Једини страх који нам приличи је страх од губитка Божје милости

У нестабилним временима, када данас не знате шта вас чека сутра, људи су све више изложени разним страховима.

Али, у Светом писму страх се доживљава углавном као осећање које није нимало корисно, понекад грешно, или чак означено као знак зла.

Псалам 13. говори о онима који прогоне Божји народ: „Зар неће доћи к себи сви који чине безакоње, који једу мој народ као што једу хлеб, и који не призивају Господа? Тамо ће се бојати страха, где страха нема, јер је Бог међу нараштајима праведних“ (Пс. 13,4-5).   

Тумачећи речи „плашиће се страха тамо где страха нема“, св. Јован Златоусти каже: „...Људи се боје човека, а Бога се не боје; плаше се „оних који убијају тело, а душу не могу“, али се не боје „онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Матеј 10:28); плаше се губитка привременог живота, али се не боје губитка вечног живота; боје се губитка богатства, славе, части и радости, али се не плаше губитка вечног благослова, части, славе и утехе небеске; боје се окова, затвора и привременог изгнанства, али се не боје вечног затвора, окова и изгнанства; Они се боје привремене срамоте, али се не боје вечне срамоте.”

Као што видимо, са зликовцима који чине безакоње, о којима се говори у псалму, св.Јован повезује осећања као што су страх од губитка земаљских добара, страх од губитка земаљског живота итд.

Али, ако погледате у себе, можете се згрозити, јер све што Златоуст приписује безаконицима, често доживљавамо и сами.
Зар сада нема доста људи који се плаше губитка живота, богатства, каријере итд? Зар се и ми сами не плашимо, у једној или другој мери, губитка земаљског благостања? Зар се не плашимо још већег прогона  наше вере, губитка слободе и права? И овде Свети Јован не прави разлику између оних који се боје губитка богатства и оних који се боје затвора и изгнанства.

Св. Јовану Златоусту би се можда могао замерити ригоризам и крутост, али он је самим својим животом оправдао сопствене речи, кротко подносећи издају, прогонство и изгнанство.

И ово је пример свима нама. Да, сада је изузетно тешко време и за Цркву и за свет. Али, да ли треба да очајавамо? Једини страх који нам приличи јесте страх да ћемо изгубити милост Божију, да се отуђимо од Господа због својих грехова, кукавичлука и недостатка вере. Ово је оно чега би заиста требало да се плашимо.

митрополит Антоније (Паканич)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор