Antivirus

@Bokisd Али уопште није поента у томе да се страхом неко учини добрим и духовним бићем јер то и није могуће. То је могуће само душом и божијом љубављу, уколико тај неко дозволи и пожели да је осети и спозна и наравно крене тим путем трајно. Онај који чини зла (ја бих радије рекао - онај ко не иде Божијим путем и путем исправног и путем љубави и среће) тај неће бити помилован него ће све дубље да тоне у грех, похлепу и тиме истовремено све дубље у патњу и у пакао... али ако једном покуша да схвати или кад просто осети и призна себи и Богу то што је радио и где је сада, и када саосети са оним што је направио и када пожели да путем искупљења пође ка Богу, то ће му бити увек допуштено али је тај пут једнако тежак и у том смеру ка горе... Овоземаљска доживотна казна можда ипак није савршен пример јер је овде све ограничено и оковано материјалним, па чак и сам појам вечности. Али ако смо већ у том примеру, добар је и филм „Бекство из Шошенка”, где видимо човека који пола века проводи у затвору и долази до тога да је постао неко сасвим други од онога ко је био у тренутку одласка на робију. И свакако можемо рећи да он више није тај који заслужује наставак вечне робије... иако би му и пут назад у цивилизацију и живот бити поновна казна бар неко време, док новог себе не прилагоди нормалном новом животу на слободи и међу људима који нису робијаши.

По овоме изгледа као да је ђаво Божији верни слуга и у директној Божијој служби, што баш и нема неког смисла. Исто нема смисла обавезна „вечна” патња јер Бог воли и прашта ономе ко се искрено покаје и ко крене путем искупљења, тако да онда „вечност” патње није баш нужна теоријски.

Pravoslavni vernici danas se ne krste onako kako su to radili pre hiljadu godina. Današnji običaj je osmišljen na zapadu, a verovatno su ga doneli krstaši u 12. ili 13. veku. Pravoslavna crkva samim svojim nazivom sugeriše da je pravo-slavna, čime se implicira da nikada nije menjala svoja verovanja i svoje običaje. Istorija, međutim, govori drugačije, a verovatno ništa bolje ovo ne dokazuje od slučaja ruskih staroveraca. Naime, moskovski patrijarh Nikon je sredinom 17. veka uvideo da se praksa i knjige njegove crkve značajno razlikuju od onoga što rade Grci, pogrešno to tumačeći kao rusko odstupanje od vere. Premda je u 19. veku ubedljivo dokazano da je slučaj zapravo bio obrnut, bilo je već kasno, pošto je njegovo nasilno nametanje novih običaja dovelo do onoga što se u najvećoj zemlji na svetu naziva Raskolom, u kome su se ljudi koji su odbili da promene tradiciju otcepili od pravoslavne crkve (i zbog toga bili proganjani i ubijani). Oni i dalje postoje, i dobar deo njih pravoslavnu crkvu vidi kao jeretičku. Isus Hristos Pantokrator, kapadokijska freska 1. milenijuma: Wikipedia Commons/Elgaard Jedan od najkrupnijih problema sa kojima se ondašnja ruska crkva susrela je pitanje takozvanog osenjivanja krstom, odnosno načinom na koji će se ljudi krstiti. Na slici Vasilija Surikova "Bojarinja Morozova" koju možete videti iznad prikazana je jedna staroverka koja kažiprst i srednji prst drži podignutim na gore, srednji blago nakrivljen, dok su palac, domali i mali spojeni ispod. Patrijarh Nikon je mislio da se Rusi sve vreme krste pogrešno, i nije bio u pravu. Rusi su se sve vreme krstili onako kako su se krstili hrišćani od barem sredine prvog milenijuma: Grci su bili ti koji su promenili ovu praksu verovatno u 13. veku, mada možda i već u 12., ne zna se tačno. Međutim, pretpostavka je da nikako nije moglo da se odigra pre 11. veka, s obzirom da su Rusi krajem 10. stoleća primili hrišćanstvo u punom kapacitetu, kada su ih Vizantinci i naučili da se krste. Sve do otprilike tog vremena, pravoslavci su se krstili onako kako se krsti staroverka na prvoj slici u ovom tekstu, držeći prste onako kako je prikazanu u krugu. Pritom, osenjivanjem nije pominjana Sveta Trojica nego je izgovarano "Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnog". Položaj prstiju je identičan onom na prikazima svetaca, recimo Svetog Save na fresci iz 13. veka koju možete videti ispod, ili na fresci Isusa Hrista iz Kapadokije koju možete videti iznad. Sveti Sava, freska u manastiru Mileševa iz 13. veka. Kako je došlo do promene prakse kod Grka, nakon čega se to proširilo i među ostalim pravoslavnim narodima? Odgovor na ovo pitanje je zapravo povezan sa odgovorom na pitanje kako je spajanje tri prsta uopšte i nastalo. A nastalo je, to gotovo pouzdano znamo, na zapadu. Prvi pomen je iz 855. godine u spisu pape Lava IV. Nakon toga, engleski iguman Elfrik to spominje 1000. godine. Nije posve sigurno da li je ovo na zapadu postala opšta praksa u tom periodu, ili se nikada nije primilo u meri u kojoj se to desilo na istoku. Kako je stiglo na istok? Verovatno preko krstaša. Papa Inoćentije III savetuje hrišćanske ratnike o tome kako se treba krstiti, pa kaže da se to treba vršiti spajanjem tri prva prsta koji simbolišu Sveto Trojstvo. Premda on to ne naglašava, veruje se da preostala dva prsta stavljena na dlan simbolišu Isusovu dualističku prirodu, odnosno to da je istovremeno i Bog i Čovek. Identična simbolika važi i za ono prvobitno hrišćansko pravljenje znaka krsta, samo za druge prste. Zanimljivo, simboliku pomeranja ruke od gore na dole pomenuti papa vidi u tome što je Isus sišao sa neba, dok je pomeranje potom sa desna na levo je u tome što je od Jevreja prešao celom svetu. On takođe navodi i simboliku onih kojih ruku pomeraju s leva na desno, što znači pomeranje od bede ovozemaljskog života u slavu na nebu, što je takođe u redu. Međutim, čak ni način na koji su se hrišćani krstili do 12. stoleća nije prvobitan i autentičan. Tertulijan koji je živeo u 2. veku nam kaže da je znak krsta tada pravljen samo na čelu i to pomoću jednog prsta, verovatno palca, što pokazuju i mnogi drugi hrišćanski pisci iz tih ranih vremena. Tek se u 4. veku pojavljuje praksa sa dva prsta. Šta je poenta? Poenta je da običaji postoje da bi se menjali i prilagođavali vremenu, i da ništa nije zakucano, pa čak ni na našem istoku koji se time hvali. (Telegraf)

И шта ће онда да се догоди?

Рекао бих да нема злог у ћириличности у том смислу јер у суштини латиницу вероватно никада неће бити могуће избацити из употребе, чак и да то неко покуша. Баш у томе и лежи проблем ове теме - већина људи се води практичним разлозима коришћења нечега у свакодневици а људи данас напросто немају потребу да користе ћирилицу, осим из емотивних разлога. Сви свакодневно бивају повезани на интернет и у некој врсти информатичког света који се темељи на латиници и такође свакодневно користе енглески језик у претрагама, програмима, млађи у игрицама итд. и због свега тога је неопходно у сваком тренутку имати латиницу "под прстима". Кад је већ тако а српском латиничном тастатуром је могуће писати и енглески и српски потпуно функционално без икакве промене писама, 90% људи ће одабрати ту варијанту јер је лакша. То је што се тиче употребе писма у свакодневици на интернету. Што се рукописа тиче, имам утисак да и даље преко 50% људи пише ћирилицом али узрок зашто тај проценат није већи него што јесте вероватно лежи делимично и у овом информатичком разлогу који ствара и дозу навике употребе латинице у писању. А затим и наравно употреба српске латинице у јавној употреби почевши од формулара и неких књига па до свих облика медија који су скоро потпуно на латиници што такође утиче на навике људи.

Ova tema kristalno jasno govori o prirodi tih crkava a još pre o njenim javnim predstavnicima. U istini, pa čak i traganju za istinom, nema raskola niti potrebe za njim ali makar i komadić istine je za nas luksuz.

Mene više zanima gde se uzdiže svetlost nasuprot tom sumraku?

Onaj period pre rata je opisivao veliki Radoje Domanović, recimo pripovetkom "Razmišljanje jednog običnog srpskog vola" 1902. godine. Ali to nema nikakve veze sa pismima i ovom temom. U kom smislu se ćirilica "spontano" razvijala? Ne znam da li sam to pravilno razumeo.

Ako je to onaj srpski identitet koji je proživljavao i opisivao Arčibald Rajs, onda je možda i bolje da ga malo izmenimo. Svakako, sada je 2018. i bolje je da ovu temu analiziramo shodno savremenom dobu. Ako znamo da se ćirilica koja je u upotrebi u Srbiji sastoji od 22 grčka, 3 hebrejska, jednog rumunskog, jednog latiničnog slova i 3 koja su kombinacija ćiriličnih i grčkih slova, ovu temu ("Latinica nije srpsko pismo") treba preimenovati u npr. "Izbor pisma za zvaničnu upotrebu u Srbiji" ili nešto tome slično jer ovaj trenutni naslov nema smisla.

Ovo je prilično zanimljiva teza za ovu temu. Uvođenje jednodelnih verzija ta tri slova tehnički i ne bi trebalo da bude veliki problem jer grafičko rešenje već postoji. Jedino bi trebalo upotrebu ta tri slova ozvaničiti i primeniti u pravopisu. Problem bi bio u tome što bi svi na trenutak postali "nepismeni" jer bi morali da se naviknu na tu promenu u praksi (jedina poteškoća bi neko kraće vreme bila navika) a drugi dosta veći problem bi bio pitanje reorganizacije srpskih tastatura koje bi možda menjale i raspored tastera zbog uvođenja tri nova slova (engleska slova se svakako ne bi izbacivala iz rasporeda). Kad smo kod toga, iako bi i Daničićevo rešenje bilo dovoljno dobro, po mom mišljenju bi rešenje koje je predložio dr Milan Šipka 2008. godine bilo najprirodnije jer je slično dosadašnjim dvostrukim grafemama pa bi se i navika u pisanju lakše i brže prevazišla. Izgledalo bi ovako: Dž ---> Ď Nj ---> Ñ Lj ---> Ł

Latinica je latinsko pismo dorađeno po uzoru na srpski jezik i za srpska slova. To što je Hrvati danas procentualno blago više koriste ne znači da je hrvatska mada u to "čija je" ne bih ni da ulazim jer pismo služi samo za sporazumevanje ljudi.

Naravno. Jedno te isto slovo može da se napiše kao "đ" ili "ђ". To su dva različita pisma ali i da ih računamo kao fontove ne bi bila nikakva funkcionalna razlika jer je slovo isto (to htedoh reći). A često su i bukvalno dva fonta toliko različita da izgleda kao da su dva različita pisma.

A šta fali da se latinica proglasi za jedino zvanično pismo u javnoj upotrebi u Srbiji? Tj. da se primeni isti ovaj zakon koji je planiran, samo za latinicu. Ćirilica bi bio etno font za posebne prilike (turizam, etno sela, stare kafane itd.). Slažem se inače sa Teksasom da je konfuzno imati dva zvanična pisma (savremenim informatičkim rečnikom - fonta) za jedan isti jezik i ista slova. Jedno je sasvim dovoljno i funkcionalno.