Најбољи чланови

На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 9. маја 2018. године, за епископа осечкопољског и барањског изабран је игуман Херувим (Ђермановић), настојатељ манастира Даљска Водица. Новоизабрани Епископ Херувим рођен је 30. јула 1987. године у Вуковару од оца Душана и мајке Милице рођ. Јовковић. На крштењу је добио име Витомир. Након завршетка Основне школе у Вуковару, по благослову блаженопочившег Епископа осечкопољског и барањског Лукијана, уписао је Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка, као друга послератна генерација ове обновљене школске установе Српске Православне Цркве. По завршетку Богословије, 2006. године, уписао је Православни богословски факултет у Београду, на којем је дипломирао 2011. године. Паралелно са богословским студијама уписао је Филолошки факултет, одсек за српски језик и књижевност. У току студија, одлучио је да свој живот посвети монашком подвигу и манастирском начину живота. Љубав према манастиру Крка била је одлучујућа за одабир места његовог пострига. На празник Светих бесребреника Козме и Дамјана 2009. године, Епископ далматински Фотије постризава га у чин мале схиме, и даје му име Херувим, по старцу Херувиму, првом игуману манастира Крка. На дан манастирске славе, 21. новембра 2009. године, рукоположен је у чин јерођакона, а на празник Светог кнеза Лазара 2010. године у чин јеромонаха. У школској 2010/11. години постављен је за професора у Богословији Света Три Јерарха, у којој је још обављао дужности управника интерната, главног васпитача, библиотекара и духовника Богословије. По благослову Епископа Фотија, 2013. године, свој монашки подвиг наставио је у новоформираном манастиру Свете великомученице Недеље у Оћестову. У том периоду, у овој светињи се формира манастирско братство и активни богослужбени живот, успешно се изводе радови на обнови манастирског комплекса и устројава се манастирска економија, која је била једна од основа за изградњу манастира. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког и администратора Епархије осечкопољске и барањске Господина Иринеја, 2017. године, настојатељ манастира Оћестово игуман Херувим примљен је у свезу клира Епархије осечкопољске и барањске. Са 1. октобром 2017. године постављен је за настојатеља манастира Успења Пресвете Богородице у Даљској Планини, на којој дужности га је затекао избор за Епископа осечкопољског и барањског. У недељу Свете Педесетнице, 27. маја 2018. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ бачки и администратор Епархије осечкопољске и барањске Госпoдин Иринеј рукопроизвео је игумана Херувима у чин архимандрита. ИЗВОР: Епархија осечко-пољска и барањска

Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења. Пре него што своју пажњу усмеримо на значај Светих славних и свехвалних Апостола и на пост који је установљен у њихову част, неопходно је да се на почетку подсетимо шта је то пост у свом најдубљем значењу. Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима, те је због тога сваки подвиг у виду поста и молитве неодвојив од литургијског живота. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника представља море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог ч1овеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља„овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост поучава: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не преовладају страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света Црква припрема за Свето Причешће“. По учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти.ˮ Свети Симеон нови богослов о посту благовести: „Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши.“ У Цркви се пост, покајање и учешће у Евхаристији подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен дубоким литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија у Светајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или, једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17).Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Кратак преглед вишедневних постовâ У хришћанском животу који је увек саображен са богослужбеним ритмом, можемо уочити два веома битна времена који се међусобно смењују: Време припреме (поста) и време испуњења (празновања). Тако у свештеној традицији наше свете Цркве, постове као благословене дане припреме можемо поделити на вишедневне, једнодневне и седмичне. Вишедневни постови су: 1. Света Четрдесетница (или Велики Васкршњи пост); 2. Светоуспенски пост; 3. Апостолски пост; 4. Божићни пост; Једнодневни постови су такође обично повезани за одређени празник: Крстовдан, Усековање главе Светог Јована Крститеља, као и у навечерје празника Θεοφάνεια (Богојављења). Седмични постови су свака среда и петак у току године, изузев оних дана када је пост забрањен. О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас. На значај Светих апостола указује и пост који је установљен у њихову част, али и бројни свети храмови у нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица Светих Апостола. Поред вредног неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола Петра и Павла у старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу београдским светињама. Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли (дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског. Надахнути силом Светога Духа коју су примили у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство. Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света, саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска. Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и актуализује вечна заједница са Богом, саборна је јер се у њој пројављује суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и благословена вера преноси преко Апостола до нас. Установљење поста у част Светих апостола (развој и значај) Најстарија сведочанства о посту Светих славних и свехвалних апостола налазимо код Светог Атанасија Александријског који сведочи: „У седмицу после празника Свете Педесетнице народ је постивши и проводећи време у појачаној молитви ишао у цркву…ˮ Сведочанство налазимо и у путопису монахиње Етерије која каже: „Већ идућег дана Свете Педесетнице сви посте по обичају као и сваке године, осим суботњег и недељног дана када је пост забрањен.ˮ У Апостолским установама такође налазимо једно поуздано сведочанство: „Пошто сте ви прославили празник Свете Педесетнице, славите једну седмици, а након тога постите једну седмицу.ˮ Из ова три битна сведочанства можемо закључити да је у почетку овај пост био повезан са празником Свете Педесетнице и да је упражњаван као вид благодарења за све дарове којима нас је Господ благодаћу Светога Духа наградио. Благодарствени пост након Свете Педесетнице темељ је и претеча поста који је Црква установила у част Светих апостола који својим светим животом постадоше истински духоносци и преносиоци Духовске радости. Знаменити патријарх александријски Теодор Валсамон из једанаестог века доноси једно важно сведочанство о апостолском посту: „После седам дана од Свете Педесетнице почиње пост и завршава се уочи празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла.ˮ О апостолском посту богомудро нас поучава и Свети Симеон солунски: „Апостолски пост установљен је у част Светих апостола јер се ми кроз апостоле удостојисмо многих добарâ и јер они нама постадоше истински учитељи поста, послушности и уздржљивости. Ово, по речима Светог Симеона солунског, сведоче и Латини, поштујући постом апостоле у дане њиховог спомена. А ми у сагласности са Апостолским установама, које је саставио Климент, празнујемо једну седмицу после Свете Педесетнице, а затим од идуће постом и молитвом указујемо част апостолима који су нам и предали пост.ˮ И данас апостолски пост почиње у понедељак након прве недеље по Педесетници (Свих Светих), и траје до празника Светих апостола Петра и Павла. Почетак поста зависи од годишњег празновања Пасхе, те тако овај пост најкраће може да траје једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ. У Православној Грчкој апостолски пост увек траје краће него код нас. Као што је познато у грчкој се празници прослављају по новом календару, али Пасхалија је иста као у нашој помесној Цркви, те тако и апостолски пост увек почиње као и код нас, али се завршава раније јер они празник Светих апостола Петра и Павла прослављају 29. јуна. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења (Дела 14:23). Наш савремени светитељ преподобни Пајсије Светогорац о значају поста Богонадахнуто поучава: „Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке. Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао! Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.ˮ катихета Бранислав Илић

У васкрсној радости и светлости недељног дана, прве недеље по светој Педесетници - Свих Светих, торжественом светом архијерејском Литургијом прослављен је престони празник Вождовачког храма Светих равноапостолних цара Константина и његове мајке Јелене. Свечаним евхаристијским сабрањем началствовао је првојерарх наше помесне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење хиландарског јеромонаха Доситеја, протопрезвитера-ставрофора Животе Марковића, протопрезвитера Владимира Цупаћа, Слободана Јовановића и Ђорђа Поповића; протођакона Стевана Рапајића и ђакона Драгана Танасијевића, Верољуба Санда и Александра Савића, као и уз прислуживање чтечева: Владимира Јелића, Ђорђа Мијајловића, Бранислава Илића и Војислава Луковића. У славу Божју, а у част храмовних духовних заштитникâ, једним устима и једним срцем милозвучно је појао хор при Вождовачком храму којим диригује мр Бранко Тадић, хонорарни професор Богословије Светога Саве. Надахнутим речима литургијске омилије Његова Светост је поучио сабрани народ Божји, истакавши велики значај Светог цара Константина и његове благоверне мајке Јелене у освештаној и благословеној историји Цркве Христове, која је пролазила и пролази кроз многобројне тешкоће, али која благодаћ Божјом на тајанствен начин увек просијава крсто-васкрсном светлошћу. У свом архипастирском слову Патријарх Иринеј је указао на неизмерни и благословени значај активног литургијског живота који је темељ и врхунац нашег општења са Господом и свима светима који су просијали угодивши Господу и који нама постадоше освештани примери истинског хришћанског етоса. У наставку свете Литургије обављен је свечани опход око светог храма са читањем васкрсних Јеванђељâ, са појањем малог помена уснулим добротворима, благоукраситељима, свештенослужитељима и парохијанима Вождовачког храма. Освећење славских дарова, колача и кољива, овогодишњих кумова славе господе Драгана Тривана и Горана Ивковића служено је испред записа у порти древне Вождовачке светиње. Настојатељ храма, високопречасни протопрезвитер-ставрофор Недељко Марјановић, у име свог богољубивог братства, верног народа Божјег, као и у своје лично име заблагодарио је Човекољубивом Господу што нас је сабрао на ово свештено сабрање, а потом срдачно упутио речи благодарности Његовој Светости Иринеју на молитвеној посети и љубави коју има према литургијској заједници која се око свога Господа сабира у Вождовачком храму, прослављајући Име које је изнад свакога имена. Ово славско сабрање закључено је у пријатној и радосној атмосфери трпезом хришћанске љубави у парохијској сали Вождовачке светиње. Вождовачки храм – бисер Богом чуваног Града Београда У славу Божју, а у част Светих равноапостолних цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну Цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част посебно и сваке хвале достојно место заузима Вождовачки храм који је 2011. лета Господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је био и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија Чудотворца Острошког. Вашој пажњи препоручујемо и виртуелну шетњу Вождовачким храмом. Литургијска заједница овог храма, предвођена својим пастирима, живи активним литургијским животом. На недељним и празничним богослужењима први редови испуњени су дечицом која се редовно причешћују Светим Тајнама и на тај начин духовно узрастају и напредују из славе у славу, из силе у силу, у меру раста висине Христове. Духовни покровитељ Вождовачког храма, цар Константин Велики, рођен је 274. године у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив равноапостолни. Много пута му се јављао сâм Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану 313. године којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). Његова света мајка Јелена је својим великим делима прославила Господа. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабошци бацили изван града и засули смећем; подигла је многе храмове, од којих треба напоменути: храм над пећином Рождества Христова у Витлејему, храм на месту Вазнесења Христова на Маслинској гори; храм на месту Успенија Пресвете Богородице у Гетсиманији и још 18. светих храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада је пролазила једна посмртна поворка, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај 14/27. септембра као празник Вождвижења Часног и Животворног Крста - Крстовдан. Многи незнабошци исповедаше хришћанску веру, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света угодница Божја упокојила се у Господу 327. године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и христољубив, поживео је још 10 година од упокојења своје свете мајке, те се и он престави у Господу 337. године у 65. години живота. Његово свето тело је пренето у Цариград и сахрањено у храму Светих Апостола у Цариграду. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква

Вашој пажњи препоручујемо: Генерална скупштина Конференције европских Цркава (програм) Генерална скупштина Конференције европских Цркава (званична интернет страница) Отворена Генерална скупштина Конференције европских Цркава Обраћање Патријарха српског г. Иринеја на отварању Генералне Скупштине Конференције европских Цркава Поздравнo обраћање Епископа новосадског и бачког др Иринеја на отварању Генералне скупштине Конфернције европских Цркава, у Новом Саду, 31. маја 2018. Правда, Сведочење и Гостопримство - из угла европских хришћана Нови Сад: Отворен Омладински скуп у оквиру Генералне скупштине Конференције европских Цркава Добротворне организације Српске Цркве на Генералној скупштини КЕЦ-а Патријарх Мор Игњатије Јефрем у Новом Саду Прогон хришћана - ситуација на Блиском Истоку Сведочење: Хришћани у Сирији и Ираку Најава: Обраћање Архиепископа кентерберијског г. Јустина Велбија Изградња духовних мостова и нових веза између Балкана и остатка Европе Владика бачки Иринеј на Генералној скупштини КЕЦ-а Митрополити помесних Православних Цркава служили Литургију у Саборном храму у Новом Саду Митрополит Порфирије учествовао на Генералној скупштини Конференције европских Цркава Нови Сад – домаћин Генералне скупштине Конференције европских Цркава: Српска Атина је 2018. године угостила више од 500 учесникa Генералне скупштине КЕЦ-а Завршено заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава Ажурирано, 5.јуна 2018. у 20:30ч

За новог председника Конференције европских Цркава је изабран велечасни Кристијан Кригер, председник Реформатске Цркве у Алзасу и Лорени и потпредседник Уније протестантских Цркава у Алзасу и Лорени, као и Протестантске федерације Француске. Делегати Српске Православне Цркве у Конференцији европских Цркава су: проф. др Србољуб Убипариповић, доцент на катедри за Лутургику Православног богословског факултета Универзитета у Београду, теолози Никола Мутавџић и Огњен Звекић и др теолошких наука Јулија Видовић. Генерална скупштина КЕЦ-а заседала је у Новом Саду од 31. маја до 5. јуна 2018. године. Ово је први пут да Конференција европских Цркава посећује Балкан по питању одржавања Генералне скупштине. На овом догађају заједнички је разматрана библијска тема Бићете ми сведоци, уз додатне осврте и коментаре актуелних појмова правде, сведочења и гостољубља из перспективе европских хришћана. Конференција европских Цркава представља међународну организацију која посредује у међурелигијском дијалогу и заступа интересе Цркава пред међународним институцијама као што су Европска Комисија и Европски Парламент. Највише управно тело КЕЦ-а је Скупштина и одржава се на сваких 5 година. Ове године, домаћини Генералне скупштине су Цркве које су чланови КЕЦ-а у Србији, укључујући Српску Православну Цркву и Цркве у Војводини, Реформатску хришћанску Цркву у Србији и Црној Гори, Словачку евангеличку Цркву аугсбуршке вероисповести у Србији и Евангеличку методистичку Цркву у Србији. Претходне скупштине Конференције европских Цркава одржане су у Будимпешти (2013), Лиону (2009), Трондхејму (2003), Грацу (1997), Прагу (1992), Стирлингу (1986), Стирлингу (1986), Чанији (1979), и многим другим градовима широм света. Извор: Епархија бачка

Ваше Еминенције, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, Ваше Екселенције, високопречасни и часни оци, веома поштовани часници и представници Конференције европских Цркава, драги пријатељи и гости, браћо и сестре, Чини ми изузетну част и задовољство што имам прилику да још једампут свима пожелим добродошлицу у Србију и у Нови Сад, седиште православне Епархије бачке. Сложеност историјског тренутка у коме смо се састали обавезује нас да ми, представници хришћанских Цркава „старог континента”, настојимо, у братољубивом дијалогу, да озбиљно и одговорно размотримо централну тему нашег сабрања, а то су Христове речи: Бићете моји сведоци (Дела ап. 1, 8). Чини се да је данас, као ретко када у историји, сведок Христов распет на крсту искушењâ, између сила које у великој мери моделирају нашу историјску стварност и благодати Божје која у нашу историју уводи стварност Царства Божјег. Ми, данашњи хришћани, – као, уосталом, и сви други људи, – суочени смо са апокалиптичким немиром: „Споља борбе, изнутра страховања” (IIКор. 7, 5). На телевизијским и компјутерским екранима, у непрестаном ријалити-програму, нижу се стравични, апокалиптични призори: тешки камион гази десетине невиних на божићном сајму; отац и мајка опасују експлозивом кћери од седам и девет година и шаљу их у смрт; на сунчаној обали Средоземног мора, које је постало масовна гробница избеглицâ, пронађено је мртво тело једног детета; милиони људи са Истока и Југа хрле ка Западној Европи, бежећи из земаља потпуно опустошених ратом, у којем ни Запад није нимало невин, или пак од глади и немаштине. У Србији и околним земљама вишеструко је умножен број оболелих од канцера, што је директна последица бомбардовања осиромашеним уранијумом и разарања хемијских фабрика и постројења. Пре неколико дана наоружани војници усмрћују десетине, а рањавају стотине демонстраната. И тако даље, и томе слично... Свет као да је дошао до тачке са које нема повратка. А хришћани, заправо сви људи, вапију за миром. И није чудо што данашњи хришћани, као и свети апостоли пред Вазнесење Господа нашега, надајући се миру Господњем и желећи га, као да упућују питање: „Господе, хоћеш ли у ово време успоставити царство Израиљево?” (Дела ап. 1, 6). Ми, овде у име Христово сабрани представници европских Цркава, ни на тренутак не смемо заборавити да су Европа и Блиски Исток спојени судови, а да на Блиском Истоку читави народи, а посебно хришћанске заједнице, доживљавају мартиријум без преседана. Тамо где је настала реч хришћанство, где се Христос родио, био распет и васкрсао, нестају хришћани са лица земље. Због свега тога посебно се радујем што су са нама поглавари и представници древних Цркава Истока. Слична је ситуација и овде у Европи, посебно у јужном делу Србије, који се зове Косово и Метохија. То је релативно мала територија, али се на њој налази око хиљаду и пет стотина манастира, цркава и других споменика хришћанске културе, као и историјско седиште српских архиепископа и патријараха. Многа од тих светих места су или потпуно уништена или оштећена и оскрнављена, а нека, иако под заштитом УНЕСКО-а као изузетно важни културни споменици, у сталној су опасности, као манастир Дечани, уз тешко објашњиво пасивно држање евроамеричких снага које се тамо налазе да обезбеде мир и живот за све. Већина православног српског становништва је прогнана, многи су побијени, имовина прогнаних је узурпирана, а њима је via facti одузето право на повратак. Чак су и многа гробља порушена, а када прогнани и расељени дођу да узнесу молитву Богу на гробовима својих предака и сродника за покој њихових душа, бивају изложени бруталним нападима локалних Албанаца, њихових некадашњих суседа. Поновљена је, једном речју, трагична судбина Кипра. Све истинске вредности, уграђене у основе савремене европске цивилизације, потекле су са Блиског Истока, из матице хришћанства, а почеци европске културе и цивилизације уопште нераскидиво су везани за простор који се данас, често пежоративно, назива Балкан. Дозволите ми овде малу дигресију коју лично сматрам корисном. У данашњој дипломатској и медијској фразеологији појам балканизација је крајње негативан појам, синоним за сталне конфликте и хаос, тако да понекад читамо или слушамо о опасности од балканизације извесних афричких и азијских области(!). Питам и питам се: колико образованих Европљана данас зна да је најстарија европска цивилизација настала на Балкану, и то – да човек не поверује! – на обалама Дунава, европске „реке живота”, на територији данашње Србије и Румуније? Најважнији трагови те протоевропске цивилизације, старе скоро осам хиљада година, налазе се на српској обали Дунава (Лепенски вир и Винча). Даље питам и питам се: колико образованих Европљана данас зна да је античка Грчка цивилизовала читаво такозвано Балканско полуострво, тако да и у Музеју Војводине у Новом Саду имамо богату колекцију античке грчке баштине? Даље питам и питам се: колико образованих Европљана данас зна да је Балканско полуострво, чији централни део заузима савремена Србија, било и централни део Римске Империје, између западних провинција (Италија, Галија, Германија, Британија...) и источних провинција (Мала Азија, Сирија, Палестина, Египат...)? У том контексту, колико образованих Европљана данас зна да је осамнаест римских императора, међу њима и Константин Велики, рођено на тлу данашње Србије и да, после Италије, нигде нема толико споменика римске културе и цивилизације колико их има у савременој Србији? Спомињем овде само локалитет Felix Romuliana, а он је један од многих. Зашто наводим све ово? Свакако не зато да негативне исказе о такозваном Балкану заменим суперлативима него зато да истакнем да наше заједничко молитвено размишљање о будућности Европе увек треба да се односи на Европу као целину, укључујући и простор Русије, а не на један њен део. Исто тако, света дужност сведочења Христа као Истине и Живота и сведочење Његовог Јеванђеља као благе вести о спасењу свих људи и свеколике творевине није ни привилегија ни монопол Православне или пак Римокатоличке Цркве него призвање и заједничка одговорност свих Цркава и хришћанских заједница, као и свакога хришћанина појединачно. Узрок моралне декаденције и политичких криза у савременој Европи видим, пре свега осталог, у деформисању и поништавању хришћанског начина живота, у одбацивању хришћанских вредности и норми, у тихом изгону хришћанства из јавног живота и у његовом постепеном свођењу на „приватну ствар” и „индивидуални избор”. Сви се ти процеси одвијају у име „људских права”, истргнутих, наравно, из њиховог првобитног хришћанског контекста, а одвијају се формално демократским путем, гдекад, међутим, и посредно насилним угрожавањем хришћанског идентитета и верничке савести многих Европљана. Намећу се – и то не само медијски и пропагандно већ и путем политичких одлука и законодавних решења – нови модели и садржаји живота, нови вредносни систем, скоро потпуно еманципован од хришћанске етике, нове друштвене структуре, секуларна религија Мамона, нови облици људских заједница, утемељени на стандардима и правилима туђим или чак супротстављеним хришћанском схватању достојанства личности и смисла заједнице... Постоји неприкривена тежња да се обесмисли светиња брака и породице, релативизује се природна родна (gender) припадност, врше се смели захвати у генетско биће човека, занемарују се биоетичке границе... Могао бих набрајати још дуго, али и ово је довољно. То су, дакле, околности у којима ми, хришћани Европе, сведочимо Христа, Распетог и Васкрслог „за живот света”. Због свега тога, понављам, сведок Христов је данас, као ретко кад у историји, распет између актуелне историјске стварности и стварности Царства Божјег које је дошло „у сили”, долази и доћи ће у пуноћи. Моје је уверење да ће Европа изгубити свој досадашњи идентитет уколико се настави процес радикалне секуларизације, која, рекао бих, представља тек еуфемизам за дехристијанизацију. У том случају Европа ће бити само географски појам, а највероватније ће после извесног времена стећи неки нови идентитет, заснован можда на исламу, можда пак на неком хибридном, синкретистичком моделу псеудорелигије у духу „Новог доба” (New Age), скројене по мери палога човека. Алтернатива тој невеселој перспективи може бити само поновна евангелизација нашега континента – како снажењем и препородом још живих хришћанских средина тако и васкрсавањем и „новим рођењем” хришћанства у срединама које су већ постале духовна пустиња. Поновна евангелизација Европе може бити остварена синергијом љубави и благодати Свете Тројице, с једне стране, и нашим аутентичним и неуморним сведочењем Христа Господа, са друге стране. Ја искрено верујем у ту, спасоносну и радосну перспективу, уверен да сви ми делимо ту веру. Јер, да није тако, не бисмо сада били овде. Оно што нас охрабрује и даје нам наду јесте, свакако, и чињеница да смо се сабрали, сада и овде, не само да бисмо посведочили историјско постојање хришћанске традиције у земљама из којих долазимо него и да бисмо сведочили Христа заједно и у узајамној љубави, иако свесни разликâ и деобâ међу нама. У времену када медијски, а све више и јуридички и политички, верска осећања и уверења европских хришћана бивају дискредитована, понегде и одбацивана, када туга обузимa наша срца и душе, ми личимо на оне „људе Галилејце” пред које на Гори маслинској ступају два бела анђела питајући их: „Што стојите и гледате у небо?“ (Дела ап. 1, 11). Ми знамо зашто „гледамо у небо”. Знамо и зашто наша жалост аутоматски прелази у радост. Знамо, наиме, о Коме и о чему смо призвани да сведочимо и у Европи и „до краја земље”. Извор: Српска Православна Црква

Председник Леонид Кравчук (1991-1994), и председник Леонид Кучма (1994.-2005) сусрели су се са Његовим Блаженством 30. маја 2018. године у Прешову, где су разматрали стање Православља у Украјини. Митрополит је истакао пред украјинским политичарима да је „свако мешање државних чиновника у црквена питања недопустиво у демократском друштву“. Овиме је Митрополит мислио на недавни апел Петра Порошенка Васељенској Патријаршији. Бивши украјински председници такође су се својевремено састајали са Његовом Свесветошћу патријархом васељенским Вартоломејем молећи га да Украјини додели аутокефалност. Митрополит Растислав је истакао да се раскол изазван људским егоизмом може зацелити једино покајањем и повратком Цркви и да аутокефалија мора бити резултат свеправославног сагласја. Овиме је митрополит мислио на самопроглашеног „патријарха“ Филарета Денисенка, који се отцепио од светог Православља пошто није био изабран за московског патријарха после смрти патријарха Пимена 1990. године, до када је био канонски митрополит кијевски. На крају састанка Његово Блаженство је изразио наду да ће се тешко црквено стање у Украјини решити на канонски начин како не би додатно узнемирило већ напету друштвено-политичку атмосферу. Извор: Српска Православна Црква

Владика Иларион га је званично представио Предстојатељу Грузијске Цркве. Током боравка у Тбилисију Митрополит је посетио мушки манастир Св. пророка Давида и сионски Катедрални саборни храм Пресвете Богородице, где се поклонио светињама Грузијске Цркве. Извор: Српска Православна Црква

Плакета и Специјално признање, дар супруге Јадранке Нићин, уручени су овогодишњим добитницима баш на дан када је 1938. рођен Бранислав Мане Шакић. Стручни жири Фонда, на чијем челу је прошлогодишња добитница истоимене награде Слободанка Вујанић, спикер Радио Републике Српске, донео је једногласну одлуку да овогодишње, 21. по реду признање припадне Јелени Јеж, новинару и музичком уреднику „Слова љубве“, радија Архиепископије београдско-карловачке, имајући пре свега у виду да је својим радом, који је на завидном нивоу, дала значајан допринос у очувању српског језика и неговању културе говора у електронским медијима Србије, окружења и расејања. Међу досадашњим добитницима су следеће личности: Даница Лекић, Драга Јонаш, Марија Славковић, Душко Марковић, Снежана Живковић, Винка Кнежевић, Жарко Обрачевић, Томислав Богдановић, Душанка Калањ, Светлана Алексић, Александар Гајшек, Стево Обрић, Милоје Мића Орловић, Мирослав Војводић, Десанка Милосављевић, Дина Чолић, Светлана Младеновић, Љиљана Марковић Марина Рајевић Савић и Слободанка Вујанић. Значај ове награде је утолико већи уколико се зна да је до скора била прва и једина те врсте на подручју бивших држава СРЈ и СЦГ као и Србије, чему у прилог говори и континуитет доделе овог признања. Фонд „Бранислав Мане Шакић“ од 2017. додељује и Специјално признање странцима за изузетно владање српским језиком, а жири и прошлогодишњи добитник Француз Арно Гујон, оснивач и директор хуманитарне организације „Солидарност за Косово“, су се усагласили да овогодишње Специјално признање оде у руке Рускиње Ане Ростокине, преводиоца и књижевног ствараоца. Извор: Радио Слово љубве

Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења. Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве. Трејлер: https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng

Хиљаде верних испунило је манастир у суботу увече када је патријарх Вартоломеј стигао са више архијереја Цариградске Цркве да одслужи вечерњу. Приспело је и много архијереја Грчке Цркве. После одслужене Божанске Литургије у недељу, митрополит Халке Хризостом казивао је о духовној личности Светог Јакова. У наставку је говорио Његова Светост подсећајући на то да се лично познавао са овим старцем, који је својевремено предсказао да ће бити изабран за патријарха. Блажени старац Јаков прибројан је збору светих на заседању Светог Синода Васељенске Патријаршије 27. новембра 2017. године. Предлог за канонизацију старца Јакова дао је много раније Свети Синод Грчке Цркве који је поднео молбу и потребна обавештења Цариградској Патријаршији. Одређено је да се помен на њега одржава 22. новембра по новом календару. Извор: Српска Православна Црква

Литургији је присуствовао велики број верника из свих делова Београда. Након резања славског колача свима се обратио Патријарх Иринеј (звучни запис је на крају вести). Међу многобројним верним народом, служби је присуствовао и др Марко Николић помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама. Патријарх Иринеј је надахнуто беседио о подвигу, светости и мученичком страдању Светог Јована Владимира који је хришћанима узор и молитвени заступник, као и о његовим нетљеним моштима које се чувају у Елбасану, известила је за Слово љубве гђа Зорица Ковачев из парохијске заједнице Храма посвећеног овом светом српском кнезу. На крају славске трпезе старешина поменутог храма свештеник Милан Марић се као домаћин обратио свима и Патријарху Иринеју уручио дар икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице. Извор: Српска Православна Црква

Осмог дана пленарних сесија Генералне скупштине Конференције европских Цркава, после говора који је одржао Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије (http://www.eparhija-backa.rs/sr/novosti/mitropolit-porfirije-ucestvovao-na-generalnoj-skupstini-konferencije-evropskih-crkava), одржане су пленарне сесије. На самом почетку, присутне је поздравио г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, рекавши да је један од разлога одржавања Генералне Скупштине у Новом Саду управо жеља за промовисањем Новог Сада и Војводине као мултикултуралне и мултиконфесионалне средине на европском нивоу а све у саставу промоције Новог Сада као Европске престонице културе 2021. године. Изабрали сте Нови Сад, седиште Епархије бачке, али и многих других хришћанских заједница, да буде символ мира и да из њега пошаљете поруку наше заједничке будућности, али и уверење да смо способни да одговоримо на све изазове човечанства који су пред нама. Нови Сад је увек био место сусрета, разумевања и дијалога између различитих вера и култура. Кроз историју Новог Сада преплићу се и победе и страдања, али овај град је увек био отвореног срца, својеврстан мост, који нас повезује са свим нашим различитостима. Данас је Нови Сад мост наше духовне сарадње. Очекујем да ће се глас свих вас, послат из Новог Сада, града слободарске прошлости који је увек устајао против зла, мржње и неразумевања, заиста далеко чути, поручио је г. Вучевић. Нови Сад – европска престоница културе 2021. Мелина Меркури, министарка културе Грчке, и француски министар културе Џак Ланг су 1985. године дошли на идеју да се једном годишње бира Европска престоница културе са циљем да се повежу људи у Европи и да се повећа свесност о заједничкој историји и вредностима. Од тада је више од 40 европских градова понело титулу Европске престонице културе. Град Нови Сад је донео одлуку да се кандидује за титулу Европске престонице културе 2021. године, када ће она по први пут бити доступна и градовима и земљама ван Европске уније. На трагу позитивних искустава других престоница, пројекат Нови Сад 2021 осмишљен је као платформа за развој културних и креативних потенцијала Града, који ће наредних година имати за циљ да оснажи културну виталност града. Догађаји попут овог, доприносе снажењу институција културе и јачају везу међу градовима и нацијама. Извор: Епархија бачка

Саслуживало му је више свештеника, свештеномонаха и ђакона Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и Епархије милешевске. Молитвено је учествовао велики број вјерника и сестринство манастира Жупа Никшићка, предвођено Игуманијом мати Ефимијом, а Литургију су појањем пратили пјевница при Саборном храму и чланови хора Преподобне мати Ангелине. У току свете Литургије Епископ Јоаникије одликовао је чином протојереја-ставрофора Слободана Јокића протојереја, архијерејског намјесника никшићког, а јереја Остоју Кнежевића, старјешину никшићке Саборне цркве чином протојереја за њихову ревносну службу, вјерност и оданост Цркви Божјој и добар пастирски рад. „Надалеко се прича о литији за Светог Василија Острошког у Никшићу, ја, увијек, говорим да је то због благослова и заслуга Светог Василија Острошког, али, свакако, наши свештеници дају томе велики допринос. Литија је, заправо, огледало цијелог њиховог пастирског, свештеничког рада у овом граду“, казао је Владика. Он је додао да је служба Божја света, узвишена, благословена, спасоносна, али у њој има и тешких прилика, а кад су искушења на свештеника то је, по ријечима Владике, теже, јер треба носити свој углед, породицу и своју паству. „Света Црква Божја ради охрабрења, ради утврђења и ради признања додјељује и ова одликовања, која нијесу суштина ствари. Суштина је свештеничка служба, али и ова унапређења значе. Она су благодатна и додјељују се са молитвом и учешћем архијереја и цијелог народа у молитви. Нека буде срећно обојици, да вам буде на здравље, на спасење, на радост, а и на подстрек за будуће дјеловање, за ваш будући самопрегорни, саможртвени рад на њиви Господњој“, поручио је Његово Преосвештенство. У име одликованих свештеника захвалио је протојереј Остоја Кнежевић, наводећи да је за њих важно што су се ових одликовања удостојили на дан када света Црква православна слави Све Свете. „Свети су наши путеводитељи ка Христу, наши старији учитељи на које се угледамо, који нас храбре примјером своје светости, свог живота и трудимо се да их у свом животу подражавамо“, рекао је свештеник Кнежевић, додајући: „Хвала Вам, Преосвећени Владико, на одликовањима којих сте нас данас удостојили, доживљавамо их као одраз Ваше очинске љубави и архипастирске бриге. Ова одликовања се, најчешће, доживљавају као награде, она и јесу награде, јер у Цркви ништа не постоји што није награда, ако човјек правилно схвати природу Цркве. Символи које смо данас примили имају дубље духовно значење – Крст Христов којег се о. Слободан удостојио је символ славе Божје, символ побједе Христове над смрћу, али и символ страдања Божјих, жртве и љубави Христове. Када га буде одијевао у свом животу увијек треба да се присјећа свих добродјетељи Христових, да се труди да их у свом животу остварује“. „Надбедреник, који сам ја примио је мач духовни, символише одсијецање корова у душама људским, страсти људских, то није обичан мач. Има четири оштрице уз све четири стране свијета, а најближа оштрица је она окренута ономе који га носи. Помолите се сви да нам ове награде и одликовања буду имала тај духовни смисао и значај“, казао је о. Остоја. Он је искористио прилику да у име сабраног свештенства и вјерног народа Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију честита јубилеј – 19 година епископске службе, подсјетивши да је, прије 19 година, на празник Светог цара Константина и Јелене, у Цетињском манастиру, из руку блаженопочившег Патријарха Павла примио епископско достојанство. Након прочитаног Јеванђеља, ријечима литургијске проповиједи Преосвећени Епископ Јоаникије поучио је сабрани народ, бесједећи о данашњем великом празнику Свих Светих. „Сви Свети су они који су се обукли у силу са висине, који су својим животом, вјером, молитвом, добрим дјелима, љубављу према Богу и Цркви привукли милост Божју и ту неописиву силу са висине. Оне који су свети прожела је свјетлост и милост, благодат, истина и правда. Ако бисмо могли рећи, у правом смислу ријечи, шта значи бити свети човјек, то би значило да се сам Господ Христос уселио и настанио у срце онога који Га љуби, он Господом Христом дјелује, живи, мисли, осјећа, чудотвори“, бесједио је Владика Јоаникије, нагласивши да међу светима које данас прослављамо, нарочито гледамо у лик Светог цара Константина и царице Јелене. Преосвећени Епископ Јоаникије одликовао је брачни пар Михаила и Анастасију Шћепановић из Никшића, који су родили једанаесторо дјеце, Медаљом Светог великомученика Георгија II степена за „узоран примјер честитих хришћана и добрих родитеља са жељом да Господ њима и њиховој дјеци дарује свако небеско и земаљско добро“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на празник светих славних и свехвалних aпостола Андроника и свете Јуније, у среду 30. маја 2018. лета Господњег, светом архијерејском Литургијом у храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана началствовао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ Константин уз саслужење протопрезвитера-ставрофорâ: Љубомира Ђокића, Илије Филиповића пароха лончарског, Радована Лукића пароха лешничког, Стевана Кувежданина пароха кнежево-виноградског; протопрезвитерâ: Предрага Толимира пароха при новосадском храму Свете браће Кирила и Методија на Телепу, Милоша Стојановића пароха при новосадском Светојовановском храму на Детелинари, Милана Малинића пароха при новосадском Световазнесенском храму на Клиси, Жељка Тешића настојатеља Световрачевског храма у Футогу, Милоша Јевросимова пароха тителског; протонамесникâ Драгана Штевића пароха дероњског, Алексеја Блануше пароха ловћенског, Бранислава Спасојева пароха ченејског, као и часног ђакона Александра Билића. Благољепију евхаристијског сабрања својим милозвучним појањем у славу Божју допринели су футошки пароси протонамесници Миле Мајкић, Борислав Милић, Миливој Шемић, као и овдашњи вероучитељ Бранислав Илић. На љубазни позив домаћина проте Жељка Тешића, сабрани у Светодуховској радости некадашњи ученици богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима (генерација 1984-1989), а сада свештенослужитељи Светог жртвеника,предвођени својим некадашњим разредним старешином Епископом Константином, сабрани око Трпезе Господње узнели су благодарност Једином истинском Свештенослужитељу, Господу нашем Исусу Христу, на свим благодатним даровима, молећи милост у љубав Његову. На крају сабрања поучним словом сабране је поучио владика Константин указавши да је циљ и смисао оваквих сабрања управо благодарност Господу на свим добрима која нам се дарују на спасење наше и васцеле Цркве. Владика је подсетио да предавајући васцело своје биће Господу себе непрестано испуњавамо вером, надом и љубављу радујући се свагда у Господу. Епископа, свештенство и сабрани народ Божји поздравио је и протопрезвитер Жељко Тешић који је у свом кратком и љубављу испуњеном слову исказао своју радост молећи се Господу да се та радост у Духу Светоме настави и у Царству небеском и да се још дуго година у духовној и телесној крепости сабирамо око свога Господа. катихета Бранислав Илић Извор: Радио Беседа

Како су сви људи различити, зар не? Чак и православни народ размишља и осећа различито. Наступило је ведро и врело лето. Иза нас је, драги пријатељи, остао светоносни празник Васкрса. На Тројицу, педесет дана касније, окупили смо се у храмовима, на коленима смо молили Оца и Сина и Светог Духа да нам пошаље Божанску благодат која нас обнавља. А ево и Петровског поста. Немојмо, пријатељи, роптати због онога што је Мајка-Црква узаконила. Овогодишњи пост уопште није дуг, траје само до 12. јула. Али да бисмо носили бреме Апостолског поста, да бисмо се са свим богољупцима радовали могућности да се бар мало уздржимо од мрсне хране, хајде да видимо који су циљ, смисао и суштина ове црквене, а то значи – Божанске, установе. Да, у праву су они који кажу да је цела Саборна Апостолска Црква овај пост увела нешто касније у односу на Велики пост. Али по сведочанству преподобног Серафима, све што је прихватила и целивала наша Мајка-Црква, треба да буде драго сваком њеном чеду. У књизи Дела апостолских читамо да су хришћани које су изабрала дванаесторица ученика за благовест Јеванђеља постили и молили се, а након што су апостоли ставили руке на њих разишли су се по свим крајевима васељене како би и ближњима и даљњима донели вест о васкрслом Христу. Петров или Апостолски пост најближе је повезан с даром речи који је свако од нас од рођења добио одозго као драгоцену црту образа Божијег. Тим пре што је већина нас словесна, ми смо Словени – племе и народ за које је реч средство за прослављање Творца. Апостолски пост нам је потребан управо зато да бисмо ограничивши унеколико своју утробу – а «сит стомак је, - како сведочи руски народ – глув за учење» - подстакли у себи дар словесности, како би наше мисли – унутрашња реч, која обитава у дубинама бесмртног људског духа... дакле да би наше мисли мало-помало постале светлије, и да би од испрекиданих и извијених, несистематичних, као светле нити биле устремљене ка извору бића – Богу и претвориле се у тајну и срдачну молитву. Онај ко ходи пред лицем Небеског Оца, ко у тајни своје душе беседи с Оваплоћеном Речју, као што је то било својствено великим и духоносним људима-апостолима и њиховим наследницима, добија посебну благодат – сведочанство о Васкрслом Христу. Наравно, не самовољно, не на сопствену иницијативу, већ по послушању свештеноначалију. Уосталом, сваки хришћанин, како тврди апостол Петар, треба да зна одговори о својој нади (в.: 1 Петр. 3: 15). У току овог поста, како ми се чини, посебну пажњу треба да обратимо на то да све што чинимо, чак и мали поступци, сваки корак, свако словесно дело буду усклађени с вољом Божијом, добром, угодном и савршеном. Боља су дела без речи, него речи без дела, зар не? Усклађеност дела и речи, потврда основа наше вере и заповести које смо позвани да испунимо према Творцу и ближњима представљају најкрасноречивије сведочанство о Васкрслом Христу. Али размислимо: колико отприлике речи дневно трошимо на међусобно општење? Нећемо погрешити ако кажемо: милион. Можда и више. Међутим, Спаситељ нас упозорава и каже да се свака празна реч, без садржаја, реч којој је туђ морални смисао, лишена духа истине и љубави, испрљана лукавством, вулгарношћу, љутњом, нечистотом, гордошћу и надменошћу, претвара у осуду носиоца речи. За сваку празну реч људи ће дати одговор на дан Суда. Дакле, Апостолски пост нам је дарован као вежба. Као прво, свете исихије. Да ли сте чули за ову изванредну грчку реч? Исихија је свето тиховање. Пост уз унутрашњу усмереност ка Богу. Апостолски пост правилно пости онај ко се труди од раног јутра, као што је речено: «Излази човек на посао свој... на рад свој до вечери» (Пс. 104: 23) – до сумрака, да у дубини душе разговара с Оваплоћеном Речју, да се обраћа свезнајућем и свемилостивом Спаситељу у тајни срца. «Господе Исусе Христе, благослови, опрости, помилуј, научи, укрепи. Господе Исусе Христе, Сине Божији, смилуј се мени грешном.» «Именом се Твојим радују» (Пс. 89: 16) – тако је цар Давид још 1000 година пре Христовог Рођења говорио о томе да молитва човека који не жури у овом делању, ко је обавља с пажњом, с смислом, с паузом, а што је главно – с дубоком вером и надом у милост Божију... оваква молитва постаје веома лако, радосно, инспиративно дело које доноси унутрашње задовољство и дарује пуноћу битија. Како је за нас природно и радосно да у току летњег поста, одлазећи у природу, шетајући дуж Пахре и Десне, гледајући тиху воду река у Подмосковљу, ослушкујући шуштање лишћа и гледајући небеско пространство, славимо Господа Који нам је даровао да се наслађујемо имајући четири годишња доба: лето, јесен, зиму и пролеће. Код Бога, у природи, нема лошег времена. Кроз молитвену везу с Творцем накратко се ослобађамо досаде, туге, чамотиње, па чак и депресије које су својствене становницима градова. Напротив, осећамо плиму животних, виталних снага, тако да поново желимо да живимо, и да се молимо, и да се трудимо у славу Господа и на добробит ближњих. Тиховање-исихија, сједињено с молитвом, заиста обнавља човекове душевне и телесне снаге, избавља га од стреса, од неке лажне пометње и уједно нам даје драгоцену резерву животне снаге, неопходне за међусобно општење. У току Апостолског поста позвани смо да будемо благовесници који шире радост и бодрост, да имамо активан животни став, да будемо спремни да чинимо добро по којем се хришћанин пре свега разликује од човека којем је туђа нада у свемогућег и сведоброг Бога. И сетимо се да је дар речи заиста свети дар и зато будимо трпељиви према нашим сродницима и укућанима. А ми се, нажалост, често не бринемо да изгледамо «комилфо» - како треба, не стидимо се да испољимо нека најгора, врло незавидна својства наше природе. Погледајте лица Московљана. Како се ујутру не стиде да стављају примедбе најдражим и највољенијим људима. Колико се често мува претвара у слона и ситнице, које уопште не завређују пажњу мудрог, интелигентног човека са животним искуством, постају нека ђавоља искра, која се претвара у пламен раздора, међусобних прекора, свађа, тешких увреда, а понекад чак и радњи које су неспојиве са звањем човека, грубости и свега што за њом следи. Апостолски пост на је неопходан као ваздух. И хајде да себи сами тајно дамо задатак да никога не вређамо, да никога не љутимо, да умемо да се осмехнемо у потребном тренутку, да ублажимо туђе нападе и неку злобну и ироничну реч мудром шалом, да преведемо разговор у нормалан ток, да утешимо онога ко на свет више не гледа детињим очима, већ се затворио у сопствену љуштуру и налази се близу очаја. Мислим да ће без обзира на то колико да је скромна ова животна поставка, човек који је доследно остварује, кроз мало доћи до великог. Шта је то велико? Оно се може чути, рецимо, у дивним библијским речима које су изашле кроз уста пророка, а кроз старозветне Божије људе је с нама говорио и говори Сам Бог: «Ако одвојиш часно од недостојног, бићеш као Моја уста» (уп.: Јер. 15: 19). То је дивно Божије обећање. Ако у вашем присуству човек псује или дете-пубертетлија отворено лаже, покушавајући да сакрије своја непристојна дела, ви као мудар родитељ, свештеник, васпитач, учитељ, просто као моралан човек, саветујете таквог распојасаног омладинца, разговарате с њим чистим руским књижевним језиком, избегавајући вулгарне интонације, компјутерске новокованице, сленг и остале поскочице које се данас свако мало откину са језика сваког другог... и сами ћете, не знајући за то, послужити просветљењу ума, ублажавању срца, умирењу душа неколико десетина људи. Такав је значај речи која је обогаћена Божијом благодаћу. Хајде да се у току овог поста сетимо заповести које нам упућује апостол Павле упућује, а везане су за људску реч. «Браћо, - каже првоврховни апостол Павле, - немојте лагати једни друге» (уп.: Кол. 3: 9; Еф. 4: 25). Заиста, лаж је од ђавола. Човек који помало лаже брзо остаје без поштовања и стиче реноме (рђаву славу) брбљивца којем се ништа не може поверити, који не поштује своје обавезе. «Трула реч нека не излази из уста ваших» (Еф. 4: 29). Трула реч је реч која мирише на трулеж, која смрди. Очигледно, то је вулгарна, ниска, стилски рогобатна реч, псовка. Не треба ја да вам причам како пуцају по шавовима наше брачне везе само зато што мужеви испољавају такву неотесаност, не плаше се да својој животној другарици или деци кажу нешто од чега људима који су иоле пристојни и васпитни, отпадају уши. «Нека ваша реч, - моли апостол, - буде зачињена благодаћу, како би поучавала онога ко слуша» (уп.: Кол. 4: 6; Еф. 4: 29). Благодат је љубав, жеља да се послужи човеку, да му се учини нешто заиста добро. Како је данас, у време равнодушности, егоизма и окорелости срца, нажалост, ретко чути реч која је упућена управо теби, промишљену и добронамерну реч. Реч која је испуњена енергијом љубави. Истаћи ћемо да се оваква реч не везује. Немогуће ју је везати. Она пролази кроз све препреке. Реч која се износи из дубине срца које воли, које је милостиво и које се моли, је заиста крилата. Проничући у скривене кутке људских срца она има неочекиван одјек. У људима се појављује саосећање и поверење. Њихова срца се отварају попут цвећа, у сусрет речи у којој нема користољубивости, већ за циљ има ублажавање људских срца. Дакле, ступили смо, драги пријатељи, у Петровски пост. Он је врло лак у поређењу с великим. У току већине дана дозвољено је јести рибу. «Хватајте се, рибице, велике и мале!» Али за нас, свештенике, такве «рибице» су бесмртне људске душе. И нека би дао Бог да сви и сад, ушавши у чисту и кристалну воду Апостолског поста, почнемо да пливамо узводно, насупрот духу овог света, чувајући у овом свету испод месеца јасне мисли, захвалност тежњи, «предивне пориве душе», усмеравајући их на добробит наших ближњих. Извор: Православие.ру

Поводом почетка Петровског поста, отац Јован упутио нас је на правила поста као и на важност светих тајни Причешћа и исповијести, и појачања молитве у току овог поста и поста уопште. Отац Јован Радовић одговарао је затим на питања наших слушалаца. ,,Ако Хришћанин који живи у свијету побиједи неку страст да ли то значи да се заувијек изборио са том страшћу или то може бити замка“-било је једно од питања. Он је објаснио и појам православне мистике. Како да користимо интернет и друштвене мреже, како да изаберемо оно што ће нам бити на корист, објашњава отац Јован. Јер ако се не користи правилно све ово може прећи у другу крајност и изазвати болест зависности, у овом случају од интернета. Колики је гријех бити у вези са особом која је друге вјере и уопште живјети у вези која није крунисана црквеним браком. Како да одговоримо на поуке својих ближњих, који на наше редовне одласке у цркву, кажу ,,да није добро ништа претјерано па чак ни молити се Богу“-само су нека од питања на која ћете добити одговоре ако будете чули ову нашу емисију и духовне поуке оца Јована Радовића. Извор: Радио Светигора

Окосница закона требало би да буде члан 52, који прописује да сви вјерски објекти и земљиште које користе вјерске заједнице на територији Црне Горе, а за које се утврди да су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године, као културна баштина Црне Горе, буду државна својина. Вјерски објекти за које се утврди да су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године, такође, биће државна својина. –Не знам зашто је то питање покренуто, па заустављено, и зашто се баш сад наново отвара. Очигледно се ради о несналажењу државе. Није уобичајено да причу о нечијој имовини, која би у демократском друштву требало да буде светиња, промовише једна невладина организација која се представља као црква. С Црквом, нашом митрополијом, није обављен никакав разговор уочи ових посљедњих најава, каже за “Слободу” ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Он сматра да се тиме отварају два веома битна питања. –Као прво, држава Цркву жели да сведе на државне границе. Свака помјесна црква у свијету простире се ван граница државе. Друго, сама држава Црна Гора, у складу с евроатланским интеграцијама, пребацила је правосуђе на Стразбур, међународну политику на Брисел, одбрану на Вашингтон. Значи, у својој земљи се више не питамо ни за шта. Они који воде ову државу, многа питања пребацују на међународне адресе, а Цркви бране да се и даље простире ван граница Црне Горе, и то на мјестима гдје је вјековима присутна. Сви наши преци кроз историју, црквену везу су имали с васколиким православљем. Ниједан наш владика није хиротонисан у Црној Гори, већ су ишли у Русију. Сви они имали су дубоке везе с православним, црквеним иностранством, објашњава Перовић. Кад је у питању власништво над црквама, Перовић даје примјер Дворске цркве на Ћипуру и Цркве Светог Димитрија на Крушевцу. –Прошле и претпорошле године обављена су два судска процеса, пред институцијама државе Црне Горе. Ради се о Цркви на Ћипуру и Цркви Светог Димитрија на Крушевцу, у Подгорици, за које се сматрало да су, наводно, дворске цркве краља Николе и да припадају држави. У тим процесима, непобитно је утврђено да та два објекта нису лична својина ни краља Николе, ни династије Петровић, него да припадају Цркви. Дакле, ту пресуду није донио инострани суд, него судови државе Црне Горе. Они су утврдили да црквено припада Цркви, а државно држави. Тако је то било увијек. А ако је некад бивало да држава располаже с црквеном имовином, то је било онда кад је краљевина била православна и кад је православље било државна религија. Ако говоримо о држави краља Николе, опште је познато да је била потпуно другачија држава од ове коју данас имамо. Држава се бавила Црквом и с њом била уско повезана. Данашња Црна Гора је секуларна, мултиконфесионална, додаје Перовић. Појашњава да таква ситуација, да је њему познато, није забиљежена ни у једној земљи. –Видим да нам је постала пракса да преписујемо законе из Хрватске, рецимо. Ево, нека погледају како је црквено питање уређено у тој земљи. Постоји ли иједна земља у којој се храмови налазе у власништву државе? Да, постоје стари храмови, споменици у којима се не служи, па данас њихове зграде служе за потребе музеја или као изложбени простор, закључује отац Гојко Перовић. Подсјећамо, нацрт закона о слободи вјероисповијести урађен је још 2015. године, међутим, оцјењујући га као крајње неприхватљив, Митрополија црногорско-приморска тражила је његово повлачење. -Одредбама Нацрта закона, укида се правни субјективитет свих цркава и вјерских заједница, поништавају њихова вјековна стечена права, ограничава и сужава вјерска мисија, спрјечава њихово право да самостално уређују своје унутрашње устројство, омогућава агресивни државни интервенционизам у њихова унутрашња питања, лишавају се законито стечених својинских права над вјерским објектима и десеткованом непокретном имовином, која им је остала послије поратне национализације и других видова одузимања имовине, укида досадашњи систем евиденције и уводи систем регистрације цркава и вјерских заједница, саопштено је тада на округлом столу који је организовала Митрополија. Гојко Перовић напомиње да се ова прича тиче и свакако угрожава Римокатоличку цркву и Исламску заједницу у Црној Гори. –Ако се отвара питање цркава које су изграђене прије 1918. године, истовремено се отвара питање Римокатоличке цркве и Исламске заједнице у Црној Гори. Све то треба поклонити држави? Морам напоменути и сљедеће, толико је цркава од Игала до Сутомора, које нису грађене под државом Црном Гором, које се тад нису налазиле у Црној Гори, већ у оквиру Млетачке републике и да не идемо даље у историју. Увјерен сам да до отимачине имовине вјерских заједница неће доћи, јер свуда у свијету право имовине је светиња. Претходни Приједлог закона повучен је јер су све вјерске заједнице у Црној Гори биле против њега. Надам се да ће тако бити и овај пут, каже Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Говорећи о правима хришћана како у Србији и Хрватској, тако и у целој Европи, 4. јуна 2018. године, на заседању Генералне скупштине Конференције европских Цркава у Новом Саду, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије се посебно осврнуо на српски православни народ који је мањина у Републици Хрватској. Сведоци смо да, упркос развијеној законској регулативи, и у најразвијенијим државама са дубоко укорењеним демократским традицијама, проблеми везани за инклузију верских мањина не само да су актуелни, него понекад добијају и трагичне размере. Потребна је добра воља. Чак иако имамо и примењујемо европске законе који регулишу права мањина и дају потенцијал да заједница буде уважена и прихваћена, без добре воље са обе стране, то неће бити спроведено до краја и на најпотпунији начин, казао је Митрополит Порфирије. Митрополит је навео који су то актуелни изазови верских мањина у Европи, каква је најбоља пракса праведног поступања са верским мањинама у европској традицији и која је улога међународних фактора у борби против кршења права верских мањина. Потребни смо једни другима да бисмо били Црква, потребни смо једни другима да бисмо били хришћани и прави људи. Желим да кажем да морамо да будемо посебно сензитивни и предусретљиви према мањинама свугде у свету не само на овим просторима, и да покажемо добру вољу, поручио је митрополит загребачко-љубљански на Генералној скупштини КЕЦ-а. Такође, митрополит је присутнима у Конгресној дворани Мастер-центра приказао филм о верским мањинама. Овај филм је снимљен 2017. године у Бриселу. Подсећамо да је у организацији Конференције европских Цркава, Радне групе Eвропског парламента за антирасизам и различитости, Верске комисије за мигранте у Европи и Митрополије загребачко-љубљанске, 2016. године у Православној гимназији у Загребу, одржана међународна конференција о верским мањинама као делу културно разноврсних друштава. Извор: Епархија бачка

Његову пратњу су сачињавали: Преузвишени др Роберт Инес, Бискуп гибралтарски у Европи; Преузвишени Јонатан Гудол, Бискуп Ебсфлита - бискуп Цркве Енглеске за односе са источним Православним Црквама; пречасни др Вилијам Адам, саветник Архиепископа кентерберијског по екуменским питањима и представник у Савету за јединство хришћана. Високу црквену делегацију пратили су Његова Екселенција Денис Киф, амбасадор Уједињеног краљевства у Србији, са сарадницима, пречасни Робин Фокс, англикански капелан у Београду; представници Црквене управе англиканске заједнице Пресвете Дјеве Марије у Београду, затим Високодостојни архимандрит Исихије (Рогић) - изабрани Епископ мохачки; ђакон др Александар Прашчевић, шеф Кабинета Његове Светости Патријарха; проф. др Богдан Лубардић, члан Међуправославне комисије за вођење богословског дијалога с англиканима и сарадници Српске Патријаршије. У капели Светог Симеона Мироточивог високе госте је дочекао старешина Придворног храма Светог Симеона Мироточивог протођакон Стеван Рапајић. Гости су најпре целивали икону небеског заштитника овог храма, упалили свеће за своје здравље, док је здружени Екуменски збор под управом Братислава Прокића, отпојао композицију г. Миодрага Говедарице Тјело Христово на енглеском језику, а касније и још неколико композиција на велико задовољство вискоих гостију. Протођакон Рапајић је поздравио Његову Милост и чланове делегације Цркве Енглеске и укратко изложио историјат самог двора Српске Патријаршије која има 365 просторија по замисли руског архитекте Виктора Лукомског, а примила је прве службенике почетком 1936. године. У име Његове Светости Патријарха, архимандрит Исихије је предстојатељу Цркве Енглеске и почасном председнику Англиканске заједнице, Његовј Милости г. Јустину Вемблију, уручио на дар књигу „Светиње Косова и Метохије“ на енглеском језику са посветом Патријарха српског. У наставку гости су разгледали капелу, салу за одржавање Светог Архијерејског Сабора и другу мању салу за одржавање Светог Архијерејског Синода где су се у разговору интересовали за устројство и тренутно стање у Српској Цркви, посебно за црквено школство и парохијски живот. Извор: Српска Православна Црква