jovanstanic

Mislim da to mora drugačije da se kaže, ali su ljudi ovde izgleda alergični na ikoničnost ali baš me briga Dakle, kolizije sa zakonima prirode definitivno ima jer se apostoli ne bi zapanjili i ne bi morao Isus da ih smiruje i pokazuje im telo pa su čak i nakon toga bili u stanju blagog šoka. Isto je i sa umnožavanjem tj. masovnom materijalizacijom hlebova itd. itd. Sve je to protiv zakona prirode. Ali. Hristos je jedan, uvek isti, od postanja sveta kao što neko reče iz Otkrivenja, i za njega tu nema podele ni razlike ni čuda, to je sve njegovo, njegova tvar, za njega to nije čudo. Ali za apostole jeste čudo, za njih i ima i nema zakona prirode, za njih je to neshvaljivo jer su oni još uvek u onom ikoničnom Pavlovom "već sada ali još ne", dakle za njih su to dva aspekta: prirodni i natprirodni. Već sada to vide kroz Hrista ali ne sasvim jer su još u telu, to što vide kao čudo je predokus, ikona a kada budu gledali licem k licu onda više neće biti čudo. Pavlu se Hristos direktno javio i učinio mnoga čuda i još ga uzneo do trećeg neba a Pavle opet kaže: mi gledamo kao u ogledalu a tek ćemo licem k licu.

Bila je odavno neka tema na forumu gde se to analiziralo i ispalo je da je svejedno da li je prošao kroz vrata, zid ili se pojavio u vazduhu i da to sa dimenzijama i sličnim takođe nije izlaz za ne kršenje zakona prirode jer bi se valjda stvorila crna rupa ili novi univerzum tj. u svim slučajevima svejedno ne bi važili prirodni zakoni. Uglavnom poenta je da taj stih pokazuje jedenjem da to jeste telo (kao i naše) a pojavljivanjem da nije (obično) telo kao naše. Osim toga neposredno pre te pojave među apostolima to isto se prethodno desilo u Emausu: prvo je išao i razgovarao sa dvojicom učenika bez da su nešto (fizički) primetili i tek kada je tokom večere prelomio hleb i dao im oni su ga prepoznali i on je nestao. Dakle istovremeno i važe i ne važe zakoni prirode, i jeste i nije telo kao naše.

Znaš kako, sada dopunih misleni eksperiment i mislim da bi se i uprkos raznim razgovorima na našim slavama ipak i sam ap. Pavle osećao kao na liturgiji. Imamo onaj događaj gde je Pavle govorio od uveče pa sve do ponoći tako da je i uspavani mladić pao sa prozora. A nakon pričešća još je Pavle govorio do zore. E sad, teško da je samo o veri govorio 12 sati a pogotovo što se to desilo u vreme jednog od njegovih misionarskih putovanja tokom kojih se njemu i njegovim saputnicima svašta dešavalo i sa vlastima i sa jevrejima, mnogobošcima, vernima i svim ostalim. Zato mislim da je na toj 12-časovnoj liturgiji verovatno bilo govora i o politici, životu, nevoljama a verujem da je bilo i šala i smeha i dobrog raspoloženja. Kao i na svakoj lepoj, dobro odmerenoj i hrišćanskoj slavi. Moraćemo, dakle, malo manje da kritikujemo naš srpski narod za slave i običaje kada nas je već Bog blagoslovio da imamo i obrednu i obednu liturgiju

Zato sam u mislenom eksperimentu stavio da dođe kod vernika, da malo ublažim šok i da bude neke molitve. Mada, nema garancija ni za to

Isto tako slavski i ja razmišljam poslednjih par meseci otkako je sve ovo krenulo i jedno poređenje koje mi je palo na pamet mi se baš urezalo: - prvi hrišćanin kada bi došao kod vernika na krsnu slavu i video kako se ljudi mole Hristu, lome kolač, piju vino i zajedno jedu mislio bi da je na liturgiji - ali taj isti kada bi došao na našu liturgiju mislio bi da je u nekom paganskom hramu sa čudnim ceremonijama i jako bi ga teško ubedio da je sa hrišćanima

Inače do ovog problema sa automatskom dezinfekcijom pričešća može da se dođe na još dva načina i to bez rđavih putira i otrovanih carica, kneževa i jeraraha. Jedan put je novozavetni i ide preko onih nedostojih u vreme ap. Pavla a drugi teološki i ide kroz razmatranje odnosa hleba i vina sa Telom i Krvlju. I to sam dao u dva komentara na drugim temama: novozavetni: https://pouke.org/forum/index.php?/topic/65488-руска-црква-дезинфикује-кашичицу-после-сваког-причесника/&do=findComment&comment=1977076 teološki: https://pouke.org/forum/index.php?/topic/66276-зоран-ђуровић-кад-иван-инквизитор-марковић-ископава-јеретике/&do=findComment&comment=1983996

To je isto, virus je biohemijski takav kakav je i škodi telu. Može da se spreči uništenjem ili da se izmeni tako da više nije škodljiv ali to više nije taj virus. Isto važi i za otrove, jedini način da ne budu otrovni je da se unište ili da se pretvore u oblik koji nije otrovan a to onda više nije taj otrov tj. hemijsko jedinjenje nego nešto drugo. Može i treće a to je da virusi i otrovi prolaze kroz telo kao pod nekon zaštitom i ne reaguju sa njim a kada izađu onda nastave po starom. Ali to mi zvuči malo čarobno a i nepotrebno jer Bog može jednostavno da ih uništi pre pričešća i to je to. Ali sa bakarnim putirom i otrovom to se nije desilo a trebalo bi da se desi ako je zaštita (od svih patogena) automatska. Tako što mu pripisujemo svojstva koja on nema niti je za to namenjen. Tako kada bi gledali ne bi trebalo da bude moguće da duhovnik ili sveštenik naškodi duhovnom čadu ili verniku budući da je on taj koji ga pričešćuje. A znamo da se to dešava. Da ne navodim sada neke afere koje smo imali...

Priča je komplikovanija od toga jer ima dva sloja. Prvi, očigledniji sloj, je ljudski faktor, dakle, sveštenik se pričestio darovima koji su bili kontaminirani otrovom (neki oksid ili drugo jedinjenja bakra) i otrovao se. Neko bi čak to probao da objasni time da je sveštenik nedostojan i da se zato otrovao tj. taj sveštenik bi se otrovao i u bilo kojoj drugoj prilici a ne samo bakrom sa putira. Čak i da takvo suđenje ikome prihvatimo to nije kraj priče jer taj ljudski faktor možemo i da isključimo i da dođemo do drugog sloja priče. Ako pričešće automatski dezinfikuje sve patogene organizme sa putira i kašičice (bilo tako da uništava sve mikroorganizme bilo samo patogene) kako je onda uopšte putir mogao da zarđa tako da postane otrovan, bez obzira ko će piti iz njega? Dakle, ako postoji ne-patogeni ne-otrovni automatizam u delovanju pričešća na putir i kašičicu onda je putir trebalo da zarđa na neki ne-otrovan način ili da ne zarđa uopšte. Ali vidimo ne samo da je putir zarđao nego još i na otrovan tj. patogen način. A ako je to tako zašto bi postojala neka razlika za patogene viruse? Jer i otrov od bakra i virus škode telu kroz biohemijske procese, razlika je samo u hemijskom mehanizmu koji dovodi do destruktivnog delovanja na telo. A ako ne postoji neki automatizam u zaštitnom (bilo anti-virusnom, anti-bakterijskom ili anti-oksidativnom) delovanju pričešća na hramovne sasude onda ne možemo da kažemo: niko se neće u hramu zaraziti ničim jer je to sveto mesto. Hram jeste sveto mesto ali smo pre svega hram mi a ako pričešće ne dezinfikuje automatski nas same tj. ne isceljuju sve nas od svih (zaraznih) bolesti na svakom pričešću onda ne možemo da očekujemo takvo automatsko dejstvo ni na zidani hram ili sasude u njemu. Neko bi rekao: Ali hram je svetinja a mi smo grešni. Da, ali u tom istom hramu pred pričešće čujemo da su ti grešni sveti i da im se daje svetinja. Mi, geršni a sveti, onda kažemo da je jedini svet Hristos. Ali mi smo njegovo Telo. A ako bukvalno shvatimo dezinfekciju pričešća onda mi kao Telo ne bi smeli bukvalno nikada da se razbolimo od bilo kog virusa, jer bi taj virus bio u nama automatski dezinfikovan. A vidimo da to nije tako.

Da je obična rđa, tj. od gvožđa, ne bi bilo problema nego je ako se dobro sećam putir bio od bakra a to je već druga priča.

Evo ja ću probati da te još više zbunim Napominjem da su ovo moja lična razmišljanja. Dakle, ti koje ne možeš uhvatiti ni za glavu ni za rep imaju i telogiju ikone. A ikona se zasniva na odnosu, a odnos ne možeš da racionalizuješ. (U stvari možeš da racionalizuješ odnos ali on onda prestaje da bude slobodan nego postaje program, algoritam. U tom shvatanju se mislim nalaze oni koji odlaze u krajnost da tvrde kako pričešće dezinfikuje sve čega se dotakne, i to još automatski, bez obzira o kome i čemu je reč. Jer da je to tako onda bi moglo da se nosi i kući radi dezinfekcije. Ali onda kažu: Ali ne, to je samo u hramu. Ali mi smo (pre i više nego betonski) Hram Duha Svetog pa još i Telo Hristovo a moja porodica mala Crkva, ja i žena i deca smo ikone Hrista i Crkve. Dakle, ne mogu Duh i Telo da se ograniče na zidani hram. A još ako je saborno krštenje u leto pa se liturgija služi pored reke na livadi onda nema ni zidanog hrama ni porte nego je hram ceo svet ceo kosmos (kao što i jeste) i dezinfekcija bi trebalo da važi svuda. Ali mi to ne vidimo a i ne verujemo tako. Kao što i na Bogojavljenje ne tretiramo svu vodu oko nas kao svetu vodicu iako se osveštava sva priroda vode i na planeti i u kosmosu.) Ali, ni teologija ikone ne iscrpljuje (racionalno ili teološki) Tajnu Tela jer da je tako onda ne bi imali Pavlovo "i već sada ali i ne još uvek" tj. ne bi imali apofatički deo. Hristos je Ikona Oca jer kaže da ko vidi njega vidi Oca ali i da Oca niko nije video nikada. Dakle, recimo, kao i Filip, koji je gledao Hrista i nije video Oca, tako i mi vidimo Hleb i Vino ali ne vidimo da su neraspadljivi, iako ne sumnjamo da su oni Telo kao što ne sumnjamo da u Sinu vidimo Oca. A Hleb i Vino jesu neraspadljivi, i mi u njima već sada, jer smo takvi u Eshatonu, ali tek tamo ćemo videti i neraspadljivost i Sina kao Hrista sa desne strane Oca. Dakle, mislim da ne može teološki da se pokrije automatska dezinfekcija jer bi to značilo da smo mi već u Carstvu i da je Drugi dolazak već bio ali da umiremo jer se Drugi dolazak dešava samo u hramu ili porti ili na oltaru a sva priča da smo mi ljudi Hram i Telo je simbolička. U stvari takva automatska dezinfekcija za Darove na kraju izgleda dovodi do protestantske simbolike za ljude, što je besmisleno. Takođe mislim da ne može teološki da se opravda automatska ne-dezinfekcija na drugoj krajnosti tj. da će se svako ko se pričesti nakon zaraženog nužno zaraziti sa istom onolikom verovatnoćom kolika bi bila i da to nisu Darovi. Jer time Darovi prestaju da budu Darovi i postaju (samo) simbol. Time opet ukidamo odnos i ukidamo vanredno manifestovanje neraspadljivosti kroz čuda (iako su, koliko znam, čuda sa pričešćem ređa nego sa moštima i ikonama ona se ipak dešavaju). Ukidamo da neko može biti Jovan Šangajski iako njegovo delo nije postalo zvanična praksa Crkve nego je to ostavljeno odnosu između njega i Boga. Možda može da se kaže da nam se neslivena i nerazdeljiva Tajna Ovaploćenja daje kao hleb i vino da bi od sada i do Eshatona bili u njoj Telo Hristovo Vaskrslo. A svaka iracionalna i racionalna krajnost Tajnu ili sliva u telesno ili razdeljuje od neraspadljivog.

Hvala ti za potvrdu rasuđivanja kao i ostalima koji su lajkovali i komentarisali. Piše mi u diplomi da sam teolog, nisam sveštenik, niti neko eminentan. Zbog drugih obaveza reagujem na ove teme na raznim mestima minimalno baš kad moram ili kada sam pogođen. Svako jutro se kajem zbog bdenja nad ovim stvarima u Crkvi a zatim u toku dana vidim da je to moj jedini post i da sada skoro ništa drugo nemam da dam Crkvi. Skupljaju mi se razne misli, pitanja, događaji pa kada dođe, kako ti kažeš, neko nadahnuće to se sve nekako sklopi i to iznesem ovde ili negde drugde. Samo se nadam da mi nije na osudu a uz Božiju pomoć možda se skupi i za dve lepte.

Bilo je najava da će od četvrtka biti policijski čas, sada vidimo da je slobodan i petak pre podne i utorak pre podne. Meni lično znači što će biti slobodne službe (makar) na Veliki Četvrtak na ustanovljenje liturgije. I baš zbog tog ustanovljenja bi naša SPC mogla da ponudi vernicima koji žele da na Veliki Četvrtak dobiju pričešće da imaju kući makar za Vaskrs. Znam da će retko ko to tražiti i da od toga verovatno nema ništa uprkos preporuci Sinoda. Ali eto, ne mogu da zamislim ni jedan lepši i smisleniji gest u ovo vreme smutnje i podela koji bi vernima, na dan Tajne Večere, pokazao da su u svemu i na svaki način zajedno u toj Večeri i jedno Telo u Isusu Hristu sa sveštenicima i vladikama.

Čitam sinoć na ruskom sajtu ispovest medicinske sestre iz Moskve. Kaže da se nalaze maltene u ratnom stanju, pacijenti su relativno dobro do pred kraj, recimo, razgovara sa pacijentkinjom i ova joj kaže da malo teže diše ali je sve u redu nema problema i odmah zatim stiže CT nalaz gde se vidi da ta pacijenkinja praktično više nema pluća ali i dalje razgovara sa sestrom, odmah potom ide na respirator i pitanje je života. Sestre su neispavane i iscrpljene, lica su im otečena i u ranama od maski, imaju smene od 12 sati sa 30min pauze za vodu, hranu i toalet, nosi pelene ispod zaštitne odeće, desilo se da sa smene ode upišana... I ta sestra ne može da shvati zašto je nekome teško da sedi kući ispred tv-a, knjige, sa ljudima. I kaže: Molim vas, ostanite kući. Onda čitam na istom sajtu da je među moskovskim sveštenicima i monasima 18 zaraženih i još 21 sa simptomima, vernicima tih parohija i manastira je preporučena samoizolacija. Zatim čitam da je u Kijevo-Pečerskoj lavri 90 zaraženih i manastir pod karantinom. Dakle, širi se interno među kaluđerima u jednoj od najvećih svetinja u Rusiji i na svetu. A onda neko kaže: Ja moram u crkvu, meni je to važnije od života, ja se ne plašim, za mene je to prava vera, ja imam pravo. Moram u hram zbog svoje vere jer sam tamo bliže Hristu a kod kuće sam, ipak malo, dalje. A šta ako je Hristos na odeljenju intenzivne nege? I tamo mu po jevanđelju (čak i ako ga ne zna) služi upišana medicinska sestra? A ta sestra mučenica moli i kaže: Molim vas, sedite kući. A ako mi tu mučeničku sestru uslišimo, poslušamo i sačuvamo je tako što sedimo kući, uprkos svojoj želji da ispoljimo svoju veru, onda je ona za nas Hristos kojem smo poslužili kada je bio go, bos, gladan, žedan, zatvoren u bolnici služeći drugima. E to sada rade moskovski i kijevo-pečerski sveštenici, monasi i njihovi parohijani.

Kažu ljudi da se vidi svuda da se verni narod buni zbog Vaskrsa. Za neke, čak i teologe, je neobeležavanje Vaskrsa u hramovima kraj hrišćanstva. Neki verni to doživljavaju kao kraj sveta, slute dolazak antihrista itd. Osuđuje se Sinod (koji mislim da jeste mogao bolje i ranije da se ovim pozabavi), vlast, lekari, bilo ko ko se založi da se smirimo, zaštitimo koliko je moguće i pobrinemo i o sebi i o drugima (ljubi bližnjeg kao sebe)(ne čini drugome što nećeš da tebi čine). Jedna vernica ovde na forumu kada je bila reč da će za Vaskrs biti zabrana kao i do sada ali da će biti slobodno u ponedeljak se zapitala: Ali šta nam vredi ponedeljak ako smo u nedelju jeli jaja? A neko drugi ko je postio 40+ dana kaže takođe da to nema smisla jer je Vaskrs dan za pričešće i mrs. I sad neki od tih istih ljudi koji misle da je odsustvovanje iz hrama i od pričešća na Vaskrs kraj sveta ti isti se na drugi i treći dan Vaskrsa ponašaju kao da pričešća nema, kao da je pričešće najnebitnija stvar koja se nudi na liturgijama u ponedeljak i utorak. Zašto tako? Jer su jeli jaja i mrsili. A zašto se onda služe te takođe vasksnje liturgije? Pa eto jer je praznik tri dana. Pa kako se popovi pričeste a jeli jaja i mrsili? I onda sledi odgovor koji ruši sve i glasi: Pa oni moraju. I tu se vidi da nema ni Novog Zaveta, ni Otaca, ni teologije, ni liturgije, ni slobode, ni odnosa. Samo "duhovna" rekla kazala, kvazi-monaška farisejština, slepilo za sve osim za "pravilo". I ti ljudi nisu toliko krivi, više su krivi oni koji ih nisu naučili, kao i oni koji nisu naučili učitelje tj. sveštenike. A zašto ih nisu naučili? Pretpostavljam zato što ni sami nisu znali za bolje ili zato što se tako lakše upravlja masom: udariš pravila, uceniš "ispravnošću" i miran si. Donekle. Sinod je predložio da se u krajnoj nuždi pričešće da vernima da se sami pričeste misleći pri tom na iskusne, svesne, dugogodišnje, ozbiljne vernike kojima se može ukazati takvo poverenje. Ja sa svoje strane mislim da može da se da svakom vernom koji je redovan na liturgijama. I smatrao sam da je to odlično rešenje za mnoge probleme u ovoj epidemiji. I i sada mislim tako. Osim kada se setim drugog i trećeg dana Vaskrsa (i Božića i Duhova). Jer, koliko bi vernih htelo, smelo, razumelo, umelo, tražilo da imaju pričešće u svojoj kući, pa makar za Vaskrs? Ja sam seo i "izračunao" taj broj: Isto onoliko koliko ih se pričesti drugog i trećeg dana Vaskrsa. Dakle, skoro niko. A to znači: Kada u crkvama budu gužve za pričešće drugog i trećeg dana Vaskrsa isto kao i prvog dana onda tek možemo da razgovaramo o nečemu. Dotle bojim se da ne spadamo u onu jevanđelsku priču: "Свакоме који има даће се; а од онога који нема, узеће се и оно што има."

Skupština (i ustav i zakoni) su praktično manje-više (po potrebi) suspendovani čim je SNS dobio većinu i od tada je skupština radila čisto formalno (mada u stvari više propagandno). Sada su zbog epidemije to stanje samo overili i to je to. Zbog toga i zato što bi udovoljavanje verskim i "verskim" pravima svih u zemlji obesmislilo mere suzbijanja epidemije nemam nameru da se zamajavam podnošenjem nekakvih zahteva za izlaske itd. A i sama Crkva je rekla da sedimo kući i doprinosimo i ljudski i verski da se epidemija smiri.

Ne vidim kako si mi odgovorio na pitanje navođenjem cele Mistagogije ili onim jednim citatom. Ali, svejedno, potvrdio si ono što sam napisao a to je da smo izgubili vezu sa praksom i Ocima iz prvih vekova hrišćanstva i ne samo sa njima nego i sa Maksimom iz 7. veka. Kaže Maksim u Mistagogiji: Da li danas oglašeni (tj. nekršteni i pod epitimijama) izlaze iz Crkve? Ne. A verni koji ostanu do kraja liturgije da li se pričešćuju kao što tekst same liturgije podrazumeva (i nalaže)? Ne. Umesto toga oni koji neće da se pričeste (tj. oglašeni iz opravdanih, neopravdanih, kanonskih i nekanonskih, blagoslovenih i kojekakvih drugih razloga i "razloga", nedostojnosti i "nedostojnosti) ipak ostaju do kraja liturgije jer im to duhovno(!?) znači. Zašto? Da posmatraju pričešće. Da posmatraju Tajnu Večeru. Da li je iko posmatrao Tajnu Večeru? Nije, pričestio se čak i Juda. Dakle, nema posmatranja. Ako si pozvan onda si tu i pričestiš se a ako nisi onda izlaziš sa oglašenima. Kao što je i (liturgijski i svaki drugi) red. Možeš li da zamisliš da spremiš večeru zajedno sa nekim ljudima a onda da oni stanu sa strane i gledaju vas kako jedete? Naravno da ne. Ali to je naša redovna praksa jer većina ljudi koji dođu na liturgiju odgovaraju Bogu sa amin i aliluja i podaj Gospodi i pevaju pesme pre i posle pričešća na liturgiji ali se ne pričešćuju. Za mene je to gore nego da se liturgija gleda preko TV-a jer je preko TV-a makar sasvim jasno da je to samo posmatranje. Šta bi sv. Maksim rekao na to? Jer ova praksa, ako se ne varam, njegovu kompletnu Mistagogiju izvrće naglavačke i obesmišljava. Ja znam da je ovakva praksa rezultat vekovnog nemara i liturgijskog neprosvećivanja i komplikovana je da se reši. Ali eto čisto da vidimo da ne možemo da se olako hvatamo za Oce i Mistagogiju da bi nešto objasnili ako imamo praksu koja sa tim nema više veze.

Videh ovo malopre na sajtu kod e. Irineja kojeg inače veoma poštujem i slažem se sa mnogim stavovima. Inače ovo što ću napisati nije na njegov račun, jer mnogi danas u vreme karantina ističu učešće naroda, nego me ponovno susretanje sa tim argumentom isprovociralo na razmišljanje i pisanje. Dakle, mnogi često ističu da je važno da narod bude na liturgiji (sa čim se naravno slažem) ili čak da bez naroda nema liturgije (mada je koliko znam kanonski određeno da ne sme jedan sveštenik da je služi sam nego mora bar još neko da bude prisutan kao vernik, crkvenjak, pojac, đakon, sveštenik itd.). U tom kontekstu pitam se: Šta to tačno znači organsko učešće na liturgiji naspram (samo) intelektualnog (preko medija)? (Ovde neću da ulazim u teološki aspekt da smo mi udovi tj. organi jednog Tela Hristovog bez obzira na način i stepen učestvovanja u liturgiji. Mada, skoro sam čitao tekst jednog episkopa koji bi, mislim, i tu postavio znak pitanja, i što se mene tiče sasvim opravdano.) Dakle, verovatno se pod organskim učeščem misli na fizičko prisustvo vernika (naspram "prisustva" preko medija). Ali, kao što većina vernika (koji su redovno na liturgijama) zna, vernici ipak učestvuju samo intelektualno čak i kada su fizički prisutni. Jer osim što prisustvuju i posmatraju liturgiju oni ništa drugo ne rade. Maltene kao i preko televizije. Jer na prozbe sveštenika odgovara pevnica ili hor a retko gde to zaista radi ceo hram. (U to ne ubrajam većinsku situaciju da peva hor ili pevnica a manji broj vernika to manje ili više uspešno tiho ili ćutke prati.) To organsko (ne)učestvovanje na liturgiji je vidljivije ako se liturgija posmatra kao obed, kao što i jeste kao večera ustanovljena na Veliki Četvrtak. Da li svi na liturgiji imaju utisak da ravnopravno, jedinstveno, organski u svakom pogledu učestvuju u zajedničoj večeri? Teško. Jer verni su odvojeni i kroz pevanje i pregradom oltara i načinom pričešćivanja i režimom posta i ispovesti i učestvovanjem u ostalim aspektima života parohije. Da li neko ikada pita verne išta oko hrama, poslovanja, organizacije i ostalog u parohiji osim kada treba nešto da se pomogne? Retko. Vladike i sveštenici rade kako oni smatraju da treba a verni su tu samo kao radna snaga ili pomoć. Je li to organsko učešće u parohiji = zajednici = liturgiji? Teško. Kada ste poslednji put videli da vladika pita verne za sveštenika kojeg postavlja? I to ga postavlja da služi baš tim vernima a oni ga prvi put u životu vide. I na tom rukopoloženju se viče "Aksios!" tj. "Dostojan!" a ljudi nemaju pojma ko je čovek. Zna vladika i sveštenici, a verni? Verni su tu da kao prisutni (roboti) kažu "Dostojan!" i time je forma ispunjena. A organsko učešće? Reći će neko: Ima u crkvenim odborima vernih. Ima, tako je, ali se uglavnom biraju poslušni i imućni. Poslušni da ne prave probleme a imućni da pomognu da se neki poslovni (lakše) završe. Neke od tih imućnih viđamo samo par puta godišnje kada dođe vladika ili bude slava hrama. Dakle, to je još jedna forma bez organskog učešća. Kazaće neko: To je tako odavno. Jeste, na žalost. I to me dovodi do završnog citata iz saopštenja v. Irineja: Moram da kažem: Amin, daj Bože! Ali i da dodam da sam pesimističan da ćemo iz ovoga išta da naučimo a kamoli pretočimo u novozavetno autentičnu praksu. Jer je moj utisak da je ova pandemija, makar kod nas pravoslavnih, uspela, možda i Božijim promislom, da jedan za drugim otkriva slojeve naših tradicija i praksi kojima smo se udaljili od onoga što čitamo u Novom Zavetu. Maltene da nema zastranjenja i osude koju je Hristost izrekao za fariseje, sadukeje, zakonike i književnike a da to nije danas naša praksa. Kada čitamo praksu i rasuđivanja Otaca iz 4-5 veka, koji ne bi trebalo da nam budu strani jer ipak nije reč o baš prvim hrišćanima, stiče se utisak kao da je to neki drugi svet sa kojim nemamo veze. Rasplamsavanje raskola u Ukrajini pokazalo je krizu u sabornom pravoslavlju, pokazalo je da možemo da izgubimo deo Simvola vere o Sabornoj Crkvi, i to se videlo na poslednjem sabranju u Jordanu. Odmah zatim kriza sa pandemijom je izbacila na površinu temeljno odsustvo liturgijske svesti kroz njeno formalno ispunjavanje, pokazalo je duboke rascepe u shvatanju evharistije, litugije, pričešća i učešća vernih. Neki koji su se međusobno svađali oko sujeta sada to isto rade na nivou svetskog pravoslavlja, neki drugi koji su terali "nedostojne" verne od pričešća sada ih teraju da se pričešćuju uprkos apelima sopstvene Crkve, neki treći koji (osim retkih izuzetaka) verne nikad ništa nisu pitali sada ih pozivaju jer se bez njih ne može. Iskreno se nadam da se neće tako nastaviti. Jer imali smo dva drmanja, dva upozorenja, dva zemljotresa, jedan kroz Ukrajinu drugi kroz pandemiju, i nismo se još trgli. Još se gleda da se izvrdaju i jevanđelje i apostoli i Oci. Pitam se kakav će treći zemljotres da bude ako ovako nastavimo.

Osim toga mislim da, makar za sada, nema mnogo smisla porediti podatke za cele (pogotovo mnogoljudne) zemlje nego podatke za regije ili gradove pogođene koronom. Više ima smisla porediti severnu Italiju nego celu zemlju. Recimo da se, ne daj Bože, desi katastrofalan zemljotres u Rimu. I recimo da u celoj Italiji mesečno prosečno premine 100.000 ljudi. U zemljutresu pogine 10.000 i bude ranjeno 50.000. Bolnice u Rimu i okolini kolabiraju a mrtve razvoze po regionu ili u masovnim grobnicama. I onda neko pogleda smrtnost u Italiji za taj mesec i vidi 105k (10k od zemljotresa i 95k od ostalog) i kaže: Evo, smrtnost u Italiji za ovaj mesec je u okviru proseka, znači sve je u redu a zemljotres i pune bolnice i ostalo su laž. Dakle, trebalo bi, makar za sada, gledati gradove i regije a ne cele zemlje. Sumnjam da sada na nivou SAD možemo da vidimo povećanu smrtnost ali ako se gleda država Njujork ili sam grad onda je priča već drugačija.

Coronavirus Pandemic: China Seeks to Increase Geopolitical Power | National Review WWW.NATIONALREVIEW.COM The great-power competition has begun in earnest.

Hell is Coming and We Sold Out Our National Security For A Few Dollars WWW.INSIDERMONKEY.COM I am furious and frustrated. Once the greatest country on the face of this planet, the United States is going hat in hand to China, begging for a few...

Sve lepo govori ali džaba kada ljudi nemaju svest ni šta je post. Post kao odricanje od neke hrane je najčešće samo spoljašnji podvig usmeren na sebe. Za mene suština posta, međutim, nije usmeravanje na sebe nego odricanje od sebe (u bilo čemu a radi bližnjih). A kod nas u sred posta (tj. odricanja od sebe) ljudi ipak misle samo na sebe: ja da se pričestim, ja imam veru, ja ću da dođem uprkos pozivima da se uzdržimo, ja želim da budem sa Gospodom, meni je to najvažnije na svetu, meni neće da se desi ništa. Iako je ovde reč o duhovnim stavovima, potrebama, željama to ne menja mnogo stvar ako postaje duhovna sebičnost a to onda nema suštinske veze sa postom a onda nema veze ni sa pričešćem jer je pričešće zajednica sa onima sa kojima i zbog kojih postiš. I sve se izvrne naglavačke. Kao što i kaže Janaras: individualna religija koja od svega pravi objekat svoje "duhovnosti" pa i od samog Pričešća. U takvom shvatanju vere duhovna sebičnost ne da nije problem nego je i poželjna i jedino ispravna. I mislim da zato imamo poplavu junaka vere koji svima govore da bi trebalo da slede njihovo duhovno (sebično) JA. AKO je neko duhovno velik taj utoliko manje ističe svoje duhovno ja, naročito tako da se ističe nad drugima. Mislim da baš o tom sebičnom duhovnom JA govori ap. Pavle kada ovako savetuje Filipljane: "3 Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе. 4 Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других. 5 Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу, 6 Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, 7 Него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек; 8 Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту"

Stanje u regionu loše, plus politički marifetluci na svakom koraku uprkos pandemiji. Zašto u celoj istočnoj Evropi ima MANJE UMRLIH od korone nego u Italiji tokom samo jednog dana? WWW.BLIC.RS Evropski podaci o širenju korona virusa navode na zaključak da je situacija u istočnoj polovini kontinenta mnogo manje strašna nego na Zapadu. Ukupan bilans žrtava u više od deset država...

Ti kao da nisi čitao saopštenja koja su se nizala ove dve nedelje, sva su uopštena i kasnila za događajima. Slažem se sa tobom ali sam pesimističan. Ako se uvedu strožije mere po meni je najbezbednije za sve da se liturgije služe sa par sveštenika i par vernih i da se pričešće daje u ruke ali i da se (shodno drevnoj praksi) pošalje vernima da imaju kući za samopričešćivanje za naredne litrugije kojima neće moći da prisustvuju (pogotovo za Vaskrs). Međutim i za to sam, uprkos preporuci Sinoda vladikama, krajnje pesimističan jer smataram da su male šanse da crkvena elita tj. klir omogući nama, običnim smrtnicima, da pričešće imamo kući. Kao da mi nismo (već) Telo Hristovo time što idemo na liturgije ili čeznemo za njima i pričešćem. Možda, doduše, bude to dato monasima (jer nisu obični smrtnici kao mirjani tj. podrazumeva se da su tj. da bi trebalo da budu ozbiljnijij i dostojniji) a možda bude i pojedinačnih izuzetaka kod starijih vernika, veroučitelja i sličnih ali opet daleko od toga da se ovaj problem dostojno reši na nivou cele SPC.

I treća stvar. Interesantno mi je ovo od oca Zorana i Aleksandra Milojkova. Da pričešće može ali i ne mora da prenese zarazu nego da čoveku po veri biva (po reči Hristovoj i ap. Pavla). Prvi razlog je taj što je dvosmerno tj. primenjivo je i u pozitivnom i negativnom značenju: - može ali i ne mora da dezinfikuje kašičicu i/ili hleb i vino - može ali i ne mora da prenese zarazu, zavisi ko i zašto pristupa. Drugi razlog je što se slaže sa onim što od početka govorim na ovoj temi a to je da dejstvo pričešća zavisi od odnosa vernog prema Hristu. Da nema automatizma ni u jednom pravcu. Jer ako ima nekog automatizma onda nije bitan odnos a onda ap. Pavle nije bio u pravu. Dakle, Hristos je taj koji čini ili presuđuje da li će pričešće biti na dobro ili na osudu, On je Taj koji gleda naš odnos prema njegovom Telu. Čak i kada je na osudu Pavle kaže da je to Božije korenje da takvi ne bi bili osuđeni sa svetom, a ja mislim da to znači da su ukoreni da bi se pokajali i (na kraju) spasili.

Razmišljao sam i o ovome. Na čemu su pre hiljadu godina hrišćani zasnivali svoju veru u Telo? Jer oni tada nisu znali ni za bakterije ni za kašičicu. I da su znali za kašičicu nisu znali za bakterije pa nisu ni znali da ih Gospod čudotvorno štiti. Koji su argument imali da kažu nešto kao neki danas: Evo 1000 godina to i to i zato mi verujemo da je ovo Telo? Ja ne znam kakav su oni dokaz ili "dokaz" u to vreme imali o ovakvom (maltene automatskom) čudotvornom dejstvu pričešća. Zbog toga mi se ovih dana motala misao po glavi da je svođenje hrišćanstva, tačnije naše vere, na dezinfekciju i čudo protiv bakterija u stvari znak nekog specifičnog maloverja a ne jake vere. Jer ako su naša braća pre 1000 godina, i bez dezinfekcije, imali nešto zbog čega su čvrsto verovali u Telo gde je to nešto nama danas? Ispada da ga nema, da nema te vere u Telo koju su oni imali pre svesti o dezinfekciji. Zato danas nekima, kada im se poljulja dezinfekcija, pada sve. Pada vera, pada Telo, pada Hristos. A da li je baš tako? Zato ja pomišljam da je (pre)naglašavanje vere u dezinfekciju u stvari znak maloverja, svođenja Hrista na meru naše vere, a ne znak jake vere (kakvu su naši imali pre 1000 godina).