By Јереј Дејан Трипковић • Јун 5, 2018

Пројекције документарно – играног филма „Тихи кутак Христов“

Поштовани,

са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог организује пројекције документарно – играног филма „Тихи кутак Христов“, редитеља Радисава Јеврића.
Пројекције ће бити одржане 11. јуна 2018. године у Биоскопу 85, са почетком у 19, 20 и 21 час.
Гости пројекција биће редитељ Радисав Јеврић и продуцент Ивана Костић.

Добро дошли!

Информативна служба Епархије ваљевске

новинар Јадранка Јанковић

 

ТИХИ КУТАК ХРИСТОВ

Филм је снимљен по благослову високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у продукцији манастира Острог

Сценарио и режија: Радисав Јеврић

Радивоје Буквић –владика Мардарије

Вук Бубало – Иван (дете)

Лазар Шћекић – Иван (16 година)

Кристина Стевовић – Мајка Иванова

Небојша Глоговац  – отац Жика

Слобода Мићаловић – Болничарка

Директор фотографије: Миодраг Миша Јелић

Монтажа: Марко Ковачевић

Музика за филм:

Матеа Прљевић

Елени Караиндроу

Извршна продукција: Ивана Костић Делиус филм

Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења.

Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве.

Трејлер:

https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng

 

Свети Мардарије Либертвилски,

Први епископ-администратор Српске православне цркве у Америци и Канади био је данас Свети владика Николај Охридски и Жички  који је предложио јеромонаха Мардарија Ускоковића за првог епископа Америчко-канадске епархије Српске православне цркве. Свети Мардарије родио се 2. новембра 1889. године у селу Корнет надомак Подгорице, а крштено име му је било Иван Ускоковић. Од раног детињства предан вери и православљу, желео је да свој живот посвети  Христу и Богослужењу. Као дете из знамените породице, послат је на школовање. Основну школу похађао је у Реци Црнојевића, а средњу школу у престоном граду Црне Горе, Цетињу. Иван је рано осетио позив ка монашком животу, већ у једанаестој години тражио је од црногорског митрополита Митрофана да за замонаши. Како за то није добио благослов, упутио се у Београд на даље школовање. За његов боравак и школовање у  Београду најбоље говори сама чињеница да је свако јутро и свако вече одлазио у Саборну цркву где се молио Богу да се замонаши.

         Благослов је добио од српског патријарха Димитрија  који је написао препоруку владици Жичком Сави. На пут ка Жичи и Струденици кренуо је пешке из Београда, владика Жички мислићи да је још млад не хтеде да га замонаши, али га примише у Студеници царској лаври Немањића где је замонашен 19. Марта 1906 године. У Студеници је боравио годину и по дана одакле се упутио на даље школовање у драгу му Русију на предлог СПЦ. Наредних дванаест година провео је у Русији, прво у Подворју СПЦ у Москви где је имао прилике да се упозна са великим бројем руских званичника који су нагињали идеји свесловенских православних земаља. Након Москве своје школовање наставља у Богословској школи у Житомиру у Молдавији, а на своју молбу од Житомира одлази у Кишињев, у Духовну семинарију у главном граду Молдавије коју је завршио с највишим оценама.

Његов боравак у Кишињеву обележио је милосрдан рад, помоћ деци сиромашних родитеља. Његов дубок осећај милосрђа превазилазио је националне границе. После три године проведених у Кишињеву, одакле је испраћен свечано са златним крстом и иконом захвалних житеља овог града свих звања, вероисповести и националности што преставља преседан у историји и животу Руске цркве. Свој боравак у Русији наствио је у једној од највећих руских светиња Александро-невском манастиру, припремајући се за полагање пријемног испита за Санкт-Петербуршку  духовну академију, на којој је био један од малобројних који су положили пријемни и био примљен. Током студија у Петрограду често је позиван да служи у Царском селу, у тамошњом Саборној цркви у коју је долазила цела царска породица Романових.  Проповедао је у школама, билницама, војним камповима, остала су бројна сведочанства о беседничком дару архимандрита Мардарија.  Његове беседе забележене су и у књигама које је објавио: Завет руском народу, Зборник проповеди, Тихи кутак Христа, чији је приход од продаје дат сиромашној деци Русије. Његове проповеди слушане су са великом пажњом, јер јер реч овог младог паситра Божијег деловала на срца слушалаца, који су често говорили: „Ово је српски Златоуст“.  Добродошао свуда у царској Русији па и на самом двору Романових  Отац Мардарије био је највећи опонент самом Распућину, за кога се верује да га је сироашни српски монах Мардарије открио да је немачки шпијун на руском двору.

По избијању Првог светског рата, желео је да буде са својим народом. Иако му је остала још једна година студија, упутио се  у Ниш, где се налазило седиште српске владе и одмах се јавио српском патријарху израживши жељу да остане у Србији.  Синод СПЦ је проценио да ће његова помоћ бити много већа уколико би се вратио у Русију и проповедао и даље уједињење свих православних Словена под окриљем Русије, што је било тада у директној супротности према тадашњој европској политици.

Свој мисионарски пут отац Мардарије наставио је у далекој Америци. Свети Синод Руске православне цркве зарад потребе за организовањем духовног живота међу Србима у Америци, одлучио да пошаље осведоченог слугу Божијег Мардарија Ускоковића који би руководио српском мисијом на тлу Америке.  Он је на то пристао само ако за то добије благослов своје СПЦ и ако наша црква добије самосталност у Америци. И то је наравно успео да издјествује.  Дубоко свестан неопходности постојања једног духовног центра ново основане Српске православне америчко-канадске епархије као зборно место свих Срба, одлучио је да то буде Чикаго.   У Либертвилу пронашао имање које га је навише подсећало на окружење у којима се налазе манастири-сиротишта у отаџбини и Русији. Новац за куповину земљишта дао му је Михајло Пупин. На том имању сазидан је манастир Светом Сави, сиротиште и дом за старе, као и гробље које су са правом називали Мала Србија.  Владика Мардарије упокојио је се 12. Децембра 1935. године у 46 години  земаљског живота. Сахрањен је у својој задужбини у Либервилу. Године 2015. Сабор СПЦ донео је одлуку о канонизацији Светог Мардарија, а његове нетрулежне мошти откривене су у мају 2017. Године.