Jump to content
  • Поуке.орг - инфо
    Поуке.орг - инфо

    Епископ западноамерички др Максим (Васиљевић): Чуђење као почетак вере и мудрости (Дивљење, поглед и кинеско хришћанство)

    Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). 


    Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда.

    Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). 

    Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења.

    Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз.

    За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе.

    И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). 

    Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness).

    У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду.

    О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло.

    Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца.

    Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. 

    А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству.

    Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“…


    Извор: Теологија.нет




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    пре 11 минута, Lulaby рече

    Ja ih Bogu dragom hvala i molitvama mog duhovnog oca.... nikada nisam pila....

    Znaci ipak su tabletice u pitanju. 

    Ako, treba bastiniti blagodati farmakologije - ali samo ako je pod nadzorom dr...nikako na svoju ruku.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 43 минута, The Godfather рече

    @Аристарх pa deo o pogledu i paralela sa isihaizmom. Msm da se coveku prevrne zeludac ???

    Ако мислиш на медитацију као кореном нашу термнологију, то је проблем европејаца који су правили неку своју веру глобалистичку, са делом од свих религија и дали им евопске терминолошке одреднице. То је било актуелно у 18 и 19 век.

    Као што се ми миропомазујемо, исто као наши преци пре Христа који су се помазивали са ароматичним уљима, пре одласка у рат, рвања... Арапи су се мазали на чело са лојем, абориџини на чело стављају крв животиња. Индијци се шкрабају неким бојама по глави...

    ја не мешам нашу терминологију и духовну праксу са другим народима. мени реч медитација нема асоцијацију на будисте, хиндуисте... Асоцијација би ми био неки монах на Атосу, који заузима посебан положај током молитве, усклађује ритам срца...

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 1 минут, Аристарх рече

    Ако мислиш на медитацију као кореном нашу термнологију, то је проблем европејаца који су правили неку своју веру глобалистичку, са делом од свих религија и дали им евопске терминолошке одреднице. То је било актуелно у 18 и 19 век.

    Као што се ми миропомазујемо, исто као наши преци пре Христа који су се помазивали са ароматичним уљима, пре одласка у рат, рвања... Арапи су се мазали на чело са лојем, абориџини на чело стављају крв животиња. Индијци се шкрабају неким бојама по глави...

    ја не мешам нашу терминологију и духовну праксу са другим народима. мени реч медитација нема асоцијацију на будисте, хиндуисте... Асоцијација би ми био неки монах на Атосу, који заузима посебан положај током молитве, усклађује ритам срца...

    Hvala na odg. Mada samo sam se nadovezao na tvoj deo komentara o fizionomiji lica u Kineza kao oslonca Maximovog " leprsavog " i nadasve dosadnog letopisa u pokusaju. On u textu povlaci paralelu sa isihaizmom...

    U svakom slucaju - hvala na odg jos jednom ?

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Управо сада, Аристарх рече

    Ако мислиш на медитацију као кореном нашу термнологију, то је проблем европејаца који су правили неку своју веру глобалистичку, са делом од свих религија и дали им евопске терминолошке одреднице. То је било актуелно у 18 и 19 век.

    Као што се ми миропомазујемо, исто као наши преци пре Христа који су се помазивали са ароматичним уљима, пре одласка у рат, рвања... Арапи су се мазали на чело са лојем, абориџини на чело стављају крв животиња. Индијци се шкрабају неким бојама по глави...

    ја не мешам нашу терминологију и духовну праксу са другим народима. мени реч медитација нема асоцијацију на будисте, хиндуисте... Асоцијација би ми био неки монах на Атосу, који заузима посебан положај током молитве, усклађује ритам срца...

    Nije obavezno. Mnogi podviznici ne preporucuju praktikovanje zauzimanja posebnih polozaja tela, tehnika disanja...a i kod onih koji govore o tome, ne uzima se kao nuznost, vec kao olaksica...uglavnom pravilo je ne siliti se, vec da sama blagodat uvede um u srce. Ako te interesuje tema, procitaj 'Vece u pustinji Svete Gore" od Vlahosa, ili "o molitvi" od Saharova.

    Saharov jasno razlikuje mentalnu (umom vidljivu) svetlost, od nestvorene svetlosti i pise nasiroko o ovoj temi. Godinama se bavio meditacijom, tj. 7 godina. 

     

     

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Na jednom mestu Saharov kaze kako je osetio da mu um izlazi iz srca posle 7 godina prebivanja u njemu :D Razlog je bilo poslusanje. Ucio je novi jezik. Ali kaze da ga je tada posetila posebna blagodat, koja ga nije napustala sve vreme poslusanja :D

    Neki bi se sablaznili na ove reci danas...

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 1 минут, Lulaby рече

    Opet Vi....sklanjajte se lepo Vam kažem zalepili ste se za mene ....ajde putujte....

    Vama ništa nije jasno kad se kaže blagodarenje.....duhovniku i Bogu a TO ZNAČI MIRAN ŽIVOT I POVERENJE U BOGA I ONDA TI NE TREBAJU NIKAKVI LEKOVI........ti samo o lekićima...Pričešćuj se redovno imaj svog duhovnog oca i poverenje u Boga, smirenje kad god je to moguće a lekiće batali....

    Nema zime dok ste Vi tu da nas poucite ? 

    Jel upoznat vas duhovnik sa vasom sklonoscu da poducavate i opravoslavljujete " izgubljene duse " po drustvenim mrezama, da prepisuhete duhovne lekove itd...da ucite svesteno-sluzitelje?

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    1 hour ago, Lulaby рече

    Slušajte me dragi sagovorniče...nisam ja nikakav Maksimov portparol niti branitelj, niti tumač njegovih tekstova. Svako tumači kako hoće. Meni su se svideli delovi koje sam ja napisala i pohvalila i sve je moglo tako i da ostane i da ova tema ne dobije ovakav širok spektar da nije stigli društvo mrtvih pesnika i oplelo kolo u svom stilu i stihu. Dakle njima sam odgovarala a i nisam morala.

    Zatim o. Zoran nije moj duhovnik niti zavredjuje poštovanje o kom Vi govorite jer se ne ponaša i ne piše kao duhovno i svešteno lice i ako neko napiše takve tvrdnje, moja konstatacija je da mu treba lečenje. To je moj stav. A li ja im svima želim spasenje....A Vama takodje svako dobro i kad krenete od početka ove teme vidite ko daje Maksimu značaj i ko temu oživljava. Nemojte me više učitavati molim Vas bar na ovoj temi, molim Vas. Ne želim više...pozdrav do neke iduće teme. Ovde je sve rečeno....Vidimo se na kalendarima:dobro::mahmah:

    Ниси одг. на моје питање о мисионарењу над кинезима по њиховој физиономији лица?

    мсм. да ти разговор са духовницима доживљаваш као причешће где само отвориш уста и прогуташ комад хлеба (какав год да је направљен). Нема тога, овде. Ни Максим се не би превише нервирао због коментара О.Зорана. Ако би се нервирао, то значи да је јаааако ментално слаб. Што би одмах повукло друго питање: ко би поставио ментално слабог човека за епископа?

    Максим је само психички уморан био, кад је правио проблеме. Сад опет крећу неке фикције... Зато сам ја реко да би он најрадије отишао на одмор мало на Хаваје. 

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 2 минута, Lulaby рече

    Pa sad ste me pitali da li moj duhovnik zna da ja podučavam sveštenoslužitelje. a ja poučavala Vas. Kome onda nije dobro.harp

    Draga gdjo ili gdjice sami ste napisali da ste izneli svoje misljenje i poucili o. Zorana. Mene tesko da mozete poucavata, mada vasa razmisljanja su takodje dusekorisna, jer sam iz njih mogao da naucim kako ne treba. Vas je umisljaj da nekoga poucavate - umisljaj i nista vise.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 9 минута, Lulaby рече

    Mnogo ste se uplašili....ali znamo sad svi da ste sveštenoslužitelj. I znamo iVi i ja dijalog sada se sklanjajte. Svako dobro sa svojom savešću.

    Vas kao da je Lazic ucio logiskom zakljucivanju. Ajte, ne brukajte se vise, molim Vas ?

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 8 минута, Lulaby рече

    Ne poznajem Vas ali sam Vam sinoć napisala da ste dosadno društvo i da dolazite svi zajedno i da falširate....bayyyyyharp

    Tacnije receno, kuckali smo se. Ja pod jednim nickom, Vi pod 3-4 razlicita.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима




    Please sign in to comment

    You will be able to leave a comment after signing in



    Пријави се одмах

×
×
  • Креирај ново...