Bokisha

Веома често се бркају појмови духовне и душевне љубави. Духовна љубав види у човеку оно што је вечно, а то су лик и обличје Божије. То и јесте оно што духовна љубав највише цени код човека и до чега јој је највише стало. За њу је највећа радост да онај кога воли припада Богу. 
Љубав не тражи своје (види 1. Кор. 13, 5), јер је њено добро Сам Бог, а у Богу има све. Она не може никога изгубити јер не тражи да јој буде узвраћено. 
Рафаил Карелин 
 
 

Ако човек научи да се ослања на Промисао Божији, да верује у њега и да га воли, са захвалношћу ће прихватати оно што му Бог шаље. Оно што људи овога света буду сматрали невољом и несрећом, он ће сматрати пехаром који му Сâм Бог даје и научиће да више цени земаљске невоље, ту со која убија црве у његовој души, него ли земаљске радости у којима се ти црви размножавају и расту и заражавају душу некаквом болесном занесеношћу овим светом. Да би човек на прави начин био срећан, његов живот треба да буде садржан у речима “Слава Богу за све”. Он мора да се одрекне овога света да би добио вечни свет и да се одрекне себе да би добио самога себе.

Aрхимандрит Рафаил Карелин

Ако си дошао у Цркву да тражиш свете људе, онда си погрешио. Ако си дошао ту да тражиш Бога, онда си направио правилан избор.

Свети Јован Златоусти

У овоме животу је неопходно да трпимо грешке и промашаје наших ближњих, особито наших најближих. 
То нам је тешко да подносимо и ми то, чак, не покушавамо ни да сакријемо, услед чега се свака врлина који саздавамо у нашој души руши као кула од карата. 
Још се горе дешава када почнемо да се љутимо и да се свађамо. Такво понашање омета спасење наше душе и сведочи о томе да смо слабашни и млаки Хришћани, јер смо то само на речима, али не и на делу. 
Бог нам заповеда да волимо једни друге (Јн. 13, 34), да волимо непријатеље своје... да благосиљамо оне који нас проклињу... да чинимо добро онима који нас мрзе... да се молимо за оне који нас вређају (ср. Мт. 5, 44). 
Муж је дужан да носи бреме своје жене, жена је дужна да носи бреме свога мужа, деца су дужна да носе бреме својих родитеља, родитељи су дужни да носе бреме своје деце, свекрва је дужна да носи бреме своје снаје, снаја је дужна да носи бреме своје свекрве... Само тако можемо да помогнемо нашим ближњима, нарочито члановима наше породице. 
протојереј Стефан Анатностопулос 
 
 

Упитаће даље неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио грех, међутим људи још увек греше? Заиста је Господ победио грех. Он га је победио Својим безгрешним зачећем и рођењем; па га је победио Својим чистим и безгрешним животом на земљи; па га је победио Својим праведничким страдањем на Крсту; и најзад крунисао је све те победе Својим преславним васкрсењем. Он је постао лек, поуздани и непогрешни лек против греха. Ко је заражен грехом, само се Христом може излечити. Ко не жели да греши, само помоћу Христа може ту своју жељу остварити. Кад су људи пронашли лек против богиња, они су говорили: ми смо победили ту болест! Исто су тако говорили и онда кад су пронашли лек против гушобоље, зубобоље, костобоље и других неких болести. Ми смо те болести савладали! Ми смо те болести победили! Пронаћи лек против неке болести, дакле, значи победити ту болест. Христос је несравњено највећи Лекар у историји људској, јер је донео људима лек против болести над свима болестима, то јест против греха, из кога се рађају све остале болести и све остале муке људске, и душевне и телесне. Тај лек – то је сам Он, васкрсли и Живи Господ. Он је једини и једино поуздани лек од греха. Ако људи и дан данас греше и од греха пропадају, то не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљују из буди каквих разлога. Но историја сведочи са хиљаде хиљада гласова, да они, који привише тај лек на душу своју и узеше га у тело своје, исцелише се и оздравише. Познајући слабост нашег јестества Господ Христос наредио је вернима, да Га узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина. То је учинио Човекољубац из безмерне љубави према људима, само да би им олакшао приступ живоносном леку од греха и од трулежи греховне. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему – и он ће живети мене ради.
Св Николај Жички

Није о. Рафаило, али је беседа из Подмаина и одлична је!
Нахвалио их је еп. Иларион, каже да је чудо да тако цвета монаштво у граду као што је Будва. Виде се плодови.

Јев. 321 (9:11-14)

Браћо, кад је дошао Христос, Првосвештеник будућих добара, кроз већу и савршенију скинију, нерукотворену, то јест не од ове творевине, 12. Не са крвљу јарчијом ни јунчијом, него са својом крвљу уђе једном за свагда у Светињу извршивши вјечно искупљење. 13. Јер ако крв јараца и јунаца и пепео од јунице, којом кад се кропе нечисти освећује их да буду тјелесно чисти, 14. Колико ли ће више крв Христа, који Духом вјечним принесе себе непорочна Богу, очистити савјест вашу од мртвих дјела, да би служили Богу живоме и истинитоме.
                                                                               Востаните заблудели
 
 

Само присуство Господа већ мучи нераскајане. Тама бива убијена свјетлошћу... Лопов не воли Сунце. У томе је сва дубина психологије сваког невјерја, сваке антирелигиозности. Највиша, Божанска свјетлост – везује, полаже границе својевољи, пржи нечистоту, огњем који је не уништава али вјечно траје... И, ако је срце пуно нечистоте, гордости и безакоња, ако је воља устремљена ка тами – душа се боји да се дотакне Јеванђеоске Истине, она се крије од Христа. А ако јој се изненада и деси да се сретне са Христом, она, мучена Свјетлошћу која реже њене болесне очи, запаљена у својој грешности, урла: „Шта је Теби до мене, Исусе?“... „Не мучи ме!“... „Ја нисам монах!“... „Ја живим у свијету и морам се потчињавати његовим захтјевима“... „Ја носим плот и морам се потчињавати њеним законима“... „Иди од мене са Твојим заповиједима пуним истине и правде, савршене чистоте, истинске љубави. Иди од мене, Исусе... не мучи ме Свјетлошћу Својом!“ Зар тако не урла свијет? Да, тако ми, људи, урламо. Или тај крик изражавамо у безгласном осјећању.
(архиепископ Јован Шаховској)

Високоумље се види у томе, што ти мислиш да волиш Бога, а уствари само мислиш да Га волиш. Ко Бога воли, он има и љубав ка ближњима... Ко воли Бога, макар му и хиљаду увреда дневно чинили, не раздражује се и не љути се, не губи душевни мир, не може му се десити да се унутра сав разбесни, да се од смућења не може ни молити, као што то бива са тобом.
 
Љубав је, наравно, изнад свега. Ако налазиш да у теби нема љубави, а желео би да је имаш, онда чини дела љубави, иако ће она у почетку бити без љубави. Господ ће видети твоју жељу и труд и улиће у твоје срце љубав
Преподобни Амвросије оптински

Свети Серафим Собољев
Житија светих
Ако те нападне униније (очајање), читај житија светих. Покушај да прочиташ бар неколико редака. За душу она су попут благодатног дажда (кише) који освежава, бодри и радује.
Читај житија светих. У њима ћеш наћи све, свему ће те научити. Упоређуј себе не са својим ближњима, већ са светитељима. Такво упоређивање нам открива колико смо грешни.
Читај житија светих и Јеванђеље јер нам читање њих брже измамљује сузе него од читања молитава.

Рођени мој. Од срца те молим: "Не свађај се, не суди, не вријеђај и буди добар према ближњима. Говори више свијетлих, добрих ријечи, поштуј туђе мишљење, не расправљај се. Можда је некоме баш сад лоше, можда је на ивици... Не жури да вичеш на њега, осмијехни се, поздрави га, буди љубазан, срдачан, помози му да превазиђе тешкоће, пружи му руку, раме за плакање, поклони му марамицу, иконицу... Не плаши се.
Рођени мој. Брате и сестро у Христу. Буди милостив. Носи свјетлост и радост".
 
Старац Илија Ноздрин

Рођени мој. Од срца те молим: "Не свађај се, не суди, не вријеђај и буди добар према ближњима. Говори више свијетлих, добрих ријечи, поштуј туђе мишљење, не расправљај се. Можда је некоме баш сад лоше, можда је на ивици... Не жури да вичеш на њега, осмијехни се, поздрави га, буди љубазан, срдачан, помози му да превазиђе тешкоће, пружи му руку, раме за плакање, поклони му марамицу, иконицу... Не плаши се.
Рођени мој. Брате и сестро у Христу. Буди милостив. Носи свјетлост и радост".
 
Старац Илија Ноздрин

Razumna doza straha bi bila da se ne druzis s nekim ko je bolestan i da se bolestan ne druzi s ljudima. Razumna doza straha nije da svakog zdravog oko seve tretiras kao bolesnog, to je nametnuta doza straha. Straha koji instrumentalizuje, sa kojim ciljem i svrhom, ako ne uspevas da uvidis sad, uvideces kad bude jos evidentnije.

Ако је неки опит оставио трага на теби; ако је нешто овакво, и најмање, било ти дато; ако си нашао утеху после великих искушења; ако си неко ко је „примио опит Васкрсења“; ако си прошао, макар само једном у животу, кроз (истинску) смрт у живот; тада си у стању да имаш наду. У стању си да идеш напред. Али, док си још увек у овом свету, подложног промени и пропадању, неопходно је да идеш напред са великим трепетом и пажњом, ослањајући се на љубав (а то значи жртвовање свега), и понизност (а то значи љубав до уништења), како би Други, који је утеха свих, могао да се пројави.
(архимандрит Василије Гондикакис)

Мушко питање, због чега вам толико смета ношење мараме  ?

нико од св отаца колко сам ја разумео не каже да јесте грех...али да је у вези са неким стањима која уводе у депресију а јесу грех...као претерана туга ,малодушје  и сл.да у неким случајевима и долази као последица греха....као што је свака душа прича за себе ,тако је и свака ситуација тј појава депресије прича за себе...наравно не треба генерализовати

Ушавши код матушке, рекох јој да ме напада страшна депресија, која понекад траје и по неколико недеља, те никако не могу да нађем начина да је се ослободим.
„Депресија је духовни крст“, рекла је. „Она се, на корист, даје грешнику који не зна како да се покаје, то јест, ономе ко после покајања поново запада у пријашње грехе… Стога, постоје само два лека која могу да лече ову, понекад изузетно тешку душевну патњу. Човек мора да се научи покајању и да покаже његове плодове. Или, пак, да носи овај духовни крст, са понизношћу, благошћу, покајањем и великом благодарношћу Господу, сећајући се да Господ ношење таквог крста сматра плодом покајања… Како само напослетку наступа велика утеха кад човек схвати да је његова обесхрабреност у ствари неприхваћен плод покајања, то јест, нека врста несвесног само-кажњавања услед одсуства тражених плодова… То би требало да нас учини кроткима, те депресија постепено ишчезава, а рађају се истински плодови покајања…“
Имао сам утисак да је неко, овим матушкиним речима, извршио хируршки захват на мојој души и отклонио духовни тумор… Од ње сам отишао као потпуно други човек.
 
СВЕТИ ОЦИ О ДЕПРЕСИЈИ
НОВОМУЧЕНИЦА МАРИЈА ГАЧИНСКА
исцелитељка од депресије празнује се 26. јануара (+ 1930)
https://svetosavlje.org/sveti-oci-o-depresiji/2/

баш би ме чудило да нису споменути

Дакле, долазимо до оног другог, много важнијег дела, како и на који начин Поуке могу да постоје, бар док ја будем овде:
1. Поуке су замишљене као мисионарски сајт. Дакле, место где ће неко, ко први пут дође, одмах моћи да пронађе неку значајну информацију о томе шта је Црква и зашто је битно да буде активан судеоник Свете Цркве. Самим тим, Поуке НИСУ политички сајт, нису ни црквено-политички. Зато од сада, свако ко на било који начин покуша да сврста Поуке на било коју политичку страну, да администрацију вређа и назива овим или оним именима каквим се ките одређене политичке опције, биће без упозорења удаљен са сајта, форумским мерама одобравањем порука, забраном писања на одређени период или бановањем за сва времена.
2. Свестан сам чињенице да ми не можемо да пренебрегнемо чињеницу да су људи у Србији и у Цркви прилично подељени. То је сасвим јасно. Зато такве теме су потребне да постоје на форуму. Није решење све брисати и све одбацивати. Зато смо направили подфорум САМО ЗА ЧЛАНОВЕ , који желе да такве теме читају. Они ће морати да имају написаних бар 5 порука на јавном форуму, да би могли да проступе овом делу где се налазе теме и поруке које нису за јавни део јер лично сматрам да немају никакву мисионарску улогу, али разумем ту потребу да се о њима разговара. На њима ће се моћи разговарати на исти начин као на јавном делу, поштујући општи Правилник сајта Поуке.
3. Поштовање различитих политичких, црквених и осталих мишљења је сасвим нормална и оправдана. То је негде и срж здравог разговора и дијалога. Но, свесни смо чињенице да се та линија лако пређе, јер многи не желе да поштују другог саговорника већ покушавају да наметну искључиво своје мишљење. Бојим се да су и таквима дани одбројани на Поукама. Неко ће рећи - па добро, ко ће остати? Остаће они којима је да овог сајта стало. Са њима ћу саградити потпуно нову заједницу и неће ми бити тешко. Биће ми чак и радост да то урадим, а поред свих својих огромних обавеза које имам сваког дана.
Ако сам се о некога огрешио, којим случајем, а сигурно да јесам - може увек да ме конкатира на мој мејл [email protected], са свим уважавањем у разговору. За нормалне људе којима је стало до овог места, увек постоји шанса.
4. Долазимо до дела где треба да се заједно удружимо и помогнемо опстанак и одржавање сајта на дуже стазе. Молим вас, ви који не желите да помажете, који не желите да учествујете у раду сајта - немојте да се јављате везано за ово. Одморите. Ако не помажете - немојте одмагати.  За оне који желе да помогну, могу то да учине овде где је написано на који начин то може да се уради ОВДЕ
5. Чврст сам у убеђењу да Поукама треба дати шансу. Обих дана сам покренуо мој нови пројекат Живе Речи, где ћу са са својим пријатељима, теолозима, свештеницима, епископима, лекарима, професорима... радити једну уживо емисију на Јутјубу и фејсбуку, уз прегршт текстова и информација везаних за живот Цркве. Тај сајт има своју публику. За само 4 дана је ушао у првих 1500 сајтова у Србији, што показује да је људима стало за једно такво место. Поуке треба да буду подршка том пројекту, као и да Живе речи помогну Поукама.
6. Молим вас драги моји, ви којима је заиста стало до овог места, да све што сам написао схватите на најбољи начин. Потпуно сам искрен. Верујем да су многи и свесни кроз каква све искушења морам да прођем да бих одржао ово место. Неки то знају из прве руке. Они који не знају, само их молим да ми не одмажу бар не овде... Имате друга места, борбу за веру, твитере, фесјбук, свуда где год желите... Пишите, пљујте, радите шта хоћете. Овде нећу да вам дозволим, ни ја ни администрација.
7. Молим оне који су спремни да помогну рад администрације, на било који начин, технички, писањем, модерирањем... да ми се јаве приватном поруком овде на Поукама.
 
 
Хајде да пробамо још једном. Надам се да ћемо имати среће у томе.
 
Господ да нам помогне у добрим намерама.
 
 
 

тридесет и седмо писмо
 

 
Опет и опет пишем мојој љубљеној кћери и свим у Христу сестрама.
Молим се за вас са обиљем суза, у љубави Христовој, чистој и преиспуњеној…
Пишеш ми, дакле, да имаш бројна искушења. Али њима се, чедо моје, очишћује душа. Усред тескоба и усред искушења налази се и благодат. Тамо ћеш пронаћи најслађег Исуса.
Сада, кад трпиш тескобу, треба да покажеш да љубиш Христа. Благодат ће поново доћи, али ће поново и отићи. Само не прекидај да са сузама трагаш за њом.
Пред очима ти је старица и васцела света обитељ.
Имаш старца који улази иза унутарње завесе и умољава Бога када се спусти божански облак. Најзад, имаш и мене последњега који се, када дође до Женикове посете, топло молим за тебе и остале сестре. И Он ми често оглашава: „У свом трпљењу задобијајте душе ваше! Не у нестрпљењу. Све слушам, све ће бити, али не одмах!“
Према томе, моје љубљене мајке и сестре у Господу, поново ме пажљиво саслушајте и приклоните своје уши овој причи.
Предстоји ми, дакле, да вам због љубави према вама и због ваше душевне користи укратко опишем свој живот, да бисте увиделе и задобиле силу и трпљење. Ако нема трпељивости, човеку је немогуће да победи.
Монах без трпљења је светиљка без јелеја.
Пишем вам ситним словима да бих уштедео папир, јер га немам. Папир који имам мирише на средства против стеница и бува, јер ми га је послао један лекар са којим се дописујем. Нека ми то буде опроштено.
Дакле, говорим вам сажето и у неколико речи:
Кад сам био у свету и потајно творио подвиге који су били сурови до проливања крви, јео сам тек после деветога часа, и то једном у два дана. Пентелске планине и пештере упознале су ме као ноћног гаврана који гладује и плаче тражећи спасење. Испробавао сам јесам ли у стању да издржим страдање и да будем монах на Светој Гори. Након што сам се добро вежбао неколико година, молио сам Господа да ми опрости што једем једном у два дана и говорио да ћу, када одем на Свету Гору, јести једном у осам дана, као што пише у Житијима светих.
Када сам дошао на Свету Гору, након усрдног трагања открио сам да нико не једе мање него једном дневно. Осетим вртоглавицу чим покушам да вам опишем своје сузе, душевни бол и вапаје којима су одјекивала атонска брда.
Даноноћно сам плакао због тога што Свету Гору нисам затекао онаквом о каквој су писали светитељи.
Био сам гост у свим светогорским пећинама. Корак по корак, ишао сам као јелени који трагају за свежом водом да би утопили жеђ, жудећи да нађем духовника који ће ме поучити небеском созерцању и делању.
Најзад сам, после две године многострадалног трагања и читаве купељи суза, одлучио да се зауставим код једног простог, благог и незлобивог старчића, заједно са још једним братом. Старац ми је дао благослов да се подвизавам колико год могу и да се исповедам код духовника који ми одговара. Био сам савршено послушан.
Пре него што сам остао код старца, имао сам следећи обичај: свакога поподнева проводио сам два или три сата у пустињи, где живе само дивље звери. Седео сам ту и неутешно плакао све док земља не би постала блатњава од мојих суза. Усмено сам изговарао молитву. Нисам знао да је изговарам умно, али сам преклињао Пресвету Богородицу и нашег Господа да ми подаре благодат умног творења молитве, као што свети пишу у Добротољубљу. Када сам га читао, знао сам да постоји нешто што ја не поседујем.
Једнога дана имао сам многа искушења. Читавог тог дана вапио сам са великим болом. Умирио сам се тек увече, при заласку сунца. Био сам изнурен и гладан. Погледао сам цркву Преображења на једном узвишењу, и онако слаб и израњављен, почео да молим Господа. Тада ми се учинило да отуда дува снажан ветар, испуњавајући моју душу неизрецивим миомирисом. Истог тренутка моје срце је, као часовник, почело да изговара умну молитву. Устао сам, преиспуњен благодаћу и безграничном радошћу, и пошао у пећину. Оборивши главу на груди, почео сам да изговарам умну молитву.
Тек што сам је неколико пута изговорио. био сам узнесен у созерцање. Иако сам био у пећини и врата су била затворена, обрео сам се напољу, на једном чудесном месту бесконачног мира и душевне тишине. Савршено спокојство. Мислио сам само о једном: „Боже мој, дај да се више не враћам у свет, у израњављени живот, и дај да оставем овде.“ Касније, када ме Господ успокојио онолико колико је хтео, поново сам дошао себи и обрео се у пећини.
Од тог доба, умна молитва није престајала да се врши у мени.
Када сам затим отишао код старца, почео сам са великим подвизима, али увек уз његов благослов.
Тако сам једне ноћи, док сам се молио, поново доспео у созерцање, и мој ум је био узнесен на неко поље. Тамо су били монаси који су, по чину и реду, били сабрани за битку. Приближио ми се један високи војсковођа и рекао: „Хоћеш ли“, каже ми, „да ступиш у борбу у првим редовима?“ Одговорио сам му да жарко желим да се борим са Етиопљанима који су били непосредно испред нас. Завијали су и бацали пламен као дивљи пси, тако да је већ и сам поглед на њих уливао страх. Међутим, ја их се нисам плашио, јер сам био толико разјарен да сам их могао зубима кидати. Истина је да сам и као мирјанин био храброг срца. Тада ме онај војсковођа издвојио из редова у којима се налазило мноштво отаца. Након што смо прошли три или четири реда овог строја, поставио ме у први ред, где се налазио још један или два монаха, лицем у лице са свирепим демонима. Демони су били спремни да се баце на нас, али сам и ја на њих дисао пламеном и јарошћу. Војсковођа ме ту оставио и рекао: „Ја нећу спречавати онога ко жели да се одважно бори са њима, него ћу му помагати.“
Поново сам дошао себи и запитао се: „Каква ли ће то борба да буде?“
Од тог доба започеле су жестоке битке које ми ни дању ни ноћу нису допуштале да се смирим. Жестоке битке! Без иједног часа мира. И ја сам њих помало нападао.
Седео бих по шест часова на молитви, не допуштајући уму да изађе из срца. Зној је из мог тела истицао у потоцима. Немилосрдно сам се ударао штапом. Бол и сузе. Најстрожи пост и свеноћно бдење. На крају сам се срушио.
Током свих тих осам година, свака ноћ је била мучеништво, Демони су бежали и узвикивали: „Спалио нас је! Спалио нас је!“ Тако се десило да их је једне ноћи чуо и мој најближи брат и чудио се ко је то викао.
Последњег дана, непосредно пре него што ће их Христос протерати, већ сам очајавао што ми је тело потпуно сломљено, а страсти и даље дејствују као да је сасвим здраво. Помишљао сам да су демони победили. Сигурно су они мене спалили и победили, а не ја њих. Најзад, док сам онако умртвљен и израњављен седео и очајавао, осетио сам да су се двери отвориле и да је неко ушао. Међутим, нисам се окренуо да бих га видео, него сам и даље изговарао молитву. Изненада сам осетио да ме неко одоздо подстиче на чулну насладу. Окренем се и угледам демона, шугавог и израњављене, смрадне главе. Бацио сам се на њега као звер да бих га ухватио. Имао је длаку као свиња, али је ишчезао чим сам га шчепао. На прстима сам још дуго осећао његову длаку, а у ноздрвама његов смрад. Напокон, од тог тренутка, рат се завршио и све се окончало. У моју душу ушао је мир. И потпуно избављење од нечистих телесних страсти.
Пред крај те ноћи, поново ми се догодило усхићење. Видим једно велико пространство раздељено морем. По читавом том великом пространству биле су постављене замке. Биле су прикривене како се не би могле видети. Ја сам био високо и све сам могао да видим, као у позоришту. Кроз то место су морали да прођу сви монаси. У мору је био један змај. страшни демон из чијих је очију избијао огањ. Разјарен. Подизао је главу и гледао да ли монаси упадају у замке. Пролазећи без страха и пажње, монаси су падали, при чему би неки био ухваћен за врат, неки за појас, неки за ногу, а неки за руку. Видевши све то, демон се радосно и весело смејао. Ја сам пак много туговао и плакао: „Ах“, говорио сам, „лукави змају! Шта нам чиниш и како нас прелешћујеш!“ Поново сам дошао себи и обрео се у својој колибици.
Моје правило је било такво да сам јео једном дневно: умерено, хлеб и храна. Било да је Пасха [Васкрс] или да су покладе, исхрана нам је била иста – једном дневно.
Осим тога, читаве године по целу ноћ проводили смо у бдењу.
Заједно са старцем Арсенијем, то правило смо прихватили од једног трезвеноумног и светог старца, оца Данила. Било је тада и других светих стараца. Он је био један од њих. И свештеник и савршени безмолвник. Никога није пуштао на литургију. Његова литургија би потрајала три и по или четири сата. Од суза није био у стању да изговара возгласе. Земља би се претварала у блато. Због тога је и трајала тако дуго. Био је свештенослужитељ преко педесет година. Ниједног јединог дана није ни помислио да изостави свету литургију. Током Великог поста, свакодневно је служио Литургију пређеосвећених дарова. На крају се упокојио без иједног дана боловања.
Био је и један Рус. Сузе су му текле непрестано, и дању и ноћу. Сав узнесен, био је преиспуњен созерцањем, тако да је превазишао и неке древне светитеље. Говорио је: „Када неко види Бога, више није у стању ништа да каже. Само плаче од радости!“ Имао је и дар прозорљивости, тако да је увек знао ко долази.
Ми смо, дакле, своје правило примили од оца Данила. Као што смо већ рекли, он никога није примао. Али како сам био веома упоран у трагању за поуком – или пак по икономији [устројству] Бога кога сам ватрено искао — учинио је уступак и прихватио ме. Сваки пут би ми изговорио по неколико речи преиспуњених благодаћу. Пешачио сам по читаву ноћ да бих сам дошао код њега, видео тај уистину божанствени призор и зачуо једну до две речи. Њих двoјица су живели у савршеном затворништву. Било је и многих других, од кoјих је сваки имао свој посебан дар. Сви су били освећени и њихов миомирис ширио се пустињом као мирис крина.
Једном сам корачао током ноћи, при пуном месецу. Кренуо сам код старца да му искажем своје помисли и да се причестим. Након што сам стигао, застао сам на извесној
удаљености, на врху једне стене, како не бих ремегио њихово умно бдење. Док сам седео и творио умну молитву, зачуо сам слатко птичjе појање. Било је тачно четири часа
у ноћ. Мoј ум је у потпуности био обузет тим гласом. Пошао сам напред да бих видео где је та птица. Брижљиво сам гледао овамо–онамо. Док сам је тражио, изашао сам на
једну прекрасну пољану. Наставивши свој пут, корачао сам снежнобелом стазом, поред дијамантских и кристалних зидо ва. Унутар тих зидова налазило се разнолико цвеће златних латица. Мој ум је заборавио на птицу, будући потпуно обузет созерцавањем овог раја. Кренуо сам даље и дошао до једне палате, високе и чудесне, која ми је задивила и ум и разум. На дверима је стајала наша Пресвета Богородица држећи у свом наручју најслађег Исуса као Богомладенца. Блистала је као најбељи снег. Приступио сам и целивао их с највећом љубављу. Загрлила ме као да сам дете и нешто ми рекла. Никада нећу заборавити љубав коју ми је она показала, као истинска мајка. Тада сам јој се приближио без страха и устручавања, као да приступам њеној икони. Учинио сам исто што и мало и невино дете када види своју слатку мајчицу. Ни данас не знам како сам од ње отишао, јер је мој ум у потпуности био преплављен вишњим. Одатле сам отишао другим путем и поново изашао на пољану. Тамо се налазио један прекрасан дом. ту су ми дали благослов рекавши да је овде „Крило Авраамово“ и да је обичај да ономе ко ту дође дају благослов. Прошао сам овуда, и дошао себи. Видео сам, да сам наслоњен на камен.
Након тога, одустао сам од намере са којом сам дошао. Сав радостан, сишао сам у Пећину светог Атанасија да се поклоним икони Пресвете Богородице коју сам много поштовао. У почетку, живео сам ту шест месеци и из љубави према њој одржавао кандило. Даноноћно сам о њој размишљао. Како сам те ноћи био сасвим обузет божанском љубављу, сишао сам тамо да бих јој заблагодарио. Тек што сам ушао и поклонио се, стао пред њу и проговорио, из њених најслађих уста почео се распростирати снажан миомирис, као освежавајући дах који је испунио моју душу. Сатима сам безгласно обитавао у овом другом усхићењу. Када су се браћа пробудила а еклисијарх [црквењак] дошао да прегледа кандила, ја сам утекао као да сам ван себе, не желећи да се он нечему досети или да почне да ме испитује.
Други пут, док сам у самоћи бдео у својој малој испосници – а отац Арсеније и ја смо, сваки у својој келији, сваке ноћи бдели уз молитву и сузе – поново сам био узнесен у созерцање. Моју келију је испунила светлост, као да је дан. Усред келије појавило се троје деце која нису имала више од десет година. Била су истог раста, истог изгледа, у истоветним одеждама и истог, прекрасног лица. Дивећи се њиховој појави, био сам сасвим ван себе. Налазили су се непосредно једно уз друго. Све троје ме благосиљало онако, као што свештеник благосиља, и појало: Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал 3,27). Тада су закорачили према мени али су се потом повукли, не окренувши се. Онда су ми поново пришли, док су за све то време појали. Питао сам се како су тако мала деца научила да овако лепо певају и благосиљају. Није ми падало на памет да на Светој Гори уопште нема тако мале и лепе деце. И тако поново, како су дошла, деца су и отишла да би и друге благословила. Био сам тако задивљен да су били потребни дани да би се ублажила моја радост и да би тај догађај избледео у мом памћењу. Међутим, такве ствари никада не могу да избледе.
Други пут сам био веома ражалошћен. Да се зна следеће: Бог не теши душу нити јој открива такве ствари ако не постоји опасност и страшна искушења. Чини то само онда када је неопходно, а не без повода и случајно.
У мојој неизмерној тескоби, као и раније, појавио се Исус на крсту, озарен светлошћу. Оборио је главу на груди и подсетио ме: „Погледај колико сам пострадао због тебе!“ Сва моја тескоба била је развејана као дим.
Шта да кажемо о толикој љубави коју нам Господ показује да би нас спасао? А ми то заборављамо и због најмањег искушења! Иако се тамо, усред искушења и жалости, налази Христос. Тешкоће и бриге око свакодневног живота не називају се жалостима. Напротив, тако се називају жалости по Христу. Прогони, страдања ради спасења другога, подвизи љубави Христове ради и супротстављање искушењима. То је трпљење несрећа до смрти, Христа ради. Трпљење неправедних ожалошћења и поруга. Када вас сви презиру као прелешћене. Тада Господ праведно теши и радује душу.
Још једном сам био веома ражалошћен. Читав мој живот био је мучеништво. Највише од свега страдам ради других. Хоћеш да их спасеш, а они те не слушају. Плачеш и молиш се, а они се смеју и надвладава их искушење. Нашавши се у тескоби и великом болу, поново сам доспео у созерцање. Док сам корачао, нашао сам се на неком пољу чија је земља била бела као снег. Био сам сасвим запрепашћеи и питао сам се: „Како сам се нашао у овако прекрасном пределу?“ Тражио сам излаз, јер сам желео да одем: неко би се случајно могао појавити и изгрдити ме што сам ушао без допуштења. Док сам радознало гледао лево–десно тражећи излаз, спазио сам неке двери под земљом и ушао.
Био је то храм наше Пресвете Богородице. Тамо су седели неки прекрасни младићи, одевени у дивне одежде. Спреда су имали црвене крстове, на грудима и на челу. Један од њих, који је носио блиставију одећу и изгледао као војсковођа, устао је са трона и рекао ми:
„Дођи“, каже, „ми те очекујемо“.
Понудио ми је да седнем.
„Опрости ми“, одговарам ја, „нисам достојан да седнем, и довољно ми је да стојим овде, поред ваших ногу.“
Насмешио се и оставио ме, а онда кренуо напред, ка иконостасу, ка икони Пресвете Богородице. Почео је да говори: „Господарице и Свевладичице, Царице анђела, непорочна Богородице Дјево! Покажи Своју благодат овом Твом слуги који толико страда „Твоје љубави ради, да га не би преплавила тескоба!“
Изненада, са божанствене иконе произашло је тако силно блистање, и показала се прекрасна Богородица у пуној величини, да сам од те лепоте, хиљаду пута сјајније од сунца, пао доле, пред њене ноге. Нисам био у стању да је гледам и плачући сам завапио: „Опрости ми, Мајчице моја, што те у свом незнању ожалошћујем!“
Тада сам, уистину плачући, дошао себи, мокар од суза и преиспуњен радошћу.
Сада вам говорим само о утехама. Морам, међутим. рећи да су и жалости биле неподношљиве, а искушења до смрти отровна. Свим овим утехама претходила је смртна тескоба. Налети паклене таме који гуше душу…
http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta-predstoji-mi-da-vam-zbog-ljubavi-prema-vama-i-zbog-vase-dusevne-koristi-ukratko-opisem-svoj-zivot/

е па није ни чудо оче ,што немаш снаге! шта си се расплинуо толико? није здраво за твоје године. ти одма удри по гашењу Поука...загаси ти те нове пројекте...а мало профилтрирај садржај Поука да потрошња буде рентабилна и идемо даље.

Можда исто као што нам сада изгледају ове рекламе :
 
 
Овде су чак истраживали утицај на здравље:
Запалите и опустите се неће Вам ништа бити од 5Г. Кажу доктори..Причали и за цигарете.

у 5г апелу(Харделовом претходно поменутом) напомињу:
Апел 5Г напомиње да, уз „све обимнију употребу бежичних технологија“, нико не може да избегне да буде изложен. Јер, према повећаном броју 5Г-предајника (чак и унутар смештаја, продавница и болница), према проценама, „10 до 20 милијарди веза“ (за фрижидере, веш машине, надзорне камере, аутомобиле и аутобусе са сопственим управљањем итд. .)
The 5G Appeal note that with ”the ever more extensive use of wireless technologies,” nobody can avoid to be exposed. Because on top of the increased number of 5G-transmitters (even within housing, shops and in hospitals) according to estimates, ”10 to 20 billion connections” (to refrigerators, washing machines, surveillance cameras, self-driving cars and buses, etc.) will be parts of the Internet of Things.
Све ово заједно може проузроковати значајно повећање укупне, дугорочне изложености РФ-ЕМФ свим грађанима ЕУ. Током последњих година преко 240 научника из више од 40 земаља изразило је „озбиљну забринутост“, путем жалбе научника ЕМФ-а, у вези са свеприсутна и све већа изложеност ЕМФ-у који генеришу електрични и бежични уређаји - већ пре додатне 5Г имплементације. Преко 240 научника упућује на чињеницу да су „бројне недавне научне публикације показале да ЕМФ утиче на живе организме на нивоима знатно испод већине међународних и националних смерница“. Ефекти укључују повећан ризик од рака, ћелијски стрес, пораст штетних слободних радикала, генетска оштећења, структурне и функционалне промене репродуктивног система, дефицит учења и памћења, неуролошки поремећаји и негативни утицаји на опште добро код људи. Штета надилази људску расу, јер све је више доказа о штетном утицају и на биљке и на животиње.
All these together can cause a substantial increase in the total, long term RF-EMF exposure to all EU citizens.During the recent years over 240 scientists from more than 40 countries have expressed their “serious concerns”, via EMF Scientists Appeal, regarding the ubiquitous and increasing exposure to EMF generated by electric and wireless devices – already before the additional 5G roll-out. The over 240 scientists refer to the fact that ”numerous recent scientific publications have shown that EMF affects living organisms at levels well below most international and national guidelines”. Effects include increased cancer risk, cellular stress, increase in harmful free radicals, genetic damages, structural and functional changes of the reproductive system, learning and memory deficits, neurological disorders, and negative impacts on general well-being in humans. Damage goes well beyond the human race, as there is growing evidence of harmful effects to both plants and animals.
http://www.5gappeal.eu/about/
 

колко сам схватио целу халабуку,није довољно испитано пре пуштања у погон.. на то се махом и жале и пишу са свих страна...позивају се на штетност многи кроз многе научне студије..а и о могућој злоуботреби и употреби у друге сврхе-ал за то никако да нађемо стручњака на форуму да потврди дал је мит ил чињеница