Antivirus

@Bokisd
Али уопште није поента у томе да се страхом неко учини добрим и духовним бићем јер то и није могуће. То је могуће само душом и божијом љубављу, уколико тај неко дозволи и пожели да је осети и спозна и наравно крене тим путем трајно.
Онај који чини зла (ја бих радије рекао - онај ко не иде Божијим путем и путем исправног и путем љубави и среће) тај неће бити помилован него ће све дубље да тоне у грех, похлепу и тиме истовремено све дубље у патњу и у пакао... али ако једном покуша да схвати или кад просто осети и призна себи и Богу то што је радио и где је сада, и када саосети са оним што је направио и када пожели да путем искупљења пође ка Богу, то ће му бити увек допуштено али је тај пут једнако тежак и у том смеру ка горе...
Овоземаљска доживотна казна можда ипак није савршен пример јер је овде све ограничено и оковано материјалним, па чак и сам појам вечности. Али ако смо већ у том примеру, добар је и филм „Бекство из Шошенка”, где видимо човека који пола века проводи у затвору и долази до тога да је постао неко сасвим други од онога ко је био у тренутку одласка на робију. И свакако можемо рећи да он више није тај који заслужује наставак вечне робије... иако би му и пут назад у цивилизацију и живот бити поновна казна бар неко време, док новог себе не прилагоди нормалном новом животу на слободи и међу људима који нису робијаши. 

@Bokisd
Али уопште није поента у томе да се страхом неко учини добрим и духовним бићем јер то и није могуће. То је могуће само душом и божијом љубављу, уколико тај неко дозволи и пожели да је осети и спозна и наравно крене тим путем трајно.
Онај који чини зла (ја бих радије рекао - онај ко не иде Божијим путем и путем исправног и путем љубави и среће) тај неће бити помилован него ће све дубље да тоне у грех, похлепу и тиме истовремено све дубље у патњу и у пакао... али ако једном покуша да схвати или кад просто осети и призна себи и Богу то што је радио и где је сада, и када саосети са оним што је направио и када пожели да путем искупљења пође ка Богу, то ће му бити увек допуштено али је тај пут једнако тежак и у том смеру ка горе...
Овоземаљска доживотна казна можда ипак није савршен пример јер је овде све ограничено и оковано материјалним, па чак и сам појам вечности. Али ако смо већ у том примеру, добар је и филм „Бекство из Шошенка”, где видимо човека који пола века проводи у затвору и долази до тога да је постао неко сасвим други од онога ко је био у тренутку одласка на робију. И свакако можемо рећи да он више није тај који заслужује наставак вечне робије... иако би му и пут назад у цивилизацију и живот бити поновна казна бар неко време, док новог себе не прилагоди нормалном новом животу на слободи и међу људима који нису робијаши. 

ако не причамо о рату, логорима, убиствима, силовањима.... који су оличење чистог зла, па је чак и људима који су вршили та злодела остављена могућност покајања, код кога си ти видео апсолутно добро или апсолутно зло, увек је питање нашег избора чему ћемо се приклонити, ја једноставно верујем да се треба трудити мислити добро, чинити добро, стално, чак и када то постане апсурд,  јер то доноси светлост и одгони зло, и нарано да је тешко јер чинећи зло идемо само линијом мањег отпора, али су плодови зла и ако делују примамљиво и слатко увек горки и опори, а плод  добра је увек неизрецива лакоћа постојања.

Проблем је у том схватању именице "ми".
Поштен човек гледа себе, своју породицу, своје пријатеље, њих осећа као своју заједницу и осећа срамоту када неко из те заједнице учини нешто срамотно.
И сад одједном, то "ми" прошири на људе са којима нема никакве везе и запрепасти се кад схвати колико ту много има морално проблематичних људи и људи без икаквог осећаја за срам или за друге људе. Зашто, зато што смо иста "нација"? "Народили" смо се из истог народа, чинимо заједницу? Па ти си се "народио" из генерација и генерација предака где су децу од малена учили да је срамота бити неосетљив према другом човеку, а овај се "народио" из генерација и генерација предака где је најсветије начело "у се, на се и пода се", неко трећи из генерација и генерација које су васпитане да живе као друштвени паразити. Сиротиње и богатих има и међу једнима и међу другима и међу трећима али како се ко од њих понаша у својој сиротињи или свом богатству, суштински је различито.
"Ми" и "Амери", а гарантујем да се на овој теми нико не би овако понашао ни да ту пилетину треба да носи стварним гладним устима.
Извињавам се, али сматрам себе Српкињом и свакодневно ме вређа то што се не само у медијима него и у нашој свакодневној комуникацији, особинама најгорег под-слоја нашег народа лепи национални призвук и што добри и племенити људи стално осећају потребу да сматрају себе делом те заједнице, а нису део ње. Чини ми се да је у том смислу исправнија подела људи на класе него на нације, не знам... Нема "српског" понашања, "српског" менталитета и сл., имаш менталитет осетљивих и неосетљивих људи, ја сам у својој српској породици учена да је срамота пљувати и кад си у шуми, нека друга српска породица породично истреса слинац на плочник, шта је сад ту "српско" васпитање?

Делује ми да нису баш нестали... пре бих рекла да су се прилагодили нама, хехе... Нисмо ни ми женствене као што су биле наше баке, нисмо стидљиве, нисмо умиљате, нежне, не ценимо нити држимо девојаштво... (сад ми се некако чини да је на месту реченица коју сам прочитала у некој књижици - уколико није женствена, жена може да убије мужевност у мушкарцу...) Превише је претенциозно очекивати да се према нама неко односи са поштовањем и приљежњошћу какве проналазимо у романима, кад саме бивамо често агресивне и грубе (у опхођењу, у односу према животу), кад саме себе унижавамо, кад свесно дајемо повода за непоштовање... Мада је и дискутабилно који је процес хронолошки ту био први - наша тежња да ходамо у корак са временом (самовласне смо и самодовољне, са усађеним моделима (сумњивог порекла) "великих" љубави у којима мушкарци дају себе несразмерно више него жене; грабимо живот лактајући се, до те мере себи смо подредиле масу неприпадајућих нам ствари тако да сада тражимо мушкарце који нас могу "пратити"...) или њихово напуштање егзотичних манира и гестова који плене, напуштање чувања нас као највеће драгоцености својих живота; евентуално њихова недовољна самосталност, размаженост или ушушканост примана пролонгирано од родитеља нпр., због чега они "омекшаше" уместо да буду стабилни, постојани, храбри, одважни... (Шерон Стоун је рекла - Када бих нашла мушкарца који зна шта хоће, да ме води, прала бих му ноге сваки дан... хехе)... А можда је процес био синхрон, истовремен, хех... небитно... Гледано уопштено, заиста је мало данас свега онога што је раније постојало, па између осталог и те префињености у мушко-женским односима... Време у коме смо је урбаније, нису на цени некадашњи примери указивања пажње и привржености, а можда у неким сегментима нису ни потребни... Али сам сигурна да без обзира на психологију масе свако од нас на личном плану, уколико жели и потруди се, може бити џентлмен одн. дама и као такав/ва може наћи оног другог комплементарног... Кад тако посматрамо ствари делује ми да и није толико битно да ли су на глобалном нивоу фракције неџентлменских анонимуса у порасту... Али сигурно је још и то да уколико нисмо дорасле џентлименству - није адекватно ни очекивати га...

Нажалост, глагољица и ћирилица немају апсолутно никакве везе - слова глагољице не личе ни на шта налик ћирилици или латиници. Изузетак је једино слово Ш, свих осталих 40-ак слова су сасвим различите графеме.
Речима људи из Цркве оног времена, једино Словени имају "свето писмо" (тј. глагољицу), јер су то писмо осмислили хришћани и светитељи Ћирило и Методије. За разлику од њих, Латини и Грци користе паганска писма.
Ћирилица је настала из једног од стилова грчког алфабета који се користио у Византији у 9. веку и касније. Латиница је настала из друге варијанте грчког алфабета (али 1000 година раније) који се користио у грчким колонијама у Италији. Због тога данас ћирилица, латиница и хеленица (грчки алфабет) толико личе, свима су нам иста слова А, Е, О, Т, К, М итд., нека слова су заједничка за латиницу и хеленицу попут Z, Y, нека слова заједничка за ћирилицу и латиницу попут Ј, а много више слова су зајденичка у ћирилици и хеленици попут В, Г, П, Р, нека су веома слична попут Л или Д, затим има неколико који изгледају исто али се различито читају итд.
Има много истине у овоме и то делом и сви видимо, међутим идентитет свих осталих народа у окружењу је страшно млад, укључујући и Србе и Румуне. Буквално све што данас доживљавамо као део тог "идентитета", попут нпр. заставе, химне, језика, писма, националних савезника и противника - то је све настало у 19. веку. Латиницу јесу користили (и користе) непријатељи српског народа као један од својих симбола, али у ширем контексту то је само једна скучена перспектива. На пример, и римокатоличка вера је коришћена како би се уништио српски идентитет, али не можемо рећи да је сврха римокатоличке вере уништење српског идентитета. Латиница је просто - писмо, и то такво да се на њој може бити припадник било које вере, нације или идеологије. Румуне сам навела јер су они кроз историју традиционално ћирилична и православна нација. Јесу романски народ, али "повратак" на латиницу који су спровели је раван идеји да Срби треба да напусте ћирилицу и да се "врате" на глагољицу.

И ово је тачно, за јеврејска слова (хебрејска). Не сећам се да сам за то нашла експлицитне референце у литератури, али на предавањима су речима и сликом показали: Ц и Ч су од јеврејског нормалног и завршног "цаде", а Ш од јеврејског "шин". У питању су исте графеме.
Џ је слово из румунске ћирилице, где су за писање гласа "џ" изабрали Ц али са помереном квачицом ка средини, латинично слово је Ј (мада постоје стилови писања староћириличног "и" на сличан начин, али то су паралелне појаве).

Ovo je prilično zanimljiva teza za ovu temu. 
Uvođenje jednodelnih verzija ta tri slova tehnički i ne bi trebalo da bude veliki problem jer grafičko rešenje već postoji. Jedino bi trebalo upotrebu ta tri slova ozvaničiti i primeniti u pravopisu. Problem bi bio u tome što bi svi na trenutak postali "nepismeni" jer bi morali da se naviknu na tu promenu u praksi (jedina poteškoća bi neko kraće vreme bila navika) a drugi dosta veći problem bi bio pitanje reorganizacije srpskih tastatura koje bi možda menjale i raspored tastera zbog uvođenja tri nova slova (engleska slova se svakako ne bi izbacivala iz rasporeda).
Kad smo kod toga, iako bi i Daničićevo rešenje bilo dovoljno dobro, po mom mišljenju bi rešenje koje je predložio dr Milan Šipka 2008. godine bilo najprirodnije jer je slično dosadašnjim dvostrukim grafemama pa bi se i navika u pisanju lakše i brže prevazišla. Izgledalo bi ovako:
Dž ---> Ď
Nj ---> Ñ
Lj ---> Ł

Ova tema kristalno jasno govori o prirodi tih crkava a još pre o njenim javnim predstavnicima.
U istini, pa čak i traganju za istinom, nema raskola niti potrebe za njim ali makar i komadić istine je za nas luksuz.

Biografija

Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet.

Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice "Dr Dragiša Mišović". Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu.

Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije.

Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka.

Исто тако, хришћани који желе да заиста буду хришћани, неретко у цркви немају с ким да се радују. Не генерализујем, али често чујем замерке младих да је у цркви пуно „мрачњака“.  Да више чују о ономе што се не сме, него о ономе што треба чинити. Мало је радости, полета, дружења, а пуно прописа, протоколног обраћања и понашања. Ретко кад се ишта конкретно чини, не осећа се ни воља за делањем,  а чује се толико дубоких и обичном човеку необичних теолошких идеја које не може да повеже са својим животом. Велика је заблуда како у Цркви нема места забави. Кад човек ради нешто што му прија, са људима које воли – то је радост и забава. Не она профана и краткотрајна забава, не пука разонода, већ природно пребивање у хармонији са Богом, људима и светом. Истинска радост. И зато су драгоцена дружења и разговори који се настављају на богослужење. И зато је итекако важно да свештеник или епископ буду радосни. Они окупљају локалну заједницу око Христа. Они сведоче живу веру. „Исијавају“ благодат Божију. Бог најбоље делује кроз сусрет. Нема вере, ни Цркве без сусрета. Болно је, веома болно, кад чујем како особа која је до скоро редовно долазила на богослужење и учествовала у црквеном животу, престала то да чини из наведених разлога.  Изгубио се леп однос међу људима, све је пуно зависти или оговарања, нема слоге, особа не осећа да је то њена друга породица. Истина је да у цркву не идемо због свештеника, ни због људи, већ због љубави према Богу и због личног испољавања вере. Али је исто тако тачно да нам је свештеник итекако потребан, као и други људи, јер хришћанство није и не може бити индивидуална вера. Једно је ако нам се свештеник или заједница не свиђају из ко зна којих и каквих небитних разлога. Али ако свештеник, или заједница у којој смо се обрели не сведоче ту радост која нам је свима итекако потребна, најгора ствар коју можемо да учинимо јесте да се, просто, повучемо. То неизоставно води у чамотињу. Не постоји самотњачка радост. У којем год звању били, коју год службу имали, наш је призив да сведочимо Васкрслог Христа. Многи то неће препознати, али многи хоће. Јер свима је Јеванђеље, блага вест, потребно.

Pozdrav svima... Izgleda da ovde ima mnogo pristojnog sveta i da sam na pravom mestu. Hvala na prijemu.
 

Соларни концентратори који могу да омогуће бесплатно грејање за целу Србију, бежични пренос струје, добијање питке воде из морске, нафте из биомасе, само су неки од пројеката професора Владана Петровића за које Србија није заинтересована. За разлику од странаца…
Када се после дуго година живота и рада вратио у родни Крагујевац, професор Петровић био је сигуран да ће у Србији радо прихватити иновативне патенте који значајно могу да унапреде привреду наше земље.
У Бадњевцу, надомак Крагујевца, на свом имању, на два хектара, поставио је сунчеве концентраторе како би на практичном примеру доказао да је бесплатно грејање могуће.
Од тада до данас, посећивали су га многи званичници, нарочито током предизборних кампања, али конкретног договора није било.
У међувремену, потенцијал пројекта препознала је фирма из Норвешке која је са професором закључила уговор.
„Српске власти једноставно нису показале никакав конкретан интерес за ово што радим. Али зато су заинтересованост показале друге земље. Потписао сам уговор са великом компанијом која ради плутајуц́а острва. Они у Монаку треба да реализују велики пројекат, инвестицију вредну милијарду евра, за коју је потребна соларна енергија. Заинтересовани су за ову технологију и све што је са тим повезано желе да развијају“, каже Петровић.
Професор објашњава да једини у свету има технологију за производњу струје из сунчеве енергије 365 дана, свих 24 сата сваког дана.
„Развили смо и поступак за десолинизацију морске воде где је потрошња енергије релативно мала, тако што се отпадна топлота из соларног система користи за десолинизацију морске воде. Тако може да се добије хиљаде кубика питке воде из морске воде и производња струје 365 дана“.
Професор Петровић се присећа како су његово постројење посетили представници 19 држава како би се упознали са новим технологијама.
„Држао сам веома посећена предавања на Машинском факултету на тему: ’Покретање привреде на бази нових технологија‘, технологија које Србији могу да обезбеде фантастичан економски прогрес. Поред осталих технологија представио сам и пројекте бежичног преноса електричне енергије, добијање струје из јоносфере, добијање нафте из сунчеве енергије, добијање нафте из биомасе, како да издвојите ЦО2 из атмосфере уз помоц́ сунчеве енергије итд. Како да на пример по хектару можете да добијете 100 тона нафте на основу фотосинтезе. Али на томе се, што се Србије тиче, све и завршило.“
Бесплатно грејање за читаву Србију
Он тврди да би на основу његовог пројекта све топлане у Србији могле да се снабдевају бесплатном сунчевом енергијом.
„Зрачење Сунца у Србији је отприлике 0,6 киловата по квадрату. Пошто је у хектару земље 10.000 квадрата, дакле 6.000 киловата, од 2.000 сати Сунца у Србији, добијате 12 милиона киловат часова сунчеве енергије по хектару. Моји концентратори у Бадњевцу код Крагујевца развијају температуру од 1.700 степени. Али ако вам треба ниска температура, можете да акумулирате енергију из земље. Акумулирате 12 милиона киловат часова, од тога 20 одсто изгубите, десет милиона киловат часова вам остаје. Тако можете да грејете 1.500 станова по хектару.“
Наш саговорник оцењује да је тужно што су само странци препознали потенцијал и што ће сутра Србија куповати технологију од странаца по много већој цени него што би је коштало да је одлучила да откупи патенте.
„То је јефтина технологија, коју свако може да изведе, можете целу Србију тако да угрејете. Почнете да скупљате енергију по хектару земље од априла месеца. У октобру имате 200 степени у земљи. Кад почне грејна сезона, до краја фебруара та температура падне на 40 степени. Онда се користе топлотне пумпе, од тога добијете 10 киловата топлотне енергије, а утрошите један киловат електричне енергије. Тако може да се греје не само Србија, већ цео свет.“
Петровић каже да за покретање тог система нису потребна велика улагања и истиче да је у Бадњевцу акумулатор топлоте који фантастично функционише и који акумулира 400 киловат часова по кубику.
„У свету се производи 80 до 100 киловат часова по кубику. И такав акумулатор кошта 130 евра по киловат часу, а ово решење кошта 0,3 евра. За то је заинтересована фирма из Дрездена, док у Србији није било интересовања. Немци су схватили да на основу акумулатора топлоте може да се користи енергија из ветра и да се тако греју читави градови.“
 
Петровић сматра да Србија није заинтересована за ове револуционарне пројекте због некомпетентности, да људи који одлучују немају довољно знања из ове области.
„Вратио сам се из иностранства у Србију зато што сам желео да живим овде и да од мојих патената корист има моја земља. У Шумадији сам направио парк од два хектара где моји патенти беспрекорно функционишу у пракси. Нажалост, потенцијал су уочили само странци.“
Србија као Дубаи
Петровић каже да је развио и систем за добијање нафте из биомасе и да комплетну биомасу коју имамо у Србији можемо директно да претворимо у нафту.
Он тврди да званична теорија о настанку нафте није тачна, да се нафта не добија таложењем планктона већ на потпуно други начин.
„Вода продире у дубину земље и долази близу магме. Кад сагорите циклохексан са кисеоником добијате угљен диоксид и водену пару. А из тога поново може да се добије нафта. Али за то је неопходно 15.000 бари. Ако то урадите, потрошићете више енергије него што сте добили. Али на основу мог реактора, може се користити сунчева енергија за добијање нафте, на 15.000 бари. Вода реагује са кречњаком и тако добијамо нафту.“
Алтернативна енергија ресурс будућности
Петровић је у Србији завршио Машински факултет и радио као професор у Техничкој школи у Крагујевцу, био је потпредседник „Гоше“, а затим је постао технички директор крагујевачке фирме „Романија“. Давне 1972. године отишао је у Франкфурт где је за само шест месеци постао шеф „Манесманове“ испоставе у Манхајму. Био је и шеф развоја инжењеринга у концерну „Круп“ у Есену, која запошљава 180.000 радника. За две године је докторирао у Ахену. Написао је 55 научних радова, а има и 36 патената. У Србију се вратио 1998. године и у Крагујевцу отворио фирму „Алтернативне енергије“ у којој ради на производњи соларне, геотермалне и енергије ветра.
 
https://www.srbijajavlja.rs/2018/09/revolucija-srbin-izumeo-koncentrator-koji-moze-da-greje-celu-srbiju-besplatno-i-to-nije-sve/
 

Besplatan astronomski magazin, svaki broj moze da se preuzme kao pdf...
...
https://www.astropublishing.com/all_FAM.htm

A joj ljudi moji, gde mi živimo!
http://imgsrc.hubblesite.org/hvi/uploads/image_file/image_attachment/30909/STSCI-H-p1835a-f-7190x6356.png

Exploding binary stars will light up the sky in 2022.

Својевремено је била урађена једна анкета на Филолошком факултету, где се показало да већина испитаника који су против коришћења латинице, не би имали ништа против двојне употребе писма у Србији ако бисмо увели тзв. "српску латиницу", односно комплетно Даничићево дело по којем се и Љ, Њ, Џ на латиници пишу једним словом.

Али управо то покушавам да кажем, јеванђеље смо примили на глагољици, а не на ћирилици. Глагољица је свето словенско писмо, ћирилица је само прилагођено грчко писмо из времена Климента и Наума и каснијих генерација. Временом измењена толико да имена већине Срба није могуће њоме написати, док је могуће написати их латиницом. То што пишеш није и не може бити аргумент за ћирилицу, на пример Румуни су примили јеванђеље на латиници и латинском језику, па су га 1.000 година исповедали на црквенословенском и на ћирилици (из румунске ћирилице је Вук узео слово Џ), а данас се опет служе неком новом латиницом и румунским језиком. Јеванђеље је јеванђеље и да се кинеским словима напише, а латиница је једнако "света" као и ћирилица - то је било писмо Константиновог Царства.

Danilo Kiš: O nacionalizmu
Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se „izrazi”, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd.
Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova „tajna” da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas.
Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu.
Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše „iz naroda i za narod”, koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višim nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla licitarskog srca. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.
Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče.
Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, „nikog do boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, „ponos porodice”, porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze.
„To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune” – slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija…
(1973)
Izvor: Po-etika, knjiga druga, 1974.
 

А што је тема у "Духовни живот наше Свете Цркве"? :/

Ћирилица је лепо писмо и мислим да би Срби требало да пишу ћирилицом,али ми се не допада када неко прави култ од ћирилице и диже му се коса на глави када види да неко пише латиницом.Ако је нешто квалитетно написано  латиницом,а неке бесмислице ћирилицом,сигурно да бих приоритет дала првом.Али свакако да би било лепо да што већи број Срба пише ћирилицом.

Da li ti je problem samo ovo "u Hrvate"?
 
Ni ne treba nešto posebno da ih pratiš. Dovoljno je da ukucaš gotica i da saznaš osnovno.
 
Zašto onda uporno tražiš da se navede još neka zemlja koja koristi dva pisma?
 
I latinično pismo sada služi u druge svrhe - za pisano sporazumevanje Srba. Kao i ćirilica. 
Zgradu Magistrata, u kojoj je muzej, je podigla Austro-Ugarska da bi lakše vladala ovim narodom i da bi, kako kažeš, zatrla Srbe -pokatoličila ih i pretopila u Hrvate.
Zgrada bolnice je podignuta kao vojna bolnica. Znači, ne satiranje Srba " na finjaka" - pismom, već ono najsurovije K. K armija.
A tebi to nema veze sa pričom
Nivo "hoćemo li ući u tu zgradu" si sam, od samog početka, nametnuo svojim pozivanjem na Neću da se koristi latinica. Znate li vikako je uvedena latinica ? E sad kada ti se daju protivprimeri, koji pokazuju da je to besmislen razlog, ti uvidjaš besmisao svog " argumenta" ali nisi u stanju da ga napustiš, te optužuješ mene za nečasno ponašanje -  "...нема смисла да то сводиш на тај ниво "жоћемо ли ући у ту зграду"
I stara dobra taktika, kada  se ostane bez argumenata - pokušaj da uvrediš sagovornika. Nego, možeš li navesti post/deo posta gde sam "branila latinicu"?
 

Šta uopšte za tebe znači to da je nacionalni identitet "ozbiljno poljuljan"? Jel to znači da postoji opasnost da će oni koji se identifikuju kao Srbi da počnu drugačije da se samoidentifikuju (npr. kao Hrvati ili nešto drugo) ili to znači da Srbi neće biti onakvi kakvi ti zamišljaš da bi trebalo da budu?
Jel mogu elementi nacionalnog identiteta da se promene, a da narod zadrži svoj nacionalni identitet? Da li npr. mi nismo bili Srbi pre nego što je ćirilica izmišljena?