Свети Василије Велики – богоносни светитељ

Рођен је око 330. године, у угледној породици у Цезареји, главном граду Кападокије, од оца Василија, и мајке Емилије[2]. Његова породица је имала хришћанску традицију - један деда му је био мученик из доба прогона, а ујак му је био епископ. Као млад напустио је родни град отишавши да се школује у Атини у периоду између 351. и 356. године, где је учио филозофију, граматику, реторику, астрологију, физику и остале науке тога времена, код чувеног учитеља Евула. Поред њега је имао и друге учитеље: Химерија и Проересија. Школски другови су му били Григорије Богослов, Јулијан, касније цар отпадник и Ливаније софист.

Вративши се кући око 356. године, започео је каријеру правника и ретора.[3][4] Али година дана касније, сусрет са великим аскетом и епископом Јевстатијем Севастејским му је из корена променио живот.[5] Василије ускоро напушта његово правничку професију да би посветио свој живот Богу. Овако он описује своје духовно буђење:

„Траћио сам много времена на глупости и провео сам скоро целу своју младост у бесплодном раду, и привржен учењима мудрости која је за Бога лудост. Изненада, пробудио сам се из дубоког сна. Увидео сам предивно светло јеванђеоске истине и препознао ништавност мудрости владара овог света.[6]”

Након примања крштења, године 357. обилази је манастире у Палестини, Египту, Сирији и Месопотамији, учећи се подвижништву и монаштву.[7][8] У Египту је код архимандрита Порфирија провео годину дана у аскетизму, хранећи се само поврћем и воћем[2]. Након тога је отишао на ходочашће у Јерусалим. Убрзо је и сам постао аскета, окупљајући око себе групу монаха укључујући и његовог брата Петра, на породичном имању близу градића Анесија на црноморској обали.

Василија је узнемирило опште прихватање аријанског симбола вере на сабору у Риминију који је био одржан 359. године, а посебно то да је његов властити архиепископ, Дијаније из Цезареје, подржао аријанство. Он се враћа у град, где га је епископ Цезареје Ермоген око 364. године рукоположио за свештеника. У граду Цезареји гради добротворне установе за општу помоћ: азиле, болнице и народне кухиње, познате под именом „Василијаде“. Након смрти Ермогена за архиепископа би постављен Јевсевије, ненаклоњен Василију. Василије се због тога поново повлачи у Анеси, где привуче и Григорија Назијанзина. Ту заједнички сабраше мноштво монаха и написаше уставе монашког живота. У таквом их животу помагаше и света Емилија, мајка Василијева, која је недалеко од њих живела и старала се о њиховој храни.

Међутим, епископ Јевсевије се обрати Василију писмом помирења, да се врати и помогне цркви против аријанаца[2]. После смрти епископа Јевсевија (370. год.) изабран је за епископа Цезареје и ту службу је вршио наредних десет година, до своје смрти 14. јануара 379. године. У то време је цар био Валенс (364—378), присталица аријанства, са којим је Василије имао проблема због свог заступања Никејског симбола вере.[2] Када је Валенс 371. прошао кроз Цезареју, Василије се драматично одупро царевом захтеву да му се покори. Василије је умро убрзо након што је Валенсова погибија у бици код Хадријанопоља отворила пут победи Василијеве теологије. Његова смрт била је нашироко оплакивана, а он сам убрзо је проглашен за свеца.

Човече, размотри природу богатства. Због чега си толико задивљен пред златом? Злато је камен, сребро је камен и бисер је камен. Камен је и сваки други [вид] драгог камења: хрисолит, вирил, ахат, јакинт, аметист, јаспис. То су, дакле, цветови богатства. Један њихов део чуваш у тајности, покривајући тамом најпрозрачније камење, док други део носиш на себи, превазносећи се сјајем својих драгоцености. Објасни ми какву корист имаш од окретања руке која блиста од [драгог] камења? Зар ти не црвениш што, слично бременитим женама, желиш камење? Оне, наиме, чежњиво ишту каменчиће. [Међутим, зашто] ти жудиш за цвећем камења и трагаш за сардониксом, јасписом или аметистом? Који би гиздавац могао додати свом животу макар један дан? Да ли је смрт некога поштедела због богатства? Да ли је болест некога заобишла због новца? Докле ће злато бити омча за душу, удица смрти, мамац греха? Докле ће богатство служити као узрок рата, због кога кују оружје и оштре мачеве? Због њега рођаци заборављају на природне везе, а браћа убилачки гледају један на другога. Због богатства пустиње угошћују убице, море пирате, а градови потказиваче.

Ко је отац лажи? Ко је узрочник лажних потписа? Ко је изродио кривоклетство? Зар није – богатство? Зар није брига за богатство? Шта се догађа с вама, људи? Ко је ваш иметак употребио као средство да вас улови? Богатство вам је дато као средство за живот, а не као залиха за зло. Оно вам је дато за искупљење душе, а не као узрок њене пропасти. „Богатство је нужно због деце“. Ето погодног изговора за лакомце. Позивајући се на децу ви, у ствари, објављујете [расположење] свог срца. Немој кривити невинога. Дете има свог Владику и свог Домостројитеља. Од другога је добило живот: од Њега и очекује средства за живот. Зар су Јеванђеља писана само за оне који нису у браку? Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима (Мт. 19,21). Молећи Господа да ти подари добар пород и да се удостојиш да постанеш отац деце, да ли си додавао и следеће речи: „Дај ми децу да бих преступио заповести твоје. Дај ми децу да не бих ушао у Царство небеско“. Ко може јемчити за произвољење свог сина, тј. да ће долично употребити оно што му је дато? Богатство је многима послужило као средство за распусност. Зар не слушаш шта каже проповедник: Видех љуто зло: богатство које се чува на зло онога коме припада (Проп.5,13), и: Оставићу га човеку који ће доћи након мене… и ко зна хоће ли бити мудар или неразборит (Проп. 2,18-19).

Пази, дакле, да богатство које си сабрао уз много труда другима не припреми грађу за грехе, те да будеш двоструко осуђен: и што си чинио неправду, и што си и другога снабдео [и дао му могућност да греши]. Осим тога, зар ти душа није ближа од деце? Зар ти она није сроднија неголи све остало? Њој првој пружи најбољи део наслеђа, њој осигурај богата средства за живот и потом подели иметак својој деци. Чак и кад ништа нису наслеђивала од родитеља, деца су често себи градила домове. Ко ће се, међутим, сажалити над твојом душом уколико је ти напустиш?

Свети Василије Велики, Из беседе О богатству