Претражи Живе Речи Утехе

Његова светост патријарх московски и све Русије Кирил донео је упутство за старешине парохијских цркава, подворја и манастира Московске епархије, у вези са претњом од ширења инфекције коронавируса. Ради пастирске бриге о људима, као и на захтев санитарних власти, уз очување чврсте вере у деловање благог промисла Божијег и Божије свемогућство, доносимо следећа правила, у складу са канонском и богослужбеном традицијом Руске православне Цркве. Док се епидемиолошка ситуација не промени набоље и до добијања одговарајућих упутстава о потпуном или делимичном прекиду важења овог упутства, у парохијским црквама, патријаршким, архијерејским и манастирским подворјима, као и у манастирима Московске епархије, неопходно је придржавати се следећег. У погледу причешћивања светим Христовим тајнама: 1. Имајући у виду да приношење бескрвне жртве ни у ком случају не може бити прекинуто, јер тамо где нема евхаристије нема ни црквеног живота, као и то да се свето тело и крв Христова дају на здравље како душе, тако и тела (видети, на пример, молитве светог Јована Златоустог – седму и девету молитву из правила пред свето причешће), те историјску праксу Православне Цркве у условима епидемије (конкретно, причешћивање оболелих од заразних болести после других причесника, или чак на посебном богослужењу, уз брисање кашичице после сваког причесника тканином која се затим спаљује; коришћење посебног сасуда и кашичице за оболеле; њихово омивање у сирћету које се затим просипа у пресахли бунар – видети С. В. Булгаков, Настолна књига за свештено-црквенослужитеље и Пидалион са тумачењима преподобног Никодима Светогорца, правило VI.28), свете Христове тајне делити тако што ће се после сваког причесника кашичица брисати убрусом који је натопљен у медицински алкохол (убрус редовно додатно натапати) и потапати у воду. Са водом поступити као што се поступа код редовног прања убруса. Препоручује се етил-алкохол 75% или изопропил-алкохол 70%. 2. „Запивку“ делити искључиво индивидуално, сваком причаснику посебно, у једнократним чашама (примедба преводиоца: за нашу праксу ова тачка није актуелна, будући да је „запивка“ специфична карактеристика руске богослужбене праксе). 3. Нафору делити у једнократним хигијенским рукавицама. 4. Убрус током причешћивања верног народа користити само за спречавање случајног падања светих тајни на под и за брисање кашичице, а за брисање уста причесницима користити папирне салвете, које затим спалити. Убрусе кувати, са дужном побожношћу, после сваке богослужбене употребе. 5. Причасници да не целивају путир после причешћа. У погледу светих тајни крштења и миропомазања: 6. Строго се придржавати праксе мењања и освећивања нове воде за свако ново крштење. С тим у вези, свету тајну крштења вршити искључиво индивидуално и после сваког крштења дезинфекционим средством брисати купељ (крстионицу). Препоручују се препарати на бази терцијарних амида или хидроген пероксид 3%. 7. За миропомазање и помазивање уљем користити штапиће за уши и папирну салвету, које затим спалити. У погледу свете тајне јелеосвећења: 8. Код групног служења свете тајне јелеосвећења у црквама, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити. Друга упутства у погледу богослужења, пастирске праксе и црквеног живота: 9. Уместо изношења крста на целивање по завршетку божанствене литургије и других богослужења препоручује се стављање крста на главе верника. 10. Враћајући се пракси прописаној типиком, која се последњих година променила (у Руској Цркви – примедба преводиоца), помазивање на свеноћном бдењу вршити само онда када се врши литија и освећење уља. У случајевима када се помазивање врши, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити. У другим случајевима, целивање јеванђеља, празничне иконе или крста после полијелеја организовати тако да се јеванђеље, икона и крст после сваког целива обришу дезинфекционим средством. 11. Свештеницима се препоручује да не пружају руку верницима на целивање. 12. За дељење нафоре и петохлебнице на бдењу користити једнократне хигијенске рукавице. 13. Посвећивати додатну пажњу чистоћи утвари и богослужбених сасуда, брисати их после сваке богослужбене употребе и детаљно испирати врелом водом. 14. До издавања посебног упутства, прекинути рад парохијских школа, секција и кружока. 15. Социјалне службе при парохијским црквама, подворјима и манастирима по својим могућностима да пружају помоћ старијим грађанима који спадају у ризичну групу, у виду доставке на кућну адресу прехрамбених производа и најнеопноднијих средстава. Упутства општег карактера: 16. Старешине да наложе црквеним и манастирским радницима обавезно придржавање општих мера хигијене, укључујући дезинфекцију руку током дана на свака два сата или чешће). 17. Обезбедити често проветравање цркава, као и парохијских и манастирских јавних просторија, саставити обавезујући распоред проветравања. 18. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати површину црквеног мобилијара који сви додирују (укључујући палионице), као и куке на вратима. 19. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати иконе у цркви које верници целивају. 20. Свештенослужитељи, црквенослужитељи и радници цркава и манастира да се одговорно и са пажњом односе према томе како се осећају. У случају било каквих симптома обратити се старешини и затражити медицинску помоћ. 21. Старешине да организују обавезно мерење температуре пред почетак радног дана (нпр. помоћу бесконтактног топломера) код свештенослужитеља, црквенослужитеља и радника цркава који долазе у контакт са већим бројем верника. 22. Објаснити верницима да испуњавање ових прописа и ограничења треба схватити као послушност речима Светог писма: „Немој кушати Господа Бога својега“ (Мт 4, 7). Такође објашњавати верницима да у случају појаве симптома грипа или других заразних болести треба да се, из љубави према ближњима и бриге за њих, уздрже од одласка у цркву. За брисање подова препоручују се препарати на бази хлора. Извор: https://mepar.ru/documents/misc/2020/03/17/121243/ За Поуке.орг са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић View full Странице

Приликом причешћивања, поједини свештеници бришу каишчицу после причешћа сваког верног, док већина то не чини. Први сматрају да су практични и предострожни, док други осуђују овакав поступак сматрајући да се њиме уноси забуна међу верне, да је знак маловерности, не одговара догматски, итд. С обзиром да је у питању највећа тајна наше вере, какав став треба заузети у овом питању, не само ради једнообразности? ОДГОВОР: Ово питање, колико ми је познато, први је код нас изнео и о њему опширно писао, између два рата, архимандрит др Петроније Трбојевић. Али је становиште о потреби увођења више кашичица за причешћивање, или брисање једне после причешћа сваког појединца усвојио још раније, тако да је септембра 1911. год. поднео Светом синоду у Сремским Карловцима представку којом је тражио да се званично уведе овакав поступак у целој Карловачкој митрополији. У тој представци, поред хигијенског разлога ("да заједничка кашика, особито без темељног брисања, може да пренесе разне болести"), и естетског ("многог причесника тако рекући језа ухвати, кад помисли у колико је уста била та кашичица без икаквог чишћења и брисања"), наводи он и један догматски разлог у коме расућује овако: Сем теплоте, Светом причешћу се не сме ништа додавати. Међутим, како се на кашичицу, при причешћивању, ухвати мало пљувачке, која се, кад се кашичица поново умочи у Свету чашу, делимично опере и помеша са Светим причешћем: "Ако се кашика сто пута у уста причесника метне и понопо у путир спусти, може се замислити случај да ће се вино (крв) у осетној мери променити. Онда постаје овај догматски разлог важнији од првих двају разлога". Крајем исте године, Свети синод је на ову представку донео следеће решење: "Молба се ова не уважава са разлога што се Света црква постарала и има довољно средстава да се верни очувају од заразних болести, а наведени квази догматски разлог нема никаква основа". Незадовољан оваквом одлуком Светог синода, архим. Петроније достави исту представку Јовану Ж. Бути, уреднику "Православља", богословског листа који је излазио у Сремској Митровици, да се онде објави. Но овај одбије њено штампање у листу с образложењем: "Ни хигијенски ни естегски разлог не може да ме увери о потреби промене у начину причећивања. Догматски разлог нисте никаквим аргументима потврдили. Шта више, догматско учење по овом предмету убија и она два разлога, на први мах основана и оправдана. Зашто? Ако је учење наше Цркве истинито... онда је Свето причешће огањ који сажиже сваку нечистоћу не само душе. него и тела. Благодат Божја колико утиче на душу толико и на тело; свештеник се моли да причешће свето буде во исцјељеније души и тјела. А тело болује не само од похоти плоти - него и од разних болести." На крају Бута вели: "Ја се не бојим инфекције у причешћу, а нисам још чуо да је и један свештеник био заражен тим путем. После I светског рата, јула 1921. год., поднео је архимандрит Петроније овакву представку Светом синоду Српске цркве, али и тада без позитивног резултата. Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето причешће "хлеб који је сишао с неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај хлеб живеће вечно" (Јов. 6, 58). Причешћујући се, ми постајемо једно тело с Христом Животодавцем. Који се достојно "причешћује телом и крвљу Христовом бива истог тела и крви с Њим", вели Свети Кирило Јерусалимски." Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: "Мало квасца све тесто према себи уиодоби. Тако обесмрћено Богом телоГосподње, будући у нама, све претвара и мења према себи". Још детаљније излаже о томе Никола Кавасила велећи да је Свето причешће права храна за Цркву Његову. "И (Црква) причешћујући се њима, не претвара њих у људско тело, као што бива са којом било другом храном, него се она (Црква) претвара у њих, пошто јаче надвлађује. Као што гвожђе стављено у огањ само постаје огањ, не претвара огањ у гвожђе. И као што усијано гвожђе не видимо као гвожђе, него просто као огањ, иошто се особине гвожђа потпуно губе због огња, тако и Христова Црква, кад би је ко могао видети онда кад се сједини с Њим и причести се Његовим телом, не би видео ништа друго него само Господње тело". Стога Црква верује да верни поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко Светог причешћа, него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог причешћа: "Колико сам пута - вели он - имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после причешћа божанским тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали", па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд. Кад би онако бивало како вели архим. Петроније Трбојевић, и кад би се преко причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни причешћујући се, иили из истог путира. Питање које поставља архимандрит Петроније Ј. Ж. Бути, на изјаву овога да се не боји инфекције у причешћу: Би ли он употребио причешће у које би усули цијанкалија? сасвим промаша циљ, јер не може бити да и сам архимандрит није примећивао да је друго "могућност" заразе, а друго "извесност" цијанкалија. То пак што сео указивању поштовања Светим тајнама, тако и искључење могућиости штете која би могла наставити за здравље верних кад би у таквом путиру стајало вино, које не постаје одмах, чим се улије у њега, крв Христова. Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника, помоћника Божјих (1 Кор. 3,9), кад би свештеник знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за причешће. Јер треба схватити да ми верни не мислимо да је Свето причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јн. 6, 54). У хришћанству је свагда било главно, и "једино од потребе": задобити "уместо земаљског-небеско; уместо привременог-вечно; уместо трулежног-нетрулежно". Све привремено, телесно долази у други план. Зато се у молитвама све три Литургије свагда налазе прозбе о вечном,11 а о телесним потребама, здрављу и другом ретко. Може звучати парадоксално ако сада, после свега онога што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти. Говорећи о приступању телу и крви Христовој, Свети апостол Павле вели: "Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло..." (1 Кор. 11, 30). Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко причешћа, него о опасности за онога који "недо- стојно једе хлеб и пије чашу Господњу". У молитви Литургије Светог Василија Великог "Боже наш, Боже спа- сати... ниже немошчна душсју и тјелом от јеже недостојње сих прича- чатисја". Тумачећи ово место 1 Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: "Многи у недоумици питају један другог: Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? Узрок многих, говори он (Павле), од ових нзненадних невоља налази се у гресима".в Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела. Вековно искуство, дакле, и пракса Православне цркве не даје за право схватању архимандрита Петронија 'Грбојевића и оних свештеника који, из бојазни од заразе, траже увођење више кашичица, или брисање једне после причешћа сваког верног. На крају указаћу на један случај за који сматрам да има места да се изнимно поступи друкчије. Мислим, наиме, да треба узети у обзир постојање света преосетљивог, у већој мери гадљивог, код кога долази лако до повраћања и коме би пастир-духовник требало на неки начин да снисходи и олакша приступање Светом причешћу. Но и то би се могло извести без прибегавања неким ванредним мерама. Док такав верник не ојача и не савлада у себи ову слабост, мислим да би му се, изузетно, могло допустити да се причести на почетку, пре свих, или сасвим на крају, после дељење антидора, кад је путир већ пренесен на проскомидију и кашичица по причешћу отрвена. На тај би се начин њему изашло у сусрет, колико је могуће, без непотребног изазивања питања и уношења недоумице код осталих верних. Извор: Поуке.орг View full Странице