У току свог вишедеценијског рада Ољховој је био психијатар у дјечјој психијатријској клиници, психотерапеут у научно-практичном центру спортске медицине, радио је у ургентној медицини. Дакле, осим са одраслима, Ољховој има велико искуство рада с дјецом. Проблеме одраслих он види као проблеме дјечака и дјевојчица и зато се у својим анализама окреће дјетету у човјеку.
Извјесно вријеме Константин Ољховој држи предавања из психотерапије у Тројице-Сергијевој лаври, што је и био повод за овај разговор.
Звучни запис емисије послушајте ОВДЕ
Молим Вас, реците нам како сте одлучили да постанете психијатар?
Ако пођемо од почетка, ма како изгледало чудно, али за свој избор психијатрије могу бити захвалан својој служби у армији. Када сам био војник веома јасно сам схватао да ми добро иде рјешавање конфликата, да могу да помогнем људима да се смире, да им помогнем да се снађу у разним тешким животним ситуацијама. Одмах након тога постао сам љекар. Дуго сам премишљао коју специјалност да изаберем. Предомишљaо сам се између двије дисциплине, које су сличне, у својој суштини имају нешто заједничко – и једна и друга тичу се спасавања људских живота. Дуго сам бирао између реаниматологије, која спасава тјелесни живот и психијатрије која помаже душевном људском животу, интелектуалном и емотивном људском животу. На крају сам изабрао психијатрију. Постао сам психијатар, а послије извјесног времена и психотерапеут и дуги низ последњих година специјализирам се искључиво у психотерапији.
То је природни дар…
Тешко је казати. Али знате, свака медицинска дисциплина је легура науке, умјетности и заната. Могуће да је за тај умјетнички дио одговоран природни таленат, а наука и занат јесу велики истрајни рад, искуство, то су труд, сузе, зној, бол… као у свакој професији.
Ви сте хришћанин, када сте ушли у цркву и открили Бога?
То је такође једна посебна и сложена прича. До двадесете године био сам атеиста, за кога је, као и већину људи који су одрасли у бившом Совјетском Савезу, Бог био нешто апстрактно, далеко и нешто што не постоји. Кад сам имао двадесет година схватио сам и сазнао (тј. није то било схватање, него осјећање), да свијет није онакав какав сам мислио да јесте, него да у свијету постоји Бог. Може звучати патетично, али за мене је то практично било као откровење.
Зашто се сматра да психијатрија и Црква не могу ићи заједно?
Ја бих хтио да поставим питање: А ко тако сматра? Свуда постоје ортодокси. У мојој омиљеној психијатрији и психотерапији постоје ортодокси који сматрају да је религија глупост, облик неуроза и да нема право на постојање… као што мислим да у свакој цркви постоје ортодокси који сматрају да је психијатрија лош, погрешан избор и да нема права на постојање. Али на срећу, у медицини и у цркви већина људи се сасвим мирно односи према томе да човјек може бити и вјерник и психијатар, и ићи у цркву и ићи код психотерапеута, и да једно другоме не смета.
Ви држите предавања-семинаре у Сергијевој лаври… То је веома необично. Да ли је раније било тога да психотерапеути држе предавања свештеницима? Ко је Ваша публика?
То што држим предавања у Лаври није типично за мене. На ком плану? Значи, ја се тамо не специјализирам наступајући пред људима цркве, пред свештеницима. Једноставно држим предавања и на другим мјестима… А што се Лавре тиче, специјално ме је позвао протојереј Павле Великанов да одржим годишњи курс предавања у Лаври. Иначе, има много психотерапеута и психолога који у принципу много раде с људима из цркве, са свештеницима, као на примјер психолог Наталија Скуратовска, која има читав циклус лекција за свештенослужитеље и уцрковљене људе. Ја сматрам да је све то веома корисно и безусловно важно. У принципу, разговарали смо да се у оквиру Московске духовне семинарије и Академије уведе не само курс, него неке професионалне мастер класе да би будући пастири научили основе психијатрије и психијатријских болести.
И психијатри и свештеници се баве душом. О чему је разлика?
Може се рећи да је основни задатак свештеника да помогне човјеку да изгради свој однос са Богом (успостави сарадњу с Богом). У првом реду то је однос човјек – Бог. А психотерапеут? у првом реду, помаже да се изгради однос човјека са самим собом и са људима који га окружују. У самој ствари, ми се бавимо истим послом, али идемо различитим путевима. И према мом мишљењу, ти путеви не противурече један другом, него се допуњавају.
Постоји ли душевно стање када је неопходна тијесна сарадња љекара психотерапеута и свештеника?
Да. Безусловно, бивају таква стања. Ја имам пацијенте који осим својих психотерапеутских проблема, тј проблема свог односа са људима, имају, да тако кажемо, егзистенцијалне, религиозне проблеме, и многи од њих паралелно опште са мном и са својим духовником. Такође, има и обратних ситуација када људи схватају да им разговор са свештеником не помаже или им често сам духовник каже: Ти мораш да се обратиш за помоћ специјалисти-психотерапеутског профила. И тада људи долазе код мене а и природно настављају да опште са својим духовником.
Да ли сарађујете са свештеницима?
Да сарађујем. Можда не тако директно, него индиректно. Постоје свештеници који ми шаљу своја духовна чеда и у складу с тим бива и ситуација када ја препоручујем својим пацијентима да се обрате неким свештеницима које ја познајем, а који им могу објаснити оно што ја не знам.
Али постоје свештеници који негирају постојање психичких обољења…
Да схватам, али такви свештеници не комуницирају са мном, наравно ни ја с њима. То није ни добро ни лоше. То је њихово право. Они имају право да то негирају и ја се с уважавањем односим према њиховом праву, иако нисам сагласан с њим.
А како свештеник да препозна проблем, шта је индикатор?
Управо из тог разлога је покренута идеја да се одржи курс из психијатрије у оквиру Московске духовне академије: али треба да је јасно да би се постао психијатар треба шест година учења на медицинском институту, затим минимум још двије године специјализације у области психијатрије. Али, у принципу, како ја увијек говорим, ближње, тј. и духовника (који се такође може сматрати ближњим) алармира оштра промјена понашања човјека, тј. оно што би се простим језиком рекло «као да је то други човјек». На примјер ако је човјек био радан, активан и одједном је постао тужан, несрећан, не спава… често оболијева, то био могао бити повод да се обрати љекару и обратно: ако је човјек увијек био пасиван и одједном постао активан, непредвидив – то је такође чест повод да се обрати љекару. Значи, ако се код човјека грубо измијенило свакодневно понашање, на примјер неко је увијек био уредан, и одједном је постао неуредан – то је такође повод да се обрати љекару. Основна ствар коју говорим људима јесте: будите пажљиви према вашим ближњима, и силне, несхватљиве, чудне промјене које се дешавају, прије свега на мирном мјесту могу бити индикатор болести. Јасно је ако је човјек по природи весео и радостан, а умро му је неко близак, он ће неко вријеме бити тужан и несрећан, али ако та туга и несрећа трају дуго, годину и више… то је такође повод да се замислите. Значи, оштре промјене понашања које наоко ничим нису условљене увијек су повод да се обратите љекару, тачније то је ствар за специјалисту.
Уопште како човјек да схвати кад треба приљежније да пости, више да се моли, а кад да иде психотерапеуту?
За љекара је то очигледно, ако ми налазимо проблем у психи, онда човјеку није довољан само црквени живот, тј. ако налазимо болесно стање, потребно је то болесно стање лијечити. И још један моменат је важан, кад је неопходна помоћ психотерапеута. Ми често у наш духовни, црквени живот пуштамо неке свакодневне наше моменте, неке наше навике, неке наше уобичајене начине комуникације с људима, са свијетом… Ми идемо неком свијетлом циљу, видимо га из цркве, идемо пут њега, али не видимо оно што нам се дешава на леђима. Све те ситнице, малене свакодневне навике, навике да се свађамо, да не умијемо да слушамо друге, да чујемо друге, које можда хоћемо да волимо (али не умијемо да их слушамо), навике да не умијемо да им преносимо своје мисли, да разговарамо с њима… све су то моменти кад је крајње потребна и корисна помоћ психотерапеута, чак и да се то не рачуна у класична психичка обољења.
Зар се душа може лијечити љековима?
Добро питање… Душа не може да се лијечи љековима. А болест може да се лијечи љековима. Ја увијек својим студентима наводим примјер: Ако је човјек сломио ногу, љекар не може да срасте кост. Кост сраста сама од себе. Сраста је организам својим унутрањшим снагама, својим унутрашњим радом, животним силама. Тј. кост сраста сам човјек, али љекар безусловно може саставити те кости, ставити на њих гипс, фиксирати их да би оне могле исправно срасти. У већини случајева задатак медикамената је лијечење душе. То је као гипс који даје могућност да кост срасте, јер ако не ставимо гипс, нога неће срасти како треба, јер је нисмо фиксирали и кости ће се разилазити. Отприлике тако…
Зашто је у цркви душевних болесника више, или су они тамо видљивији?
Одговор је у исто вријеме и добар и тужан. Ми живимо у суровом и грубом свијету и душевно болесним људима у том суровом, брзом и тешком свијету веома је тешко да живе. У цркви им је спокојно и у души топлије. И душевно болесне људе црква привлачи. Тамо им је добро, тамо им је безбједно, осјећају се заштићено. И заиста, процентуално, душевно болесних људи међу вјерницима има више.
Да ли исповијест може бити својеврсна психотерaпиja?
То је прилично опасна тема зато што задатак исповијести није психотерапија. У току психотерапије ми као и свештеници слушамо човјека без осуђивања. Међутим, осим што слушамо ми претресамо, анализирамо ситуацију и дискутујемо о њој, постављамо питања, помажемо човјеку да нађе излаз. У принципу то може чинити и свештеник, али то није сасвим задатак свештеника. Да ли свештеник може бити психотерапеут? Може, јер у принципу има свештеника који су психијатри и психотерапеути, тј. ако је неко завршио за психотерпеута а има истовремено чин свештеника. Међутим, ево једноставног примјера да је то мало могуће зато што један психотерапеутски разговор траје један час… Да ли свештеник има могућност да са сваким на исповијести разговара по један сат?! Можда негдје тога има, али сумњам. Ова тема је сложена, мени се чини да и то што се много свештеника жали на умор, на своје изгарање увелико је повезано с тим што су они преузели на себе многе неуобичајене функције и такви психотерапеути који покушавају да у исто вријеме буду и психотерапеути и духовници тешко да могу издржати такав терет. То је моје мишљење.
Данас често наилазимо на термине православна психотерапија, православна психологија. Шта је то?
Искрено, ја се веома скептично односим према таквим терминима. Имам пријатеља који је истовремено јеромонах и љекар реаниматолог. И када сам с њим разговарао на ту тему, рекао сам му: „Оче, шта би било да ја кажем да се Ви бавите православном реаниматологијом?“… У суштини, православна психологија то је неки нови, модерни термин. То је идеја психологије основана на православној антропологији, односно то је покушај да се психологу постави хришћанска основа. Ја сам љекар и моја основа је љекарска. Некако се спекулише с термином православна психологија и православна психотерапија, и увијек говорим да нама нису потребни специјалисти у православној психотерапији, него психотерапеути који су истовремено православци. То је моје мишљење.
Ви имате имате клијенте међу вјерницима… Да ли је приступ таквим клијентима исти као и невјерујућим?
Приступ је исти. Да, наравно имам доста вјерујућих клијената, при чему су у различитој мјери уцрковљени. Има оних који су дубоко црквени људи, чак свештеника, затим обичних људи који су тек закорачили у православље… Нема никакве разлике у приступу јер за психотерапеута сви људи су исти без обзира на боју коже, вјероисповијест, сексуалне орјентације… Све оне модерне теме које се убацују у овај свијет нису теме за љекара. За љекара постоји он сам и болесни пацијент коме треба помоћи, и уопште није важно ко је тај човјек.
Да ли Вам те вјерујуће клијенте шаљу свештеници?
Како кад, некад свештеници, а понекад познаници препоручују једни другима. У руском језику постоји термин «народни радио» – то је када људи једни другима преносе неку информацију… На примјер дође један човјек и допада му се како ја радим, онда он исприча својим пријатељима који опет то пренесу својим пријатељима и тако… А кад се говори баш о црквеним људима, неки су дошли код мене кад су погледали моја предавања у Лаври, неки кад су прочитали моје чланке у православном часопису Тома.
Да ли од Вас траже помоћ супружници?
Да, али то је много рјеђе него што имам индивидуалних терапија. Редовно имам такве случајеве. Али и кад човјек долази сам често су његови проблеми везани за проблеме брачног односа.
Шта Ви савјетујете када у ситуацијама породичног насиља женама говоре трпи, моли се, смиравај се, а то постаје узрок разних болести и трагедија…
Сматрам да тај приступ када жени тако говоре није исправан, да је апсолутно погрешан. Ми често говоримо о покорности и смирењу, али ријетко говоримо о развраћању. А заправо смирење и трпљење често представљају повлађивање греховима мужа, тј. гледање кроз прсте, попуштање његовим страстима према насиљу. И у суштини својим смирењем и трпљењем жена само погоршава ситуацију и за себе и за породицу и за свога мужа, који све више и више постаје насилан, тј. то је нешто што неће донијети никаквог добра никоме.
Ви радите са адолесцентима. Како помоћи дјетету да остане хришћанин?
Знате, најбоље од свега је што је могуће мање гушити адолесцента и што је могуће мање ужасавати се… Дешава се често да тинејџер почиње да бунтује: „Ја нећу ићи ни у какву цркву, ја не вјерујем ни у каквог бога“. Треба схватити да је особеност адолесцентског узраста, такозвана реакција еманципације. И то је нормална здрава реакција за тинејџера, када он хоће да се отргне, одвоји од свих, да покаже своју самосталност, кад изјављује да сам све може. То је нормална здрава етапа човјечјег живота и ако се ми не будемо ужасавали и будемо мирно разговарили с тинејџером, он ће преживјети ту етапу и код њега ће се опет обновити однос љубави с родитељима и однос љубави с Богом. Али ако га ми будемо притискали, викали «какав је то ужас», и да ће грешник као он горети у аду, ми ћемо га само одгурнути од Бога.
А како ми да преживимо ту ситуацију?
Ми можемо да преживимо схватајући да је тинејџерски период посебан период. Адолесценти су сасвим другачији људи, то је веома сложено, веома тешко, изузетно доба. И њима самима је веома тешко, али они морају проћи кроз то стање, они морају да пресијеку ту пупковину која их веже за нас како би могли раширити крила и полетјети у свој живот. Ми једноставно то морамо да прихватимо, да прихватимо ту њихову жеђ за слободом као стварност. Морамо да схватимо да ако им ми једном раширимо крила онда ће они к нама долетјети, а ако им све вријеме будемо подрезивали крила, они ће их при првој могућност свеједно раширити и одлетјеће од нас потпуно, што није ни њима ни нама потребно.
Сада је сасвим јасно зашто Ви једно Ваше предавање започињете ријечима «Не нашкоди», а не ријечима «помози»…
Да, зато што сам ја љекар и прва заповјест љекарима на латинском гласи „Primum non nocere“ — не учинити штету. Да би се помогло човјеку треба веома јасно схватити да максималну помоћ себи човјек може указати само сам. Односно, ми можемо само човјеку поставити нека питања, упалити свјетло у мрачној соби гдје се он налази, послужити му као огледало, али не смијемо, ако говоримо хришћанским ријечима, да падамо у гордост сматрајући да ми знамо како је њему боље, сматрајући да ми можемо да му покажемо једини могући прави пут у животу. Таква апсолутна жеља да се свима помогне, да свакога спасемо, само води у гордост и у грубе погрешке. А наш задатак је ипак не нанијети штету, него помоћи човјеку да иде оним путем који он сам себи буде градио, сам с Богом, али не тако како му сугерише тамо неки добри психолог.
Ви говорите о људској слободи која се не смије гушити…
Да о људској слободи, као о слободи избора, и није нам случајно дата слобода избора. Могли су нас држати у рају и никуда не пуштати, али Господ је хтио да имамо слободу избора, да бисмо ми сами могли да бирамо између добра и зла. Друга је ствар што психотерапеут као и свештеник у том одсјају може маскимално помоћи да се увиде последице овог или оног избора, тј. у многоме је у томе наш задатак да би човјек могао да схвати чему води овај или онај избор, али ми немамо власт да чинимо избор за самог човјека, јер слобода избора је оно што нам је дато Богом, и ми не смијемо да је узимамо од других..
Да ли психотерапија може да се остварује преко друштвених мрежа?
Неке моје колеге то раде, али ја се трудим да то не чиним јер, према мом мишљењу, веома је важно живо општење човјека с човјеком, очи у очи. При чему има ситуација када дуго радим с неким човјеком и који рецимо оде на службени пут на годину и више, и тада могу да настављам разговор с њим преко фејсбука или скајпа, али то је већ с оним људима са којима сам остварио лични контакт.
Како разбити мит да је психијатрија непотребна, да се све рјешава молитвом?
Када ми задају такво питање ја одговарам можда помало грубо, али праведно. Сви знамо да када су апостоли питали Христа: „А како ходати по води?“, он им је рекао: „Ако је вјера ваша јака и ви ћете ходати по води“. Као што знамо апостоли нису ходали по води. И човјеку који каже: „Мени нису потребне никакве таблете, никакво лијечење и ја ћу се суочити сам с тим помоћу вјере и молитве“, увијек је корисно рећи му следеће: „Ако мислиш да је твоја вјера јача него што су је имали апостоли… онда ти није потребно ни лијечење, ни таблете, исцијели се самом вјером!“. Али и то је најчешће вид гордости. Иначе, прије свега сматрам да болеснику љекара Господ шаље и наравно он не треба да га одбија.
А да ли Вама лично, у Вашој професији вјера помаже?
Да, безусловно помаже, она ми помаже у ситуацијама када ми је веома тешко, када сам тужан, јер рад психотерапеута је увијек суочавање са људском несрећом и болом, тако да још ниједном у својој пракси нијесам имао случај да ми је дошао пацијент с криком: „Докторе, код мене је све у реду, добро ми је, све, све је дивно, одлично“. Наравно, људи долазе се несрећама, с тугама, проблемима и да бих све то преживио својом душом, да не бих очајавао, да не бих одустао, мени је вјера крајње неопходна, тј. када могу једноставно да замолим Бога да ми помогне, да ме подржи. Отприлике тако.
Молим Вас, дајте савјет нашим слушаоцима, прије свега нашим свештеницима.
Прије свега бих посавјетовао да не супротстављају психотерапију и духовништво. Сматрам да сви ми треба да се побринемо о човјеку и да предивно можемо сарађивати. Ја молим да буду веома опрезни према својим парохијанима и ако виде да нешто с неким није у реду, треба да му предложе да се обрати психотерапеуту и психијатру. И треба да памтимо да се без Божје воље свеједно ништа не дешава, и ако је човјеку поред духовника потребан психијатар или поред духовника психоетерапеут, није на нама да судимо о томе зашто је то потребно или није потребно.
Надам се да ће овај интервју многима помоћи да нађу орјентир у овом тамном времену…
И ја се надам.
Марија Живковић
Recommended Comments
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах