskoj literaturi, nizak nivo asertivnosti se uglavnom povezuje sa socijalnom fobijom. Živeti pod pritiskom današnjice, priznaćete nije lako. Ogroman broj Ijudi se nalazi stalno pod stresom. Većina njih je u neprekidnom kontaktu sa drugim osobama, bilo da se radi o poslovnim prijateljima, kolegama, komšijama, članovima porodice i sl. U slučaju nastanka konfliklnih situacija tokom susretanja sa Ijudima, dobre komunikacione veštine su od neprocenjive važnosti. Konflikti su veoma čest uzrok stresa, ali ako smo vešti u prevazilaženju konflikta, veći deo posla u borbi protiv stresa je obavljen. Pa, reći ćete — lako je to kazati, ali kako to postići i uraditi. Šta treba da uradim, s obzirom da se uvek povučem da ne bi došlo do još većih komplikacija. Ne umem da kažem "ne" jer mislim da bi se moji prijatelji naljutili na mene. Ili, da zamolim nekog da ne radi ono što mi smeta jer bi ga uvredio. Kako da kažem partneru da me je njegovo kašnjenje na večeru povredilo, možda će me nakon toga napustiti. Svi će pomisliti kakvo sam ja džangrizalo, ako reklamiram dovoljno ne ispečenu šniclu u restoranu, iako ne mogu takvu da pojedem. Ono što zaostaje posle ovakvih sitaucija u kojima nam je ponestalo samopouzdanja, je gorak ukus nezadovoljstva i razočaranosti. Osećate se loše, napeto i neraspoloženo. A ono što je najbitnije — niste dobili ono što ste želeli i što vam s pravom pripada. Izgubili ste puno, a najpre sebe i svoju ličnost. Neko drugi bi to pokušao da razreši na sasvim suprotan način. Vikao bi, posvađao se, lupio rukom o sto, napravio scenu. I ova krajnost u ponašanju dovodi do veoma neprijatnih osećanja, ali sada izazvana u drugoj osobi -u sagovorniku. Krajnji rezultat je ipak poražavajući za samu agresivnu osobu, s obzirom da se agresijom ne rešavaju konflikti već se samo produbljuju, dok se u sagovorniku izaziva agresija. Negativni učinak agresije je i to što dovodi i do odbacivanja od strane drugih. Pored ove dve krajnosti u ponašanju, neki ne vide druge mogućnosti, te i rešenje za konfliktne situacije. Upravo je to pogrešno. Boljeg rešenja, naravno, ima i zove se asertivnost. I ono što je najvažnije, ako je nemamo u svom repertoaru ponašanja možemo je naučiti. Ova veština nam može pomoći da kvalitetnije živimo. I još važnije - da se bolje osećamo. Kako postati asertivan? Najpre, prvo i osnovno - budite pozitivni i izbegavajte pesimistička očekivanja. Kažite sebi - ako pokušam imam šanse da uspem, ako ne pokušam — šansa je izgubljena, odnosno nema je. To ponajpre važi za odluku da pokušate da se promenite i postanete samopouzdaniji i odlučniji, a zatim i za sva ostala stremljenja u životu. Sledeće, potrebno je da prihvatite činjenicu da i VI IMATE ODREĐENA PRAVA kao i drugi Ijudi oko vas. Recimo, imate prava da odbijete nerazumne zahteve, da iskažete svoje mišljenje iako je u suprotnosti sa drugima (jer imate pravo da mišljenje), imate pravo da pogrešite (jer niko nije nepogrešiv) i da to automatski ne znači da ste večiti gubitnik. Takođe, imate pravo da zahtevate od drugih da promene svoje ponašanje kao i oni od vas. Ako to ne činimo, ne dozvoljavamo drugima da saznaju šta nam (ne)prija i da, eventualno, ubuduće promene svoje ponašanje. Imate pravo da kažete: "Ja to ne razumem, "Ja to ne znam", "Ja to ne želim", jer je to normalno za svakog čoveka, čak i za najkvalitetnije među nama. Treba da prihvatimo sebe onakve kakvi smo, i da ne očekujemo da budemo idelani, JER TAKVI NE POSTOJE! Sledeće šta treba naučiti je kako izgleda, kako se ponaša i kako komunicira samopouzdana osoba. Rečenica koju izgovorite može biti po svom sadržaju puna samopouzdanja i odlučnosti, ali ako je izgovorite tihim, monotonim glasom, sa pogledom uprlim u pod, pognuti, izgubiće svu snagu i jačinu koju nosi u sebi. Ako izgovarate ozbiljne zahteve upućene sagovorniku, morate to propratiti prigodnim (ozbiljnim) izrazom lica. Osmeh bi u tom trenutku bio prilično neadekvatan, jer bi istopio vašu odlučnost u zahtevu. Namršten izraz lica bi, takođe, bio neadekvatan, jer vi nemate za cilj da pokažete Ijutnju već da iskažete svoj zahtev. Znači, govorite jasnim, dovoljno glasnim glasom, sa naglašavanjem pojedinih reči u rečenici. Održavajte kontakt očiima sa sagovornikom. Ako je potrebno, ne ustežite se da to uvežbate pred ogledalom ili pred osobom koja želi da vam pomogne u ovome. Važno je i da poruku koju šaljete, pošaljete onoj osobi kojoj je namenjena, a ne posredno, upućujući je nekoj drugoj osobi Tokom rešavanja konfliktnih situacija, pokazalo se da je najdelotvornije korišćenje takozvanih "Ja" rečenica. To su rečenice u kojima iskazujete svoja osećanja u određenoj situaciji i za razliku od tzv. "Ti" rečenica ne predstavljaju napad na sagovornika. Drugi obično ne procenjuju ispravno koliko ste povređeni, Ijuti ili iznervirani, pa je veoma korisno da kažete tačno onako kako se osećate — zato pojasnite situaciju, ali tako što je ne činite ni gorom ni boIjom no što jeste: "Ja" rečenice imaju tri dela: * prvi deo koji govori o sopstvenim osećanjima — "Jako sam se neprijatno osećala...", * drugi deo koji govori o situaciji koja je izazvala to osećanje - "... jer si zakasnio na večeru koju sum za nas pripremila..." * treći deo koji govori o vrsti promene koju želite — "... volela bih da sledeći put dođeš na vreme..." "Ti" rečenica, koju smo tako skloni da upotrebimo, bi u ovom slučaju glasila — "Ti si bezobrazan i nezahvalan — kako možeš da kasniš na večeru koju sam spremila". Priz-naćete, radi se o rečenici koja može lako da izazove otpor u sagovorniku, potrebu da se brani ili napada, i eto produbljivanja konkflikta. Ne okrivljujte, objasnite! Na kraju, naučićemo vas i nekim veštinama u komunikaciji sa sagovornikom u cilju ostvarivanja sopstvenih prava i, posebno, ako prepoznajete da se radi o manipulaciji Pokvarena ploča — radi se o upornom i staloženom ponavljanju zahteva, bez ispoljavanja besa i drugih emocija i bez dodatnog objašnjavanja. Ova veština je pogodna za upotrebu tokom komercijalnih situacija, recimo kada želimo da zamenimo cipele -"Molim vas, zamenite mi ovaj par cipela". Sortiranje stavova — često se dešava da sagovornik zamenjuje činjenice u cilju da nas ubedi da se ponašamo na način na koji on želi. Recimo, započnete razgovor o problemu koji želite da rešite (stalno kašnjenje prijatelja), a sagovornik prebacuje temu razgovora u sasvim drugom pravcu (recimo "Vidim da si nešto nervozna večeras"). U takvim slučajevima ne treba dozvoliti da vas time zbuni, već vratiti konverzaciju na ključnu stavku. To se postiže time što ćemo se složiti sa onim delovima koji su tačni, ili negirati one koji to nisu, uz, na kraju, isticanje suštine ("Ne radi se ovde o mojoj nervozi, već o tvom stalnom kašnjenju. Volela bih da sledeći put dođeš na vreme"). Selektivno ignorisanje — ovu veštinu koristite u onim slučajevima kada sagovornik neadekvatno insistira na nekim stvarima. Tada jednostavno ćutimo i ignorišemo takvu komunikaciju. Recimo, nastavlja da govori o nekom događaju, iako smo ga jasno upozorili da ne želimo da dalje diskutujeimo o tome. Naravno, ne treba nastaviti sa ćutanjem i ignorisanjem ako se tema promeni i pođe u drugom pravcu. Neutralisanje ljutnje, besa — ponekad je moguće neutralisati neadekvatnu Ijutnju ili bes sagovornika tako što odbijete da dalje s njim komunicirate sve dok se ne staloži. Naravno, jasno mu to stavite do znanja — "Ne želim dalje da diskutujem o tome, s obzirom da si jako uzrujan. Nastavićemo razgovor kada se smiriš". Tehnika negativnog ispitivanja ili tz. vraćanje lopte — koristi se u situacijama kada utvrdimo da se radi o manipulativnoj kritici. Tada postavljamo pitanja koja će sagovornika naterati da, odgovarajući na njih, shvati da njegova tvrdnja ne stoji, i da smo svesni da pokušava da manipuliše. Recimo, iako smo sasvim staloženi, naš kolega tvrdi da smo napeti i Ijuti, ne bi li nas naveo da se branimo i ne razgovaramo o delu posla koji je trebao da uradi. Potražićemo da nam odgovori recimo na sledeća pitanja "Na osnovu čega vidiš da sam nervozna", "Kako izgleda Ijuta osoba", "Da sam ja namrštena"; "Da li vičem" i sl. Tehnika otvaranja — veoma je važno da naučite i da, posebno u bliskim relacijama, iznosite svoja osećanja, a ne samo svoje stavove. Poznato je da je teže izneti pozitivna osećanja ("Ja te volim", "Drag si mi", "Prijatno mi je sa tobom"...) nego negativna. Počnite sa vežbom što pre! Tehnika negativne asercije — to je veština prihvatanja kritike koja nije manipulativna, već proizilazi iz istinitih činjenica. Ako smo zaista negde pogrešili, treba prihvatiti kritiku i pokušati da to ispravimo. Tehnika građenja kompromisa — i na kraju, poželjno je da se svaka problematična situacija završi nekom vrstom kompromisa, u najnepovoljnijem obliku u smislu obostranog dogovora da će se razgovor nastaviti. I to nije sve. Pokušajte, kada je god to moguće, da koristite humor u konfliktnim sitaucijama. Humor opušta, približava Ijude, otvara ih, olakšava im komunikaciju i povrh svega se izbegavaju negativna osećanja. Pazite samo da to zaista bude humor, a ne cinizam! Ovo je samo deo terapijske procedure u kojoj se osobi pomaže da izgradi samopouzdan stav, da povrati ili stekne veru u sebe, svoje kvalitete i mogućnosti, te da svoj život konačno uzme u svoje ruke i njime sama rukovodi. Uradite to i vi! Videćete kako ćete se bolje osećati.

Lazarice, par puta sam bila u klinickom centru i samo treba pitati. Sjajan otac Zoran lepo objasnjava, dok ste u bolnici i pod terapijom, naravno da morate doruckovati kad vam je "servirano" i sta vam je servirano, morate popiti jutarnju terapiju...Sve je to u redu i "dozvoljeno", samo recimo ko je pusac, njemu sigurno jutarnja terapija nije cigareta, ali voda, jelo i lekovi jesu. I naravno moze se i "pozeljno" je pricestiti se. Dolazilo je nas nekoliko u bolnickim pidzamama i papucama klapklap Pogotovo sto je dorucak u 9h kad pocinje Liturgija vec odavno prosao i vec je u pola 12 rucak Bogu hvala sve je vise svestenika po bolnicama i to divnih.

Sve je vise takvih prica i tu nista nije cudno. Sve je vise mentalnih manipulacija i izopacenosti, sve je vise lazi i maski. Lako je veseliti se i poci za prvog ili prvu koji naidju, ali tesko je ostati sam sa sobom i biti iskren prema sebi. Spolja gledano sve je "idealno", "ljubav" cveta, pticice cvrkucu, voda zubori, a da li smo mi spremni biti toliko iskreni prema sebi i rasti uz drugu osobu? Zaboraviti na sebe i pruzati sebe drugome? Menjati sebe i raditi na sebi i na nama. Bice dvoje jedno telo, ali mi cesto zaboravljamo koliko je to tajinski odnos i koliko dubok odnos, mislimo da sve sto treba tu je "volimo se" i sve ce proci. Ali i u prijateljskom odnosu, a kamoli supruznickom mora mnogo toga da se radi i mnogo truda da se ulozi, da se ta veza produbljuje i razvija, da se potpuno izgubimo jedan u drugome. Samo sto mi cesto nismo spremni da to cinimo i zato se i raspada. Cesto podrazumevamo Boga pa i svoje bliznje, da, oni su tu i sta sad vise ima da se prica. Ali to je laz, to je iluzija u kojoj mi zivimo i lakse nam je tako. Greh je sladak, oduvek bio i bice, ma kako se mi lagali. Ne stavljaju se za dzabe krune na vencanju, ali to nisu carske krune nego mucenicki venci. Brak jeste Krst, ali ne bespotreban i besmislen teret, nego pravi pravcati Krst i Golgota... Predivan i prelep, ali i tezak u isto vreme. Sada je sve manje ljudi koji su sposobni i koji prihvataju odgovornost za sopstveni zivot i za sopstvene postupke. Zivimo u svetu sopstvenih iluzija vere i Boga ili bezbozja, sa maskama koje ne skidamo ni pred samim sobom i sve mislimo da ce pasti s neba.Ali nece i ne treba da padne. Svako od nas bira osobu po trenutnim slabostima i po trenutnim duhovnim pokretima, retke su situacije kada se neko tako promeni posle mesec dva tri godine braka toliko do neprepoznatljivosti, samo je pitanje sta smo mi bili spremni sebi da priznamo i da li smo svesno ili nesvesno ignorisali signale koji su vec bili tu. Nekada se desi da signala i nema, ali to su retke situacije, znam samo jednu osobu koja je razvedena i koja nije znala sta ju je snaslo. Ali mi ljude biramo po sopstvenim preferencijama, samo nam je mucno to sebi priznati. Turobno je pogledati sebi u oci i biti svestan sopstvene nesvesti i sopstvenih kompleksa, iluzija, mastanja, zelja, pokreta duse... Lakse je pokrivati se maskama srece i bezazlenosti ili jos gore maskama vere i poboznosti i smirenja. U svakom odnosu dvoje ga cine i dvoje je odgovorno, ali mi zaboravljamo da da bi neki odnos uspeo potrebno je da nas bude Troje i da pustimo Boga i aktivno s Njim saradjujemo da bi sve islo kako treba.

https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/0105cheesy.gif Lazarice mila, hvala ti

Ima nesto mazohisticko u nama... Lazarica divno rece, mi "volimo" svoju uobrazilju vrlo cesto, da ne kazem u 99% slucajeva i samo podrazumevamo da znamo sta je ljubav i sta je zaljubljenost. A te psiholoske trikove da se uvek "zaljubimo" u onoga ko nije "pravi", to je svima nama poznato. Samo treba da osvestimo sopstvene strahove i sopstvene unutrasnje svetove. Sta bi se desilo kada bismo se "zaljubili" u "pravog"? Treba "dopustiti" sebi da budes https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/srecan.gif... Ili sto bi Bern rekao cuvena igrica "aj cik me izleci", prenesena na musko zenske odnose, "aj cik budi pravi", mi samo igramo igricu i nesvesno se "namerno" zaljubljujemo u pogresnog da bismo ocuvali svoje iluzije pre svega o sebi i da se ne bismo sa sobom suocili, a kamoli sa predsobljem Ma mnogo je lepo biti zrtva neuzvracene ljubavi, samo sto to nije ljubav, ne postoji tako nesto, jer ljubav pre svega nisu ta leprsava osecanja...

Sad tek vidim tvoj post, prastaj! Da nam nije Gospoda kao sto rece, odavno bismo mi pod zemlju... Sto se roptanja tice, znas kako, moramo prvo definisati roptanje. Sto bi meni duhovnik rekao, dok god ne kazes "nema Boga", dobro je. Mnogo volim ljude koji zive pod staklenim zvonom i ciji su zivoti prilicno stabilni, regularni i "uobicajeni", naravno sa svim problemima i iskusenjima koje svi svakodnevno imamo, da sole pamet nekome ko prolazi kroz pakao. Uh pa njih bi propisno propustila kroz sake. Te price o roptanju, ma, super, na jedno uvo udje na drugo uvo izadje. Iz udobne fotelje je lako pricati, pogotovo kada je tudja koza u pitanju. Ne razumemo mi jedni druge, ne slusamo u stvari i vecito mislimo da je nasa muka najveca, a tudja mnogo laksa. Onda krene licitiranje "e nije vidis meni je teze zbog ovoga il onoga", ili kad pricas sa nekim, pa te taj neko posle druge recenice prekine i kaze "e a vidis meni je ovako, a ja doziveo ovo il ono", pa cekajte ljudi nismo na pijaci, odakle ta potreba da uporedjujemo "muke" i da ih merimo na vagi. Cemu to "dokazivanje" da je nasa muka veca il manja, gde je tu ljudskost. To nikad nisam podnosila, kazes nekome da imas problem, da ti je lose, a on ti odma prilepi "ma eto vidis kako je meni, cuti i uzivaj", to mi je tako grozno bilo oduvek... O roptanju nema prava niko da mi prica, ja mu ne dam to pravo. Ima jedna lepa rec, ali nije za forum, oteram vrlo lako takve ljude, nemam pardona sto se toga tice. Uopste se ne opterecujem time da ce neka "blagocestiva" "radosna" dusa da mi prica kako cvece cveta a pticice cvrkucu, ma nemam peta posla nego da ih slusam. Pre nekog vremena, pricam ja sa poznanicom i pita me kako sam. Sta da joj kazem? Da je dobro nije... Ona me je prekinula u pola recenice "e a znas sta mi se desilo danas, jedna komsinica me je tako popreko pogledala ispred zgrade..." i krece prica. To je za nju problem od pola sata minimum price, strasno, kako se neko usudio da je popreko pogleda i naravno to nikad nije roptanje, a cim ti ma i pomislis da ti nije lako, odma krene "hajde de, veruj i bice ti, nemoj da ropces raduj se", ma idite vi lepo u tri lepe sargarepe, tako ih lepo uputim klapklap Kajem li se zbog toga? Jok vala, ne kaju se ni oni sto su tvrda srca i samozivi, pa da ih Bog cuva, ali sto dalje od mene! Ko sa decom leze... A oni jesu deca, nezrela deca od 30 i 40 i kusur godina! Ne dao Bog nikome da dozivi ono sto su mnoge zene ovde dozivele i prezivele i da sigurno nismo savrsene niti Bogom dane i sigurno vucemo zilion posledica, ali sta sa tim? Ja nesto nisam cula da je Jov cutao Bogu?! Itekako se "svadjao"! I Jakov nije bio mlakonja sigurno nego je itekako "roptao" i "borio" se bukvalno sa Bogom, pa nesto ne videh da im je to Gospod uzeo za zlo, nego naprotiv! Zao mi je samo sto nas ima toliko, a cutimo i jos se mi osecamo krivim! E to mi je najzalije, sto mislimo da smo mi krive i sto se mi drugima sklanjamo, a trebalo bi obratno da bude! Drzi se! srcee

Eh ti carobni napici i pilule, nikad ih nema kad su nam potrebni klapklap klapklap klapklap Saljem vam svima veliki klapklap Nek vas andjeli cuvaju! Nazalost svi mi ovde jako dobro znamo sta je nasilje, a neke od nas jos uvek zive sa nasilnicima i prinudjene su da trpe i cute. Jednog dana i taj pakao ce biti gotov, nadam se smej.gif Miro, nazalost u ovom svetu svi smo prinudjeni da nosimo maske, da se foliramo i pretvaramo da je sve dobro. Cak i u crkvi, mnogi ce te optuziti da si malodusna, da ropces, da nemas dovoljno vere, kao da ce to resiti tvoj problem. Sve sto "pametni" umeju da smisle kao odgovor na tvoju muku je "ne budi malodusna", "veruj" i ostale djakonije. Ali ma koliko bili glasni i ma koliko se isticali, da su zivi i zdravi ima divnih ljuda svuda. Mi bar znamo ko nam Jedini moze pomoci i ko nas odrzava u zivotu kada sve popuca. Sistematsko ispiranje mozga, batine, zanemarivanje, izgladnjivanje, ponizavanje, seksualno zlostavljanje, ostavljaju nesagledive i duboke posledice. I kada sve prodje, potrebno je mnogo vremena i mnogo truda da se posledice iznivelisu i malo se sredimo. To "normalni" ljudi ne mogu da razumeju, jednostavno ne mogu niti ce. I to je ona prekretnica, kada shvatis da te nece razumeti, da ti nece "pomoci" kako ti zelis ili bi volela, ali da je Gospod tu i da ce ti On pomoci, na samo Njemu znani nacin i da ste u tome pored sve podrske, ako imas debelu srecu da imas iole podrske, samo ti i On. A sad odo sa ove teme, bolje da cutim maska je ipak sigurna stvar! Ljubim vas sve seje! Nemam vremena da svratim na kaficu, ne smem da sedim vise za kompom klapklap srcee srcee

After, pri?ali smo , ni sama ne veruješ u to. Pro?itaj moju belešku od ve?eras....Mada je glupa do bola, i opet ?eš me grditi,,, :cheesy2: :drugarstvo: Naravno da verujem u to, ali osecam i kakvo ti je vece... srcee srcee srceeBice bolje koliko sutra, procitala sam, naravno da sam procitala i naravno da te necu grditi srcee srcee https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/mazenje.gif Bice bolje, bice!!Samo polako! srcee

Carolija je u tome sto je Bogu sve moguce, pa i da nadjemo nekog mila 8086.gif 0202_238 mazenje

srcee srcee srcee 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha ajde Medo kod Izide na kaficu, videces kako ce lakse da bude! mazenje (pocela sam i ja da zovem) 8086.gif Salu na stranu, zao mi je, bas mi je zao kad vas slusam, ja nemam tih problema, jer se nemam ni od koga razvoditi ni sa kim raskidati, ali bol mi je dobro poznat. Ne voli covek kad je nemocan 0202_238

pa nego sta nego domaci 8086.gif 0202_238 mazenje ja sam morala da se pretvaram u babarogu da bi mi deca uradila domaci srcee srcee nedostaju mi decica, sad se setih, neko vreme vec ne izigravam strasilo srcee

Naum nam se zaneo lepoticama, pa je nas stavio na muke 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha Cekamooooo dada

ili da izdrze bez Seke par nedelja 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha