Јереј Дејан Трипковић

У препуној свечаној сали Вишег јавног тужилаштва у центру Ваљева у четвртак 3. октобра, један од најпознатијих и најплодотворнијих песника данашњице Љубивоје Ршумовић кроз своје стихове и животне анегдоте дружио се са малишанима и њиховим родитељима, васпитачима и учитељима. Догађају који је носио назив по Ршумовићевој песми „Деца су украс света“ која је пре четири године проглашена за дечју химну, присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин. Дружење са песником су организовали ЦО Ваљево при Храму Васкрсења Христовог и Канцеларија за верску наставу Епархије ваљевске у оквиру циклуса трибина „Православље и млади“. Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“, под управом диригента Вање Урошевић, својим појањем употпунио је несвакидашње поетско вече у граду на Колубари. Узбуђен и срећан што је после дуже времена међу Ваљевцима, Ршумовић је поновио речи Десанке Максимовић упућене песницима и свим људима жељним знања: „Ловите, ловите и само ловите искре духа“. Гледајући емисију Квадратура круга на првом програму РТС-а, у којој је гостовао књижевник Љубивоје Ршумовић, Епископ Милутин помислио је да би било добро да чувени Ршум дође у Ваљево да се дружи са децом и њиховим родитељима. Колико је овај књижевник, кога многи сматрају највећим живим дечјим песником, популаран и вољен у Ваљеву, говори чињеница да ни хладно време ни киша нису спречили неколико стотина деце, њихових родитеља, васпитача и учитеља да дођу, уживају, али и да се замисле над песмама: „Аждаја“, „Седам готована“, „У ваздуху“, „Жице око Грачанице“, „Бог је један“, „Песма Милици Ракић“… Једночасовно дружење са Ваљевцима био је један времеплов кроз Ршумовићеву поезију. Занимљиво је да је први пут написао песму у 3. разреду Основне школе под називом „Златиборе, ти си злато“, за коју је добио награду у виду претплате на Дечје новине и графитну оловку са гумицом на врху. Награду му је уручио тада већ познат Душко Радовић који му је касније причао да је таквих оловака био пун сандук, додељен у виду хуманитарне помоћи из иностранства. Радовић је Ршумовића као бруцоша хтео да ангажује да пише за децу. Овај му је рекао да то не уме, а Душко му на то рекао „Не знаш ти за кога пишеш“. И заиста, Радовић је рекао да за децу треба писати као за одрасле, само много боље. Језик треба да буде леп, здрав, узбудљив и српски, а песма треба да буде духовита, али не и смешна. Духовита значи да има духа, али и душе. И песма треба да има поруку, али не директну. Ршумовић додаје да благословене жене (труднице) треба трудничке дане да проводе у библиотекама, и да се дете роди и расте међу књигама. Љубивоје Ршумовић се дружио са многим књижевницима. Посебан траг на њега су оставили Душко Радовић, Стеван Раичковић и Душко Трифуновић којима је посветио и по песму. Али није много познато да је пријатељовао са академиком Владетом Јеротићем са којим је посебно волео да дискутује о Богу. Плод једне такве дискусије је песма „Бог је један“ коју је Политика објавила неколико дана пре академикове смрти. „Увек и на сваком месту понављам Владетине речи да благословена жена треба да прича са својом бебом док је она још у стомаку“, каже Ршумовић који памти и академикове речи да се „човек усавршава и после смрти“. У наставку свог изклагања прекиданог честим и дугим аплаузима, Ршумовић је истакао да је игра божански императив у сваком младунцу, усађена у сваком, као припрема за стални живот. „Нагон за игром је већи од љубави за мајком“, каже песник који додаје да деци када заврше са једном игром треба им наћи другу игру или их упослити. „Никако не смеју да буду беспослена“, упозорава Ршумовић, закључујући да „смо дошли до краја вечери, бежећи од почетка“. Дружење је завршено са „Здравицом српском народу“ са основном поруком да се деца рађају, а Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ је отпевао Ршумовићеву песму „Деца су украс света“. Марина Марић Љубивоје Ршумовић са ученицима ОШ „Свети Владика Николај Велимировић“ у Ваљеву Пре него што је дошао у Више јавно тужилаштво где се дружио са Ваљевцима, Љубивоје Ршумовић је у пратњи ђакона Драгана Станојевића, вероучитеља у ОШ „Свети Владика Николај Велимировић, дошао у поменуту школу где је ученицима казивао стихове који су они знали и махом певали у глас. С обзиром да је Ршумовић прву књижевну награду добио у 3. разреду Основне школе, награђени ученици 1. и 3. разреда казивали су своје победничке стихове што је песника посебно обрадовало

Књига Епископа др Јована (Пурића) „Богословље празника“ представљена у циклусу „Правослвље и млади“ Велики дар нашој помесној Цркви Књига „Богословље празника“ Епископа др Јована Пурића, објављена са благословом Епископа жичког Г. Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске Нови Сад, велики је духовни дар који је наша помесна Црква добила, истакао је на промоцији у Вишем јавном тужилаштву протојереј – ставрофор др Радомир Поповић, професор Православног богословског факултета у Београду. Као дело велике вредности, књигу свог завичајца препознали су и бројни Ваљевци, који су присуствовали промоцији, коју је, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, приредила Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву- „Ако желиш да преживиш годину или две, засади мало поврћа и житарица. Ако желиш да живиш неколико деценија, засади виноград. Још дуже, напиши књигу. Ако желиш да живиш вечно, сагради цркву...“, народна је мудрост којом је пензионисани парох ваљевски протојереј – ставрофор Љубисав Аџић увео у присутне у слово хвале о књизи „Богословље празника“, чији је аутор Епископ др Јован Пурић до сада потписао четрдесетак наслова књига, бројне студије, уџбенике и мултимедијална издања. Владика Јован рођен је у Мијачима крај Ваљева, а духовно одрастао у манастиру Пустиња. Школован је у Београду и Петрограду, а током свог плодоносног пастирског пута обављао је дужност игумана острошке обитељи, викарног епископа Диоклијске и епископа Нишке епархије. Данас је професор на Академији за консервацију СПЦ и предавач на Богословском факултету у Београду и члан Удружења књижевника Србије. Вредан је посленик у винограду Господњем. Данас је пред нама „венац празника“ од 12 књига, зборник који је штампан у част 800. годишњице аутокефалности СПЦ, а посвећен блаженоупокојеном Патријарху Павлу, новом оцу наше Свете Цркве. Ово обимно дело састоји се од две хиљаде страна и посвећено је изучавању и сагледавању Господњих и Богородичиних празника... Научно је истражена историја и настанак великих празника и њихов значај за изграђивање Цркве Христове и њене мисије у свету – рекао је прота Љубисав Аџић. Са делом Владике Јована, архијерејски намесник први ваљевски, протонамесник Дарко Ђурђевић упознао се још као ученик богословије. Читајући оно што је из пера овог теолога проистекло, немогуће је отети се утиску да он не припада ниједној вештачкој творевини, која се назива „школом мишљења“, јер у сваком његовом делу видимо разноврсност темеља на којима је настало. Он користи Свето писмо, али се опрезно служи и апокрифним књигама. Присутна су и светоотачка сведочанства, али не недостају ни претхришћански филозофи. Наводи мишљења пустињака и подвижника, једнако колико и савремених теолога. Такође, аутор не познаје ни поделе на грчке, руске, српске или било које друге теолошке струје, оценио је протонамесник Дарко Ђурђевић. Све што је добро у православном предању присутно је у делима Епископа Јована. Његова богословска подлога је ћилим саткан од најбољег материјала и прожет најлепшим и добро укомпонованим бојама. У томе се огледа и оригиналност његовог богословља... Најзначајнија вредност ове књиге јесте у томе што она буди љубав према богослужењу. Разлог је вероватно у томе што се осећа да су сви текстови саткани од велике љубави – истакао је протонамсник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник први ваљевски. Књига „Богословље празника“ Владике Јована Пурића велики је духовни дар који је наша помесна Црква добила у ово време захваљујући труду и начину живота Владике Јована, речи су професора ПБФ – а у Београду протојереја – ставрофора др Радомира Поповића. Добили смо истражено, сажето и на једном месту сакупљено искуство Цркве, црквене текстове богослужења на старословенском, црквенословенском и старогрчком великих Господњих и Богородичиних празника. Из ове области у домаћој литератури нема много дела... Наша Црква је овиме много добила. Књига је писана једноставним језиком и, поред свештеника, могу је читати и лаици. Очекујем да ће бити преведена на друге језике – закључио је протојереј – ставрофор др Радомир Поповић, истакнути професор београдског богословског факултета, такође родом из ових крајева (Скадар код Пецке). У завршници промоције, обратио се и аутор књиге, Епископ др Јован (Пурић). Он је заблагодарио Богу, Епископу Милутину на благослову, учесницима промоције, родитељима, бројним Ваљевцима који су указали поштовање његовој књизи, а највише манастиру Пустиња. Јер, да није благослова ове светиње не би било ни његовог богословља. Венац празника је венац истине, лепоте и доброте и то су три внца у венцу живота, а богослужење извор и надахнуће живота, поручио је Владика Јован. Књига „Богословље празника“ могла се купити приликом промоције, што је додатно обрадовало посетиоце, који су конференцијску салу вишег јавног тужилаштва испунили до последњег педља. Ј. Ј. Књига „Богословље празника“ Епископа др Јована Пурића, објављена са благословом Епископа жичког Г. Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске Нови Сад, велики је духовни дар који је наша помесна Црква добила, истакао је на промоцији у Вишем јавном тужилаштву протојереј – ставрофор др Радомир Поповић, професор Православног богословског факултета у Београду. Као дело велике вредности, књигу свог завичајца препознали су и бројни Ваљевци, који су присуствовали промоцији, коју је, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, приредила Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву- View full Странице

Брак је општа друштвена тема и разни стручњаци су позвани да се њоме баве, тим пре што се брачна заједница данас налази у озбиљној кризи. Из угла хришћанске вере, брак је светотајински однос Христа и Цркве и, уз Божју помоћ, све што доводи у питање његов опстанак могуће је пребродити, једна је од порука предавање „Став савременог друштва према институцији брака“, које је у оквиру циклуса „Православље и млади“ у Ваљевској гимназији одржао свештеник из Новог Сада Велимир Врућинић. Организатор трибине, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Често чујемо, а и сами смо сведоци тога, да је данас институција брака у кризи. И то важи за многе земље, без обзира на економску снагу и друштвене прилике. У западном свету, а све чешће и код нас, приметан је тренд заједничког живљења, али без благослова Цркве и потписа пред матичарем. У неким земљама чак постоје уговори којима се уређују односи партнера, како би се знало каква су чија права у случају раздвајања. Узрок томе свакако су предбрачни односи у које млади ступају, што доводи до става:“Зашто да се венчавамо, кад све то имамо и без брака?“ Нечастиви трује човека на разне начине и удаљава га са благословеног пута, рекао је поред осталог свештеник Велимир Врућинић, парох при новосадском Храму Светих Кирила и Методија. Међу аргументима против брака јесу и немање посла, стана и сл. Ту видимо страх од преузимања одговорности, првенствено код мушкараца. Било је и тежих времена, а људи су улазили у брак. Брачни простор је могућност да искушења заједнички пребродимо и стекнемо добра у овом свету. Боље је да као супружници зајдно стичемо, тад је још већа љубав, која је данас нажалост погрешно схваћена. Много се прича о правима (женским, дечјим), а извор и дародавац истинске љубави је Господ Бог – указује свештеник Врућинић. О томе нам, подсећа предавач, најбоље говори „Химна љубави“ Светог апостола Павла. У њој је најлепшим речима описана љубав која „дуго трпи“, пожртвована љубав која никад не престаје. Данас није лако одабрати животног сапутника, будући да се млади углавном крећу у ноћним сатима по бучним и задимљеним локалима, где се не може квалитетно ни прозборити с неким, а тиме ни знати да ли је то особа за дељење живота. Свети апостол Павле однос супружника упоређује са односом Христа и Цркве. Стога, потребан је озбиљан труд да добро упознамо једно друго пре него што се одлучимо да остатак живота проведемо заједно и одемо у вечност. Јер, брак не престаје земаљском смрћу. Носимо бурме и венце за вечност. Данас је доминантна брига о спољашности, нарочито код жена. Наравно, то треба да постоји, али не сме се заборавити брига о души. Код мушкараца, пак, мањка одговорности и бракови се растурају. Многи се венчавају у цркви, а да нису размислили уопште шта представља чин венчања. Људи се разилазе пред првом препреком, уместо да управо кроз њу провере и учврсте своју љубав. Требало би се уздати у Господа и уз Његову помоћ се све може превазићи… Мушкарац је позван да буде домаћин, док жена има највећи благослов на свету – благослов мајчинства и на лик Мајке Божје би требало да се угледа. Мушкарац не би могао да буд храбар и способан да није добре и трпљиве жене. Свако има своју велику и једнако важну улогу – наглашава свештеник Велимир Врућинић. Благодат и љубав се временом троше, напор свакодневног живота оптерећује, а ту су и прељубе и уплитања родитеља у живот супружника, због чега долази до конфликата у браку. Дрво љубави захтева заливање, каже отац Велимир Врућинић. Бог увек помаже. На нама је да се молимо и препустимо Му се. Он зна наше потребе и помоћи ће нам да сачувамо најлепшу заједницу у свету, а то је брачна, закључио је свештеник Велимир Врућинић своје излагање о браку на трибини у Ваљевској гимназији. Судећи по реакцијама публике, ово предавање донело је прегршт драгоцених савета, али и отворило прегршт питања о овој и сродним темама, на која ће одговоре покушати да пруже нека наредна предавања. О томе колико наша вера може променити живот човеку и вратити га на пут ма колико и како био залутао, говориће наредни гост циклуса „Православље и млади“ Клаус Кенет, пензионисани професор из Немачке који живи у Швајцарској. Трећи пут Ваљевци ће имати прилику да га чују 22. октобра 2018. године у Вишем јавном тужилаштву, најавио је свештеник Дејан Трипковић. Ј. Ј. Брак је општа друштвена тема и разни стручњаци су позвани да се њоме баве, тим пре што се брачна заједница данас налази у озбиљној кризи. Из угла хришћанске вере, брак је светотајински однос Христа и Цркве и, уз Божју помоћ, све што доводи у питање његов опстанак могуће је пребродити, једна је од порука предавање „Став савременог друштва према институцији брака“, које је у оквиру циклуса „Православље и млади“ у Ваљевској гимназији одржао свештеник из Новог Сада Велимир Врућинић. Организатор трибине, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. View full Странице

Савремено житије Светог Мардарија одушевило Ваљевце - Након премијере у Чикагу, потом у Београду и Никшићу, Ваљево је имало част да у њему буде приказан документарно – играни филм „Тихи кутак Христов“, редитеља Радисава Јеврића. У Биоскопу 85 приређене су три пројекције, на којима је уз дружење са редитељем Јеврићем, продуцентом Иваном Костић и професором Богословије „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу Александром Вујовићем, посетиоцима приближен лик и дело новопросијавшег светитеља Цркве Божје, Светог Мардарија Либертивилског (1889- 1935), чији је мисионарски пут снажним нитима подвига и љубави нераскидиво повезао све православне просторе. У преподневним часовима, у филму „Тихи кутак Христов“ уживали су штићеници Казнено – поправног завода Ваљево. Организатор сабрања, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина Ваљево при Храму Васкрсења Христовог – Снимљен у продукцији манастира Острог и Делиусфилма, по благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорско – приморског Г. Амфилохија, „Тихи кутак Христов“ гледаоца води кроз разне фазе живота Светог Мардарија, кога је Српска Црква уврстила у Диптих светих 2015., а чије су нетрулежне мошти откривене 2017. године. Од маленог Ивана, потомка знамените лозе Ускоковића из Љешанске нахије, код кога се љубав ка црној ризи јавља у ђачким данима, преко сусрета са Ловћенским тајновидцем Петром II Петровићем Његошем, школовања у Београду, монашења у немањићкој лаври Студеници, школовања у Русији и Молдавији па све до управљања Америчко – канадском епархијом у Америци, која управо његовим доласком постаје самостална. У Либертивилу проналази имање које га подсећа на окружења у којима су подизани манастири – сиротишта у Русији и Србији и, уз помоћ великог научника и добротвора Михаила Пупина, купује га и на њему отпочиње градњу манастира Светог Саве. Током целог земаљског живота, предано и и пожртвовано служио је Богу и народима са којима се сусретао на свом пастирском путу, а у овај манастир уградио је себе, речи су Митрополита црногорско – приморског Г. Амфилохија, који нас као наратор води кроз получасовни филм. Колико је била велика жртва Епископа Мардарија можда најбоље сведочи у то време настала изрека „Цркву гради, умире од глади.“ Поред манастира, који носи име првог српског архиепископа, на овом месту подигнути су и сиротиште, дом за старе и гробље, због чега ово парче америчког тла зову Мала Србија. За епископа Америчко – канадске епархије Светог Мардарија предложио је тадашњи администратор ове дијецезе – Свети Владика Николај Велимировић, указала је продуцент филма Ивана Костић, изразивши задовољство што је „Тихи кутак Христов“ приказан у његовом завичају. Овај филм окупио је сјајну екипу људи, међу којима су и истакнути драмски уметници Небојша Глоговац, Радивоје Буквић и Слобода Мићаловић. Сви су срцем пришли филму и приложили свој рад, истакао је редитељ Радисав Јеврић. Заблагодаривши Епископу Милутину, ваљевском свештенству и свима који су дошли да погледају филм, професор Богословије „Свети Петар Цетињски“ Александар Вујовић пренео је поздраве Митрополита Амфилохија и маленог села Корнет, у ком је рођен Свети Мардарије. Његово време тек долази и овај филм утврђује нас у веровању да се светост Божјих људи не може сакрити. - О лику и делу Светог Мардарија чуће се широм васељене. На нама је да свету покажемо његову личност колико знамо и умемо. Свети Мардарије је велики изданак Српске Цркве, који у себи сабира исток, запад, север и југ. Рођен у Црној Гори, замонашен у Студеници, школован у Београду и Русији, столовао и окупљао српски народ у Америци, а опет се враћа међу нас. Враћа се и овим филмом, који ће, ако Бог да имати наставке, по благослову Митрополита Амфилохија – рекао је проф. Александар Вујовић. Свети Мардарије, као и сви свети Божји људи, сведочи силу васкрсења и вечног живота. Начин на који је себе уградио у Христову Цркву нама је показатељ како да и сами идемо тим путем и како да у свом народном бићу чувамо оно на чему смо васпитавани, истакао је проф. Вујовић. Њега је Господ прославио и учинио га светиоником нама на земљи. Филм „Тихи кутак Христов“ наставља своје путешествије како би се са Светим Мардаријем упознало што више верног народа широм Србије, али и ван њених оквира. Ј. Ј. View full Странице

Поштовани, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог организује пројекције документарно – играног филма „Тихи кутак Христов“, редитеља Радисава Јеврића. Пројекције ће бити одржане 11. јуна 2018. године у Биоскопу 85, са почетком у 19, 20 и 21 час. Гости пројекција биће редитељ Радисав Јеврић и продуцент Ивана Костић. Добро дошли! Информативна служба Епархије ваљевске новинар Јадранка Јанковић ТИХИ КУТАК ХРИСТОВ Филм је снимљен по благослову високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у продукцији манастира Острог Сценарио и режија: Радисав Јеврић Радивоје Буквић –владика Мардарије Вук Бубало – Иван (дете) Лазар Шћекић – Иван (16 година) Кристина Стевовић – Мајка Иванова Небојша Глоговац – отац Жика Слобода Мићаловић – Болничарка Директор фотографије: Миодраг Миша Јелић Монтажа: Марко Ковачевић Музика за филм: Матеа Прљевић Елени Караиндроу Извршна продукција: Ивана Костић Делиус филм Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења. Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве. Трејлер: https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng Свети Мардарије Либертвилски, Први епископ-администратор Српске православне цркве у Америци и Канади био је данас Свети владика Николај Охридски и Жички који је предложио јеромонаха Мардарија Ускоковића за првог епископа Америчко-канадске епархије Српске православне цркве. Свети Мардарије родио се 2. новембра 1889. године у селу Корнет надомак Подгорице, а крштено име му је било Иван Ускоковић. Од раног детињства предан вери и православљу, желео је да свој живот посвети Христу и Богослужењу. Као дете из знамените породице, послат је на школовање. Основну школу похађао је у Реци Црнојевића, а средњу школу у престоном граду Црне Горе, Цетињу. Иван је рано осетио позив ка монашком животу, већ у једанаестој години тражио је од црногорског митрополита Митрофана да за замонаши. Како за то није добио благослов, упутио се у Београд на даље школовање. За његов боравак и школовање у Београду најбоље говори сама чињеница да је свако јутро и свако вече одлазио у Саборну цркву где се молио Богу да се замонаши. Благослов је добио од српског патријарха Димитрија који је написао препоруку владици Жичком Сави. На пут ка Жичи и Струденици кренуо је пешке из Београда, владика Жички мислићи да је још млад не хтеде да га замонаши, али га примише у Студеници царској лаври Немањића где је замонашен 19. Марта 1906 године. У Студеници је боравио годину и по дана одакле се упутио на даље школовање у драгу му Русију на предлог СПЦ. Наредних дванаест година провео је у Русији, прво у Подворју СПЦ у Москви где је имао прилике да се упозна са великим бројем руских званичника који су нагињали идеји свесловенских православних земаља. Након Москве своје школовање наставља у Богословској школи у Житомиру у Молдавији, а на своју молбу од Житомира одлази у Кишињев, у Духовну семинарију у главном граду Молдавије коју је завршио с највишим оценама. Његов боравак у Кишињеву обележио је милосрдан рад, помоћ деци сиромашних родитеља. Његов дубок осећај милосрђа превазилазио је националне границе. После три године проведених у Кишињеву, одакле је испраћен свечано са златним крстом и иконом захвалних житеља овог града свих звања, вероисповести и националности што преставља преседан у историји и животу Руске цркве. Свој боравак у Русији наствио је у једној од највећих руских светиња Александро-невском манастиру, припремајући се за полагање пријемног испита за Санкт-Петербуршку духовну академију, на којој је био један од малобројних који су положили пријемни и био примљен. Током студија у Петрограду често је позиван да служи у Царском селу, у тамошњом Саборној цркви у коју је долазила цела царска породица Романових. Проповедао је у школама, билницама, војним камповима, остала су бројна сведочанства о беседничком дару архимандрита Мардарија. Његове беседе забележене су и у књигама које је објавио: Завет руском народу, Зборник проповеди, Тихи кутак Христа, чији је приход од продаје дат сиромашној деци Русије. Његове проповеди слушане су са великом пажњом, јер јер реч овог младог паситра Божијег деловала на срца слушалаца, који су често говорили: „Ово је српски Златоуст“. Добродошао свуда у царској Русији па и на самом двору Романових Отац Мардарије био је највећи опонент самом Распућину, за кога се верује да га је сироашни српски монах Мардарије открио да је немачки шпијун на руском двору. По избијању Првог светског рата, желео је да буде са својим народом. Иако му је остала још једна година студија, упутио се у Ниш, где се налазило седиште српске владе и одмах се јавио српском патријарху израживши жељу да остане у Србији. Синод СПЦ је проценио да ће његова помоћ бити много већа уколико би се вратио у Русију и проповедао и даље уједињење свих православних Словена под окриљем Русије, што је било тада у директној супротности према тадашњој европској политици. Свој мисионарски пут отац Мардарије наставио је у далекој Америци. Свети Синод Руске православне цркве зарад потребе за организовањем духовног живота међу Србима у Америци, одлучио да пошаље осведоченог слугу Божијег Мардарија Ускоковића који би руководио српском мисијом на тлу Америке. Он је на то пристао само ако за то добије благослов своје СПЦ и ако наша црква добије самосталност у Америци. И то је наравно успео да издјествује. Дубоко свестан неопходности постојања једног духовног центра ново основане Српске православне америчко-канадске епархије као зборно место свих Срба, одлучио је да то буде Чикаго. У Либертвилу пронашао имање које га је навише подсећало на окружење у којима се налазе манастири-сиротишта у отаџбини и Русији. Новац за куповину земљишта дао му је Михајло Пупин. На том имању сазидан је манастир Светом Сави, сиротиште и дом за старе, као и гробље које су са правом називали Мала Србија. Владика Мардарије упокојио је се 12. Децембра 1935. године у 46 години земаљског живота. Сахрањен је у својој задужбини у Либервилу. Године 2015. Сабор СПЦ донео је одлуку о канонизацији Светог Мардарија, а његове нетрулежне мошти откривене су у мају 2017. Године. Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења. Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве. Трејлер: https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng View full Странице