Jump to content
  • Bokisha
    Bokisha

    Љутња на родитеље

      Прва од десет заповести које је Бог дао човеку а која уређује однос човека према човеку, јесте она о поштовању родитеља. Имајући на уму ову заповест али и све оно што се у нашем времену догађа, не бисмо могли рећи да се она доследно испуњава. Много је показатеља у свакодневном животу да је тако: љутња деце на родитеље, приговарање, окривљавање родитеља за своје неуспехе, остављање родитеља на милост и немилост старости и стихијама живота...

    Данас, на жалост, има много усамљених старијих људи. При чему су веома чести случајеви када при живој деци, чак и споља довољно богатој, њихови родитељи живе бедно - заборављени, потпуно усамљени, остaвљени сами са својим болестима, незгодама, тешкоћама материјалног карактера. Али, зар не би требало да  морално здрав човек васпита дете које га касније неће одбацити? Зар није, не само за верујућег, него и за било ког другог човека потпуно природно да се брине о оним људима којима су потребни, и шта више природно је бринути се за своје родитеље. Ипак, ако одраста човек коме је апсолутно свеједно за судбину родитеља, онда је врло јасно да у томе осим њих нико и није крив, ма како сурово звучале овакве речи.

    ljutnja-a.jpgДете се рађа као мало, беспомоћно биће, које нема и не уме ништа, и оно се формира у породици. И са једне стране, безусловно, присуствују гени, а са друге стране-васпитање које чини човека оваквим или онаквим. Може се нанети детету зло, уколико му се у свему буде повлађивало. Тако ће одрасти људи, равнодушни према свима. 

    Распрострањена грешка је сматрање да је могуће траумирати дете и одгајити га морално непотпуним само уколико се оно буде тукло, малтретирало, не буде обраћала пажња на њега, не буде учествовало у његовом животу, ако мама доводи кући непознате мушкарце, ако тата пије, или се налази под стресом, или малтретира остале чланове породице... Али, такође се може нанети зло детету и ако се оно размази, ако му се у свему повлађује. Тако одрастају стопроцентни егоисти, равнодушни према свима.
    Васпитати дете тако да оно постане заиста добар човек, а да чак и не говоримо прави хришћанин, је много сложенији задатак него што се многима чини. Јер дете није мачка, пас кога је потребно хранити, купати, мазити, водити у шетњу и то би било довољно. Да би се одгајио човек који зна шта је то добро, а шта је то зло, и који воли добро и склања се од зла, потребан је много дубљи и много озбиљнији посао. И ту се не ради о попустљивости или строгости родитеља, већ о томе да ли ми сами поседујемо некакву дубину унутрашње основе бића, која нам омогућава да будемо прави људи у пуном смислу те речи и да ли можемо да је предамо својим потомцима.

    Потребно је да научимо дете да воли, да саосећа, да осећа туђу бол, да буде одговорно, храбро, јако. И најбитније - да дете и у теби самом увек види све ово, да би се могло заиста на тебе ослонити, да не осећа страх, да се не осети одбаченим и да разуме: постоји то, што раде тата и мама, а постоји и то што морам урадити ја, просто због тога што другачије не могу постати човек.

    Постоји и мишљење да понекад не сасвим одрасло дете пребацује одговорност за своје неуспехе у животу на родитеље, иако не постоји никаква њихова реална кривица. А у ствари постоји, и она се састоји управо у  томе, да дете нису научили да не сваљује сопствену кривицу на друге. А то је такође веома важан педагошки моменат. Главни педагози у животу детета су његови родитељи, и васпитање деце је најозбиљнији процес који постоји. Али, можемо ли да кажемо да се већина тата и мама према овоме тако понаша? Јер веома често брига људи о својој деци има савршено формални карактер. Да ли многи родитељи читају, разговарају са децом? Да ли многи родитељи заиста знају своју децу, да ли знају шта се дешава код њих у души? И добијамо: породицу, али су људи у њој савршено отуђени једно од другог.

    У породици мора постојати блискост и љубав, зато што је љубав нормални облик односа међу људима. И уколико се деси да деца одбацују родитеље, то значи да љубави није било, није било унутрашњег контакта међу члановима породице, значи да су они само живели заједно. Потребно је да волимо своју децу, али не том љубављу која их обасипа поклонима и у свему им повлађује, зато што је таква представа самих родитеља о добром тати и мами. То није љубав, већ васпитање егоизма. Потребно је да волимо љубављу која и даје неопходно, и тражи неопходно, и кажњава, и подстиче, и бодри нас да радимо, и охрабрује. Искуство сведочи: тако права, тако свеобухватна љубав изазива узвраћену љубав детета, рађа поверење и блискост.

    Али, зар не постоји никаква одговорност детета за лоше односе са родитељима? У ствари су то две стране једне медаље. Било који одрастао човек сноси одговорност за све што ради, и у том смислу и за своје понашање ка родитељима. Уколико су родитељи малтретирали дете или се понашали према њему као према играчки, трудећи се да дају све, али да га лише главног - слободе, и покушавајући да управљају целим његовим животом, онда је природно да често таква деца у крајњем случају не желе да одржавају односе и граде зидове између себе и родитеља. Ми, свештеници, стално морамо да разговарамо са одраслом децом, која остављају своје родитеље, и да их убеђујемо да је потребно да тај зид сруше до цигле, да је потребно да превазиђу у себи страх и бол.

    А начин је само један: престаните да се осећате као дете, одрастите и схватите, да више нистe слабо биће којему је била потребна помоћ или у одређеном односу и ниси је добио, и почео си да осећаш своје родитеље као децу. Они су погрешили, али они су родитељи, они старе и сада им је самима потребна помоћ. И она није потребна само њима, већ и теби самом. Зато што ће тај дечији слом деформисати и уништавати сав твој даљи живот. Са овим се обавезно морамо изборити. А управо то се тиче било ког бола, било које повреде, коју је човек преживео. А где наћи снаге за то и на шта се ослонити? 

    Као прво, потребно је да чврсто знамо да је човек тако задивљујуће  саздан Богом, и да он може све да превазиђе - он за то има потенцијалну снагу од самог рођења. А у чему се налази извор тих снага? Осим дара Божијег за савлађивање, наравно, имамо благодат Божију која је способна да умири апсолутно све. И не само да умири, не само да учини као да болест и не постоји, већ и да преобрази, измени и начини савршено другог човека. То ми можемо видети у животу не само светитеља, већ и код обичних људи који долазе у храм. Како они то постижу? Просто се понашају према хришћанском животу неформално, схватајући, да се он не састоји само у читању јутарњих и вечерњих молитви, Светог Писма, не у одласку у храм и чак не у учествовању у Тајнама. Све се мења тада, када истина Јеванђеља заиста улази у човека и он почиње да разуме шта је заиста у овом животу вредно. А вредан је само Господ и то што нас повезује са Њим. И док се дешава та процена, управо тада се заиста појављују код човека огромне силе. 

    ljutnja-b.jpgИ тада човек почиње да види своје родитеље кроз призму Јеванђеља и да схвата: да је оно, што су родитељи урадили лоше у односу на тебе, то је њихова несрећа, а не твоја. И ти не можеш да их у тој несрећи напустиш, већ покушаваш да им помогнеш. То би могло да испадне добро или не, али ипак таква жеља мора да се роди на природни начин. То је питање унутрашњег развоја и огромна победа над самим собом, победа - управо љубави. Јер, бива да родитељи нису урадили све како треба, а деца то превазилазе, и праштају, и иду им у сусрет.

    Да се вратимо на тему усамљене старости... Често се може чути: важно је бринути се о својим родитељима. Према мом мишљењу, то није важно, већ природно. Зато што другачије и не сме да буде. Да, некада се догађало да се према обичају код неких полу-дивљих народа износе своји остарели родитељи негде ван насеља, предајући их на тај начин блиској смрти. Али  наше савремено друштво ипак има традиционално схватање: ако се ти не бринеш о својим родитељима, онда си ти - непотпун човек, тј.ниси сасвим човек. И не би требало да се удаљавамо од оваквих схватања.

    Код хришћанина овакав проблем у принципу и не може да се појави, зато што смо позвани да покажемо некакву бригу чак и ка сасвим непознатим људима, која је могућа и доступна за нас. А да се бринемо за родитеље је и наш дуг. Чак и уколико они нису били нама блиски људи, чак иако су живели са нама тако да смо се питали да ли смо им ми рођени људи. Без обзира на све, бринути се о њима је сасвим природно: јер нас је Господ на неки начин повезао, и Он не жели да их ми оставимо. И управо овде заповест о поштовању родитеља наступа у својој пуној сили.

    Наравно, брига за родитеље са којима смо имали компликоване односе, најчешће је тежак посао, а може бити да ће нам они у том послу чак и сметати, отежавати нам бригу о себи - све то треба да превазиђемо и радимо свој посао. Понекад људи морају да оставе своје родитеље у дому за старе, и то није увек због нежелења да се брину о њима, егоизма или суровости. На пример, остарели мама и тата, док су деца на послу, стално укључују у стану плин или пале пеглу и праве претњу не само себи, већ и другим становницима куће. Немају сви могућност да унајмљују особу која ће да се стара, немају сви рођаке, да би организовали дежурство. И да би избегли несрећу, неки морају да прибегавају оваквој крајњој мери. И наравно, она може бити оправдана тек тада када постоји потпуно јасни разлог. У свим другим случајевима, наравно, човек мора сам носити све те тешкоће и посао, сећајући се, можда, при томе оних који су по хришћански доводили у своје домове непознате људе, бринули се за њих, лечили и спроводили их у други свет, и инспирисали се таквим примерима. Иако ничега подвижничког у бризи за старе немоћне родитеље нема, већ је то наша природна обавеза.

    Рекло би се да два човека сасвим природно воле и поштују своје родитеље. Ипак, Господ на Синају посебно даје овакву заповест јеврејском народу. Зашто? Треба да се присетимо да је у то време свет био довољно суров и дивљи, у коме су се људи понашали једно према другом на потпуно варварски начин и убијали једно друго. Десет заповести су основа на којој је било могуће постепено подићи друштво људи, који живе мање-више... чак нећу рећи благочестиво, већ људски. Ти не копаш другоме око да га не би ископали теби, али то уопште не значи да уколико су теби ископали око, ти обавезно мораш да одговориш исто тако. Ако неко некоме опрости, то је још боље. Због тога је савршено очигледно да је заповест да поштујемо своје родитеље била дата онима који нису поштовали своје родитеље, иначе за њом не би било потребе.

    Нажалост, ово постаје актуелно и у наше време, зато што људи губе представу о томе шта значи бити човек. А бити човек управо значи волети себи сличне и волети оне који су ти дали живот.

    Заповест о поштовању родитеља знају скоро сви, а реченица апостола Павла: „ И ви очеви, не раздражујте децу своју“ је мало коме позната. У чему је њен смисао?

    Заповест о неопходности да се поштују своји родитељи човек може не само да схвати формално, већ чак да срцем одбаци, зато што ако те твоји родитељи нису научили да их поштујеш, онда на чему ће се заснивати твоје поштовање ка њима? Када родитељи не раздражују своју децу, већ их воле и брину се за њих, онда је сасвим природно да се код деце појављује као одговор зашто ће их волети и поштовати. Узмимо на пример парче земље и захтевајмо да оно нешто роди. Тако просто може расти само коров, а да би се добио принос, потребно је да да окопамо земљу, да нешто у њу посадимо, залијемо, да се бринемо. И ево, апостол говори о првом делу - о потреби да урадимо све што је потребно да би се принос појавио. А поштовање и уважавање је већ принос. И то што родитељи сеју, касније ће пожњети. И то је заиста тако.

    ljutnja-c.jpgПоштовање човека као образа и подобија Божијег се може имати, без обзира на то, какав је тај човек. За одрасло дете које је постало хришћанин, значи, схвата живот кроз Јеванђеље, такво поштовање постаје такође природно. И затим, ако ти је Господ дао да се родиш од тих људи, значи, постоји нешто што вас повезује и обједињује на неки потпуно нераскидив и непокидљив начин. Потребно је да то прихватимо од Бога.

    Врло често оцрковљење, на жалост, постаје раздражитељ за децу и још један камен спотицања у односима. Често се родитељи не понашају сасвим коректно са децом, приморавају их да иду у храм, приступају Тајнама, осуђујући их за неверје и нехришћанске погледе. Јавља се питање: како се понашати ако твоје дете живи, како се каже, "како не би требало"?

    Код једног од старих отаца имамо овакво поученије: „Било шта да се деси, у свему и увек укоревај самог себе“. Под један, у било ком проблему који се појавио обавезно има и твоје кривице - или директне, или индиректне, зато што твоје грешке или греси праве такву духовну атмосферу у којој се све то догађа. Због тога је савршено природно не окривљивати у томе дете и покушавати да се некако на њега утиче већ прво погледати на самог себе, разумети да је то што се догађа резултат твоје делатности, и не тражити од њега да се оно буквално одмах промени. Ако си ти био неверујући човек и у неком тренутку си се обратио Христу, то не значи да то мора да се деси и са твојим дететом. Тебе је Господ чекао годинама, и ти такође неко време сачекај. Ако не можеш да помогнеш, онда не сметај. Када родитељи почну да вуку дете у храм буквално на силу, када говоре да другачије неће добити то и то или ће га Бог казнити, то не привлачи, већ насупрот, тера. „Бог ће те казнити“ - су уопште најстрашније речи, родитељи просто немају права да их говоре својој деци, зао што тада они Бога претварају у казнитеља, у некакав страшни лик који рађа не љубав, већ бескрајан осећај кривице за цео живот.

    Оцрковљени мама и тата морају да схвате шта их је привело Богу и да то пренесу свом детету, да би ту светлост, ту радост које су они видели, бар у најмањем степену видело и оно. И уколико оно не може да то види у теби, неће ти поверовати. Ако дете формално буде ишло са тобом у храм, на часове веронауке недељом, шта ће се од тога променити? За њега се неће открити хришћанство, већ ће му се представљати некаквом формом која му у неком тренутку може досадити, изгубити свој смисао, своје значење, зато што ни смисла, ни значења дете и није видело. 

    Ми сви знамо шта је то пелцовање: када је у слабом облику човек прележао некакву болест, и потом он он не може да оболи од ње озбиљно. Тако да постоји и тако страшна ствар, као што је пелцовање од хришћанства. Зло је када човеку нуде хришћанство не као такво, које до саме дубине човековог бића прониче и све у човеку мења, већ дају уместо тога хришћанство у некаквом „украсном паковању“. И тада човек почиње да мисли: вера-то су јутарње и вечерње молитве, регуларан одлазак у храм, читање Јеванђеља и исповест и Причешће. Не, то није хришћанство. То су саставни делови нашег црквеног живота. А хришћанство је чути Христа, схватити о чему нам Он говори у Јеванђељу и прихватити све то свим срцем и поћи за Њим. А то захтева дубоку, фундаменталну промену свог живота човека, свог његовог унутрашњег расположења.

    Због тога је потребно дати детету хришћанство таквим какво оно јесте, ако си га сам схватио, или не примењивати никакво насиље, већ дати могућност избора који си и ти имао.

    Овде имамо шири проблем, јер често родитељи у принципу не умеју да прихвате различитост своје деце. Како то превазићи? Уколико постоји и љубав, онда ће се појавити и способност да прихватимо и разумемо. Ако нема љубави, тада ће све бити много сложеније. Ипак, опет се одговор на ово питање налази у Јеванђењу: поступај са другима тако као што би хтео да они поступају са тобом.

    ljutnja-d.jpgПостави се према свом детету као према самоме себи, дај му могућност да само изабере. Ти можеш да му олакшаш тај избор, рекавши, показавши му то што ти ниси знао у своје време. Али га не приморавај. Јер дете схвата врло много ствари непосредно. Оно поштује лепоту, снагу, то, што је интересантно, упадљиво, дубоко. Покажи му упадљиво, јако, лепо и оно ће за тим поћи. Зашто данас деца покушавају да имитирају некакве спајдермене, супермене, некакве сасвим бесмислене, смешне ликове? Зато што у животу не налазе те примере које би хтели да прате. И ко треба да буде тај пример? Наравно, родитељи. 

    Хоћеш да ти дете постане добар човек? Сам буди добар човек. И дете ће то у теби видети, и вући ће га ка теби, и никаво лоше друштво га неће од тебе одвести, зато што се код куће налази то што је за њега много важније од њих. И самим тим, када ти дођеш у Цркву, и дете ће доћи са тобом, јер оно зна: то што ти радиш је правилно и добро. Прво, потребно је да будемо педагози у односу на саме себе и тај процес стваралачке промене свог личног живота се не зауставља. И тада ће бити савршено природно да у тај процес буде увучено и дете.

    Имао сам прилику да слушам реченицу: родитељска љубав је као спуштати се са планине, а дечија пењати се на њу - као, родитељима је лакше да воле него деци. Искрено речено, мени је несхватљиво зашто тако говоре. Или љубави има, или је нема. Данас многи родитељи имају проблема са децом и желе да живе независно и слободно од њих.

    Љубав је оно што испуњава живот човека смислом. Због тога је човеку потребно да учи да воли не просто своје родитеље, већ му је потребно да учи да воли све у принципу. Љубав није само основа живота, основа среће, љубав и јесте живот. А живот без љубави је непотпун, као некакав њен фосил. Али, ако се ти учиш да волиш, онда је природно да се ти учиш да волиш оне људе који су ти најближи по крви, то јест своје родитеље. Тако да је лакше ономе ко се учи.

    ИГУМАН НЕКТАРИЈЕ МОРОЗОВ
    Извор: Православие.ру

     




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    пре 30 минута, Natasa. рече

    Kad se posvađaš sa majkom, zaboravite obe za 5 minuta šta je bilo, kad se zameriš sa svekrvom, zapamti ona tebi, zapamtiš ti njoj. Niko ne voli svekrvu, to je tuđa majka, ti si tuđe dete i tu svakako treba imati uvažavanja, ali i debele distance.

    То је била мало другачија ситуација. Моја мама је Црногорка, васпитана да поштује старије. Онда сваки пут када би баба нешто звоцала и вређала, моја мама је ћутала, није хтела да је увреди. Замисли ту самоконтролу. Притом она уопште није нека "тулава" особа, него врло темпераментна жена, а и јача је психички и физички од већине мушкараца.

    Ваљда је зато и успела то да поднесе, ја бих се селила други дан са мужем или без њега. :D

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 2 часа, Justin Waters рече

    A ko to zna. Mozda je njegov postupak doveo da se roditelji malo "ujagnje". Boziju zapovijest o postovanju roditelja treba razumjeti kao to postovanje, i prije svega treba je razumjeti u kontekstu onog drevnog vremena, kada je organizacija drustva morala strogo hijerarhijski da bude organizovana, ali ne treba je razumjeti kao bespogovrono povinovanje roditeljima kao da su oni neka visa bezgresna kasta. To narocito ne vazi u danasnje vrijeme gdje su djeca visestruko pametnija od svojih roditelja. 

    S tom andjeoskom podobnoscu treba biti narocito obazriv. Ljudsko drustvo ne mogi moglo da funkcionise kada bi svi bili kao jagnjad. U momentima treba biti i drcan i ostar (Hristos je bio takav sa farisejima), iskazati karakter, a ne bespogovrno okretati obraz. 

    Da,dobro je da imamo u vidu tu zapovjest kao i druge, a svi ćemo je primjenjivati svojim životom na drugačiji način,tu je ljepota različitosti, nismo štancani kao roboti što je isto dobro. :)

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 33 минута, Lady Godiva рече

    То је била мало другачија ситуација. Моја мама је Црногорка, васпитана да поштује старије. Онда сваки пут када би баба нешто звоцала и вређала, моја мама је ћутала, није хтела да је увреди. Замисли ту самоконтролу. Притом она уопште није нека "тулава" особа, него врло темпераментна жена, а и јача је психички и физички од већине мушкараца.

    Ваљда је зато и успела то да поднесе, ја бих се селила други дан са мужем или без њега. :D

    I ja sam iz CG i moja majka je slicno odgojena, tako da je i ona trpljela to "kljucanje u mozak" od babe godinama. Nisu zivjele zajedno, ali kad je neko naporan i tezak onda nema pomoci. Medjutim, zadnjih nekoliko godina zivota prije nego sto je baba umrla, zavoljela je moju majku vise nego sto je sinove ikad voljela, nije ih ni spominjala, samo majku.:D

    U pravu je Natali, taj odnos izmedju majke i sina, odnosno njen odnos prema njemu zna prelaziti u patologiju i dosta ima takvih primera. Evo i ja sam jedinac, moja majka zivi sama u jednom gradu, a ja u drugom i zadnji put smo se culi prije tri ili cetiri dana, jer ne vidim potrebu za svakodnevnim zivkanjima, dva puta nedeljno je Ok. Kod mene je sve obratno, posto ja nju tjeram da se lijepo obuce, da kupuje garderobu i sminku( nedavno sam joj ja kupio lijepu maskaru i olovku:D), da jede kvalitetno, da trenira itd. 

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Moja majka i njena svekrva su živele u različitim državama i nisu se viđale od '90e do babine smrti, mislim negde oko 2002 (baba u Hrvatskoj, mi u Srbiji), tako da tu nije bilo problema. Ali mi je jednom izjavila da su živele zajedno da bi ona završila u Lazi ili bi se razveli. Taj stav sam i ja usvojila, verovatno bismo se razveli kad bismo bili primorani da živimo sa muževljevima, iako su stvarno fini ljudi. To bre nekako ne ide, čak su i oni u fazonu da nas ne gledaju :smeh1:.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    To je izromantizirana prica koja zapravo nema veze sa stvarnim zivotom. Evo jedan primjer. Moj bivsi direktor firme u kome sam radio. Otac mu je bio neki dziber koji je htjeo da mu sin bude vojni oficir, ovaj nije htjeo i zbog toga je imao ozbiljne sukobe s njim do te mjere da je napustio kucu i otisao kod babe da zivi. Ostao je bez potpore oca i sam se snalazio za troskove studija i ostalo. Baba mu prepisala stan kada je preminula, i on je na kraju izgurao fakultet za gradjevisnkog inzenjera. Dogurao je do direktora firme koja je zaposljavala 150 ljudi i sada je nacelnik jednog odjeljenja u opstini (na drugu stranu to sad sto probijanje na ovakve pozicije nije cisto i povezano je sa korupcijom ali to je druga tema....). Na kraju roditelji su spali da zavise od njega i njegove finansijske pomoci i otac je uvidio na kraju koliko je bio u krivu jer ga je forsirao za vojnog oficira. Da se on slijepo pokoravao roditeljima, vjerovatno bi bijedno prosao u svom zivotu. 

    спољашње гледано и на свјетован начин он можда и јесте успјешан,али човјек је пуно више од тога..сваки је човјек тајна велика,нама може да се чини овако или онако,али никад не знамо како је коме у сопственој кожи..

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 44 минута, Ronald рече

    Kod mene je sve obratno, posto ja nju tjeram da se lijepo obuce, da kupuje garderobu i sminku( nedavno sam joj ja kupio lijepu maskaru i olovku:D), da jede kvalitetno, da trenira itd. 

    Исти случај је и код мене, терам је да се пази, а она би сломила кичму за нас. Значи то је до менталитета. :D

    Мада уме да испира мозак са: остави мало тај телефон, једи, што сад грицкаш, обуци се, иди спавај рано устајеш... Зато и није добро живети са родитељима. За њих смо увек деца, чак и када одрастемо (они који успемо да одрастемо :D).

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Niste vi videli mog dedu :smeh1:. Dođem u posetu i on hoće ujutru da mi kupi doručak, da ne idem gladna. Osećam se kao debil u 33oj godini, ali to je tako. Naravno kuliram ga, ne mogu da ga menjam, ali ja sam za njega unučica. Uđe na jedno, izađe na drugo, ne živimo zajedno, i naravno kupim sama doručak :smeh1:.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Pa dobro mora da se brine kad vidi da ti oci ispadose na poukama, hahahahah, salim se:D Meni ne govori, vise ja nju moram da oraspolozim kad je tuzna, kad se brine ili da je saslusam kad ima problem ili kad nema da je slusam, ali to je meni svakodnevnica od malih nogu, nekoga moram nesto slusati i podrzavati:D

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 4 минута, Natasa. рече

    Niste vi videli mog dedu :smeh1:. Dođem u posetu i on hoće ujutru da mi kupi doručak, da ne idem gladna. Osećam se kao debil u 33oj godini, ali to je tako. Naravno kuliram ga, ne mogu da ga menjam, ali ja sam za njega unučica. Uđe na jedno, izađe na drugo, ne živimo zajedno, i naravno kupim sama doručak :smeh1:.

    A pusti i njega nekad da ti kupi, nemoj da si takva, budi malo unucica. :DDeki to znaci jer ga preplave one lijepe emocije:D

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 18 минута, Ronald рече

    A pusti i njega nekad da ti kupi, nemoj da si takva, budi malo unucica. :DDeki to znaci jer ga preplave one lijepe emocije:D

    Bih ja, ali mi bude užasno neprijatno da mu tražim. Pobogu, imam 33 godine :smeh1:, bude mi baš glupo da ga šaljem po burek :smeh1:.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Svaki covek je prica za sebe i ne postoji univerzalna prica i pouka.

    Apsolutno je tako...naravno ne generalizujemo. možda je za nekog u tekstu i skrivena varnica koja će potstaći na tu pravu ljubav, nekog na preispitivanje mislim na neke koji su istinski hrišćanski orijentisani....a neko će se i podsmehnuti tekstu jer ga shvata na svoj neki način.

    Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 2 часа, Ronald рече

    Pa dobro mora da se brine kad vidi da ti oci ispadose na poukama, hahahahah, salim se:D

    Није далеко од истине. :))

    пре 2 часа, Ronald рече

    Meni ne govori, vise ja nju moram da oraspolozim kad je tuzna, kad se brine ili da je saslusam kad ima problem ili kad nema da je slusam, ali to je meni svakodnevnica od malih nogu, nekoga moram nesto slusati i podrzavati:D

    Знам, некад ми дође да све отерам у три лепе. Увек сам ја другима стена, могу ваљда и ја некад да будем слаба... Ах, такав ти је живот нас уметника.

    • Волим 1

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 14 минута, Lady Godiva рече

    Није далеко од истине. :))

    Знам, некад ми дође да све отерам у три лепе. Увек сам ја другима стена, могу ваљда и ја некад да будем слаба... Ах, такав ти је живот нас уметника.

    Сви су они нас одгајили од три кила, па су и они имали проблема, па ако ништа друго ипак морамо да стегнемо зубе и да идемо даље.

    Ја пуно пута покушам да им на леп начин докажем да треба нешто да промене, али не вреди, стари су да би ишта могли да промене. И далеко млађи људи па се тешко мењају.

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 15 минута, Muramasa рече

    Moja majka je vrlo rano naučila da kada ima posla sa crnogorskim babama samo kaže "Da, baba, tako je", a posle da radi po svom.

    Da li je moguće eliminisati crnogorsku babu, razumno joj objasniti da ne može da se meša u brak?

    Unuk: Baba da ti pokažem laptop!

    Baba: Nemoj sine gde će ti duša! :smeh1:

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 17 минута, Ненад Р. рече

    Сви су они нас одгајили од три кила, па су и они имали проблема, па ако ништа друго ипак морамо да стегнемо зубе и да идемо даље.

    Ја пуно пута покушам да им на леп начин докажем да треба нешто да промене, али не вреди, стари су да би ишта могли да промене. И далеко млађи људи па се тешко мењају.

     

    Uđe na jedno, izađe na drugo, ali u brak ili vezu niko ne sme da se meša.

    Измењено од Natasa.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима




    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...